Не, ово не сме проћи! Ако Србија дозволи да јој један кошаркашки тренер ово ради, онда јој дефинитивно нема спаса. Време је да се отворено и јасно каже: Доста је било! И, пошто је ово правна држава, нека људи из „Партизана” учине оно што од њих очекује једна јасно проевропски оријентисана земља, без алтернативе! Отерајте тог смутљивца, Вујошевића!

Знамо, наравно, да то неће ићи тек тако. Већ видимо како оне навијачке хорде дижу главу, пропињу се на предње прсте и постављају питање натопљено мржњом и њиховом рушилачком претњом: А зашто?! Зашто кад човек има резултат? Већ видимо како томе подлежу медији који нису способни да изађу из сенке заводљивих патриотских опсена. Зашто, узбиниће се и ти паћеници који помно бележе сваку Вујошевићеву реч, као да је изабран за патријарха. Зашто, питаће и део опозиционо настројених грађана и поражених снага, које користе сваку прилику да подмукло кажу НЕ  Европи, НАТО-у и свим великим вредностима Западне цивлизације.

А зашто и не би дигли главу? Душко Вујошевић, овај тзв. кошаркашки геније, биће њима најбољи доказ да су европске вредности лаки „опијум за народ”. Јер, кад једна Барселона не зна за пораз нигде у Европи, а изгуби у Србији, јасно је какве ће закључке из тога извући српски националисти. Таман смо упокојили Милошевића, кад ето ти Вујошевића!

Шта нама значе ове Вујошевићеве победе?! Само невоље. Узмимо, рецимо, министра иностраних послова Шпаније, Мигела Анхел Моратиноса. Добро, он је дипломата, неће ништа рећи, а можете мислити шта му је у глави и срцу. Председава тамо у ЕУ-и, обећао је да ће да нам среди разне ствари, а ми – нож у леђа. Мислиће како смо лицемеран народ: овамо му дајемо орден, а кад треба да будемо фер према пријатељској Шпанији ми ударимо као по највећим непријатељима. А од „лицемеран” до „геноцидан” мала је раздаљина.

Или, како ће нас гледати Грци? Наводно им је „Партизан” продао најбоље од своје екипе. Људи су поштено платили, кад овај дође и победи их у Атини. Види се да је то подвала. То је та стара црта нашег менталитета: хоћемо и јаре и паре. Е, па тога у Европи нема. А ми показујемо да не само да се тога нисмо ослободили, него превару славимо као победу.

Кад једна Барселона не зна за пораз нигде у Европи, а изгуби у Србији, јасно је какве ће закључке из тога извући српски националисти. Таман смо упокојили Милошевића, кад ето ти Вујошевића!

Наиван је онај ко не види да је ово тежак удар на највише вредности капитализма: тржиште и начело компетитивности. Као хоћемо у капитализам, али опет на свој начин. Тачно је, ова екипа „Партизана”, комплетно са масерима и клупом, на светском тржишту не вреди колико онај фини момак из Барселоне с брадицом – Наваро. Е, сад кад неко добровољно друштво које нађе себи неког Вујошевића удари на то, онда се морају имати на уму последице. Криза је, и у томе је то сада много осетљивије. Сад смо се ми Срби нашли да показујемо да тржиште није свемоћно. Наводно, нешто је и у пркосу и инату, па кад ти запнеш као суманут то може бити јаче од милијарди евра. Никад нећемо превазићи ту погану страну нашег менталитета. Шта се ми петљамо у то. Треба да почистимо испред својих врата и баста. Наши европски пријатељи би то знали да цене. Овако, кад једна „Барселона” побеђује свуда по Европи ми доведемо хулигане на трибине (зар нисмо до јуче јасно говорили ко су ти момци и где им је место), отворено им поручимо да су ту да направе „пакао у Београду” том пристојном свету, а њих те хорде збуњују, па не могу да покажу колико стварно знају; да би на крају и наш национални сервис, који се представља да је као за „европску Србију”, наместио камермана тако да се и озбиљне интернационалне судије збуне и прогласе победу „Партизана”. А то нам је била последња шанса да се извучемо из самоубилачке ситуације у коју смо, јурећи као звери, упали. Али, не.

Читава Србија је и у тој ситуацији могла да види како се понео Вујошевић. Уместо да, у складу с фер-плејом, помогне да се дође до истине, он је доказивао како је лопта „изашла из цилиндра”. А да не говоримо како он нефер понашањем директно угрожава посао свом колеги Чавију Пасквалу, тренеру „Барселоне”, кога његови послодавци сутра могу отпустити што је изгубио утакмицу у српској дивљини. Да ли је то солидаран однос према колеги? Да ли је једна победа вредна патње поштеног младог човека, чија је каријера так почела? Или можда сузе његове мајке? Тиме је Вујошевић све рекао о себи. А овамо се представља као неко ко позитивно утиче на развој младих личности које кроз спорт желе да се испуне.

Ниједна нормална и европски оријентисана средина не би дозволила да је овакви људи као Вујошевић вуку за нос. Сетите се, тај човек је тренирао „Будућност” у Подгорици, али не задуго. Неће Црна Гора, која крупним корацима граби ка ЕУ-и и НАТО-у, такве гафове. И сви их цене. И поштују. А нас?

Најгора од свих подвала је кад се говори како тај човек има пуну кућу књига,  па чак и играчима даје да читају. Ма, баш би било занимљиво видети шта им даје. Вероватно књиге којима се отворено подстиче наш ничим основан понос, који нас је сваки пут одвео на странпутицу или тако нешто. Сигурно им не даје ништа о неопходностима процеса денацификације, о суочавањима с злочинима или неке лепе књиге у којима се демократија не прља повременим занемарљивим скретањима. То би било образовање играча. Оплемењививање њихове невине душе. И онда они никад не би подлегли тој хајкачкој атмосфери у којој се, на препознатљив начин, дижу и спуштају руке и навија без осећаја да то може да омете противника да пружи најбоље од себе.

Знамо да ће сад неки смутљивци рећи, али и у Европи се тако навија. Они су били, видели, итд. Али, пустимо ми Европу. Ми морамо нешто урадити на себи, због себе. А кад достигнемо тај ниво, наш глас, па ако је и губитнички, уважаваће се. Сви ће рећи, они Срби су се коначно променили. Сад губе, али фер. А то је за земљу која жели да се прикључи породици цивилизованих народа најважније. Добици долазе после, кад се скинемо до гола, тј. после катарзе коју од нас сви очекују и на свим плановима.

