Ian Bancroft

Serbia’s boycott of the recent regional summit in Slovenia epitomises the mounting challenges facing regional co-operation in the western Balkans following Kosovo’s declaration of independence. Though Serbia will not be formally asked by the EU to recognise Kosovo, in part because of a lack of consensus over the latter’s status, the accession requirement of “good neighbourly relations” is increasingly being employed to pressure Serbia into at least de facto recognition of Kosovo’s independence. With the Kosovo issue set to return to the domestic spotlight in Serbia following the international court of justice’s ruling, pragmatic solutions are urgently required to ensure that regional co-operation avoids further rupture and paralysis.

Serbia has clearly indicated that it does not oppose Kosovo’s participation in regional forums, provided that it is represented by UNMIK officials as “Kosovo-UNMIK”, in accordance with UN security council resolution 1244 which, ultimately, continues to govern the status of the territory. The proposed alternative – “without names of states and only with names of participants” – was rejected by Serbia on the grounds that it would constitute tacit recognition of Kosovo’s independence.

Entitled Together for the European Union: Contribution of the Western Balkans to the European Future, the summit, which was jointly organised by the prime ministers of Slovenia and Croatia, was largely devoid of EU representation, with Herman van Rompuy, the president of the European council, cancelling his participation at the last minute, after Catherine Ashton, the EU’s high representative for foreign affairs and security policy, had earlier rejected an invitation to attend. The EU’s new enlargement commissioner, Stefan Fule, left the summit early, hinting at the EU’s growing scepticism towards further enlargement amid a plethora of regional disputes revolving around issues of sovereignty and territory.

Though Serbia will not be formally asked by the EU to recognise Kosovo, in part because of a lack of consensus over the latter’s status, the accession requirement of “good neighbourly relations” is increasingly being employed to pressure Serbia into at least de facto recognition of Kosovo’s independence

The representation of Bosnia and Herzegovina – which has also not recognised Kosovo, primarily due to the stance of Bosnia’s Serbs – by Nikola Spiric, the chairman of the council of ministers and a member of Milorad Dodik’s Alliance of Independent Social Democrats (SNSD), meanwhile, was designed to prevent Haris Silajdzic, the Bosniak member of the country’s presidency, from tacitly recognising Kosovo’s independence. Accordingly, Spiric left the proceedings once it was the turn of Hashim Thaci, the prime minister of Kosovo, to speak; thereby sending “a clear message to Europe”, in the words of Dodik, the prime minister of Republika Srpska.

Spain, which currently holds the rotating presidency of the EU, is planning to organise a regional summit in Sarajevo this June, which according to Miguel Ángel Moratinos, Spain’s foreign minister, will be “guided by international law” and an “appreciation … [of] all sensitive issues”. Under the guise of good neighbourly relations, however, Serbia is increasingly being pressured to make further concessions with respect to Kosovo. Germany’s ambassador to Serbia, Wolfram Maas, in a statement full of internal contradictions, insisted that “there are no new conditions for Serbia’s further European integration, they are the same as for all other candidates. A request for Kosovo to be recognised as an independent state by Serbia was never made. However, good regional co-operation and good neighbourly relations are a part of the preconditions for membership in the EU. For us, Kosovo is Serbia’s neighbour”. Such views echo those made by Bernard Kouchner, the French foreign minister, during a recent visit to Belgrade.

For the sake of regional co-operation in, and by extension the European perspective of, the western Balkans, the ICJ's ruling will provide an important chance for Europe to reassert its commitment to negotiated solutions. If the EU fails to grasp this opportunity, it will face a hardening of positions that will further undermine its leverage in the western Balkans.

The Serbian government’s scope for manoeuvre, however, continues to narrow as the issue of Kosovo’s status once again begins to have a notable impact on Serbian domestic politics. Former prime minister and leader of the Democratic Party of Serbia (DSS), Vojislav Kostunica, for instance, has repeatedly called on the government to clarify the EU’s stance on Kosovo, emphasising that “the government should not be allowed, without the approval of the parliament, to enter negotiations on new agreements, especially not on implementing good neighbourly relations with Kosovo”. Though largely written off following the last elections, the DSS have reached an agreement on closer co-operation with Serbia’s main opposition parties – New Serbia (NS) and the Serbian Progressive party (SNS) of the former Serbian Radical party member, Tomislav Nikolic. With the SNS regularly polling neck-and-neck with President Tadic’s Democratic party (DS), this agreement could lay the basis for a future coalition government that would certainly pursue a tougher stance on Kosovo.

Two key elements of the EU’s accession criteria – regional co-operation and good neighbourly relations – are increasingly being applied by specific EU member states to exert greater pressure on Serbia’s stance towards Kosovo. The ongoing name dispute between Greece and the Former Yugoslav Republic of Macedonia (FYRoM), however, demonstrates the intractability of such issues in the absence of compromises from both parties. As Slovenia and Croatia have themselves discovered, international law and arbitration provide the best means for securing such compromises, particularly where disputes over territory and sovereignty are concerned. For the sake of regional co-operation in, and by extension the European perspective of, the western Balkans, the ICJ’s ruling will provide an important chance for Europe to reassert its commitment to negotiated solutions. If the EU fails to grasp this opportunity, it will face a hardening of positions that will further undermine its leverage in the western Balkans.

The Guardian

И сам стајао на скије да личним примером докаже сву генијалност тог спуста у пропаст...

Код Млађана Динкића никад се не смеју потценити две особине: његова бескрајна и необуздана љубав за власт и његова способност да на сто километара осети крв. Нико на нашој политичкој сцени у последње две деценије, а видели смо повелику и разнолику екипу, није имао и нема изражену „вољу за моћ” која би могла да конкурише Млађиној. Као што су се некад професионални револуционари опраштали од породица, професија, студија, другова, домовине а да би, као језуити, могли да се подухвате велике мисије у којој циљ оправдава и средства и жртве, укључујући и сопствено жртвовање, тако и Млађaн Динкић ступа кроз изазове на свом путу који сигурно води у неизвесност. И уопште није важно за шта ће се Динкић заузети, то ће увек бити свом снагом, без милости. Млађан сузама не верује. За њега су толеранција и демократија нужно зло, прекривачи испод којих се раде послови. Кад Динкићу нешто или неко стоји на путу ту нема олакшавајућих или извињавајућих разлога: не помажу ни подсећања на стара пријатељства, ни борба на истом фронту, ни позивање на моралне скрупуле.

Кад се и ово мало организације баци под ноге незадовољних и полугладних, чији број се убрзано приближава милионима – све ће се сручити у блато.
Да ли ће из каљуге опет однекуд изронити Млађан Динкић и одлучно и бескомпромисно се понудити да нас поведе у нову светлу будућност?
Једино то није сасвим искључено.

У ствари, у неком чврстом систему Млађан Динкић би био савршен извршни секретар, како се то звало на Истоку, или изасланик председника за специјалне задатке како је то представљано преко Атлантика, комесар широких овлашћења, у сваком случају. Ауторитет који би га послао на задатак имао би само да припрема прославу и црвене тепихе „пред градским зидинама” кад се Млађа буде враћао с трофејима и „пораженим снагама”, завезаних руку на леђима. За резултат не би требало да се брине. Могао би на њега да рачуна, готово не калкулишући ризик. Међутим, кад је Млађан стасао за државне послове овде је „банула” демократија, а она тешко, бар локално, обезбеђује такву врсту ауторитета. И Млађи остаје да се у таквој ситуацији сналази: да прво тражи савезнике, јаше са њима, да обезбеди неупитну полутранспарентну подршку споља, да на сав глас учествује у прављењу и стратегија и тактика, да подиже куле од карата, дели плен, али чим „осети крв”, осети да коалициона хорда клизи ка распаду он ће бити први који ће укочити доњу вилицу, стегнути зубе, пустити кроз свој мозак најбескруполозније мисли и – тражити „излаз”.

Тако је пао унезверени премијер Живковић који није знао шта га је снашло, тако су дељене 1000-евровске акције јавних предузећа, тако „Фијат” постаје Рт добре наде у време кад је светска аутомобилска индустрија преполовила производњу, тако је Закон о информисању „армиран” одредницама на каквим би нам и саудијски принчеви завидели, тако ће сада после продаје “Телекома” “дебеоградизација” постати велико решење за Србију коју чека велико разочарање у очекивања од Европске Уније, велико измицање рамена „страних инвеститора”, велико суочавање са бедом и распадом.

Ко је под још „неразјашњеним околностима", најсуровије и ивицом закона, гушио домаће банке које су и имале на уму развој неразвијених, и сва права и погодности напречац предавао страним банкарским системима?

Наравно, кад би Србија могла да седне на неки трг и да јој се исприповеда за шта се Млађа залагао, шта је причао и како је радио било би јасно да су беда јужних региона, огорчење северног дела и омрзнуће главног града – последица Динкићевих и динкићевских радова. Он се на процесима који су довели до тога свесрдно ангажовао, а многе одлуке је и лично подупро. Ко је овде био највећи заговорник либералног капитализма? Слабе државе, хипер-права за стране инвеститоре? Ко је тим људима на југу подизПосле продаје “Телекома”,  “дебеоградизација” ће постати велико решење за Србију коју чека велико разочарање у очекивања од Европске Уније, велико измицање рамена „страних инвеститора”, велико суочавање са бедом и распадом.ао скијалишта и решавао „јужно питање” развојем туризма? И сам стајао на скије да личним примером докаже сву генијалност тог спуста у пропаст? Ко је овде свим срцем стајао иза све силе приватизација, чији је учинак такав да ће друштву требати деценије да стане на ноге? И по званичној статистици број штетних приватизација је непристојно висок, а некакав увид у реалне последице које су видљиве на сваком кораку као деиндустријализација Србије и губитак сваке орјентације и стратегије – показаће да смо суочени са дугорочном катастрофом. А најтеже последице овако слободних експеримената највидљивије су у најсиромашнијим деловима земље, којима ће да помогне баш стратег пропасти!?

Млађан Динкић заиста може да осети крв месецима унапред и стотинама километара далеко.
После свих промашаја и разочарења, и влашћу и опозицијом, и интеграцијама и декларацијама, и корпорацијама и синдикализацијама, грађани Србије ће, пошто немају странце као Швајцарци и Холанђани, започети да решавају своје проблеме – децентрализацијом.
Сами ће се похватати за гуше.
После денацификације, демилитаризације, деклерикализације, десребренизације – следи дебеоградизација.

Ко је под још „неразјашњеним околностима”, најсуровије и ивицом закона, гушио домаће банке које су и имале на уму развој неразвијених, и сва права и погодности напречац предавао страним банкарским системима, које је за развој Бабушнице брига колико Кока-колу за Бушмане из урнебесног а трагичног филма „Богови су пали на теме”? Ко овде контролише токове новца од 5. октобра 2000. године кад се пред Народном банком срео са дрчном Борком Вучић водећи екипу која је била опремљена као Прле и Тихи из „Отписаних”? Ко је мутио око Националне штедионице, а после – да се не би помислило да се од тога може имати и нека корист – служио новинаре и камермане кафом у распареним шољицама, у времену кад комплет шољица не кошта ни колико евро-дизел за Млађин долазак на посао? Кад би постојао „полиграф демократије”, и кад би му се веровало као оној справи која у бруталној ТВ-емисији „Тренутак истине” одређује да ли је одговор клијента „истина” или „не”, онда би Млађан Динкић био последњи међу Србима који би могао да води Партију региона или како ће он већ да назове своју коалицију пред ванредне изборе.

Али, Млађан Динкић заиста може да осети крв месецима унапред и стотинама километара далеко. После свих промашаја и разочарења, и влашћу и опозицијом, и интеграцијама и декларацијама, и корпорацијама и синдикализацијама, грађани Србије ће, пошто немају странце као Швајцарци и Холанђани, започети да решавају своје проблеме – децентрализацијом. Сами ће се похватати за гуше. После денацификације, демилитаризације, деклерикализације, десребренизације – следи дебеоградизација. Децентрализација је најсложенији од свих процеса довођења државе у равнотежу. У неким мирнијим временима озбиљни народи апотекарском вагом – сваки према својим државним традицијама, менталитетима и искуствима народа – меркајући околне прилике и међународне трендове вагају колико и како да се олабаве „односи по вертикали”. Кад се инструменти и права на одлучивање око тога дају Ненаду Чанку и Млађану Динкићу није тешко предвидети размере одмерености.

Кад се инструменти и права на одлучивање око тога дају Ненаду Чанку и Млађану Динкићу није тешко предвидети размере одмерености.

Тако децентрализација Србије има све шансе да се претвори у унутрашњи обрачун, до лустрације. После нереда стићи ће хаос. Неко ће као Наполеон пред своје босе, голе и гладне војнике изнад богатог Милана стати пред осиромашени, обезнађени и сломљени народ да му каже да негде још нечега има и да је време за „регионалну редистрибуцију”. Ту, одакле год се погледа, најлогичније изгледа да нас чека „марш на Београд”.

Ради се, наравно, о полуистинама и у крајњој линији о акцији која, изведена на Млађин начин, сигурно неће решити ни један проблем а створиће на стотине нових. Али кога је од „свесних снага” то брига. Млађана Динкића понајмање.

После продаје “Телекома”, “дебеоградизација” ће постати велико решење за Србију коју чека велико разочарање у очекивања од Европске Уније, велико измицање рамена „страних инвеститора”, велико суочавање са бедом и распадом.

Ето, није тешко предвидети: куда иде Србија. Ако је Ангела Меркел одбацила могућност да спашава Грчку – симболичну колевку Европе, ако је преважној Турској речено да улазак у Унију „не чека, нити се нада”, ако Њујорк тајмс најављује да евро клизи у пропаст а да би Немци могли да изађу из еврозоне, ако се Шпигл пита „да ли канцеларка напушта немачку послератну политику у којој јој је Европска Унија била важнија од унутрашњих разлога и мишљења јавног мњења”… Зашто би Немци одједном били болешљиви једино према „Србији на Истоку”? Могли би једино да буду добри па да нам скину још неки терет с плећа, да преузму Електродистрибуцију, рецимо. А за кандидатуру за улазак у ЕУ, да се сачека док се не разиђу црни облаци над еврозоном и још што-шта да се среди.

Долази време неспонтаног популизма у Србији. Као што је Александар Поповић још деведесетих говорио да је „овде могућ само цигански фашизам”, тј. да ми као земља између Запада и Оријента немамо способност да се организујемо као северни народи, онда није тешко предвиђати куда све ово води. Кад се и ово мало организације баци под ноге незадовољних и полугладних, чији број се убрзано приближава милионима – све ће се сручити у блато. Свима ће нам хладни кал сезати до грла. Да ли ће из каљуге опет однекуд изронити Млађан Динкић и одлучно и бескомпромисно се понудити да нас поведе у нову светлу будућност? Једино то није сасвим искључено. Јер за разлику од Јелашића који није “фајтер” већ само „експерт” који шије по поруџбини и кога валута увек више занима него власт, Млађан Динкић ће „све да да, само да игра”.

Наравно, кад би Србија могла да седне на неки трг и да јој се исприповеда за шта се Млађа залагао, шта је причао и како је радио било би јасно да су беда јужних региона, огорчење северног дела и омрзнуће главног града - последица Динкићевих и динкићевских радова. на фотографији: један од бројних радничких протеста испред зграде Владе Србије

Полиција испред Скупштине Србије у којој неко хоће да Србија преузме одговорност за недела која није починила и помогне укидању Републике Српске.

Погледајте видео записе са протеста поводом усвајања Резолуције о Сребреници у Скупштини Србије:

Погледајте обраћање Драгана Даничића: Овде

Погледајте обраћање Александре Јанковић: Овде

Погледајте обраћање Андреје Младеновића: Овде

Полиција је молила омладинце и присталице ДСС-а да се уклоне са платоа испред Скупштине: Овде

«Не слажемо се са усвајањем посебне декларације о Сребреници већ захтевамо да се у једној заједничкој осуде сви злочини почињени на простору бивше Југославије. Починиоци злочина су појединци, не народ, и зато као држава не можемо да одговарамо за оно што се десило у овом граду »,  рекао је Драган Даничић, председник омладине Демократске странке Србије (ДСС) која је 30. марта у току заседања Скупштине Србије на коме је по хитном поступку разматран предлог декларације, испред здања парламента организовала акцију «Сребреница –  не у моје име».

Омладинцима су се прикључили грађани и представници ДСС и Нове Србије и Националног клуба Видовдан.

«Уколико Скупштина усвоји декларацију, овај дан ће ући у историју Србије као дан срамоте. Срамоте за Парламент али и цео народ», поручио је Андреја Младеновић, председник Градског одбора Београд ДСС-а.

« Њено усвајање биће печат поколењима у Србији да су геноцидни. То би био и  први корак ка укидању Републике Српске», рекао је Младеновић.

Сребреница - НЕ у моје име! Београд, 30. 3. 2010. године

Остаје наук шта се све може десити када неко има превелику власт (коју не може да контролише опозиција јер је системски онемогућена, а ни било ко други). Демократска странка са сателитима има потпуну власт на свим нивоима државе, али и потпуну контролу над медијима. Тако није било ни у Милошевићево доба. Има једна разлика. У томе што чини, овај режим има пуну подршку САД и ЕУ. Сви они ће Србију, као платане, као Булевар…прво, као случајно, прекомерно скресати, а потом… Сад смо у фази нестручног орезивања. Прво Косово и Метохија, па Војводина, па Рашка област. После тога ће орезана, поткресана или сасечена Србија можда моћи да постане члан ЕУ?

The declaration of independence by the government of Kosovo in February 2008 has given rise to the emergence of a new international group known as the “Quint.”  Interestingly, it comprises all the members of the Contact Group – which apparently has disappeared – with the exception of Russia.  Russia is the only former Contact Group member not to have recognised the independence of Kosovo, and hence its dissenting opinion has meant it can no longer have a place alongside the USA, UK, France, Germany and Italy in a group designed to guide Kosovo through the course of its newly established status.  The result has been the formation of a new group, intentionally excluding Russia, in order that it can work in harmony to assist the independent Kosovo without any objection or obstruction to its work.

The “Quint” has been vocal in recent months in attacking Serbia’s approach towards Kosovo.  Serbia’s argument against the independence of Kosovo has centred around international law and UNSC Resolution 1244.  It claims that unilaterally declared independence violates the UN Charter and the Helsinki Final Act, according to which a new state cannot be formed on the territory of an existing state without the agreement of that state.  As Serbia did not agree to independence, it has deemed the declaration to be illegal.  It would seem that the Quint is running out of patience with Serbia, as it recently released a statement to its Foreign Ministry saying, “We have tolerated until now the Serbian aggressive rhetoric regarding Kosovo, because we believed that with time passing it could be taken off the agenda.”

It would seem that the Quint is running out of patience with Serbia, as it recently released a statement to its Foreign Ministry saying, “We have tolerated until now the Serbian aggressive rhetoric regarding Kosovo, because we believed that with time passing it could be taken off the agenda.”

The interpretation of this is interesting.  On the face of it, it may seem that the Quint countries consider it time to move on for both Kosovo and Serbia, and that repetition of the same argument by Serbia is preventing progress.  Kosovo, now independent, needs to strengthen its economy, become stable and peaceful and tackle organised crime.  It can only really deal with these problems by having a defined status, even if that status has been achieved through a unilateral declaration.  Serbia has aspirations to join the European Union, and must work towards satisfying various criteria in order to make this a reality.  It has been hinted previously that Serbia must accept that Kosovo is now independent if it is move forward in this direction.  Although this makes sense, it is probable that the Quint’s objections to Serbia’s “rhetoric” run deeper.

In December 2009, the International Court of Justice heard evidence from Serbia and other interested parties relating to the legality of Kosovo’s independence.  The hearings were held at Serbia’s request and a decision is expected later this year.  It is hoped by Serbia that the Court will rule in its favour and there can then be a return to negotiations.  Serbia’s success in bringing this legal challenge is perceived as a threat to independence.  Whilst it is unlikely that independence would ever be revoked on this basis, an outcome in favour of Serbia’s position would nevertheless weaken the case.  The Quint, being fearful of this, has consequently asked Serbia to tone its legal argument down.

The Quint has admitted what many of those recognising independence have privately been hoping – that by tolerating this argument, the Serbs would soon realise that nothing will bring Kosovo back, and that instead it would be better to concentrate on gaining entry to the European Union – thus the issue of Kosovo would fall from the political agenda leaving the West free to implement the Ahtisaari plan unimpeded.

In December 2009, the International Court of Justice heard evidence from Serbia and other interested parties relating to the legality of Kosovo’s independence. Serbia’s success in bringing this legal challenge is perceived as a threat to independence. Whilst it is unlikely that independence would ever be revoked on this basis, an outcome in favour of Serbia’s position would nevertheless weaken the case. The Quint, being fearful of this, has consequently asked Serbia to tone its legal argument down.

Then there is the issue of UNSCR 1244, which is being used by both sides to defend their position.  A recent remark by an international official in Kosovo referred to the Serb parallel structures in the north of Kosovo as being in violation of UNSCR 1244.  The official stated that the Resolution does not allow for parallel structures and that any form of violation causes instability.  One can see the logic in this and cannot disagree with the fact that violations could indeed result in instability.  However, the statement is somewhat contradictory because it is obviously acceptable for Kosovo to unilaterally declare itself independent in violation of the resolution, but not acceptable for Serbs to establish parallel structures in the north of Kosovo (where they are a majority) also in violation of the resolution.  Either both sides should be allowed to violate the Resolution in circumstances they consider necessary – in which case it ought to be declared void – or neither side should do it.  Consistency is of the essence here.  Selective application does not work because if one side violates the Resolution, the other will see it as permissible to do so too.

To what extent have both sides actually violated UNSCR 1244?  Whilst there is nothing in the Resolution to support the establishment of parallel Serb structures, there is nothing to specifically prevent it either.  However, because Kosovo is now independent, the parallel structures are seen to undermine its status, thus amounting to a breach of the Resolution, as it was no doubt intended that whatever status Kosovo eventually assumed, it would be respected.  Crucially, as the Resolution does not say what Kosovo’s status should be, there is nothing to prevent Kosovo becoming independent, and independence in itself is not a violation of the Resolution.  However, it is the fact that the independence was unilaterally declared without the agreement of Serbia, which is considered to be a breach of the Resolution.  The creation of Serb parallel structures cannot be considered a violation if the status is illegitimate in the first place.  If both sides had agreed to the independence, the Resolution would have been respected and Serb parallel structures would never have appeared.

This highlights the importance of obtaining a negotiated settlement, which although difficult to achieve, would not be impossible.  Ultimately, the issue is not about whether Kosovo should become independent, but about what can be achieved by both sides.  In other words, obtaining an agreement.  With the right opportunities, unlimited time and freedom from external interference, it would be interesting to see exactly what could be achieved.  Perhaps ironically both would agree to independence, or perhaps something entirely different that no-one has envisaged so far.

Frances Maria Peacock is a British analyst

Генерал Егон Рамс: "Постоји опасност да је кријумчарена дрога или нешто слично томе."

“Ђубретарци” немачких трупа, које делују у оквиру ISAF (International Security Assistance Force) у Авганистану, вероватно учествују у трговини дрогом.

Једна немачка фирма, која обавља услужне послове за НАТО у Авганистану, умешана је, по свему судећи, у илегалне работе. Постоји “опасност да је кријумчарена дрога или нешто слично томе”, изјавио је у петак радију НДР Инфо (из Хамбурга) генерал Егон Рамс (Еgon Ramms).

Рамс је шеф Командног штаба НАТО-а у Брунсуму (Brunssum), у Холандији.

У питању је фирма Еколог АГ из Диселдорфа која, по Рамсовим речима, ради за НАТО у Авганистану од 2003. године. Фирма снабдева Главни штаб окупационих снага у Авганистану дизел горивом, а бави се и прањем рубља и одвозом ђубрета из касарни тих трупа.

Радио НДР Инфо је јавио, позивајући се на изворе у НАТО-у, да се иза фирме Екколог АГ крију чланови албанских кланова из Македоније, који су, како се тврди, уплетени у организовани криминал.

НАТО је годинама, при склапању уговора, игнорисао ту информацију. У овом тренутку, каже северно-немачи радио, НАТО испитује два важећа уговора да би утврдио “да ли је за нас Еколог и даље подобан пословни партнер”.

Разлог за проверу су подаци до којих је, каже радио НДР, дошао Кфор на Косову. Према тим подацима, Еколог АГ припада испреплетаној мрежи фирми утицајне породице Дестани из околине Тетова, у северо-западној Македонији.

Разлог за проверу су подаци до којих је, каже радио НДР, дошао Кфор на Косову.
Према тим подацима, Еколог АГ припада испреплетаној мрежи фирми утицајне породице Дестани из околине Тетова, у северо-западној Македонији.

У извештајима једне обавештајне службе говорило се још пре осам година о једном “клану у чијем тежишту активности је организовани криминал”. Према најновијем извештају Кфора, чланови поменуте породице контролишу “злочине и организовани криминал” у граничном подручју између Косова и Македоније, јавио је радио из Хамбурга.

Председник Управног одбора Еколога, Томас Ваховиц (Thomas Wachowitz), саопштио је истом радију да такве процене, које потичу из окружења Кфора, “нису тачне”.

А један портпарол Савезног министарства одбране изјавио је у Берлину да је Министарство “упознато с проблемом”. “Где год треба, сарађујемо са истражним властима”, изјавио је тај портпарол.

Према најновијем извештају Кфора, чланови поменуте породице контролишу “злочине и организовани криминал” у граничном подручју између Косова и Македоније, јавио је радио из Хамбурга.

О стању истраге, међутим, могу да говоре само истражни органи или суд, истакао је портпарол.

(AFP/ЈW)

ПРИМЕДБА РЕДАКЦИЈЕ

У међувремену, фирма Еколог АГ из Диселдорфа успела је да од једног Земаљског суда у Хамбургу издејствује забрану радију НДР Инфо да извештава о тој теми. Суд је запленио поменуте извештаје, а радију забранио да емитује изјаве у којима се испољава сумња на рачун поменуте фирме, изјавио је 5. марта Томас Ваховиц, пословодни председник фирме Еколог АГ. Радију НДР је, између осталог, забрањено да тврди како је породица оснивача фирме умешана у организовани криминал. Фирма сада жели да од НДР захтева одштету, додао је Ваховиц. Портпарол радија НДР, Мартин Гарцке (Martin Gartzke), одбацио је оптужбу фирме Еколог да је радио из Хамбурга ширио неосноване оптужбе. Он је, на питање једног новинара, објаснио: “Нас, у том поступку, нико није саслушао. Сада смо затражили да нам суд писмено достави текст оптужбе. Чим га добијемо, уложићемо жалбу”, изјавио је портпарол НДР.

Превод: Светлана Максовић

Гранично подручје илегалне државе Косово и Македоније у коме је развијена клански организована криминална мрежа која се протеже од Авганистана до Немачке. На слици: Шар планина

Фонд Слободан Јовановић покреће на свом сајту серију интервјуа везаних за избор који је наметнут Србији : « ЕУ и(ли) Косово ? ». Намера нам је да се обратимо познатим личностима из јавног и културног живота како би наша јавност могла да се упозна са најширом аргументацијом везаном за ово суштинско питање савремене Србије.

Домаћин: Фонд Слободан Јовановић

Гост: Срђа Трифковић, политички аналитичар из Чикага, директор Фондације лорда Бајрона за балканске студије, дугогодишњи спољнополитички уредник америчког месечника „Хронике”.

Срђа Трифковић: Неспоразума између Срба и Запада заправо нема. Проблем који Срби имају са Западом последица је чињенице да их Запад добро разуме и сходно томе спознаје структурне некомпатибилности сопственог и српског културног модела и вредносног кодекса.

Актуелна власт у Србији заступа становиште да „ЕУ нема алтернативу” и истовремено истиче да „никада неће признати независност Косова”. Узевши у обзир реалну политику ЕУ према Србији, да ли су по Вашем мишљењу ова два става противречна?

Трифковић: Као прво, несувисла је тврдња да ЕУ нема алтернативу. Шта то значи? Да ако нема ЕУ, онда нема више ни живота, нема будућности, нема Србије? Која бесмислица… Нешто слично су „другови” тврдили пре више деценија о Југославији, самоуправном социјализму, несврстаности и Титу – а ено их на ђубришту историје, где ће завршити и овај злосрећни експеримент звани ЕУ. Read the rest of this entry »

Омладина ДСС: Сваки злочин има починиоца са именом и презименом, као што свака жртва има име и презиме које не сме да се заборави. Починиоци ратних злочина су појединци, а не народ, и као појединци морају да одговарају за почињене злочине.

Демократска странка Србије је 2005. године предложила декларацију која би осудила све злочине, пре свих злочин у Сребреници, једном од бројних стратишта крвавог грађанског рата на простору бивше Југославије. Не делећи невине жртве на основу вере и националности, Демократска странка Србије и даље најоштрије осуђује све злочине, али се у име будућности, достојанства и самопоштовања грађана Србије и њиховог међународног угледа, противи доношењу посебне резолуције о Сребреници. Сваки злочин има починиоца са именом и презименом, као што свака жртва има име и презиме које не сме да се заборави. Починиоци ратних злочина су појединци, а не народ, и као појединци морају да одговарају за почињене злочине.

Усвајањем посебне резолуције о Сребреници, Србија преузима одговорност за недела која није починила и за које није одговорна, и даје за право онима који тврде да је Република Српска изграђена на геноциду, чиме директон помаже њеном укидању.

Да ли је то наслеђе које треба да оставимо потомству?

Погледајте Видео запис: Сребреница, не у моје име! Овде

Матија Бећковић

Једна од највећих мистерија савременог света је питање: „Да ли је Србија у Европи?” То је као кад би се предузело велико научно истраживање да се коначно утврди – да ли је кажипрст поред палца. Или кад бисте с неким провели живот, па се на самртном часу питали је ли то истина, пошто немате ништа написмено од матичара у месној заједници, каже у интервјуу за Пресс недеље академик Матија Бећковић.

Због таквих научних радова, тврди он, уложено је толико енергије – да будемо Африка. А многи су већ толико намазани да их комотно можемо третирати као црнце, објашњава Бећковић и поново обећава да ће се својих ставова одрећи – кад буде млађи.

Постоје мишљења да је најбоља дефиниција српске политике о Косову: „Ћераћемо се још”. Да ли се слажете?

Бећковић: „Пољем беже два печена зеца, ћерају их два хрта одрта!” Та слика и та дисциплина није везана за једно поље и неку одређену географију. То је поглед на свет. Наш прилог будизму, највиши ступањ медитације…

Познати су ваши ставови о независности Косова. Међутим, у последње време дешава се да и они који су имали сличан став мењају мишљење. Можете ли да замислите ситуацију да и ви доживите ту врсту метаморфозе и да „прихватите реалност”?

Много енергије у Србији је уложено да будемо Африка, а многи су се на том пројекту већ толико намазали да их комотно можемо третирати као црнце.

Бећковић: У свакој строфи поеме „Кад будем млађи” обећавам да ћу радити на себи како бих се променио и свега одрекао – кад будем млађи.

А под којим условима бисте заокружили „да” на референдуму: „Да ли сте за то да Србија постане чланица НАТО-а”?

Бећковић: Радом на себи човек може догурати дотле да му је свеједно шта заокружује. Не би био први пут да вам неко толико одвуче пажњу на другу страну да заборавите где сте и о чему је реч.

Како реагујете на то што је бивши тајландски премијер Шинаватра добио држављанство Црне Горе, а ви, да бисте га имали, морате претходно да се одрекнете српског?

Бећковић: Као и у свему другом у животу, и ту је реч о сплету срећних околности. Једна од најређих је комбинација шине и ватре! Моје су биле: суза или мина; пут што себе прави или воз без шина?

У свакој строфи поеме „Кад будем млађи” обећавам да ћу радити на себи како бих се променио и свега одрекао – кад будем млађи.

Имате ли утисак да се о нивоу односа између Србије и Црне Горе више сазнало након отварања неколико криминалних афера, него после црногорског признања Косова?

Бећковић: Односи међу политичарима нису исто што и однос народа Србије и Црне Горе. Да ли је мање или више афера то, нажалост, неко други дозира. А народ, као народ, само ћути и гледа!

У једној од ваших краћих биографија на интернету, поред неколико уобичајених података, налази се реченица – „близак пријатељ Војислава Коштунице”. Да ли и ви сматрате да вас је то пријатељство обележило више од осталих?

Бећковић: Можда је то издвојено зато што је у наше време и пријатељство нешто што преко ноћи изумире. У сваком случају, и пријатељство је постало привремена и пролазна категорија која не траје дуже од интереса и функција.

Једни тврде да идеја монархије још није на прави начин представљена Србима, док други сматрају да је она превазиђена. Има ли кривице Крунског савета и у једном и у другом?

Данашња Србија је најбољи пример како као република изгледа неко ко република није био никад. То је република која се хвали и слави само оно што је постигла док је била краљевина. Највећи проблем је што имамо своју домаћу династију. Кад би макар Камила, ако не принц Чарлс, или Алберт од Монака, или бар Карла Бруни, или Дејвид Коперфилд били претенденти на српски престо, нација би се преко ноћи тргла!

