До недавно је широј јавности било скоро непознато писмо владике Николаја Велимировића којим се непосредно обраћа Слободану Јовановићу у вези Друштва српских писаца у Лондону. Поред осталог, Владика Николај обавештава Слободана Јовановића да је прочитао његово дело “О тоталитаризму”, које је један од првих радова на ову тему, уопште. Владика, том приликом, јавља Слободану Јовановићу да је на ово дело указао српским студентима на Колумбија универзитету.

Господину Слободану Јовановићу, Лондон, Енглеска

Епископ Николај
Америка
Фебруар 12, 1953.

Поштовани господине Слободане,
Мир Вам и здравље од Бога.

Поодавно сам писао проти Николићу да, као са моје стране, предложи Друштву српских писаца у Лондону, да узме једног свеца за своју друштвену славу. Предложио сам св. Симеона Немању, што је била слава и Српског културног клуба у Београду.

Па како ми Прота ништа не одговара по тој ствари, ја се брзо обраћам Вама, као првом оснивачу и свакидашњем духовном руководитељу тога друштва, с молбом да овај мој предлог, или ако је ико пре мене учинио исти предлог, усвојите.

Разлози су очигледни. Да наведем два. У свакој нашој катастрофи, када је српски народ остајао без пријатеља на земљи, тражио их је на небу. У својој осамљености и остављености интимније се прилепљивао небу, усрдније се молио Богу и ревносније држао своје верске обичаје, нарочито крсне славе. Тако у ропству, тако у ратовима, чак и у рововима у време борби, тако и у свакој невољи. Бог и свеци су за српски народ стварност, а не мит и легенда. А сада, ето, преживљујемо и катастрофу и борбу и невољу и осамљеност и остављеност. И народ у садашњим приликама понавља праксу својих предака у сличним приликама. Уздиже своју душу к небесима, с надом и покајном молитвом. У поробљеној отаџбини цркве се препуњавају богомољним масама народним. У расељењу по свим континентима, Срби граде нове цркве од своје оскудне зараде. Нарочито, пак, не пропуштају славити своје крсне славе, чак и они који су у морално – посрнулој Југославији почели напуштати ту светлу традицију својих отаца да би угодили својим ортацима у држави, чак велим, и они су сада почели славити своје крсне славе. А код нас је обичај да славе не само поједини људи и домови него и села и градови, и установе, културне, просветне и војне. Зашто би се Друштво српских писаца издвајало од тог свенародног српског хришћанског обичаја, и то у садашњем времену?

Други разлог: Народ, који уредно слави, био би обрадован, када би чуо и видео да и његови школовани и књижевни људи чине то исто. Нарочито баш књижевници, који кроз многе своје колеге нису мање криви за нашу несрећу од политичара. Сетите се само Вашег колеге Кошутића, па „Бен – Акрибе и његових несланих бурулесака, које су назвате молиеровским именом комедије. Па онога Пеције и његове одвратне драме „Млади Краљ”, у којој је попљувао сву српску историју, грђе него што ју Хрвати пљују, а ту књигу наградила је Срп. Акад. Наука, издала Државна штампарија, приказивало Српско народно позориште, које је народ издржавао. Па Драинца, Растка П. и других, многих. Ко год је гледао њихове драме, или читао њихове књиге, осећао се као човек који се купао у мутној води, па изашао прљавији него што је био. Није, дакле, погрешно оно притајено осећање српског народа, да нас је постигла казна Божија због грехова наших. Зато сви сада треба да свесно искупљујемо грехе, како личне тако и свога сталежа.

Према томе, мислим, да и то  Друштво српских писаца треба да се сложи са оним општим народним осећањем и да искупљује грехе многих наших књигописаца, душегубаца – претеча безбожног и аморалног комунизма. Један од начина тога искупљења од греха и умилостивљења Бога био би и слављење Божијих угодника – Светитеља.

Уверен сам да би то Друштво, које је успело до сада да стекне леп глас код Срба у Енглеској, доста добило, морално и национално, усвајањем славе по народном српском обичају од давне старине. Добили би једну више карактеристику српску, једно племенито обележје хришћанско.

Нека вам је свима Бог на помоћ.
С дубоким поштовањем и пријатељским поздравом,
искрено Вам одани,
Еп. Н.

П. С.
Вашу интересантну књигу о тоталитаризму, по прочитању, дао сам нашим студентима на Колумбији да је они прочитају. Хвала Вам.

_________________________

Писмо је први пут објављено у књизи Непозната писма Светог Николаја Српског, коју је приредио Зељко З. Јелић, објавио Завод за унапређење образовања и васпитања и Хришћанска мисао, Београд, 2009. године.

Документ: