Да је Слободан Јовановић један од највећих српских научника, није било супротних мишљења до 1945. године. Али, од тада је он не само забрањени писац, него и “сарадник окупатора и ратни злочинац”, каже за Прес магазин академик Матија Бећковић, председник Фонда “Слободан Јовановић”.

Да ли је тачно да је Јовановић био, како неки кажу, “човек срећне научне, али несрећне политичке звезде”?

Бећковић: На кратак рок- јесте. Или, тачније речено – био је. Али, није прошло ни пола века, а оних који су били срећније политичке звезде нигде нема. А Слободан Јовановић израња пред очима нових нараштаја, већи него што је икада био. Можда је најапсурднија оптужба, у историји наших апсурда, да је Слободан Јовановић једини човек који је рат провео у Лондону, а постао “ратни злочинац и сарадник окупатора”.

Колики је његов утицај на савремену политичку и правну мисао у Србији?

Бећковић: Он је поставио највећу меру у нашој научној мисли. Његово име брисано је из списка чланова Српске академије, чији је био председник. Слично је било и на Универзитету, чији је био ректор, и на Правном факултету, где је био дугогодишњи професор. Могао га је споменути само онај ко га је псовао, а били су каштиговани и они који су му име навели у библиографији радова којe су користили. То је било једно од најтежих идеолошких огрешења после “ослобођења”.

Зашто српска јавност, и након две деценије од када су поново издата његова сабрана дела, мало зна о Слободану Јовановићу?

Бећковић: Они који су требали да знају, знали су. Али, ти који су га знали нису довољно чинили да знају и други. Величина његовог дела и висина његове мисли, учинили су да се једва могу препознати његова лична политичка опредељења. Морал језика и уметничка и историјска истина су заставе под којима је живео и умро.

Морал језика и уметничка и историјска истина су заставе под којима је Слободан Јовановић живео и умро.

Како коментаришете најаву министра Срећковића да ће земни остаци Слободана Јовановића бити допремљени у Србију?

Бећковић: О томе се и пре министра Срећковића годинама говори и размишља. То је свакако један од необављених задатака, а једини проблем је да ли је Србија способна да то учини онако како Слободан Јовановић, као ректор Универзитета, председник Академије, председник владе и прво перо наше науке, заслужује.

Који је био основни мотив за оснивање Фонда “Слободан Јовановић”?

У децембру 2008. године, о 50-годишњици смрти, на свечаној академији на Коларчевом народном универзитету, основан је Фонд “Слободан Јовановић”.
Прва јавна манифестација Фонда била је национална академија “Србијо памти”, одржана на годишњицу бомбардовања Србије од стране НАТО-а.
Фонд је основао свој веб-сајт и покренуо трибину на Коларчевом народном универзитету, на којој су, током протекле године, наступали домаћи и страни ауторитети. ..

Бећковић: Готово да нема области, уметничке или научне, којом се није бавио Слободан Јовановић. Зато ни за име Фонда није било имена које би било симболичније од његовог. Слободан Јовановић је први Слободан који је рођен међу Србима. Он је нека врста монаха који нема друге деце осим духовне. У децембру 2008. године, о 50-годишњици смрти, на свечаној академији на Коларчевом народном универзитету, основан је Фонд “Слободан Јовановић”. Прва јавна манифестација Фонда била је национална академија “Србијо памти”, одржана на годишњицу бомбардовања Србије од стране НАТО-а. Фонд је основао свој веб-сајт и покренуо трибину на Коларчевом народном универзитету, на којој су, током протекле године, наступали домаћи и страни ауторитети. Припремамо издавање часописа “Држава” и библиографију Слободана Јовановића. На иницијативу Фонда, Свети Синод Српске православне цркве донео је одлуку о оснивању спомен-гробља за све пострадале током НАТО бомбардовања. У новембру у Петрограду, Фонд је потписао споразум о сарадњи са Центром за социјално-конзервативну политику при странци Јединствена Русија.

У новембру у Петрограду, Фонд је потписао споразум о сарадњи са Центром за социјално-конзервативну политику при странци Јединствена Русија.

Шта су главни циљеви Фонда у наредном периоду?

Бећковић: Пренос посмртних остатака Слободана Јовановића из Лондона у Београд остаје неодужен дуг на који Фонд неће престати да подсећа све док се овај дуг не одужи онако како доликује.

Матија Бећковић је председник Фонда Слободан Јовановић

Да ли НАТО на Балкану покушава да се трансформише у БАТО, односно у „Балканско-атлантски савез”

Док по извештајима медија у Куршумлији прети глад, отварају се нове народне кухиње, у Београду се већина полемика бави питањима одбране и безбедности Србије. Више је него необично да је одбрана одједном избила као политичко питање од највишег приоритета, натеравши чак и амбасадоре две суперсиле да се размахну у интервјуима и текстовима. Да ли су томе криви они „неваљалци” из групе 200 интелектуалаца и њихова ничим неизазвана петиција, или НАТО на Балкану покушава да се трансформише у БАТО, односно у „Балканско-атлантски савез”, који нуди државама Балкана које још нису ушле у БАТО, свој производ: мировне мисије и безбедност. Јер да би опстао НАТО, или БАТО, мора да има нешто више од концептуалне мисије, мора нешто и да ради.

Протекла недеља разрешила је најмање две наше дилеме, ако су оне уопште и постојале. Наиме, нећемо више моћи да се правдамо око НАТО-а формулом да нас тамо нико и не зове, јер лепо нам је речено „да су нам врата НАТО-а отворена”. И као друго, нова руска војна доктрина уверљиво је демантовала све оне који тврде „да Руси сарађују са НАТО-ом више него што то грађани Србије могу и да замисле”. Осим тога, начелник Генералштаба оружаних снага Русије, генерал Николај Макаров изјавио је да су амерички планови о ракетном штиту у Европи усмерени против Русије. Дакле, ствари су прилично јасне и ако томе додамо да између САД и Русије постоји прекид сарадње у области стратешке безбедности још од 2005. године, када је америчка агенција за ракетну одбрану, МДА, прекинула учешће у програму РАМОС, ствари нису нимало једноставне. РАМОС је био програм истраживања како да се смањи број лажних ракетно-атомских узбуна и лоцирања балистичких ракета у три фазе лансирања и трајекторије, уз један број еколошких задатака. Крај програма РАМОС могао би бити и колапс руско-америчке сарадње у области стратешке безбедности и система раног упозоравања.

Начелник Генералштаба оружаних снага Русије, генерал Николај Макаров изјавио је да су амерички планови о ракетном штиту у Европи усмерени против Русије.

Нисам сигуран да ће 12 НАТО „мудраца” са Медлин Олбрајт на челу уверити Москву да све то није тако. Чак и да све није тако, најважније јесте како све то Москва доживљава. Односно, НАТО можда има према Русији најбоље намере, али ако Русија то не доживљава тако, онда је то лоше по намере. Или по Русију. Како ко гледа.

У сваком случају, сваки војни савез има најмање три главна циља: заједничка одбрана у случају напада, пакт о међусобном ненападању и колективна командна структура. Ако се ова три циља не испуњавају савез постаје болестан и може да заврши на гробљу историје. Од ове три главне функције НАТО од 1974. године само једну извршава на одговарајући начин, а то је заштита од међусобног напада чланица пакта. Друге две функције су се изгубиле током година. Или, да ли би Французи, или Немци помогли Пољацима у случају сукоба са Белорусима? Иза којих би стајале руске снаге.

У септембру 2007. норвешка ТВ станица НРК објавила је изводе из тајног документа начелника Генералштаба генерала Свереа Дисена, који страхује „да би у случају озбиљног сукоба са Русијом НАТО оставио Норвешку на цедилу”. Норвешка има спор са Русијом око границе у Баренцовом мору.

Чешка и Пољска су своје сумње у солидарност НАТО-а подигле готово на ниво званичне доктрине, пре три године је чешки министар спољних послова Карел Шварценберг изјавио „да члан 5. статута НАТО о међусобној помоћи у случају рата више не одговара ризицима и претњама 21. века”.

У септембру 2007. норвешка ТВ станица НРК објавила је изводе из тајног документа начелника Генералштаба генерала Свереа Дисена, који страхује „да би у случају озбиљног сукоба са Русијом НАТО оставио Норвешку на цедилу”. Норвешка има спор са Русијом око границе у Баренцовом мору. Чешка и Пољска су своје сумње у солидарност НАТО-а подигле готово на ниво званичне доктрине, пре три године је чешки министар спољних послова Карел Шварценберг изјавио „да члан 5. статута НАТО о међусобној помоћи у случају рата више не одговара ризицима и претњама 21. века”. Ово неповерење траје већ дуго, ирачка криза само га је избацила у први план показавши да расправа о узроцима рата траје све док опасност не прође.

И трећи елемент савеза, колективна командна структура губи на снази. Сукоб између Турске и САД око инвазије на Ирак у марту 2003. показује маргинализацију НАТО-а. Турске трупе под сопственом командом прелазе границу територије држава НАТО-а, учествују у рату који против треће земље, Ирака, воде друге две чланице НАТО-а, САД и Велика Британија – без мандата УН. И оне то раде и поред протеста својих партнера у НАТО-у.

Је ли то онда прави савез за Србију? Или је то анархија где свако, али пре свега онај највећи, ради шта хоће?

Сваки војни савез може да служи само једном ограниченом броју циљева. Када је НАТО основан имао је јасног противника, СССР. И јасан циљ, спречавање трећег светског рата. Један противник, један циљ, један савез. После је апсорбовао земље бившег Варшавског уговора. Неки кажу – и покопао хладни рат. Но, данас више не постоји велики противник, а сваки члан НАТО-а има своје анимозитете према некој трећој држави. Ако се саберу противници свих чланица НАТО-а биће их више од 35. Али ниједан од тих противника није навукао непријатељство целе алијансе на себе. Нема заједничког непријатеља, наравно осим Бин Ладена и екипе, па нема ни заједничког имениоца. Последица? Не може свака чланица НАТО-а да очекује да јој савез помогне у сваком специфичном проблему.

Баш као што је у предвечерје проширења НАТО-а 1997. године тадашње оклевање САД да се приме нове чланице покушао да објасни Ричард Коен, уредник „Вашингтон поста”: „Па моје су ципеле старије од тих држава.”

Политика, 14. 2. 2010.

Шта Србија добија/губи (не)уласком у НАТО

Ако бисмо судили по коментарима читалаца на објављене текстове о НАТО-у на „Политикином” сајту, рекли бисмо да је став према овој војној организацији у Србији већински негативан.

Имајући вероватно у виду то преовлађујуће јавно мњење, уследила је иницијатива с потписима двеста познатих личности да се у Србији организује референдум о (не)приступању НАТО-у, а наш лист је управо тим поводом и организовао јавну дебату о овој теми. Али с намером да то заиста буде дебата, а не само подршка једном предлогу. Тако смо добили можда досад најзанимљивију расправу у рубрици „Шта да се ради”.

Некима се у овој „Политикиној” дебати није допало то што је објављен не баш мали број прилога аутора који се залажу за улазак Србије у НАТО. Расправа је, у ствари, показала да у Србији има много невладиних организација које се баве промоцијом интереса северноатлантске војне алијансе.

С друге стране, заговорници неутралности Србије, чак и потписници петиције за одржавање референдума о војној несврстаности, били су инертни кад је реч о јавном образлагању сопствених ставова. Тако се „Политикина” редакција протеклих дана суочавала са две врсте потенцијалних аутора прилога о НАТО-у. Једни су били толико предузимљиви и самоиницијативни да су означени као „лобисти”, а други су се понашали као незаинтересоване јавне личности. Али смо на крају ипак добили једну аргументовану расправу „за НАТО и против НАТО-а”.

НАТО је бесправно бомбардовао Србију, наносећи нам огромне људске жртве и материјалну штету.

Који су аргументи изнесени против чланства Србије у овом војном савезу?

Ево само неких:

1. НАТО је бесправно бомбардовао Србију, наносећи нам огромне људске жртве и материјалну штету.

2. Западна војна алијанса је запосела део суверене територије Србије – Косово.

Западна војна алијанса је запосела део суверене територије Србије – Косово.

3. НАТО се у великој мери понаша као „светски полицајац”, и то пре свега као „превентивни полицајац”, тако да би и српске трупе учествовале а њени војници и гинули у војним мисијама у којима би штитили туђе интересе.

4. Реч је о војној организацији која је на просторима бивше Југославије учествовала у низу акција у којима је српска страна била губитник, па је наше евентуално чланство у том савезу у великој мери закаснело.

Наше евентуално чланство у том савезу у великој мери је закаснело.

5. Иако више не постоји Варшавски пакт, у Русији сматрају да је НАТО окренут против ове земље, тако да би српско сврставање на страну западне алијансе било и сврставање против нашег традиционалног савезника.

6. Чланство Србије у НАТО-у је могуће само ако огромна материјална штета настала бомбардовањем буде надокнађена.

7. За успешан развој Србији није потребно војно сврставање него снажна привреда, што показује пример безбедносно неутралних европских земаља.

Чланство Србије у НАТО-у је могуће само ако огромна материјална штета настала бомбардовањем буде надокнађена.

8. Припадност војном савезу претпоставља куповину оружја од најмоћније државе савеза, уз гашење сопствене наменске индустрије.

С друге стране, ево неколико аргумената аутора у прилог НАТО чланству:

1. Ако је Србија војно неутрална, опет ће се разликовати од земаља у окружењу, што може да буде извор нових конфликата.

2. Боље је бити члан моћног војног савеза који одлучује о безбедносним питањима него држава „на менију” те исте војне алијансе.

Припадност војном савезу претпоставља куповину оружја од најмоћније државе савеза, уз гашење сопствене наменске индустрије.

3. Војно неутралне државе издвајају већа средства из буџета него државе чланице НАТО-а, што показује пример Шведске и Мађарске.

4. Србија не може стално да се враћа у деведесете године и на лоша искуства из тог периода него је време да се окрене будућности.

5. У политици, а поготово у односима између држава владају интереси, а не емоције.

6. Највећи број чланица ЕУ су и у НАТО-у, тако да је реч о два комплементарна савеза.

У политици, а поготово у односима између држава владају интереси, а не емоције.

7. Војна неутралност није наша традиција, па нас она ни сада не обавезује.

8. Чланство у НАТО-у није услов, али је препорука за чланство у ЕУ.

Тешко је рећи који је од ових аргумената важнији, али на неком референдумском тасу разлике међу њима би се свакако исказале.

Политика, 14. 2. 2010.

Модерна цивилизација је одавно из реалности искорачила у различите сфере виртуелне реалности. Масовна култура намеће и осваја милијарде људи својим (пост)модерним митовима и легендама. Модерно друштво је у ширем смислу „риалити” у коме се готово сви ми налазимо, свесни тога или не.

Смењивање мода и модела витурелне реалности које нам се нуде и намећу као „права реалност”, преко примамљиве формуле „бекство од лоше реалности”, се дешава као у неком калеидоскопу, једна слика и конструкција замењује другу. Тако је и у популарној музици, с времена на време, долазило до смене праваца и стилова, све са намером да се стекне утисак о наводној великој и коренитој промени која се дешава. Масе гладне новог и необичног су тражиле ново и у оном што је заправо рециклирано из историјског ђубришта модерне културе.

Као клинци смо пратили како је посустали рок, који је отишао у декадентну рококо фазу, био замењен сведеним и свесно простачким панком. Панк није, наравно, био само перформанс просташтва и грубијанства, он је ослобађао и запретену и потиснуту социјалну енергију, тако да се она зарад одржавања система издува у што јаловијем правцу. Но, оно што је било занимљиво у панку, осим мрачне и деструктивне иконографије, је и скоро одмах проглашавање краја истог кроз графите на којима је писало „Punk`s not dead”. Панк је контролисао социјалну фрустрацију и агресију младих Британаца, а затим и других модерних друштава, на начин који не угрожава систем. Као феномен, панк је промовисао, не неки конструктивни отпор неправедном систему, већ бесмислено насиље и социјални нихилизам. У њему је било места за различите садржаје, под условом да су у складу са његовим агресивним и нихилистичким животним стилом.

Панк није, наравно, био само перформанс просташтва и грубијанства, он је ослобађао и запретену и потиснуту социјалну енергију, тако да се она зарад одржавања система издува у што јаловијем правцу.

Као феномен, панк је промовисао, не неки конструктивни отпор неправедном систему, већ бесмислено насиље и социјални нихилизам.
У њему је било места за различите садржаје, под условом да су у складу са његовим агресивним и нихилистичким животним стилом.

Међутим, није нам тема толико панк, колико једно његово култно медијско чедо. Вероватно се сећате серије „Макс Хедром”, која се на нашој телевизији приказивала крајем осамдесетих? Изведена из једног „сајберпанк” филма, ова серија је домаћој публици, сасвим неспремној на све што ће уследити на овим просторима, ипак приказала, као на длану, борбено поље на коме ће се одвијати тешке злоупотребе модерне технологије, способне да креира „виртуелну” стварност и „виртуелне” личности.

Колико год били конфузни и филм и серија, ипак, најављују све битне координате у којима се почела кретати култура у праскозорје дигиталне ере: снижење каматних стопа (у енглеском језику се за ово користи жаргон Maximal Hedroom), технологија утицања на подсвест публике путем медија, корупција, похлепа, корпоративни капитализам у адвертајзингу, преузимање компанија, клонирање, трговина органима, терористичке акције, склоност ка анархизму, „њу ејџ” религиозност, медијска цензура, вештачки развој интелигенције, нежењени ефекти информатичког развоја.