Са Вујошевићем не треба пристајати ни на какав компромис. Најгоре би било ако би допустили да нас он заведе, да, рецимо, изгуби утакмицу која сад следи од „Марусија” у Атини, а ми онда дигнемо руке од свега. Не кажем да ће се баш тако десити, али тај човек је способан да нам и то учини. Да утиче на ове младе момке из „Партизана” да изгубе ту утакмицу, да би нам после задавао сто пута већу главобољу. Јер, какав је то опсенар најбоље показује и чињеница да он то све ради и са момцима који дођу из цивилизованог света – из САД-а, Европе. Дођу ту у Београд да играју кошарку, а Вујошевић их инструментализује у тим својим опасним играма, а да они тога нису ни свесни. Знамо и ми да сви воле да побеђују у спорту. Али, добар тренер се не спушта на тај најнижи ниво. Лако је тако бити популаран, подилазећи и играчима и навијачима. Врхунски стратег гледа мало даље. Мора имати интерес земље на уму. Јер, признаћете, то стварно није фер да се од осредње екипе прави темпирана бомба за праве шампионе и поштене професионалце. Потпуно неевропски, па ако хоћете и антиевропски приступ.

Замислите кад би се наше „за европску Србију” власти понашале тако!
Да сад запну и кажу: ми ћемо сами да се саберемо и одузмемо и да се бескомпромисно боримо за своју ствар.

Замислите кад би се наше „за европску Србију” власти понашале тако! Да сад запну и кажу: ми ћемо сами да се саберемо и одузмемо и да се бескомпромисно боримо за своју ствар. Да не верују људима из Европске да их наш успех интересује колико и нас саме, ако не и више. А Вујошевић то ради наочиглед свих. Има нечег дубоко болесног у самој идеји да се Србија понаша као да може да побеђује у Европи. Зна се докле је то нас довело.

Ми се искрено надамо да има здравих снага у том „Партизану”, које ће бити способне да свој тим изведу на „наш европски пут”. Ми знамо да победе нису за нас, и зато ћемо и даље наше проблеме решавати „искључиво дипломатским и политичким средствима”. Нама наша победа није императив. И никакав „пакао на трибинама” и подршка навијача. Па, нису ли наши највиши челници рекли да утакмице на нашим стадионима и дворанама треба да буду такве да долазе читаве породице: бака, дека, тата, мама, бата, сека и куца и маца. (Миша нико није спомињао.) И, ако хоћемо да Србија до 2014. године уђе у Европску Унију, онда хитно морамо да обуставимо стављање клипова у точкове наших главних пријатеља. Јер, ко ће се највише обрадовати оваквом Вујошевићевом понашању? Јелко Кацин и сви наши непријатељи. Јасно.

Приштина, 3. Феруара – Амбасадор Италије у Приштини Михаел Ђифони, недавно је имeнован за специјалног изасланика ЕУ за север Косова. Он у интервјуу за ОБЦ говори о том свом новом задужењу.

Недавно сте именовани за специјалнoг изасланика ЕУ за север Косова. Шта та дужност тачно подразумева?

Ђифони : Најпре бих хтео да нагласим да није у питању  званична дужност, већ задужење које ми је поверено на личној основи. Наиме, Савет ЕУ ме је именовао за специјалног изасланика за ову област, зато што добро познајем западни Балкан и механизме Европске заједнице. Моје именовање је резултат заједничког залагања високог представника за спољну политику и безбедност Хавијера Солане и италијанске Владе, а Комитет за политичка питања и безбедност ЕУ је затим крајем октобра 2009. ратификовао тај предлог.

Циљ увођења ове дужности је повећање видљивости присуства и кредибилитета ЕУ на северу Косова, где је изузетно тешко радити ако не познајете замршену ситуацију у региону. Та компликована ситуација на политичком и институционалном плану је пре свега резултат чињенице да Срби северно од реке Ибaр не признају власт Републике Косово, иако живе на простору који се налази под политичком и географском јурисдикцијом Косова. Проблеми на северу Косова су, међутим, део још сложеније укупне ситуације у Републици Косово, где упоредо постоји много различитих стварних и виртуeлних светова.

Резолуција 1244 званично је још увек на снази на Косову, мада само формално.
Та резолуција више не одражава актуелну ситуацију на Косову.

Институције Републике Косово је, са једне стране, признао велики део међународне заједнице, а начин на који су формиране им омогућава да готово у потпуности остваре право на суверенитет на територији Косова, иако постоје неки аспекти суверенитета који још нису јасно дефинисани. Тако је на пример, резолуција 1244 званично још увек на снази на Косову, мада само формално. Та резолуција више не одражава актуелну ситуацију на Косову. Са друге стране, већина Срба који живе на северу Косова (за разлику од припадника српске заједнице који живе у другим областима) не сматра се грађанима Републике Косово.

Ако желимo да спречимо избијање нових сукоба у региону, мора доћи до приближавања бар три нивоа стварне (и виртуелне) државе Косово. Мислим да то мора да буде главни циљ међународних институција, а посебно ЕУ.

Шта мислите о стању у којм се налази српска заједница на Косову две године од проглашења независности од стране Приштине?

Ђифони : Између Срба који живе северно од Ибра и оних на југу, постоје све веће разлике. Ови други се све више укључују у грађанско друштво Републике Косово и већ могу да осете корист од све ширег дијапазона услуга које обезбеђују локалне власти (пре свега држава). Велики одзив Срба на последњим изборима на Косову, указује на све већу спремност припадника српске заједнице да  постану прави грађани Републике Косово. Срби који живе у такозваним «енклавама» су током последњих година кренули другим путем у односу на своје сународнике са севера. Наравно, ово је тек почетак интеграције, али се стиче утисак да ствари почињу полако да се мењају.

Покушаћемо и да премостимо «јаз у комуникацији» између српске и албанске заједнице и да пронађемо заједничка решења за свакодневне проблеме са којима се суочавају припадници обе националне заједнице. Да би смо то постигли биће нам потребна максимална флексибилност («блага сила»).

За Србе који живе северно од Ибра интеграција је проблематичнија из више «ситуационих» разлога: они су, као прво, ближе Србији, а као друго, српска заједница на северу је чвршће повезана од оне на југу. То, међутим, не би спречило Србе са севера да се у већој мери укључе у живот Републике Косово када би то желели, бар са административне тачке гледишта. Срби са севера су у последње време почели да обраћају већу пажњу на поступке српске заједнице који живе јужно од Митровице, а исто тако су почели да уважавају разлоге због којих су многи њихови сународници са југа гласали на изборима, што је апсолутно исправно.

Који су први кораци које намеравате да предузмете као нови специјални изасланик ЕУ?

Ђифони : Мој приоритет је промовисање визије ЕУ у вези са будућношћу Косова на северу Косова, области од виталног значаја за ову републику. Присуство ЕУ није тренутно довољно видљиво северно од Ибра, што наводи људе на (погрешан) закључак да она нема никакве планове за ту област. У северном делу Митровице ће ускоро бити отворена «Кућа ЕУ». Главни краткорочни циљ је да она постане опипљив знак физичког присуства ЕУ на северу Косова.

Само ЕУ има политички кредибилитет да се ухвати у коштац са таквим изазовом на ефикасан начин.

Власти у Приштини нису прихваћене северно од Ибра, а присуство УНМИК-а једва да се толерише на читавој територији земље.

Када је реч о дугорочној перспективи, надамо се да ће «Кућа ЕУ» постати стално седиште ЕУ на северу Косова.

Наравно, повећање видљивости присуства ЕУ није једини циљ моје мисије. Покушаћемо и да премостимо «јаз у комуникацији» између српске и албанске заједнице и да пронађемо заједничка решења за свакодневне проблеме са којима се суочавају припадници обе националне заједнице. Да би смо то постигли биће нам потребна максимална флексибилност («блага сила»). Уз то ћемо морати да се ухватимо у коштац са различитим проблемима без политизације.

Само ЕУ има политички кредибилитет да се ухвати у коштац са таквим изазовом на ефикасан начин. Власти у Приштини нису прихваћене северно од Ибра, а присуство УНМИК-а једва да се толерише на читавој територији земље. Решавање свакодневних проблема је једини начин да стекнемо кредибилитит у очима локалног становништва.

Можете ли да наведете неке од свакодневних проблема људи на Косову које би сте желели да решите?

Ђифони : На северу Косова људи се суочавају свакодневно са најразличитијим проблемима. Моји приоритети су обнова кућа за смештај избеглица и интерно расељених, решавање питања власништва над земљом и некретнинама и осигуравање снабдевања струјом.

Ни једна западна влада није никада јавно подржала идеју о подели Републике Косово.

Зауставимо се мало на том проблему. Шта намеравате да урадите да би се за њега пронашло решење које ће прихватити обе стране?

Ђифони : Решавање проблема са снабдевањем струјом није само по себи тешко зато што је електрична мрежа већ повезана и функционише. Циљ је да електрична енергија постане доступна свима зато што је снабдевање струјом врло важна комунална услуга. Тај проблем је, међутим, врло делликатан: на једној страни је потребно заузети деполитизован приступ, а на другој се на то не сме гледати само као на пословни проблем. Ако приступите решавању тог проблема само са полтиичке тачке гледишта, Београд ће подстаћи грађане на северу Косова да не плаћају струју, ако је обезбеђују власти које Србија не признаје. Са друге стране, ако узмете у обзир само пословну страну тог проблема, КЕК (државно електроенергетско предузеће Косова) ће пружити исту услу свима и одредити исту цену свим грађанима.

Због тога треба пронаћи излаз из тог зачараног круга кроз примену хитних мера у краткорочној перспективи и тражење једног свеобухватнијег и далекосежнијег решења на дуге стазе. Једно од могућих решења је нека врста «Стратешког примирја», што би омогућило да електрична мрежа остане јединствена уз истовремено обезбеђивање снабдевања припадника српске заједнице електричном енергијом. Када је реч о дугорочним решењима, могли би смо да препустимо склапање уговора о снабдевању струјом на северу Косова подуговарачима (који би се званичо налазили под контролом КЕК-а, мада не би били директно повезани са њим).

Никад нећу престати да износим свој став о тешкој ситуацији на Балкану.

И ја чврсто стојим при ставу да се не сме ни размишљати о подели Косова или о размени територија између Косова и Србије.

Стиче се утисак да је идеја о подели добила замах током неколико последњих месеци, између осталог и међу европским и америчким дипломатама. Какав је став Италије према тој идеји?

Ђифони : Ни једна западна влада није никада јавно подржала идеју о подели Републике Косово. Вероватно мислите на личне ставове појединих дипломата и стручњака за међународне односе, али званично нико никад није подржао поделу.

Већ сам изнео и никад нећу престати да износим свој став о тешкој ситуацији на Балкану. Као и већина аналитичара за Балкан и/или заинтересованих страна, и ја чврсто стојим при ставу да се не сме ни размишљати о подели Косова или о размени територија између Косова и Србије. Сви се слажемо да регион западног Балкана мора да постане стабилан кроз његову већу интеграцију са ЕУ, као и да подела није решење. Нова промена граница би донела нове територијалне претензије, а могла би да доведе и до избијања нових сукоба у региону, који би се тешко могли зауставити.

Рекао бих да је најважнији резултат који је постигнут у 2009. години било јачање улоге Италије како једног од главних актера…

На Косову делује све више италијанских фирми, а други италијански актери све се више надмећу за тендере ЕУ у овој области.

Подела није решење – она би, у ствари, само створила нове проблеме, зато што би питање граница тако поново избило у први план и добило већи значај, уместо да се значај тог питања смањује кроз један широк процес интеграције.

Мислим да подела није прихватљиво решење ни за Србију. За њу проблем Косова не може да буде решен једноставним припајањем једног дела његове територије. Главни приоритет за Београд треба да буде гарантовање просперитета и стабилности за Србе који живе на Косову. Исто важи и за Србе у Босни, Албанце у Македонији и тако даље.

Недавно је у Риму одржана међународна конференција посвећена Косову коју су организовале најзначајније невладине организације које делују на простору Балкана. На њој је један стручњак са Косова изјавио да се чини да Италија, иако подржава Косово од 1999.  кроз међународне мисије које овде делују (УНМИК, КФОР, Еулекс, итд), није способна да делује као јединствена целина са други институцијама на Косову. Шта Ви мислите о томе?

Ђифони : Не бих рекао да је то само проблем Италије. Било како било, мислим да се фраза «деловати као јединствена целина» превише често користи  на површан и неодређен начин, без прецизирања области деловања. Не говоримо о спортским надметањима, већ о улози Италије у овом региону. Наш главни циљ је да реализујемо у пракси оно што је осмишљено у теорији. Ако говоримо о томе, онда бих рекао да Италија делује као јединствена целина. Мислим да је улога Италије у међународним организацијама (полтичким, војним и оним које штите «владавину права»), у билатаералној и мултилатералној сарадњи и у пратећим пројектима кохерентна и координисана. Сви ми радимо на подизању квалитета нашег рада и на повећању ефикасности наших активности.

Када се осврнете на своју прву годину на Косову, шта би сте издвојили као највеће успехе?

Ђифони : Када је реч о билатералном плану, рекао бих да је најважнији резултат који је постигнут у 2009. години било јачање улоге Италије како једног од главних актера ангажованих на јачању институционалне, економске и друштвене стабилности на Косову. На Косову делује све више италијанских фирми, а други италијански актери (иснтитуције, предузећа, невладине организације) све се више надмећу за тендере ЕУ у овој области. Институционални односи између наше две земље су постали чвршћи. У целини узев, билатерални односи између наших земаља се без сумње могу окарактерисати као позитивни.

Моја улога на северу Косова показује на опипљив начин да је Италија стекла кредибилитет у Европи као водећи актер у овом региону.

Још један позитиван аспект сарадње између наших земаља јесте то што су средства за развој која је Италија обећала Републици Косово (она је на донаторској конференцији у јулу 2008. обећала да ће дати скоро 13 милиона евра) или већ уплаћена или је њихова исплата у току. Тим средствима ће се финасирати пројекти у три главне области, а то су пољопривреда, здравствена заштита и заштита уметничког и културног блага.

Желео бих још једном да нагласим да је приврженост Италије Косову само део њене привржености региону Балкана. Због тога треба посматрати ствари у једној широј перспективи: активности Италије на Косову нису ограничене на реализацију појединачних пројеката, већ се ради о читавој стратегији чији је крајњи циљ пуна интеграција региона Балкана у ЕУ. Моја улога на северу Косова показује на опипљив начин да је Италија стекла кредибилитет у Европи као водећи актер у овом региону.

Observatorio Balcani e Caucaso – Roverto

Најава министра за дијаспору Срђана Срећковића да ће посмртни остаци Слободана Јовановића ускоро бити пренети у Србију, изазвала је различите реакције. Јер, првобитни заговорници идеје да вечна кућа једног од највећих српских интелектуалаца буде у Београду недавно су одустали од ње.

Александар Недић из Српског либералног савеза, који је са југословенском војском у отаџбини, Адвокатском комором Србије, Правним факултетом, својевремено покренуо иницијативу за пренос Јовановића, одустао је од своје идеје. Према Недићевим речима, у тестаменту председника краљевске југословенске владе у изгнанству пише да не жели да буде сахрањен у Србији.

- Још 1930. године, Јовановић је написао тестамент којим је сву имовину оставио сестри Правди. Касније је допунио тестамент и изразио жељу да после смрти не буде пренет у домовину – тврди Недић. – Када смо сазнали за његову последњу жељу, одустали смо од наше идеје. Јер, није морално радити нешто што је противно последњој жељи било ког човека.

А најближи сродници и власници тестамента овог политичара, писца, правника, председника Владе и Српске краљевске академије, јесу чланови породице Павловић, на чијем гробном месту на лондонском Кенсел Грин гробљу је Јовановић и сахрањен.

Професор Јовица Тркуља са Правног факултета у Београду каже, међутим, да у тестаменту не пише изричито да Јовановић не жели да буде враћен у Србију.

- Знам да је став породице Павловић да се Јовановићу држава одужи на неки други начин, а не преносом посмртних остатака – наглашава Тркуља. – Они то не могу, ипак, држави да забране. Стеван Павловић је својевремено Владети Јанковићу, тадашњем амбасадору Србије у Лондону, дао овлашћење да затражи од британских власти пренос посмртних остатака.

ПОРОДИЦА ПРОТИВ

Контактирали смо у понедељак и чланове породице Павловић, али о питању преноса посмртних остатака не желе детаљније да говоре за медије. Они се противе враћању Слободана Јовановића у Србију, али њихов став је да је то искључиво породично питање.

Вечерње Новости

У жустрој конкуренцији међу српским министрима коме првом треба уручити отказ као фаворит се наметнуо министар одбране Драган Шутановац. Он је конкуренте победио за прса жестоко се испрсивши лобирајући за чланство Србије у НАТО, иако је наша држава скупштинском одлуком из децембра 2007. године прогласила војну неутралност.

Шутановац притом као свој врхунски аргумент наводи да евроатлантским интеграцијама треба приступити рационално, никако са емотивним набојем.[1] Но, у нашим садашњим односима са НАТО управо су рационални аргументи ти који говоре против чланства у Алијанси. Ево и зашто:

Командант јужног крила НАТО амерички адмирал Марк Фицџералд рекао је 8. јануара на Косову да паралелне структуре државе Србије на Косову представљају претњу за безбедност, као и да је Кфор спреман да реагује на сваку претњу како би се обезбедио мир[2].

Дакле, они којима Шутановац жели да нас приведе сматрају да су легалне институције државе Србије на Косову претња за безбедност и спремни су да реагују на сваку претњу. Шутановца треба подсетити да на северу Косова не делују никакве институције тамошњих Срба, као и да тамо није реч о некаквом САО Северно Косово. Тамо делују само структуре државе Србије, исте оне државе којој је Шутановац министар одбране.

Међутим, неким чудом наш министар одбране не види претње по безбедност државе када му из најмоћније војне алијансе на свету поруче да институције његове државе виде као претњу безбедности и да су спремни да реагују против њих. Шутановац не види ни да таквим изјавама НАТО јасно признаје самосталност Косова иако такву одлуку Алијанса није усвојила званично. Шутановцу је, са друге стране, важно то што би са чланством Србије у НАТО порасла вредност некретнина у Србији (без Косова наравно). Рационално, зар не?

Упутнице:

[1] Б92, 4. фебруар 2010.

[2] Б92, 8. јануар 2010.

Скупштина Србије је у децембру 2007. године, у оквиру Резолуције о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије, донела одлуку о војној неутралности земље. Прецизирано је да она важи до евентуалног расписивања референдума на коме би била донета коначна одлука по том питању.

Усвојена одлука била је одраз односа снага унутар тадашње владајуће коалиције, и спољнополитичких околностима у којима се Србија нашла. У децембру 2007. године било је већ кристално јасно да је Вашингтон неопозиво решио да привремена влада Косова и Метохије – јужне аутономне покрајине Србије која се по резолуцији 1244 Савета безбедности налази под протекторатом Уједињених нација – донесе сецесионистички акт. Односно, да такав сепаратистички, противправни чин косовских Албанаца подржи признањем тзв. државе Косово, и да утиче на савезничке и вазалне земље да ураде исто то. С обзиром на такав развој догађаја, национално опредељене партије из владиног блока (Демократска странка Србије и Нова Србија), уз подршку патриотских опозиционих странака, инсистирале су на усвајању Одлуке о војној неутралности Србије.

Више није било ни илузије да кокетирањем са САД, тј. ценкањем са могућношћу да Београд ступи у НАТО, та сила може да буде одвраћена од вођења политике издвајања Косова из састава Србије. Када је Америка почела отворено да ради против територијалног интегритета Србије, добра стана ствари била је бар то да се појавио простор за неприкривено испољавање опредељења против „НАТО интеграција” од стране ДСС и НС. Што се тиче њихових евроатлантски настројених (1) коалиционих партнера, Демократске странке и партије са необичним именом Г-17 плус, у доба када је српски народ био изразито револтиран понашањем САД (а та земља задњих деценија и начелно има лош рејтинг у српској јавности), они нису били спремни да се радикално одупру жељи ДСС и НС. (2) Отуда, одлучили су да под одређеним условима подрже резолуцију која је, између осталог, говорила и о неутралности Србије.

После преговора унутар чланица владине коалиције нађено је компромисно решење. ДС и Г-17 плус су прихватиле да стану иза одлуке о тзв. неутралности Србије, уз напомену да она важи док се на референдуму не одлучи другачије. С друге стране, ДСС се сложио да народ одмах не буде позван да се изјасни о томе да ли Србија треба да постане део НАТО, и да се тако у време када су антиамеричке страсти биле на врхунцу, о томе не донесе трајна одлука. Оба блока у влади, и националан и евроатлантски, тако су платиле цех жељи да се коалиција не распадне.

Данашњи колаборационисти мисле само на себе, и ради тога су спремни да учине било шта. И против Србије, и против Русије.

Прва групација још није скупила довољно смелости да направи савез са Радикалном странком и Социјалистичком партијом, и да тако створи нову скупштинску већину. Плашила се евентуалне изолације Србије од стране западних земаља, са свим економским консеквенцама које би тако нешто могло да има. Неодлучност је брзо платила преласком у опозицију. Други блок је био свестан да лако може да изгуби власт, и да на њу потом дуго не дође. Зато је прогутао неугодну одлуку, која му и данас у приличној мери ограничава деловање. Тако је Србија постала, како се често каже, макар привремено, неутрална земља. Да видимо да ли је тако? Да ли уопште постоји привремена неутралност?

Србија је услед неслагања кључних фактора унутар претходне владе, у вези са важним спољнополитичким питањима, решила да у будућности одлучи какав ће бити њен однос са Северноатлантском алијансом, а да до тада остане ван тог војног блока.

Земље прокламују привремену (ситуациону) неутралност, или генералну неутралност. Прва се проглашава у односу на неки конкретан случај, и ограничена је околностима из којих је произашла. Такву неутралност је Камбоџа прогласила 1955. године, имајући у виду рат који је, уз посредно и непосредно мешање страних сила, тада беснео на простору Вијетнама. Исте године прокламована је и неутралност Аустрије. Она је већ спадала у другу групу. Та земља је одлучила да начелно и трајно остане неутрална (да сада не улазимо у контекст у коме се, с обзиром на успостављену окупациону управу после Другог светског рата, то десило). Аустрија је поступила слично као и Швајцарска (такође уз асистенцију великих сила), више од једног века раније.

Друго важно питање је да ли је неутралност једнострано прокламована или је затражена њена потврда од стране појединачних сила и алијанси које могу да је угрозе, односно од међународне заједнице у целини. Молдавија је 1994. године усвојила Устав који предвиђа њену трајну неутралност (члан 11). Међутим, није повела систематску акцију са циљем да се у прилог њене неутралности изјасни међународна заједница, или за ту земљу релевантне њене чланице. С друге стране, Туркменистан, који је прогласио неутралност 1995. године, обратио се ОУН за захтевом да она буде потврђена. То се у децембру исте године и десило резолуцијом бр. 50/80, Генералне скупштине Уједињених Нација.

Једино чињеница да је огроман број Срба против ступања у НАТО, односно да организовани отпор настојањима да се то деси постаје све снажнији, представља препреку за отворено отпочињање такве политике.

Неутралност, потврђена или не, трајна или привремена, није никакав гарант да земља неће бити нападнута. То нам показује пример Белгије у Првом светском рату. Ипак, доношење одлуке о начелној и трајној неутралности, и изношење захтева да она буде прихваћена од стране релевантних међународних фактора, говори о озбиљној намери да земља остане ван војних свеза и не узме учешће у будућим сукобима. Такву одлуку Србија није донела, већ је једнострано одлучила да остане неутрална до даљњег.

Србија је услед неслагања кључних фактора унутар претходне владе, у вези са важним спољнополитичким питањима, решила да у будућности одлучи какав ће бити њен однос са Северноатлантском алијансом, а да до тада остане ван тог војног блока. Другим речима, Скупштина Србије је усвојила одлуку о привременом несврставању, а не о неутралности. Није се радило чак ни о опредељењу за тзв. привремену неутралност, јасно дефинисану постојањем одређене ситуације у окружењу, већ о одлагању трајне одлуке, уз формално прецизирање услова под којима она може да се донесе. ДСС је рачунала да се њени тадашњи евроатлантски партнери у случају разлаза, и стицања пуне власти у будућности, неће усудити да одустану од тада утврђених услова, у чијем су доношењу сами учествовали, тј. да неће бити спремни да донесу нову парламентарну одлуку којом ће бити анулирана претходна. И да потом без референдума, у Скупштини, одлуче да Србија приступи НАТО.

Србији, нажалост, предстоји озбиљна битка са домаћим НАТО ешалонима. Добро би било да снаге које одражавају вољу српског народа у њој добију још активну подршку Москве.

Са друге стране српског „атлантског фронта” не бију битку Срби који верују у добробит коју НАТО носи Србији.
У питању је само локална НАТО авангарда, она која је учествовала у организовању тзв. наранџастих револуција у Украјини и Грузији, и која ће и убудуће по налогу страних господара упутити своје субверзивне снаге, истрениране на српском терену, против Русије.
Чак ни у време Другог светског рата, ни на изричити захтев Адолфа Хитлера, српска марионетска власт није хтела да на источни фронт, против братског руског народа, пошаље макар једног војника или официра.
Међутим, данашњи српски квислинзи нису више ни налик својим прецима.

Сада такав сценарио постаје реалан. Једино чињеница да је огроман број Срба против ступања у НАТО, односно да организовани отпор настојањима да се то деси постаје све снажнији, представља препреку за отворено отпочињање такве политике. Србија је и даље далеко од НАТО. Међутим, да је којим случајем одговор на питање са којим смо почели текст позитиван а не негативан, да је благовремено донета и на референдуму потврђена одлука о генералној или бар ситуационој неутралности (док се, нпр. не нађе трајно решење за статус Косова и Метохије, у складу са уставним поретком Србије), била би још даље. И уз то би у српском друштву било мање тензија него што их сада има, а поготово што ће их бити сутра.

Овако Србији, нажалост, предстоји озбиљна битка са домаћим НАТО ешалонима. Добро би било да снаге које одражавају вољу српског народа у њој добију још активну подршку Москве. Русија се тиме не би мешала у туђа посла, већ би само обављала своја. Јер, НАТО се данас у Србији држи даље од Украјине и Грузије. Са друге стране српског „атлантског фронта” не бију битку Срби који верују у добробит коју НАТО носи Србији. У питању је само локална НАТО авангарда, она која је учествовала у организовању тзв. наранџастих револуција у Украјини и Грузији, и која ће и убудуће по налогу страних господара упутити своје субверзивне снаге, истрениране на српском терену, против Русије. Чак ни у време Другог светског рата, ни на изричити захтев Адолфа Хитлера, српска марионетска власт није хтела да на источни фронт, против братског руског народа, пошаље макар једног војника или официра. Међутим, данашњи српски квислинзи нису више ни налик својим прецима. Ако су они током Другог светског рата сарађивали са окупатором зато што су мислили да је то неизбежно за опстанак нације, и имали су границе које нису хтели да прегазе, данашњи колаборационисти мисле само на себе, и ради тога су спремни да учине било шта. И против Србије, и против Русије.

Упутнице:

______________________

(1) Под тим се подразумева некритичка, идеолошка опредељеност да Србија постане део ЕУ и НАТО. И то таква да су евроатлантске интеграције (тј. приступање ЕУ и НАТО) пре циљ, готово схваћен као фетиш, него могуће средство да грађанима Србије буде боље и да успешније реализују своје националне интересе. Наравно, корен таквих опредељења је најчешће лични интерес врха странака које га заступају.

(2) Од када је ДСС после разлаза са ДС поново дошао на власт почетком 2004. године, па до 2008. године када је устоличена евроатлантско-социјалистичка коалиција, владе су састављане не на основу блискости у вези са кључним спољнополитичким и унутрашњополитичким питањима, већ у складу са превазиђеном поделом на тзв. демократске и наводно антиреформске странке. Међу прве су сврставане оне које су до 2000. године биле у опозицији према режиму Слободана Милошевића, и које су учествовале у његовом рушењу, док су други сегмент српске политичке сцене представљале Српска радикална странка и Социјалистичка партија. Национале снаге из тзв. демократског круга нису се усуђивале да направе коалицију са, по многим кључним питањима за будућност Србије, њима блиским радикалима, него су из страха да не изазову Вашингтон да призна Косово, односно да западни инвеститори не би заобилазили Србију, правиле натегнуте савезе са појединим евроатлантским странкама. Накарадна подела на тзв. демократске и антиреформске партије делимично је превазиђена тек 2008. године, онда када је Вашингтон проценио да му је то неопходно да би на власт, уз помоћ социјалиста, дошли његови клијенти. Да до тога и дође постарали су се утицајни и богати српски бизнисмени, који су имали интерес да покажу кооперативност према иностраним релевантним центрима моћи, као и да осигурају свој утицај на будућу владу.

Фонд стратешке културе

План албанских сепаратиста Косова да уз подршку САД и Европске уније угуше српски отпор на северу покрајине поприма све реалније обрисе. Изјаве власти Приштине и заоштрене међународне дискусије о косовском проблему омогућавају нам не само да изведемо закључак да албански екстремисти планирају оружану операцију, него и да представимо могући развој догађаја, расподелу улога, а и да оценимо степен међународне потпоре која је обећана премијеру Косова Хашиму Тачију и другим бившим главешинама терористичке „Ослободилачке војске Косова”.

Одржано 22. јануара отворено заседање Савета безбедности ОУН о Коосву обележено је усијањем страсти без преседана. По први пут од времена дискусија у лето 2007. године (када је Русији пошло за руком да баци у корпу разрађену од стране Запада резолуцију о признавању независности Коосва на основу плана специјалног представника Генералног секретара ОУН Марти Ахтисарија) позиције страна су сасвим јасно искристалисане. Водеће државе управо као да говоре различитим језицима. Ако су Генерални секретар ОУН Бан Ки Мун, САД и западноевропске земље које су га подржале, позвали – цитирамо извештај Генералног секретара – на „флексибилност у раду на одређивању начина деловања у поглеу учешћа Косова у регионалним и међународним механизмима и форумима”, Русија и Србија су у томе видели „истискивање” ОУН са Косова и легитимизовање независног статуса покрајине. Међутим, у центру јавних дискусија по први пут се нашао припремани у Приштини такозвани план за „коначно решење питања Северног Косова”. О том је плану неколико дана пре заседања говорио премијер Тачи, који је изјавио да се дати план припрема уз учешће међународних представника и да има за циљ „јачање суверенитета и територијалне целовитости Косова”. Ова, 2010. година, требало би да буде „година консолидације косовске државе” – обећао је Хашим Тачи. Међу основним задацима у плану је предвиђена ликвидација српских органа власти и управе, створених у граду Косовска Митровица и српским општинама које гравитирају овом граду, на основу избора који су одржани маја 2008. године у складу са законодавством Србије. Сем српских представничких органа, основни ударац ће бити усмерен против српских полицијских органа и царинских служби, које данас колико-толико контролишу трафик преко административне границе Косова са осталом Србијом.

Размештене на Косову натовске снаге КФОР пружају албанцима оружану подршку. Према расположивим информацијама, то питање је принципијелно решено у току раније посете Приштини команданта јужног крила НАТО у Европи, амнеричког адмирала Марка Фицџералда. По окончању својих преговора са косовским руководством и командом снага КФОР он је органе власти косовских Срба означио као…”Опасност по безбедност” Косова.

Размештене на Косову натовске снаге КФОР пружају албанцима оружану подршку. Према расположивим информацијама, то питање је принципијелно решено у току раније посете Приштини команданта јужног крила НАТО у Европи, амнеричког адмирала Марка Фицџералда. По окончању својих преговора са косовским руководством и командом снага КФОР он је органе власти косовских Срба означио као…”Опасност по безбедност” Косова. „Сва кршења резолуције 1244 Савета безбедности ОУН ми третирамо као опасност по безбедност. Пошто паралелне структуре власти нису прихватљиве по тој резолуцији, ми изражавамо забринутост”, – подвукао је адмирал.

Посебна пажња у плану Приштине поклоњена је међународном покривању припремане операције. Тај задатак је стаљен у надлежност САД и Европске уније. Американци треба да блокирају покушаје Србије и Русије да усвоје резолуцију у Савету безбедности ОУН. Од Брисела се пак тражи да још више пооштри притисак на руководство Србије како би она одустала да подржава косовске Србе и затворила административну границу са Косовом за српске добровољце.

Што се тиче времена извођења операције, она може бити реализована већ у априлу. То ће се догодити након објављивања расплинутог саветодавног мишљења о статусу Косова Међународног суда ОУН у Хагу и стварања на северу покрајине „општине Митровица”. У њеном руководству ће бити ангажовани албанци и мањи број Срба који пристану да сарађују са Приштином. Познати по својој прозападној оријентацији председник Србије Борис Тадић је у свом излагању поводом антисрпског плана Приштине, НАТО и ЕУ био веома опрезан. Он је изјавио да „разрађено у Приштини „коначно решење питања Северног Косова не носи ничег доброг онима који тамо живе”. Још отвореније се и жешће изразио први заменик сталног представника Русије у ОУН Игор Шчербак. „Ми сматрамо да у садашњој сложеној ситуацији треба одлучно пресецати покушаје – ма од кога они долазили – промовисања штетних концепција за Косово, које не само да на најгрубљи начин крше резолуцију Савета безбедности ОУН 1244, него и провоцирају напетост у покрајини и тамо дестабилизују ситуацију”.

У разрађени план, према расположивим информацијама, умешали су прсте не само чланови косовске владе, него и руководилац Међународне цивилне канцеларије на Косову Питер Фејт, који је такође на челу косовске мисије Европске уније. Та је канцеларија отворена у пролеће 2008. године – одмах након самопроглашења независности Косова и његовог признавања од стране САД и водећих земаља-чланица ЕУ. У састав датог органа (који није предвиђен ни у ком документу ОУН) улазе представници 14 држава ЕУ и НАТО, а такође Швајцарска, која се бави практичном реализацијом на Косову „Ахтисаријевог плана”, који је разрађен у бриселским коридорима, али није одобрен од стране Савета безбедности ОУН. Карактеристично је да заступник Косова на заседању Савета безбедности ОУН министар иностраних послова у сепаратистичкој влади Скендер Хисени у свом излагању уопште није коментарисао план за Северно Косово. А када се појавио пред новинарима, он је увијено саопштио да Мисија Европске уније на Косову и Међународна цивилна канцеларија „не промовишу никакву врсту „коначног решења питања Северног Косова”.

Анализа оног што се догађа у последње време око Косова омогућава да се изведе закључак, да се разрада сценарија за угушивање српског отпора обавља на ширем нивоу, а не само на Косову. По својим основним параметрима (незадржива оружана операција уз подршку псеудомировних снага НАТО и ЕУ, њена међународна политичко-дипломатска логистика, коришћење марионетске администрације) план за „коначно решење питања Северног Косова” кореспондира са оним сценаријем који је председник Грузије Михаил Сакашвили разрадио за војну операцију против Јужне Осетије августа 2008. године. Чак је и циљ оба документа аналоган (у приказу Сакашвилија он је формулисан као „успостављање уставне јурисдикције”).

А још раније – у августу 1995. године – аналоган сценариј је испробан у односу на крајинске Србе. Хрватска је против њих упутила регуларну армију, а САД и Европска унија су обавили политичпку логистику. Уосталом, тада се она показала сувишном, пошто ни власти Југославије, ни руководство Русије реално нису стали иза Републике Српска Крајина, која се гушила у крви. Тадашњег југословенског лидера Слободана Милошевића више је бринуло уклањање рукама међународних посредника са општесрпске политичке сцене Радована Караџића и Ратка Младића, које је он без основа сматрао главним и најопаснијим конкурентима. Што се Москве тиче, Балкан тада није био у сфери њеног нарочитог интересовања, и Москва је испољавала тек делимично интересовање само за босанско сређивање.

Како ће се развијати догађаји овог пута – веома је тешко рећи. Јер сем косовског, на мапи нових балканских ратова могуће је појављивање исто тако важног за Српство, Православље и Русију, босанског фронта. Њега је већ обећао да ће отворити председник Хрватске Стипе Месић, који одлази са своје функције 18. фебруара. Он је изјавио да хрватска армија треба да изведе војну операцију против босанске Републике Српске, ако она спроведе референдум о самоопределењу по косовском обрасцу.

Фонд стратешке културе

Српска демократска странка (СДС) саопштила је да одлуку о евентуалном уласку у НАТО могу донети једино грађани Републике Српске (РС) на референдуму.

Ова странка сматра да свако друго референдумско питање, попут оних које јавности нуди Савез независних социјалдемократа (СНСД), представља “најобичније манипулације”.

“Лобирање у Вашингтону и журба председавајућег Савета министара БиХ Николе Шпирића, али и осталих функционера СНСД, да РС мимо воље грађана што брже увуку у НАТО, демаскирају сва лажна обећања СНСД-а о демилитаризацији и војној неутралности, те референдуму о уласку РС и БиХ у НАТО”, наводи се у саопштењу.

СДС сматра да РС и БиХ “не смеју себи дозволити да буду увучене у ломљење копаља два блока, посебно имајући у виду нову војну доктрину Кремља да ширење НАТО-а на земље источне Европе угрожава националну безбедност Русије и јасан повољан став Србије да ће остати војно неутрална”.

“РС не сме бити жртва краткорочних интереса СНСД-а, који се претворио у НАТО партију и иза леђа властитог народа тајно преговара са страним фактором о убрзаном чланству БиХ у НАТО, како би добили краткотрајну финансијску ињекцију да пред изборе прикрију крах у који су РС увели криминалом и корупцијом”, истиче се у саопштењу.

СДС је позвала СНСД да објасни зашто је у интересу српског народа у РС да га од Србије дели НАТО, питајући како би преко те границе Србија могла да заштити РС.

С друге стране, командант Штаба НАТО у БИХ Џон Булард изјавио је да “није питање хоће ли, већ када ће Босна и Херцеговина постати чланица НАТО”.

У супротном, упозорио је он, БИХ ће за 10 до 20 година бити “нека мала црна рупа усред западног Балкана”.

Руски председник Дмитриј Медведев одобрио је нову војну доктрину Русије у којој се наглашава да је проширење НАТО главна претња за безбедност Русије.

У документу, који се налази на званичном сајту Кремља, истиче се да се ширење НАТО одвија уз кршење норми међународног права.

Војни коментатор листа Политика Мирослав Лазански оценио је да је најновија руска доктрина показала да ситуација око ширења НАТО на исток постаје озбиљна и као пример навео Румунију где ће сада америчке инсталације ракетног штита постати легитимна мета руских нуклеарних ракета.

“Ситуација постаје веома озбиљна. НАТО ширење на исток у Русији се доживљава као претња националним интересима и доктрина одговара на тај потез тако, што све земље које су ушле или имају намеру да уђу у тај савез постају легитимна мета. Нема зезања”, рекао је Лазански.

Мирослав Лазански:

Ситуација постаје веома озбиљна.

НАТО ширење на исток у Русији се доживљава као претња националним интересима и доктрина одговара на тај потез тако, што све земље које су ушле или имају намеру да уђу у тај савез постају легитимна мета.

Лазански је подсетио да је НАТО превасходно војни савез а не добротворна и миротворна невладина организација и да је нормално да Русија његово ширење према својим границама схвата као претњу својим националним интересима.

“То је врло јасна порука Москве. То што је то, на посредан начин, и порука Србији, то није проблем Москве него Србије и свих оних који хоће или неће да уђшу у НАТО, а на нама је да изаберемо. То је исто као када уђете у авион, ви свесно преузимате ризик да тај авион може и да падне”, рекао је Лазански.

Министар за дијаспору Срђан Срећковић најавио је током посете Лондону да ће посмртни остаци Слободана Јовановића у наредних неколико месеци бити пренети у Београд, истичући да се ради о “нашој државној и моралној обавези”.

Фонд Слободан Јовановић од свог оснивања захтева пренос посмтрних остатака једног од највећих српских интелектуалаца 20. века.

“Не постоји више ниједна препрека да Слободан Јовановић не буде враћен у Србију”, потврдио је Срећковић за “Новости”.

“Од процедуралних, техничких питања, неупоредиво су озбиљније биле политичке препреке. Деценијама није постојала политичка воља да се Јовановићу врате заслуге које му припадају”, додао је он.

Пре три године исправљена је одлука комунистичких власти, које су Јовановића 1946, у одсуству, осудиле као издајника и државног непријатеља, одузеле му грађанска права и имовину.