Бећковић: Србија је свега осам векова била краљевина, што очигледно није било довољно да се идеја монархије добро представи и ухвати дубљег корена. Са републиком је, пак, обрнут случај. А није ни чудо, кад се зна да су краљевину основали Немања и Свети Сава, а републику Јосип Броз Тито. Тито је Стеван Немања Републике Србије. Кад је Србија постала краљевина, то је један од најважнијих датума њене историје, о коме су написане многе студије. Како је то престала да буде и остала гологлава није написана ниједна, као да није ништа ни имала, ни изгубила. А није јој пала само круна с главе, него и глава. Данашња Србија је најбољи пример како као република изгледа неко ко република није био никад. То је република која се хвали и слави само оно што је постигла док је била краљевина. Највећи проблем је што имамо своју домаћу династију. Кад би макар Камила, ако не принц Чарлс, или Алберт од Монака, или бар Карла Бруни, или Дејвид Коперфилд били претенденти на српски престо, нација би се преко ноћи тргла!

Писац Игор Мандић је недавно згрануо хрватску јавност изјавом да би Хрватска и Србија требало поново да направе федерацију. Како ви гледате на ту идеју?

Бећковић: Како би било да се ја тој јавности извиним место њега? Засад су за ту федерацију довољна нас двојица.

Како вам изгледа Београд без Моме Капора?

Бећковић: Виђам ових дана Мому Капора чешће него икад. Указује ми се сваки дан на сваком ћошку!

Као некадашњи новинар „Чика”, како посматрате таблоидизацију штампе, а неки кажу и целокупног живота у Србији?

Да ли знате да имате фан групу на „Фејсбуку"? Јесте ли остварили комуникацију са њеним члановима? Бећковић: То звучи тако радосно и обећавајуће да је боље да се том мишу не примичем!

Бећковић: И поред толике крви, расцопаних глава, сатара и секира, просутих мозгова и осуканих црева и наслова сложених из дрвених слова, типа: тебе па себе, па мене, па мајку, па прасе, па ишчупаше репу, тиражи су мали, чак и кад се деле бесплатно.

Јесте ли један од оних који прави слаломе по ТВ каналима покушавајући да избегне ријалити-шоу програме или их, напротив, гледате? Шта мислите о тој врсти забаве у Србији?

Бећковић: Увек са својим народом! Већ је проглашено за најпровиднију лаж кад неко каже да то не гледа. Уосталом, да ту нема нешто, не би небески народ случајно чучао у том јарку и ваљао се у тој каљузи. Коме би пало напамет да се брчка у блату да није научно доказано да је блато лековито!

Матија Бећковић је председник Фонда Слободан Јовановић

Прес, 28. 3. 2010.

Регионализација Србије баца сенку и рађа сумњу да ће државни ресурси који ће бити усмерени на политику децентрализације бити искоришћени да Динкић направи нову политичку странку

Регионализација Србије баца сенку и рађа сумњу да ће државни ресурси који ће бити усмерени на политику децентрализације бити искоришћени да Динкић направи нову политичку странку.

Србија је држава са највећим регионалним разликама у Европи. Између најразвијенијег и најнеразвијенијег управног округа разлике су седмоструке, док су разлике на нивоу општина још веће. Поједини крајеви Србије полако почињу да одумиру, остају прво без деце, па без младих и на крају без становника уопште. Просечан приход грађана Београда већи је 19 пута од прихода грађана Бора, а један Новосађанин зарађује 15 пута више од грађанина Лесковца.

Садашњи систем доводи до тога да богате општине у Србији постају још богатије, а сиромашне још сиромашније. Продубљивање регионалних разлика не утиче само на животни стандард становника, већ и на демографске показатеље у појединим областима. У АП Војводина, свих седам округа има негативан природан прираштај, док су у централној Србији, од 17 округа само два са позитивним прираштајем, и то Рашки и Пчињски округ, где је број новорођене деце већи од броја умрлих. Током транзиције, од демократских промена, разлике у регионалној дебалансираности Србије су још више порасле. Највеће разлике се односе на демографске карактеристике, људски и образовни потенцијал, привредну структуру и ефикасност, као и услове социјалне и економске инфраструктуре.

Србија је држава са највећим регионалним разликама у Европи.
Поједини крајеви Србије полако почињу да одумиру.

Војводина је добила одређена овлашћења у односу на остатак земље.
Оваква ситуација у којој на делу територије постоји децентрализација док у је већи део државе централизован дугорочно је неодржив.

Упркос томе, ниједна власт од 2000. године се није усудила да спроведе децентрализацију, не само због сложености процеса, већ и због тога што се у тренутним околностима питање децентрализације и регионализације често изједначава са сепаратизмом, што не значи да и тога помало нема. Регионализација је предвиђена и важећим уставом, који, поред Аутономне покрајине Војводине и Косова и Метохије, дозвољава и оснивање нових аутономија, али за сада је то само могућност, без перспективе да ће у догледно време неки регион ово уставно право и да искористи. У међувремену, Војводина је добила одређена овлашћења у односу на остатак земље, тако да је Србија тренутно централизовано-децентрализована држава, унутар које постоји АП Војводина, која је једини дефинисан регион, поред Косова и Метохије које је ван контроле државе. Оваква ситуација у којој на делу територије постоји децентрализација док у је већи део државе централизован дугорочно је неодржив.

Динкићев програм

Програма регионализације не би ни било да на њему није инсистирао управо Млађан Динкић, коме је равномерни регионални развој постао политички програм, а он је веома вешт и способан када државним новцем финансира своје политичке активности.

Влада Србије је почетком марта усвојила програм за подстицање равномерног регионалног развоја у 2010. години, вредан 100 милиона евра. Овај програм је промовисао министар економије и регионалног развоја Србије Млађан Динкић. Наравно, програма не би ни било да на њему није инсистирао управо Млађан Динкић, коме је равномерни регионални развој постао политички програм, а он је веома вешт и способан када државним новцем финансира своје политичке активности. Како је Србији преко потребан равномерни регионални развој, Динкић је спојио, како то народ каже, “лепо и корисно”. Елем, како год дошло до усвајања владиног програма, Динкић је најавио да ће “тај програм помоћи запошљавање и оживљавање производње у најсиромашнијим општинама у Србији”.

“Седамдесет милона евра биће намењено за покретање производње у 40 најнеразвијенијих општина, са степеном развоја нижим од 50 одсто просечне стопе развоја у Србији, а најбољи начин да се програм реализује је да стратешки партнери предложе Министарству економије план за улагање у неко од предузећа у неразвијеним општинама”, казао је министар Динкић. Ова изјава министра регионалног развоја прошлог петка деловала је као већ виђено. Исти износ за исте намене Динкићево министарство уложило јуна 2007. године. На које су пројекте паре отишле нико не зна, али јасно је да у неразвијеним крајевима Србије видљивог напретка нема.