Главни јунак серије је „мрежа”, тj. адвертајзинг корпорација која је постала сајбер личност, развијена на основу некад стварне физичке личности. Опкољени „мрежом”, јунаци серије бауљају по њеном „информатичком” или „сајбер” простору који је углавном виртуелни. Дакле, ми имамо посла не више са људима, већ са «мрежом» или «системом» који жели све да зна и контролише. Стога тај Систем није персоналан, већ је он у суштини без-личан и анониман, а људи су тек шрафови у том гигантском механизму или «мрежи».

Макс Хедром је постмодернистички изломио и време и простор, све је ту помешано и често нелогично. А, ипак је оваква, на моменте апсурдна, тв серија била глобални тв хит.

Макс Хедром је постмодернистички изломио и време и простор, све је ту помешано и често нелогично. А, ипак је оваква, на моменте апсурдна, тв серија била глобални тв хит. Овим је, коначно, и у поп култури дошло до обрачуна и са личношћу и са моралом и са временско-просторним континуом. Јунак може бити изломљене, вишеструке и шизоидне личности, сам против себе окренут и слично томе. У „сајберпанк” остварењу је нихилизмом нападнут сам етос, а што драматуршки до тада није било могуће у поп уметности. Осим тога, „Макс Хедром” је нарушио и ток времена у уметничком делу. На тај начин су „абгрејдовани” панкери преокренули „флешбекове” на наличје. Тада је то изгледало парадоксално, а публици је и данас неразумљиво. То што је неразумљиво, не значи само по себи да има неки дубоки смисао. Напротив. Све ово се десило у доба када је Френсис Фукујама објавио „Крај историје”, а Art of noise објавили носиоцима укуса произведенog у „Фабрикама снова” како виртуелни ликови стално сањају, али не спавају (види спот Аrt of Nosie: Paranomia). Ми смо доживели крвави крај једне државе-система-идеологије, а цео свет не престаје да доживљава «крај историје».

Иако је „сајберпанк” серија „Макс Хедром” била далеко испред свог времена, заборављена је као техно-кич тадашње тв продукције, и у евроатлантском свету није доживела друга издања осим у ВХС формату. Иако су га тек пре неколико година Јапанци „риповали” и прилагодили ДВД формату, за гледање „Макс Хедрома” недостаје елементарно интересовање у «сајбер заједници» чије је пророчанско остварење. Као у „Имену руже” Умберта Ека, „цивилизација” се затворила у „дигитални формат”, задржавајући у недоступној кули застарелих формата садржаје који је демистификују. Тако је отприлке било и са Макс Хедромом.

Нешто паралелно се десило и у свету поп-музике. Наглашавање личности извођача постало је превазиђено. Дошло је до поплаве интерпретатора, «пуштача» музике (ди-џејева). „Прсоналити” је замена за персонално, он је само медијска маска коју неко носи, а може да је носи било ко. Препариран у времену, култ Џегера и Мадоне је усрдно, али само формално поштован попут (пост)паганског култа „непобедивог сунца” у касноантичком Риму, постао је апстрактни корпоративни бренд. Нешто што сви знају и чије светковине окупљају, али без религијских уверења и посвећености. То је као атрактива утакмица коју посматрају сви, али готово нико активно не учествује. Представа за масе, издувни вентил за младе и агресивне у цивилизацији спектакла.

Сада кад смо преплављени хиперреалистичким филмовима и серијама, полудокментарним и риалити програмима, и даље се осећа глад за реалношћу. Риалити програми су замена за реалност, а заправо још више увлачење гледаоца у медијску виртуелну «реалност». Риалити програми нас заводе псеудореализмом, настоје да „реалост” учине занимљивијом, да открију прљави веш путем надзора над приватним животом (Велики Брат), па најзад и да разоткрију интиму (Тренутак истине), без обзира колико је шта «усмеравано» и «намештано». Постала је важна излузија „реалности”, а сасвим је постало небитно „где је ту реалност”. Реалност је бедна и сурова и зато нам се нуде риалитији.

Тако је и у Србији данас – владајућа екипа је дошла на власт тако што је понудила медијску обману «политички риалити» у виду готово опипљивих 1000 евра сваком, преко «перформанса» уговора о стратешкој инвестицији Фијата у «срцу Шумадије» до отварања простора за «200.000 нових радних места». Овде није била толико реч о простом обећању колико о креирању једне слике виртуелне будућности у којој ће Србија бити богатија и срећнија. Владајући естаблишмент је имао медијску доминацију, гурао је своју «обећану будућност», а са друге стране, остали политички и медијски актери, нису имали адекватан одговор. Потценили су значај медијског креирања стварности и моћ «риалитија» у реално очајној, ојађеној и сиромашној Србији.

Поштовани г. Срећковићу, изузетно нас је обрадовало што се интересујете за пренос посмртних остатака академика Слободана Јовановића у Србију, као и да се трг испред Правног факултета назове по академику Јовановићу. Све би то било лепо, поштовани г. министре, да то већ није покренуто од стране Српског либералног савета, ЈВО, Удружења књижевника, Адвокатске коморе Србије, Правног факултета, «Српских двери», и многих јавних, културних и научних личности Србије.
Поштовани министре, да је ваша намера стварна и искрена, сазнали бисте да такав предлог постоји још од 2004. године када је председник ваше странке био министар иностраних послова, а ваш партијски колега министар за дијаспору, а оба министра су добила захтеве које Ви сада износите као своје. Господине министре, када Вас је иницијативни одбор звао да се прикључите обележавању годишњице рођења академика Јовановића нисте нам ни одговорили, а камоли пристали да учествујете на споменутом јубилеју у знак сећања на великана српске правне науке. Господине министре, бићемо почаствовани ако направите гест који је урадио г. Хомен, који нас је позвао и саслушао докле је стигао и шта је досад учинио Одбор за повраћај посмртних остатака Слободана Јовановића у Србију.

А што се имена трга испред Правног факултета тиче, захтев је у процедури, па можете у разговору са вашим коалиционим партнерима из ДС-а и СПС-а видети да трг добије име по академику Јовановићу.
Уз поштовање и наду у заједнички успех у намери да посмртне остатке академика Јовановића вратимо у Србију.

За Одбор за пренос посмртних остатака академика С. Јовановића,
А. Недић

Политика, 12. 2.

Питање недељивости безбедности треба решити једном и засвагда

Шта Србија добија/губи (не)уласком у НАТО

Свака сарадња може бити успешна само уколико се развија на принципима равноправности, узајамног поштовања и узајамне користи Током последњих недеља, као додиром (не)чаробног штапића, у Србији се развила велика дебата о чланству у НАТО. Са чуђењем примећујем да су у земљи из некаквих извора формиране многобројне експертске структуре које промовишу позитивно решење овог питања као приоритетни задатак спољне политике.

Србија сарађује са НАТО-ом, као што то чини и Руска Федерација у складу са усаглашеним програмима сарадње. Под утицајем позитивних промена у свету трансформише се и алијанса. Сада се разрађује њена нова стратешка концепција која излази из оквира чисто одбрамбених циљева. Па ипак, неспорна је чињеница да је НАТО најпре војна организација која је позвана да решава своје задатке пре свега путем ратовања.

Чланице НАТО-а љубазно позивају Србију да им се придружи. При томе не акцентују услов који је неприхватљив за сваког Србина – пријем у војни савез „кастриране” Србије. Без Косова. Сломљене Србије, која се одриче своје историје и светих гробница јуначких предака који су формирали српску нацију. Позивају је да иде у „будућност” у својству неког кога воде и ко не види иза сапи оних других куда води пут; а и ти други каткад више и не претендују на очување декларисаног суверенитета.

Већ сам имао могућност јавно да приметим да је историја односа Србије и НАТО-а трагична. Агресија из 1999. године исто толико је противправна (одсуство одлуке СБ УН о примени силе) колико и војне операције у Ираку 2003. године, за које је Т. Блер одговарао пред истражном комисијом. После Другог светског рата први пут бомбардовању је (после провокација у Рачку) подвргнута једна европска држава. Словенска, православна. Нису једноставно бомбардовали Србију. Бомбардовали су сваку српску породицу. И бомбама, и политички, и морално. Политички бомбардери и сада надлећу над земљом.

Поновићу оно што сам и раније рекао: питање односа са НАТО-ом треба да решавају сами Срби. При том, узимајући у обзир политичку и историјску позадину, важно је знати мишљење свих становника Србије. И то треба учинити у складу са њеним Уставом, законодавством, устаљеном праксом.

Чланице НАТО-а љубазно позивају Србију да им се придружи. При томе не акцентују услов који је неприхватљив за сваког Србина – пријем у војни савез „кастриране” Србије.
Без Косова.

Сваки Србин треба да зна због којих то интереса народа и државе земља треба да постане чланица овог блока. С тим у вези, узимајући у обзир природу НАТО-а, пре него што се донесе било каква одлука пожељно је објаснити какве одбрамбене задатке Србија може да реши у саставу овог војног савеза. Завршетком „хладног рата” опасност од војног сукоба крупних размера чини се нереалном. За решавање свих садашњих проблема Београд доследно истиче коришћење искључиво политичко-дипломатских инструмената (за разлику од, узгред буди речено, неких суседа). А шта ако у контексту данашње реалности одједном избије жариште у коме се спроводе акције уз употребу силе? На чијој ће страни бити евентуални савезници? Што се тога тиче, ја немам сумње.

Позната је чињеница да је Балкан и даље нестабилан регион Европе. Потребни су међународни напори ради јачања безбедности. У каквој су корелацији оцене Србије и НАТО у овој сфери? И опет – главни неуролошки чвор – Косово. НАТО сматра да се ситуација на тој територији стабилизује и смањује бројност Кфора. Србија се не слаже са оценом НАТО-а и сматра да смањење Кфора умањује ниво безбедности у покрајини.

Кфор тренира Косовске безбедносне снаге, представљајући их као цивилну компоненту.
Њихово постојање неће допринети стабилности у региону.

Кфор декларише своју статусно неутралну позицију на Косову.

Какву ће позицију заузети Кфор у вези са „стратегијом за северно Косово”?
Одговор је очигледан свима.

Кфор (борбена структура) тренира Косовске безбедносне снаге, представљајући их као цивилну компоненту. Ненаивни Срби виде у КБС нелегитимну војну формацију којa покушава да се трансформише у срж будућих војних снага. Њихово постојање неће допринети стабилности у региону. Кфор декларише своју статусно неутралну позицију на Косову. Српски становници покрајине не деле такву оцену коју себи дају припадници снага НАТО-а, узимајући у обзир недавне сукобе и инциденте. Какву ће позицију заузети Кфор у вези са „стратегијом за северно Косово”? Одговор је очигледан свима.

Београд полази од тога да општински органи, који су изабрани у мају 2008. године, представљају легитимне структуре самоуправљања. Командант јужног крила НАТО-а изјавио је да српске „паралелне институције” представљају претњу безбедности у региону. Опет се ту нешто не слаже. Уосталом, постоји ли бар једна тачка овог за Србију виталног питања у којој је она макар близу НАТО-а?

Ситуација у региону: недавни извештај обавештајних служби САД, водеће чланице алијансе, о ситуацији на Балкану такође не доноси оптимистичку слогу у сличности прилаза решавању постојећих проблема у сфери безбедности. Не иде. Још и замерају Србији што развија политичке и економске односе са Русијом. Србија ће морати да се одрекне својих прилаза да би била примљена у НАТО. Нико ми није рекао да је она спремна на то.

Београд полази од тога да општински органи, који су изабрани у мају 2008. године, представљају легитимне структуре самоуправљања.
Командант јужног крила НАТО-а изјавио је да српске „паралелне институције” представљају претњу безбедности у региону.

Свака сарадња може бити успешна само уколико се развија на принципима равноправности, узајамног поштовања и узајамне користи. НАТО је створен ради заштите суверенитета и територијалног интегритета земаља чланица, али притом алијанса је силом откинула део српске територије. Постоји мишљење да би у оквиру ове организације Београд могао да не дозволи спровођење политике која би била штетна за интересе Срба, и оних на Косову и у БиХ. Ја сумњам у то. Пре ће бити да би се појавио додатни притисак на Београд у циљу наметања оних линија које повлаче вође алијансе.

Разуме се, постоје области у којима Србија може да развија сарадњу са НАТО-ом у свом интересу, што она и чини. Сматра се да за то постоје додатне могућности. Међутим, то не мења чињеницу да је за сада више неподударања него подударања. Влада земље то добро схвата. Сасвим недавно министар В. Јеремић је на конференцији о безбедности у Минхену поновио да Србија не планира да улази у било какав војни савез.

Министар В. Јеремић је на конференцији о безбедности у Минхену поновио да Србија не планира да улази у било какав војни савез.

- о чему је онда реч?

…као додиром (не)чаробног штапића, развила се велика дебата о чланству у НАТО-у.

Намеће се питање – о чему је онда реч? О уласку у НАТО као циљу ради циља или о смиривању постојеће забринутости? И зар нема других начина да се она отклони?

Има. То је иницијатива председника Русије Дмитрија Медведева о Споразуму о европској безбедности. Њен смисао је стварање хомогене средине безбедности на евроатлантском подручју. Јединствене за све. И за чланице НАТО-а и за оне које то нису. И за чланице других организација (ОЕБС, ЕУ, Организација споразума о колективној безбедности и др.) и за оне који нису чланице ових структура. Сви у једном. У једном недељивом безбедном пространству. Сви декларишу приврженост овом принципу. Ми позивамо да се његовом поштовању додели обавезујућа снага. И да се формира одговарајући механизам имплементације. Питање недељивости безбедности треба решити једном и засвагда, изјавио је С. Лавров на споменутом форуму у Минхену. После тога моћи ћемо да се у пуној мери усредсредимо на позитивни дневни ред.

Идеја је наишла на одазив. Она се разматра. Са њом се слажу, између осталих и Србија.

Али, као додиром (не)чаробног штапића, развила се велика дебата о чланству у НАТО-у.

амбасадор Руске Федерације у Србији

Политика, 12. 2. 2010.

The situation in Bosnia and Herzegovina will get strained soon as Bosnian Serbs are going to hold a referendum on their constitutional status. Its aim is not to let the leaders of Sarajevo, US and EU put an end to Republika Srpska. The outgoing Croatian President, Stjepan Mesic, promised that in case the referendum takes place, the regular army of Croatia will enter the territory of Bosnia and Herzegovina to cut off the 15-km Posavina corridor, which connects the western and the eastern parts of Republika Srpska in the area of Brcko, close to the Croatian border.

“If Milorad Dodik (Prime Minister of Republika Srpska) decides to hold a referendum on separation, I will send the troops to divide the region inhabited by the Bosnian Serbs”,- the Croatian President said, adding that in case of success, a sovereign state of Bosnian Serbs will ‘seize to exist’. He made the announcement during an informal press-conference in Zagreb on January 18.

A military campaign against Banjaluka may be held simultaneously with an armed action by Kosovo`s Albanian authorities against the city of Kosovska Mitrovica and Serbian communities in Northern Kosovo. In this case the US, NATO and the EU will manage to complete separation of the Serbian territories. The Serbian Republic will be surrounded by hostile states and thus will be no longer able to carry out independent foreign policy. The defeat of the Kosovan and Bosnian Serbs will become Russia`s biggest loss in the Balkans over the past two decades and will harm Moscow’s attempts to play an active role in other strategically important regions in Eurasia.

The first reaction of Serbia and Russia to such rude interference of the Croatian leader into affairs of the neighboring state was surprisingly reserved. Serbia’s President Boris Tadic made an attempt to respond to the remarks made by his Croatian counterpart at the UN Security Council meeting on Kosovo on January 22. But he commented on the issue not during his main speech (though parallels between what was going on then in Bosnia and Herzegovina and in Kosovo were more than obvious). He spoke during the debates because he found such kind of issues could not be discussed during official reports. Mr. Tadic also met the UN Chief Ban Ki-moon to tell him that Mesic`s ‘dangerous words were unwelcome in political discourse’ but immediately noted that Serbia did not want to worsen relations with Croatia.

A military campaign against Banjaluka may be held simultaneously with an armed action by Kosovo`s Albanian authorities against the city of Kosovska Mitrovica and Serbian communities in Northern Kosovo. In this case the US, NATO and the EU will manage to complete separation of the Serbian territories. The Serbian Republic will be surrounded by hostile states and thus will be no longer able to carry out independent foreign policy. The defeat of the Kosovan and Bosnian Serbs will become Russia`s biggest loss in the Balkans over the past two decades and will harm Moscow’s attempts to play an active role in other strategically important regions in Eurasia.

Such peace-loving rhetoric was accepted in Zagreb. Croatia’s Prime Minister Jadranka Kosor told journalists that Serbia and Croatia should abandon debates and work together to develop neighborly relations. However, the Prime Minister did not disavow the President’s announcement.

Russia’s reaction is still too vague. Summing up the results of 2009 at the press-conference on January 22 in Moscow, Russia’s Foreign Minister Sergei Lavrov commented on Mr. Mesic`s announcement: “We insist that all the sides involved respect the Dayton Agreement and avoid the use of force”. (1)

Meanwhile, the way the situation is developing in the region in recent months proves quite the contrary: the West and the leaders of Sarajevo are definitely going to undermine the Dayton agreement. Two rounds of talks held by the heads of the Bosnian political parties in October 2009 at a NATO base in Butmir outside Sarajevo, revealed the the western strategy toward Bosnia and Herzegovina. The Bosnian Serbs are demanded to abdicate their authorities settled in the Dayton Peace Agreement. Though formally Russia is a member of the Dayton Agreement Peace Implementation Council, it did not take part in the discussions in Butmir. So, it would be a fatal mistake to expect the US, EU and NATO to abandon their new political course. It would also mean to be inexcusably weak in regard to Russia’s interests in Bosnia and Herzegovina and in the Balkans in general.

Russia’s reaction is still too vague. Summing up the results of 2009 at the press-conference on January 22 in Moscow, Russia’s Foreign Minister Sergei Lavrov commented on Mr. Mesic`s announcement: “We insist that all the sides involved respect the Dayton Agreement and avoid the use of force”. (1)

Meanwhile, the way the situation is developing in the region in recent months proves quite the contrary: the West and the leaders of Sarajevo are definitely going to undermine the Dayton agreement.

It was not accidentally that the International Crisis Group, which traditionally deals with promoting the western political propaganda in conflict regions, in every detail commented on the future of the Balkans a few months before the recent events. Experts in the Group believe that Moscow and Belgrade remain the West`s major rivals in the region because “an international approach to the Balkans is dominated by concern over Serbia`s reaction to the independence of Kosovo”. In their opinion, Russia “has become stronger to oppose to the Western policy it sees hostile to its interests”. (2)

Under these circumstances, Moscow should better revise its policy in the Balkans. Russian diplomats should no longer view the Dayton agreements as too weak to withstand political attacks. This all will make it logical to put in question political status of Bosnia and Herzegovina. This approach will help Moscow no longer be an outsider in Bosnia and launch a series of international talks on territorial, political and ethnocultural problems in the Balkans, where peoples and their interests are in jeopardy. Taking into consideration intentions of the West to put an end to the Serbian Orthodox community in the Balkans, revision of the existing borders in the conflict regions may become the only way for Russia to defend its interests. As of today, there are at least three self-proclaimed states which statuses are being doubted: Bosnia and Herzegovina, Kosovo and Macedonia. Their territorial and administrative revision could become the least painful way to avoid new wars in the Balkans.

It is remarkable that recently the authorities of Sarajevo have been urging Russia to contribute to the ‘implementation of the Dayton Peace Agreement’, the Bosniak Muslim member of the Presidency of Bosnia and Herzegovina, Haris Silajdzic, said at the meeting with the Russian special envoy for Kosovo, Alexander Botsan-Kharchenko. And this is a very disturbing sign because Silajdzic has long been known for his extremist views about Republika Srpska. The majority of people in Western Europe cannot but be aware that the Bosnian Serbs remain the only counterbalance to radical pan-Islamic tendencies in Bosnia and Herzegovina. And this it what gives Russia the right to boost its activities in the Balkans.

Dr. Pyotr A. Iskenderov is a historian, senior researcher at the Institute for Slavic Studies of the Russian Academy of Science, and the Vremya Novostey and the Voice of Russia radio station international politics commentator.

GlobalResearch

Notes

(1) http://www.mid.ru/brp_4.nsf

(2) Bosnia`s Incomplete Transition: Between Dayton and Europe. Sarajevo-Brussels, 2009. P.14

ИСТИНЕ И ЗАБЛУДЕ ОКО СРЕБРЕНИЦЕ

Чињенице са којима свако треба да буде упознат и питања која захтевају одговоре

1. Једини непосредни извршилац злочина у Сребреници у јулу 1995. који је осуђен од стране Међународног трибунала за ратне злочине за бившу Југославију (тзв. Хашког трибунала) је Дражен Ердемовић, ХРВАТ из околине Тузле. Склопио је договор са Тужилаштвом и осуђен је на минималну казну, на основу сопственог признања, чији је садржај неколико пута мењао. Кључна тачка договора са Тужилаштвом био је услов да мора сведочити против српских оптуженика. ЗАШТО СРПСКА ДРЖАВА ТРЕБА ДА ПРЕУЗМЕ ОДГОВОРНОСТ ЗА ЗЛОЧИНЕ У КОЈЕ ЈЕ БОСАНСКИ ХРВАТ ЕРДЕМОВИЋ БИО УМЕШАН, И ТО НА ОСНОВУ ЊЕГОВОГ КОНТРАДИКТОРНОГ И НЕПОУЗДАНОГ СВЕДОЧЕЊА?

2. Ердемовић је наводно припадао тзв. Десетом диверзантском одреду Војске Републике Српске, мултинациналној јединици која је у својим редовима имала Србе, Хрвате, Словенце и муслимане. Он је пред Хашким трибуналом именовао још 7 припадника те наводне јединице, који су наводно учествовали у стрељањима у околини Сребренице у јулу 1995. – од којих су се неки такође борили у Африци као плаћеници западних војски. До дан-данас, ни Хашки трибунал, ни Република Србија, ни Босна и Херцеговина, ни било која друга држава нису подигли оптужнице против тих људи, и ако су им доступни. ШТА СЕ ЖЕЛИ САКРИТИ?

Према пресуди Међународног суда правде у тужби Босне и Херцеговине против Савезне Републике Југославије за „геноцид”, Србија не сноси одговорност за такво дело, нити је учествовала у његовој припреми или извођењу.
Самим тим, Србија нема никакву обавезу да усвоји било какву „декларацију о Сребреници”, зато што по пресуди највише међународне правосудне инстанце на свету Србија није повезана са догађајима у Сребреници.

3. На Меморијалу у Сребреници стоји број „8372…” – али се признаје да тај број укључује и оне који се још воде као „нестали”, што значи да о њиховој судбини ништа тачно није утврђено, а три тачке после овог броја треба да значе да број није коначан. КАКО СЕ ЗА НЕСТАЛЕ МОЖЕ ТВРДИТИ ДА СУ „ЖРТВЕ ГЕНОЦИДА” АКО НА ЊИМА НИЈЕ ИЗВРШЕНА ОБДУКЦИЈА?

4. Последње форенсичке анализе, деценију и по после завршетка рата, показују да је укупан број тела ископаних из разних масовних гробница, од којих нису све у околини Сребренице – испод 2000. Од тих тела, само за 442 се може скоро непобитно тврдити да су жртве стрељања, јер су имала везане руке и повезе преко очију. ТО ЈЕ СКОРО 8000 МАЊЕ ОД БРОЈА КОЈИ СЕ ЈАВНО ПОВЕЗУЈЕ СА „ГЕНОЦИДОМ” У СРЕБРЕНИЦИ.

5. Највиши цивилни представник УН на терену у јулу 1995, Американац Филип Корвин, већ годинама тврди да је тада у Сребреници убијено „око 700″ босанских муслимана – да је разлика између тог броја и броја од 8000 који се стално пропагира – политичка. СРЕБРЕНИЦА ЈЕ ОЧИГЛЕДНО ИСПОЛИТИЗОВАНА ДА БИ СЕ СРПСКИ НАРОД НЕОСНОВАНО ОПТУЖИО, И ТРАЈНО ЗАВАДИО СА СВОЈИМ СУСЕДИМА.

6. Комисија Владе Републике Српске за испитивање догађаја у Сребреници никад није признала „геноцид”. Ту реч је Комисија употребила само у односу на пресуду генералу ВРС Радиславу Крстићу, не као своју оцену већ цитирајући пресуду. Исто тако, Комисија није усвојила цифру од „8000 стрељаних”, и ако је била подвргнута огромним западним притисцима. Комисија никада није изјавила да су сви на списку несталих убијени и мртви, већ да међу побројанима има и живих људи и оних који су страдали у операцијама које су се десиле и пре 1995. године, као и оних који су касније умрли природном смрћу, док је за неке утврђено да су променили идентитет и да живе на другим местима, а друге да су издржавали казну за кривична дела. ДАКЛЕ, НИЈЕ ИСТИНА ДА ЈЕ РЕПУБЛИКА СРПСКА ПРИЗНАЛА „ГЕНОЦИД НАД 8000 МУСЛИМАНА У СРЕБРЕНИЦИ”.

7. Према пресуди Међународног суда правде у тужби Босне и Херцеговине против Савезне Републике Југославије за „геноцид”, Србија не сноси одговорност за такво дело, нити је учествовала у његовој припреми или извођењу. Самим тим, Србија нема никакву обавезу да усвоји било какву „декларацију о Сребреници”, зато што по пресуди највише међународне правосудне инстанце на свету Србија није повезана са догађајима у Сребреници. ЗАШТО ПРЕДСЕДНИК СРБИЈЕ ЖЕЛИ БУДУЋИМ ГЕНЕРАЦИЈАМА ДА НАТОВАРИ ТЕРЕТ ОДГОВОРНОСТИ ЗА ДЕЛА СА КОЈИМА СРБИЈА И ЊЕНИ ГРАЂАНИ НЕМАЈУ НИКАКВЕ ВЕЗЕ КАДА СЕ ОД ЊЕ ПРАВНО НЕ ТРАЖИ ДА ГА ПОНЕСЕ?

8. Ако Србија преузме одговорност за дешавања у Сребреници у јулу 1995, она ће бити изложена тужбама за одштете које могу достићи и више милијарди еура. ДА ЛИ ЈЕ ТО РАЧУН КОЈИ МОЖЕМО ДА ПЛАТИМО И ДА ЛИ ЈЕ ТО НАСЛЕЂЕ КОЈЕ ТРЕБА ДА ОСТАВИМО ПОТОМСТВУ?

9. Усвајање ове резолуције мотивисано је, између осталог, и резолуцијом на тему Сребренице коју је у јануару 2009. године под врло нередовним условима изгласао Европски парламент. Сврха и права позадина ове Резолуције Парламента Европске уније, као и њена унутрашња противуречност, огледају се сликовито у параграфу Е текста који је тада био усвојен, где јасно стоји да „упркос огромним напорима….досадашње истраге не дозвољавају потпуну реконструкцију догађаја у и око Сребренице.” Оваква констатација, која је заправо тачна, апсолутно искључује самоуверено доношење коначних закључака о том сложеном догађају, а посебно чини проблематичним-и за Народну скупштину Републике Србије-неприхватљивим олако коришћење најтежих правних квалификација у односу на државу Србију и њене грађане. КАДА ДОГАЂАЈИ ВЕЗАНО ЗА СРЕБРЕНИЦУ У ПОТПУНОСТИ БУДУ РЕКОНСТРУИСАНИ, И СВЕ ЧИЊЕНИЦЕ ИСТРАЖЕНЕ, АКО СКУПШТИНА СРБИЈЕ САДА БЕЗ ОСНОВА ОБРУКА СВОЈУ ДРЖАВУ И ГРАЂАНЕ, А ИСПОСТАВИ СЕ ДА ИСТИНА НИЈЕ НА СТРАНИ ПРЕДЛАГАЧА ОВЕ РЕЗОЛУЦИЈЕ – КАКО ЋЕ СЕ НАРОДНИ ПОСЛАНИЦИ КОЈИ БУДУ ГЛАСАЛИ ЗА ЊУ ИСКУПИТИ ПРЕД ИСТОРИЈОМ И ПРЕД СВОЈИМ ПОТОМЦИМА?

Једини међународно-правни форум, који је у светлу могуће одговорности Србије то питање разматрао, био је Међународни суд правде у Хагу.

У својој пресуди, Међународни суд Правде, утврдио је следеће:

А. Србија није одговорна за геноцид у смислу одредаба релевантне међународне конвенције;

Б. Србија није била укључена у пројекат да се изврши геноцид нити је подстрекавала на његово извршење

В. Србија није помагала у извршењу геноцида.

ЧЕТИРИ ОСНОВНА РАЗЛОГА ЗАШТО ЈЕ НЕОДГОВОРНО ГЛАСАТИ ЗА РЕЗОЛУЦИЈУ О СРЕБРЕНИЦИ

Да потсетимо председника Тадића и посланике у Скупштини Србије на неке битне елементе у расправи о сребреничкој резолуцији преко којих они не би смели да пређу, уколико желе да одговорно раде свој јавни посао.

1. Закључак Међународног суда правде у Хагу. Шта год да се фактички догодило у Сребреници у јулу 1995. ни један валидни правни основ зашто би држава Србија, а то практично значи целокупно њено становништво, за то прихватила одговорност и кривицу – не постоји. Једини међународно-правни форум, који је у светлу могуће одговорности Србије то питање разматрао, био је Међународни суд правде у Хагу (који нема везе са Хашким трибуналом) и то у тужби Босне и Херцеговине против Савезне Републике Југославије. У својој пресуди, Међународни суд утврдио је следеће:

А. Србија није одговорна за геноцид у смислу одредаба релевантне међународне конвенције;

Б. Србија није била укључена у пројекат да се изврши геноцид нити је подстрекавала на његово извршење; и

В. Србија није помагала у извршењу геноцида.

На основу чега државно руководство Србије сада подстрекава Скупштину да у име свих грађана усвоји једнострану изјаву о кривици за дело за које је Међународни суд правде, највиша судска инстанца на државном нивоу у свету, Србију ослободио од сваке одговорности?

Да ли је то чин који је допустиво извести мимо утврђених чињеница и правних обавеза, али на основу дискретних договора и политичке комбинаторике?

Или тако нешто представља изузетно озбиљан корак, са далекосежним моралним, политичким и материјалним последицама за Србију, који би зато могао бити предузет једино на транспарентној и плебисцитарној основи, након опште и исцрпне друштвене расправе?

На основу чега државно руководство Србије сада подстрекава Скупштину да у име свих грађана усвоји једнострану изјаву о кривици за дело за које је Међународни суд правде, највиша судска инстанца на државном нивоу у свету, Србију ослободио од сваке одговорности? Да ли је то чин који је допустиво извести мимо утврђених чињеница и правних обавеза, али на основу дискретних договора и политичке комбинаторике? Или тако нешто представља изузетно озбиљан корак, са далекосежним моралним, политичким и материјалним последицама за Србију, који би зато могао бити предузет једино на транспарентној и плебисцитарној основи, након опште и исцрпне друштвене расправе?

2. Судско-медицински докази. Имају ли државно руководство и посланици Србије појма о стању сребреничке дебате? Имају ли они икаквих чињеничких сазнања о томе, која иду даље од плиткоумних медијских фраза на ту тему? Да размотримо и ажурирамо неке кључне параметре те дебате.

Чињеница је да од оног момента када се оголи емоционална реторика о Сребреници, оно што остаје као материјални доказ званичне сребреничке приче стоји врло слабо. То се може свести на само две значајне компоненте: (1) форензички докази ексхумирани из различитих примарних и секундарних гробница у Сребреници, који су једини постојећи corpus delicti масакра, и који зато морају бити полазна тачка за било какву смислену дискусију о природи догађаја и о његовим размерама и (2) сведочење незаобилазног сведока тужилаштва пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију, ветерана пет сребреничких предмета и, по сопственом признању, наводног учесника у стрељањима, Дражена Ердемовића, који је, ако је веродостојан, једини значајан visu et auditu сведок догађаја. Уколико би ови докази били оборени у великој мери, са релевантног емпиријског и судског становишта не би пуно тога остало од званичне приче о Сребреници.

Форензичким доказима бавио се др Љубиша Симић. Доказни материјал који је он анализирао сам по себи није ништа ново, јер су га већ користили тужиоци Међународног кривичног суда за бившу Југославију у неколико судских процеса везаних за Сребреницу, од случаја Крстић па надаље. Једина новина је та да су сада по први пут ти докази били подвргнути озбиљној (и немилосрдној) критичкој анализи. Др Симић је одрешито избегао лагодан приступ који су у односу на ове најважније доказе до сада практиковали стручњаци одбране. Привидно, постоји појединачни аутопсијски извештај за сваку жртву, и то наизглед врло коректан. Форензички експерти тужилаштва Међународног кривичног суда за бившу Југославију сваки од ових извештаја који се односи на одређену количину ексхумираних људских остатака називају „случај”. Ових „случајева” има укупно 3658. У вези са сваким „случајем” постоји 10 до 15 страница материјала са аутопсије. Вештаци разних тимова одбране пред МКТБЈ до сада су преферирали да иду линијом мањег отпора, што се углавном сводило на насумичан одабир од по неколико десетина случајева као типичних примера, које би подвргли детаљнијој анализи. На основу такве насумичне анализе, они су затим указивали на дефекте тих појединачних аутопсијских извештаја, у настојању да на тај начин дискредитују форензичке доказе у целини. Недостатак оваквог приступа је очит: ако би се успешно довела у питање валидност само неколико десетина случајева, Тужилаштво би лако могло да учини уступак и сложи се да су се ту поткрале грешке. Међутим, оно би и даље инсистирало на томе да су преосталих неколико стотина (или хиљада) случајева довољно чврст доказ да се догодио масакр приближно потребних размера да се утврди геноцид.

Да би ускратио Тужилаштву тај аргумент (или да му га призна, уколико би анализа доказа потврдила тезу оптужбе), др Симић је темељно обавио тежак задатак који се састојао од пажљивог читања неких 30.000 страница форензичког материјала. Тај се материјал односио на преглед сваког појединог „случаја” који су тужиоци Међународног кривичног суда за бившу Југославију до сада предочили као доказ у судским процесима који су се тицали Сребренице. Скромно речено, резултати његове анализе били су веома интересантни.

Трибунал никада није изричито ни устврдио да сваки појединачни аутопсијски „случај” представља по једно тело, али то је нешто што се прећутно подразумева.
Трибунал никада није предузео ништа да то важно питање разјасни јавности, па је из тога настала основана заблуда.
Ова заблуда, иако неизречена, у јавности је толико дубоко подсвесно укорењена, да се лако може побркати са истином.

Као прво, дошао је до закључка да се 3.658 пријављених „случајева” никако не поклапа са постојањем 3.658 ексхумираних људских тела. Да се поклапа, то би, наравно, Тужилаштво довело бар на пола пута до чаробног броја од „8000 погубљених мушкараца и дечака из Сребренице”. Међутим, како је утврђено прецизном појединачном анализом, у форензичким доказима Међународног кривичног суда за бившу Југославију један извештај аутопсије не односи се увек на тело једне убијене или погубљене особе. У многим случајевима, извештај је састављен на основу само дела тела или чак једне кости. Поштено говорећи, Трибунал никада није изричито ни устврдио да сваки појединачни аутопсијски „случај” представља по једно тело, али то је нешто што се прећутно подразумева. Трибунал никада није предузео ништа да то важно питање разјасни јавности, па је из тога настала основана заблуда. Ова заблуда, иако неизречена, у јавности је толико дубоко подсвесно укорењена, да се лако може побркати са истином.

Ово, међутим, ни у ком случају није крај изненађењима која су била откривена пажљивим проучавањем круцијалних (али до сада само површно испитаних) форензичких доказа Тужилаштва у случају Сребреница. Испоставља се да у отприлике 44 одсто „случајева”, или укупно 1.583, за које је Међународни кривични суд за бившу Југославију сачинио аутопсијске извештаје, не само да не постоји ништа налик на комплетно тело из чега би се могли изводити веродостојни форензички закључци, већ да је по среди нешто далеко проблематичније. Оно што се назива „случајем” може се састојати од фрагмента тела, често само једне једине кости, а из тога уопште није могуће изводити било какве валидне форензичке доказе. У ствари, чак и форензички стручњаци тужилаштва су у својим белешкама признали да се у 92,4 одсто извештаја из ове категорије, који се односе на делове тела, кључна ставка „узрок смрти” не може утврдити. Зачудо, неспособност стручњака Тужилаштва, коју они сами отворено признају, да професионално утврде узрок смрти у приближно пола ексхумираних случајева изгледа да је нешто што чланове већа Међународног кривичног суда за бившу Југославију нимало није забрињавало. То их уопште није спречило да донесу налаз, за који сада знамо да је без чињеничког упоришта, да је заиста било погубљено баш онолико жртава колико је Тужилаштво у својим оптужницама тврдило да је погубљено и да се тај злочин догодио тачно на начин како Тужилаштво то тврди.

Анализа др Симића такође показује да нешто преко 50 одсто ексхумираних остатка на којима је могуће извести неке форензичке закључке, ипак не даје једнозначну слику и да чак ни они неопходно не подржавају тезе Тужилаштва. Неоспорно је да су 442 тела која су пронађена са повезима преко очију и/или везаних руку били жртве погубљења. Али и у другим категоријама налазило се на стотине жртава које свакако такође изискују мало пажљивију анализу. Посмртни остаци тела са раном од метка (њих 655) могли би се подударати са хипотезом о погубљењу, али за то не постоји чврст доказ. Чак је и један део њих могао да страда у борбеним дејствима. Што се тиче посмртних остатака (њих 477) на којима су евидентне ране не само од метка већ и од металних делића, или само ових других, све у свему, логички посматрано, код ових врста рана могућност погубљења може се у потпуности искључити. За њих је много вероватнија претпоставка да су били убијени у борби. И на крају, постоје тела (њих 411) чије стање, ни у ком случају, не дозвољава формулисање убедљиве претпоставке ни о једном могућем узроку смрти.

Ако саберемо број жртава које су биле везане и имале повез преко очију (442) и оне који имају само ране од метка (655) што је бар конзистентно са теоријом о погубљењу, иако је само по себи не доказује-долазимо до укупног броја од 1.097 потенцијалних жртава чије је стање и врста ране у време ексхумације било у складу са хипотезом о погубљењу. Али, то је ипак мање од једне трећине „случајева” форензичких доказа које води Тужилаштво Међународног кривичног суда за бившу Југославију, и далеко је мање од званичне бројке од 8.000 жртава.

Др Љубиша Симић је такође спровео и контролну анализу како би са највећим могућим степеном сигурности утврдио укупан број жртава из 13 ексхумираних масовних гробница у Сребреници, без обзира на друге релевантне факторе. Он је одабрао једноставну методу: преброје се све десне и леве бедрене кости, које су најчвршће компоненте костура. Када су биле упарене, бедрене кости су дале коначан број од нешто испод 2.000 жртава (1919), што је за око 6.000 мање од цифре од 8.000 која се мора прописно документовати уколико се жели одржати званична верзија о догађајима у Сребреници. Притом, наравно. За само један део ових жртава (тј. они са повезима, њих укупно 442) може се скоро непобитно утврдити да су биле погубљене.

Било би врло корисно ако би председнику Тадићу и посланицима Народне скупштине Србије неко јавио да анализа форензичких доказа коју је урадио др Симић из темеља мења услове и параметре расправе о Сребреници.

Више се неће моћи наводити измишљени бројеви, који су без упоришта у физичким доказима. Нити се смеју писати, предлагати и усвајати државне декларације које се темеље на тим измишљеним бројевима и подацима.

Било би врло корисно ако би председнику Тадићу и посланицима Народне скупштине Србије неко јавио да анализа форензичких доказа коју је урадио др Симић из темеља мења услове и параметре расправе о Сребреници. Више се неће моћи наводити измишљени бројеви, који су без упоришта у физичким доказима. Нити се смеју писати, предлагати и усвајати државне декларације које се темеље на тим измишљеним бројевима и подацима.

3. Противуречно и непоуздано сведочење «крунског сведока». Ако тихо сведочанство у виду ексхумираних људских остатака у целини не помаже званичној причи о Сребреници, судско сведочење главног сведока Дражена Ердемовића још мање јој је од помоћи. Ердемовић је бизарни ратни passepartout који је током сукоба у БиХ служио у војскама свих етничких група и који је на крају завршио као припадник такозваног 10. диверзантског одреда ВРС. Јединица ВРС у којој је Ердемовић служио, у време када је наводно учествовао у сребреничком масакру, сама је по себи врло чудна. Иако је 10. диверзантски одред наводно био у командном саставу ВРС, недостају тачне информације о вишој војној јединици или команди којој је био подређен. Иако је у великој мери био умешан у убијања у Сребреници, изгледа да 10. диверзантски одред нема јасно одређено место у било каквом борбеном распореду. То је била нека врста јединице за специјалне операције која ускаче и повлачи се по потреби. Подједнако чудан био је и састав те јединице. Усред етничког сукоба који је обележавала изузетна нетрпељивост и узајамна окрутност, ова јединица је изгледа била уиграни мултинационални тим спремних убица у чијим су редовима били заступљени припадници свих босанских зараћених страна, Срби, Хрвати и Муслимани, па чак и Словенци! Само да се зна, сам Ердемовић био је Хрват који је служио у војсци босанских Срба.

Необични детаљи, сасвим разумљиво, привукли су пажњу Жерминала Чивикова, дугогодишњег новинара медијске куће Deutsche Welle који случајно живи у Хагу и који је често присуствовао судским процесима вођеним пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију, поготово док је још трајало суђење Слободану Милошевићу.

Подстакнут неким бизарнијим елементима Ердемовићевог сведочења, Чивиков је почео да поставља озбиљна аналитичка питања.

Резултат је његова књига под називом Der Kronzeuge, чији је сажетак био прочитан на међународном симпозијуму на тему Хашког трибунала и Сребренице који је у априлу 2009. године у сарадњи са Руском академијом наука наша невладина организација одржала у Москви.

Ови необични детаљи, сасвим разумљиво, привукли су пажњу Жерминала Чивикова, дугогодишњег новинара медијске куће Deutsche Welle који случајно живи у Хагу и који је често присуствовао судским процесима вођеним пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију, поготово док је још трајало суђење Слободану Милошевићу. Подстакнут неким бизарнијим елементима Ердемовићевог сведочења, Чивиков је почео да поставља озбиљна аналитичка питања. Резултат је његова књига под називом Der Kronzeuge, чији је сажетак био прочитан на међународном симпозијуму на тему Хашког трибунала и Сребренице који је у априлу 2009. године у сарадњи са Руском академијом наука наша невладина организација одржала у Москви.

Чивиков методички набраја све недоследности Ердемовићевих исказа и тврдњи, на које се само може гледати са неверицом. Једна таква тврдња је да су на стратишту Пилице Ердемовић и његова јединица успели да погубе око 1.200 затвореника за само 5 сати. С обзиром на начин и на темпо убијања, како их је описао Ердемовић, Чивиков је израчунао да би за такав задатак био потребан скоро један дан. На крају је ексхумација масовне гробнице у Пилицама, коју је обавио форензички тим тужилаштва, открила остатке само 137 потенцијалних жртава, од којих 70 са повезима, што би указивало на заробљенике. И још једанпут, чланови већа Међународног кривичног суда за ратне злочине у Хагу прихватили су без поговора доказе веома дискутабилног квалитета, али са непосредним утицајем на правне, моралне и политичке размере питања Сребренице. Да напоменемо још једном да је Ердемовић кључни непосредни сведок тужилаштва и да је наводни учесник инкриминишућих догађаја. Уједно, он је и једини непосредни извршилац против којег је подигнута хашка оптужница, упркос чињеници да је он лично именовао још неколико њих. Велики део званичне приче о Сребреници зависи директно од његовог кредибилитета.