Окружни суд донео је одлуку о укидању пресуде којом је Јовановићу одузета чак и породична гробница. Сада ће бити сахрањен како доликује, уз државне почасти.

Већ 52 године његова вечна кућа је на лондонском гробљу Кенсел Грин. Када буде враћен у Србију, почиваће на београдском Новом гробљу, у породичној гробници.

Постоји и иницијатива да трг испред Правног факултета и део Булевара краља Александра буде назван по Слободану Јовановићу.

У јуну ће, по први пут, Министарство за дијаспору доделити национално признање у области политике која носи назив по проф. др Слободанy Јовановићy.

Учествујући у анкети организованој на сајту дневног листа «Вечерње Новости», чак 75,29 одсто испитаника сматра да посмртне остатке Слободана Јовановића треба, уз државне и војне почасти, пренети у Србију.

Против сахране у домовини овог великог правника, историчара и писца, изјаснило се њих 12,94 процента, док о најави министра Срећковића никакав став нема 11,76 одсто учесника испитивања.

Таман кад сам помислио да грађанско друштво има као циљ демилитаризацију, укидање војних пактова и денуклеаризацију, одједном неки његови представници постадоше тврди заговорници уласка Србије у НАТО

Има ли Србија Винстона Черчила? Или се живот многих наших политичара креће од вечерњих вести на телевизији једног дана, преко увида у анкете следећег јутра, до њихове појаве на телевизији следеће вечери. Нисам сигуран да доба масовних медија подстиче појаву и успон политичара калибра једног Черчила, склон сам да сумњам у то, мада увек може бити изузетака. Но, ту су зато извршни директори разних НВО да припомогну при доношењу тешких одлука.

Заправо, одувек сам завидео извршним директорима разних НВО. Ем звучна титула, ем не морате да имате превише школе, ем не страхујете за плату коју лепо и редовно зарађујете на задате теме: НАТО, грађанске бунде и фински дизајн. И за све сте компетентни попут некадашњих комунистичких функционера: „Другови ситуација је тешка и озбиљна, јер Прозор ноћас мора пасти”! Односно Србија мора у НАТО.

Ко се све у медијима протеклих дана није искрцао са темом о Србији и НАТО-у, од оних који су експресно завршавали вечерње школе, или курсеве у немачким планинама, до обичних блефера и извршних директора свих могућих провинијенција. Има ту и хајдука, јединствене појаве у нашој култури који својим грађанско-демократским ескападама заслужују место у колумнистичком Пантеону. Наравно, одмах се судариш са лимитима политичке коректности, али како доскочити минотаурској немани живе агресије. Аналфабетизам претворен у самодовољну препотентност, који вас оптужује да плашите народ Србије како ће НАТО тајно да инсталира атомске бомбе у Србији. И како о томе не треба да одлучује народ већ представници народа у парламенту.

Мора се признати да постоје интелектуалци који свој интелект уздижу изнад свих других. Ако неки други не могу или не желе да схвате бриљантност пројекта који им се нуди, а видимо ових дана да нам се то отворено нуди, односно да нас „инофактор” зове, онда је то због тога што још увек нису стигли до висина на којима обитавају предлагачи тог пројекта. Врло је опасан такав став, сетимо се колико је диктатура произашло из тога.

Аналфабетизам претворен у самодовољну препотентност, који вас оптужује да плашите народ Србије како ће НАТО тајно да инсталира атомске бомбе у Србији.
И како о томе не треба да одлучује народ већ представници народа у парламенту.

Бивша Југославија била је крајем осамдесетих година иницијатор претварања Балкана у безатомску зону, предлагала је осетну редукцију војних потенцијала свих држава у окружењу и укидање страних војних база на том простору. Онда је дошао распад Варшавског уговора и СССР-а, убијање Југославије и све остале трагедије. Таман кад сам помислио да грађанско друштво има као циљ демилитаризацију, укидање војних пактова и денуклеаризацију, одједном неки његови представници постадоше тврди заговорници уласка Србије у НАТО. Откуд то када су они надлежни за развој демократије?

Дакле, како уверити жирондинце грађанских иницијатива, али и либералног и пристојног Србина без мрачних и ретроградних фиксација да тајно лоцирање нуклеарног оружја није плод моје егзалтације, која, уосталом, и не пристаје озбиљним новинама каква је „Политика”?

Лондонски „Обзервер”, јула 1986. цитира помоћника министра одбране САД за атомску енергију Р. Вагнера о постојању „тајног плана да се на територији Западне Немачке распореди нова артиљеријска муниција са нуклеарним пуњењем на принципу неутронске бомбе”. Врховни командант НАТО-а амерички генерал Бернард Роџерс рекао ми је у Монсу, у интервјуу за загребачки ,,Данас”, октобра 1982: ,,Неутронско језгро може се чувати и у САД, док наше савезнике не прођу грчеви које изазива то оружје”.

Око 70 одсто америчког тактичког нуклеарног оружја распоређено је изван граница САД, у 40 земаља света САД имају објекте „нуклеарне инфраструктуре”.
Ниједна локална влада нема појма шта је у тим објектима.

Бивши шеф генералштаба оружаних снага Канаде адмирал Р. Фолд у часопису „Маклинз магазин”, јула 1986. каже : ,,САД имају моралну обавезу да се консултују са нама приликом коришћења наше територије када је реч о атомском оружју. Аморално је припремати планове без консултације са одговарајућом земљом”. „Ако Руси не прихвате наше захтеве окружићемо их својим базама да неће моћи ни да мрдну”, рекао ми је специјални саветник америчког председника Роналда Регана, амбасадор Едвард Рони, у Вашингтону, у интервју за „Старт”, априла 1986.

Америчко нуклеарно оружје чува се у пет база у Немачкој, у пет у Турској, у три у Великој Британији, у три у Италији, и у по једној у Холандији, Белгији и Јужној Кореји. Око 70 одсто америчког тактичког нуклеарног оружја распоређено је изван граница САД, у 40 земаља света САД имају објекте „нуклеарне инфраструктуре”. Ниједна локална влада нема појма шта је у тим објектима. У реду, можда и не треба да знају, али сетимо се инвазије на Ирак 2003. године. Сетимо се наступа Колина Пауела у Савету безбедности УН пре напада на Ирак: графикони, обавештајни сателитски снимци, пуцкетаве траке са пресретнутим разговорима ирачких званичника. Објашњења од најуверљивије личности Бушове администрације. Седам година касније ниједног бурета са ВХ отровом, ниједне бочице ботулина, или антракса, ниједан доказ ирачког нуклеарног програма.

Нисам поверовао Колину Пауелу, објавио сам тада у „Политици” да је његов „крунски доказ” обичан руски стари АБХ камион за деконтаминацију и да је све то смешно. Зато и сада не верујем да би наши драги посланици могли квалификовано да одлуче о НАТО-у. Знају далеко мање од Колина Пауела.

Политика, 6. 2. 2010.