“Седамдесет милона евра биће намењено за покретање производње у 40 најнеразвијенијих општина”, казао је министар Динкић.
Исти износ за исте намене Динкићево министарство уложило јуна 2007. године.
На које су пројекте паре отишле нико не зна, али јасно је да у неразвијеним крајевима Србије видљивог напретка нема.

Ипак, можда се нешто променило. Дуго чекани Закон о регионалном развоју усвојен је коначно је у лето 2009. године. И овај закон је усвојен на пристисак и захтев Динкића, односно његове странке Г17, која је део владајуће коалиције. Закон још увек није донео било какву благодет за неразвијене крајеве. Питање несразмерног развоја унутрашњости Србије и већих центара као што су Београд и Нови Сад, с горчином се у унутрашњости назива “београдизација”, па се овај Закон о регионалном развоју види пре свега као прави тест спремности централних власти да иду даље од пуке административне поделе коју Закон предвиђа. Иза великих и, по многима, преурањених очекивања, стоји кључно питање – финансијске добити од претприступних фондова Европске уније, једном када Србија постане ЕУ кандидат.

Према тврдњама из Г17 плус, оваква регионализација није политички мотивисана, већ су поменути региони „статистички” и формирани ради распоређивања новца из фондова ЕУ.

Да Динкић није једини политичар који је схватио какав политички капитал може да се стекне на питању регионализације доказује и чињеница да је председник Србије и председник владајуће Демократске странке Борис Тадић недавно актуелизовао проблем централизације и најавио промене Устава које би требало да омогуће децентрализацију и регионализацију и равномерни регионални развој, који су по њему “предуслов будућег развитка земље”. Основу за регионализацију Србије представља Стратегија просторног развоја Србије, коју је урадило Министарство за просторно планирање и животну средину, а коју је Тадић недавно означио као “политички програм развоја Србије у наредних 11 година”. Недавно је Тадић на једној од седница Главног одбора Демократске странке посебно похвалио министра Оливера Дулића због усвајања ове Стратегије. Циљеви Стратегије и стварања региона, како је наведено, требало би да буду уравнотежен регионални развој, већи степен конкурентности, функционална интегрисаност у окружење и одржива животна средина. Према овом документу, регионализација Србије би требало да се одвија у две фазе – прва ће бити завршена до 2013. године, а друга 2020. Први конкретан корак у регионализацији Србије направљен је када је Законом о регионалном развоју које у Србији је формирано седам еврорегиона: Војводина, Београд, западни, источни, централни и јужни регион и Косово и Метохија.

Статистички региони или „еврорегиони“, бар за сада, неће имати регионалне власти биране на непосредним изборима.

Спремни за европски новац

Према тврдњама из Г17 плус, оваква регионализација није политички мотивисана, већ су поменути региони „статистички” и формирани ради распоређивања новца из фондова ЕУ. Наиме, од кандидата за чланство у ЕУ се очекује да у периоду од две године, после потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању, унутрашњу поделу на регионе ускладе са регионализацијом Европске уније. Статистички региони или „еврорегиони”, бар за сада, неће имати регионалне власти биране на непосредним изборима. Оваква регионализација не подразумева никакве аутономије, већ обележавање општина и градова који улазе у оквире надлежности регионалних агенција које ће координирати своје пројекте са Београдом и приступним фондовима Уније. Еврорегиони нису административне територије и немају правни субјективитет, али ће сваки имати своју јавну агенцију за регионални развој која ће бити задужена за спровођење политике регионалног развоја.

Изнад регионалних, предвиђена су још три нивоа националних агенција које ће спроводити и контролисати исту област.
Над регионалним агенцијама, комплетан надзор и контролу имаће и Влада Србије и њене институције, тако да „статистички еврорегиони” неће имати аутономију над средствима која буду била одобрена из ЕУ фондова за регионалне пројекте.
Колико год се залагао за децентрализацију, када је у питању подела пара – Динкић је увек био за централизацију, посебно када новац иде кроз министарства која контролише његова странка.

Изнад регионалних, предвиђена су још три нивоа националних агенција које ће спроводити и контролисати исту област. Над регионалним агенцијама, комплетан надзор и контролу имаће и Влада Србије и њене институције, тако да „статистички еврорегиони” неће имати аутономију над средствима која буду била одобрена из ЕУ фондова за регионалне пројекте, пошто ће Влада задржати за себе последњу реч. Средства добијена на овакав начин биће највероватније усмеравана и трошена на сличан начин као средства из Националног инвестиционог плана. Колико год се залагао за децентрализацију, када је у питању подела пара – Динкић је увек био за централизацију, посебно када новац иде кроз министарства која контролише његова странка.

На први поглед, статистичке регије се праве да би у њих стизао новац из поменутих фондова. Међутим, иако је реч о статистичком разврставању, последице једном уведене класификације могу бити многоструке. Статистички региони ће бити корисници средстава из европских фондова, али би требало да сами развијају регионалне програме и пројекте који се финансирају тим новцем, што подразумева развој одговарајућих административних капацитета и способност за програмирање и за финансијски менаџмент. На тај начин, статистички региони би требало да постепено науче да управљају сами собом, да би затим послужили као основ за будуће политичке регионе. Наиме, према плану, око 2020. године, статистички региони би требало да добију административни и политички статус. Према том решењу, на централном нивоу би највероватније остали: безбедност, монетарна политика, унутрашњи и спољни послови, представљање грађана Србије у свету, дипломатски и међународни односи с другим државама, макроекономска и фискална политика, с тим да би се њен један део пренео на регије. То би требало да значи да ће Србија од 2020. бити подељена на више аутономија, премда је за овакво решење потребна промена Устава, о којој је говорио и председник Тадић.

статистички региони би требало да постепено науче да управљају сами собом, да би затим послужили као основ за будуће политичке регионе. Наиме, према плану, око 2020. године, статистички региони би требало да добију административни и политички статус. Према том решењу, на централном нивоу би највероватније остали: безбедност, монетарна политика, унутрашњи и спољни послови, представљање грађана Србије у свету, дипломатски и међународни односи с другим државама, макроекономска и фискална политика, с тим да би се њен један део пренео на регије. То би требало да значи да ће Србија од 2020. бити подељена на више аутономија, премда је за овакво решење потребна промена Устава

Пројекат регионализације Србије је очигледно озбиљно замишљен и испланиран, али за сада није јасно у коју сврху. Пре свега, пример земаља попут Пољске и Бугарске говори да новац из Европске уније никако не значи да ће доћи до равномерног регионалног развоја. Упркос издашним донацијама из фондова, Пољска на пример није успела да смањи заостатак неразвијених сиромашних источних региона. Најновија студија Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) показала је да се разлике у богатству и развоју региона у Пољској не смањују, већ се и продубљују – пет источних војводстава Пољске производи само 15,4 одсто бруто друштвеног дохотка земље (БДП), док су 1995. године стварала 16,9 одсто, док Мазовјецко војводство, Шлезија, Великопољско војводство и Доња Шлезија стварају укупно 59,2 одсто БДП-а. Упркос новцу из ЕУ фондова, друга нова чланица ЕУ Мађарска има веће регионалне разлике од Пољске, док је у Бугарској велика већина региона такође и даље неразвијена. Занимљиво је да веће регионалне разлике од Пољске има чак и Белгија.

За успех регионализације у Србији, потребни су квалитетни и обучени кадрови и менаџери, а велики проблем је то што их тренутно има само у Београду и Војводини који имају капацитете за ове потребе. Није тешко претпоставити да ће, у ситуацији када остали региони углавном немају професионалне кадрове за планиране надлежности, Војводина и Београд (Пољски пример), још више одскочити од остатка Србије, а када и ако статистички региони прерасту у политичке, око 2020 године, Србија ће постати савез два развијена и пет неразвјених региона, чији ће интереси бити често међусобно супротстављени.

Док власт чека да равномерни регионални развој плати Европска унија, могла би сама да учини неке ствари за које јој није потребан ни закон, ни стратегија. Зашто Генералштаб не би био премештен у Ниш, што би довело до доласка неколико хиљада официра са породицама у овај град? Зашто министарство за пољопривреду није у Новом Саду, на територији житнице Србије а министарство образовања у Сремским Карловцима? Могу се и седишта неких јавних предузећа изместити из Београда, попут некада државног НИС-а. Да ли је проблем да седиште ПТТ-а буде у Нишу (садашњи директор је из Ниша) или Телекома у Крагујевцу, или Железнице у Ваљеву или Ужицу?

Политички мотиви

Док власт чека да равномерни регионални развој плати Европска унија, могла би сама да учини неке ствари за које јој није потребан ни закон, ни стратегија. Зашто Генералштаб не би био премештен у Ниш, што би довело до доласка неколико хиљада официра са породицама у овај град? Зашто министарство за пољопривреду није у Новом Саду, на територији житнице Србије а министарство образовања у Сремским Карловцима? Могу се и седишта неких јавних предузећа изместити из Београда, попут некада државног НИС-а. Да ли је проблем да седиште ПТТ-а буде у Нишу (садашњи директор је из Ниша) или Телекома у Крагујевцу, или Железнице у Ваљеву или Ужицу?

Тешко је поверовати да у српској причи о регионализацији нема политичких мотива као што актуелна власт тврди. У Београду је недавно покренута иницијатива за оснивање Уније националних, регионалних и локалних странака, група грађана и појединаца која ће се залагати за децентрализацију земље и равномерни регионални развој. Иницијативни одбор чине Млађан Динкић, лидер Г17 Плус, Верољуб Стевановић, председник Заједно за Шумадију, Бошко Ничић, председник Живим за Крајину, Мирко Тодоровић, власник модне куће Тодор, Горан Паскаљевић, редитељ и Предраг Марковић, издавач. Како сазнајемо, требало је да у овом одбору буде и Миодраг Бабић, који стоји иза регионалне странке у Вршцу и концерна Хемофарм. То је вероватно и разлог сукоба између Фонда за развој и концерна Хемофарм. Наиме, Фонд је одбио да концерну Хемофарм да кредит иако је овај концерн испуњавао све услове. Пошто је Бабић одлучио да не буде део ове Уније, очигледно није било ни кредита. Све ово баца сенку и рађа сумњу да ће државни ресурси, који ће бити усмерени на политику децентрализације, бити искоришћени да Динкић направи нову политичку странку.

Динкић је рекао да у Србији тренутно не постоји ни једна политичка странка која се бави питањем равномерног регионалног развоја, већ да је већина политичких програма базирана само на питању приступа земље Европској унији.

Основни циљеви ове политичке организације, према његовим речима, биће “истинска децентрализација земље која подразумева враћања имовине локалним самоуправама, већа овлашћења општинама, као и да се средства претприступних фондова ЕУ преусмере у мање средине”.„Правимо нешто што је много чвршће од коалиције, али што није нова политичка странка”, додао је Динкић. Будући политички савез, како је навео лидер Г17 Плус, има намеру да сарађује и са партијама Расима Љајића и Сулејмана Угљанина. Пошто где год има Динкића има и политике, јасно је да је он одлучио да искористи проблем децентрализације за своју нову странку. Буде ли успео у томе, овај Динкићев потез ће моћи да се назове маестралним. Наиме, Динкић је једини политичар у Србији који тренутно размишља неколико година унапред.

Јасно је да је он одлучио да искористи проблем децентрализације за своју нову странку.

Када је приликом прављења Владе, у лето 2008. године, Динкић поред економије тражио да добије и ресор регионалног развоја, никоме од његових будућих коалиционих партнера вероватно није падало на памет шта би он радио са тим ресором. Динкић је прво добио ресор, а потом је извршио притисак да се усвоји Закон, а потом да се обезбеде средства и усвоји све што је неопходно како би имао са чиме да располаже.

Зашто то Динкић ради? Његова странка, Г17 имаће проблема са цензусом уколико самостално изађе изборе. Његов лични имиџ као и имиџ странке није баш најбољи. Зато им је потребан редизајн, а регионални развој се наметнуо као веома добро решење. Наиме, од када су уведени директни избори за градоначелника, у Србији је победило неколико локалних лидера који су формирали озбиљне регионалне покрете. То су Драган Марковић Палма у Јагодини, Верко Стевановић у Крагујевцу, Горан Јешић у Инђији, Горан Кнежевић у Зрењанину, Бошко Ничић у Зајечару… Гласање за ове локалне лидере показује фрустрацију становништва централизацијом и потребу да имају јаку локалну власт.

Потенцијал међу бирачима који се противе централизацији је вишеструко већи. Тога је Динкић свестан те је направио одличну рачуницу. Ако Динкићева странка може сама да добије неколико одсто гласова на изборима, потребни су јој још и гласови десетак локалних лидера и странака бошњака како би њихова коалиција добила више гласова од неопходних пет одсто, што је изборни праг за улазак у скупштину. Дакле, Динкић политичку идеју има, а пошто је мајстор да за своје политичке идеје подржи државним средствима, то је управо учинио. Динкић је себи обезбедио одличну стартну позицију пред нову политичку трку, а после уласка у парламент биће пожељан коалициони партнер свима – од ДС-а до СНС-а. Уколико, успут, успе да учини нешто и за неразвијене регионе, тим боље.

Текст преузет са сајта www.icp-co.com, 26. 3. 2010.

Претприступни Фондови и донације ЕУ буде велике наде, али се на основу њих неодговорни политичари могу градити обећања којима се омогућују велике политичке манипулације. На слици: Зграда ЕБРД.