4. Огромни губици настали током легитимних борбених дејстава. Нема сумње да је у јулу 1995. становништво Сребренице претрпело значајне људске губитке. Уз погубљења затвореника, којих је сигурно било, постојао је још један количински можда важнији узрок демографских губитака међу становништвом које се налазило у енклави у јулу 1995. године. То је било десетковање мешане војне и цивилне колоне 28. дивизије муслиманске војске која се из Сребренице повлачила на територију око Тузле, коју су контролисали муслимани. То је удаљеност од око 60 километара, коју је требало прећи под борбеним условима и преко тешког планинског терена.

Губици ове колоне, која је на почетку повлачења бројала између 12.000 и 15.000 људи а која је током вишедневног повлачења према Тузли у заседама и борбама изгубила неколико хиљада припадника, детаљно су обрађени и доступни су на интернет страници Историјског пројекта Сребреница. Позивајући се на изјаве које су властима дали преживели припадници колоне одмах након што су стигли у Тузлу и користећи процене међународних посматрача на лицу места, показује се да је постојао још један и до сада увелико занемарен аспект демографских губитака на сребреничком ратишту у јулу 1995. године. Важност овог открића није у томе што умањује људску трагедију, већ што доприноси да се тај аспект људске трагедије исправно сагледа. Огромни губици које је при повлачењу претрпела ова мешана војно-цивилна колона, колико год они били велики и жалосни, у потпуности су законити са становишта ратног права. Зато је недопустиво, под било којим околностима или изговорима, поистовећивати их са погубљењима, која уистину представљају кажњив ратни злочин.

Да ли стварна чињеничка позадина догађаја у Сребреници у јулу 1995. године икоме даје за право да у име српске државе и њених грађана прихвата одговорност за један гнусни злочин?

Недопустиви парадокс:

По препоруци највишег политичког руководства, Народна скупштина требало би да у име свих грађана добровољно прихвати одговорност за злочин за који је Међународни суд правде одбио да Србији припише кривицу.

Не, јер пре свега дискутибилни су димензије и правна квалификација тог злочина. Ни један битан елеменат тог догађаја, ни после деценије и по, није поуздано утврђен ни разјашњен. То потврђује и текст Резолуције о Сребреници, коју је усвојио Европски парламент у јануару 2009. године, где у параграфу Е дословце стоји: „у пркос огромним напорима….досадашње истраге не дозвољавају потпуну реконструкцију догађаја у и око Сребренице.” Ова констатација потпуно је тачна. Али из недостатка доказа произилази да се о том сложеном догађају не могу доносити коначни закључци све док не будемо сазнали довољно о њему. То исто тако значи да је у вези са Сребреницом неприхватљиво олако коришћење најтежих правних квалификација у односу на државу Србију и њене грађане.

Под предпоставком да постоји стварна воља да се кривци за сребренички масакр казне, недопустиви је парадокс: по препоруци највишег политичког руководства, Народна скупштина требало би да у име свих грађана добровољно прихвати одговорност за злочин за који је Међународни суд правде одбио да Србији припише кривицу. Међутим, на територији те исте државе, слободно се крећу особе које су осумњичене за непосредно учешће у том злочину, чији је прст био на обарачу када су муслимански заробљеници били стрељани. Иако се зна ко су, њих нико не узнемирава, али се од грађана Србије очекује да прихвате моралну и материјалну одговорност за злочин са којим нико од тих грађана нема ни најмање везе.

Како ће се посланици, који буду гласали за овакву резолуцију, моћи суочити са бирачима на следећим изборима.

Презмите у целости брошуру:

ШТА СЕ СТВАРНО ДОГОДИЛО У СРЕБРЕНИЦИ?

Шта Србија добија/губи (не)уласком у НАТО
Са НАТО интересима српског народа ствари су мало замршеније и слојевитије

Црна Гора све усрдније извршава све налоге својих покровитеља и иностраних ментора – што својим творцима изгледа независнијом. Једно од достигнућа проевропске и пронатовске политике Мила Ђукановића већ је видљиво: кроз највише месец дана – до 8. марта – 31 Црногорац наћи ће се у ратном гротлу Авганистана.

Пошто су судбине Подгорице и Београда и даље својеврсне спојене посуде, одмах се намеће питање: сме ли демократска и проевропска Србија себи дозволити да јој Црна Гора толико одмакне на путу у НАТО који, ево, води и преко Авганистана? Утолико пре што је хор оних који указују на користи уласка у НАТО и штете од новог саплитања самих себе неуласком – све бројнији и све боље увежбан.

Једно је већ сада несумњиво: угуравање Србије у западну војну алијансу сигурно је у интересу самог НАТО-а, а користи од тога сигурно имају и сви домаћи пропагатори пакта. И они по врховима неких странака. И мобилисана елита НВО. Са НАТО интересима српског народа ствари су мало замршеније и слојевитије. Не само зато што би о тако крупном, историјском и судбоносном питању морао да одлучује „глас Бога” (Vox populi, vox dei).

Неизбежном референдуму о приступању НАТО-у морала би да претходи много шира и озбиљнија јавна и стручна расправа од оне коју је власт допустила и организовала о важећем Уставу Србије. Расправа која би морала јасно одговорити: прво, треба ли улазак у алијансу да искључи могућност да нам управо она приреди нову 1999? Затим, од кога, од чијих напада, иначе, треба да нас брани НАТО? Да ли од истородног нашег савезника у свим историјским догађањима, од демократске Русије? Истина, кроз историју Руси нас нису много помагали, али нису нас ни војно нападали.

Апсолутна је лаж да би за нашу земљу чланство у НАТО-у било јефтино.

Да је са НАТО-ом све онако како нас омађијавају, Швајцарци сигурно не би пропустили такву прилику.

Ако није то посреди, зар онда НАТО треба да нас брани од неких својих чланица, од оних које су нам биле непријатељи у оба светска рата? Уколико резултат и јавне расправе и референдума ипак буде српски улазак у НАТО, остаће питање: смемо ли пристати да нашу децу шаљу у ратне зоне, поготово у туђе ратове изван Европе, у регионе који јесу у сфери „животних интереса САД”, али су изван зоне одговорности НАТО-а? Да ли је за Србију добро и прихватљиво да наша деца буду увучена у сукобе са неким бившим чланицама несврстаног света са којима имамо и данас пријатељске односе? Ко ће бити одговоран ако се, не дао Бог, деси да почну пристизати ковчези убијених српских младића, у време кад Енглези траже да се Блеру суди као ратном злочинцу? Да ли би Војска Србије уласком у НАТО била више у функцији своје одбране или стратешких интереса НАТО-а и Америке?

Апсолутна је лаж да би за нашу земљу чланство у НАТО-у било јефтино. Случајно сам био у Америци када је у Торонту на чело алијансе дошао Британац Роберстон уместо Американца Коена. Предајући дужност, Коен је критиковао европске чланице алијансе, учеснице злочиначког напада на Југославију, да су у окршај са Србијом ушле неспремне и са застарелом ратном техником. Ако се има на уму да у војноиндустријском комплексу САД ради седамнаест и по милиона радника и инжењера, јасно је да би се и Србија као чланица савеза морала прикључити Европљанима који су присиљени да купују искључиво америчко оружје.

Није истина да је наш улазак у ЕУ условљен уласком у НАТО и да је без њих све сама штета. Доказ су Швајцарска и Аустрија. Да је са НАТО-ом све онако како нас омађијавају, Швајцарци сигурно не би пропустили такву прилику. Уосталом, једном је неко рекао: ако видите циришког банкара да скаче кроз прозор, скачите и ви за њим – то мора да је од неке користи.

Зар и за Србију, колико год да она није ни Аустрија ни Швајцарска, не би било најбоље кад би била неутрална и несврстана? И зар би имало икаквог смисла придружити се НАТО-у који би видео нешто лоше у таквој позицији Србије или било које друге земље?

Лекар, хирург

Политика, 11. 2. 2010.

Већина грађана Србије нашу земљу не види у НАТО-у.

Како је показало најновије истраживање агенције «ТНС Медијум Галуп», на узорку од 1200 испитаника, против чланства у Североатлантској алијанси изјаснило се 61 одсто грађана, за је 20, док је неодлучно 19 процената.

Испитивање јавног мњења уследило је након покретања иницијативе за расписивање референдума о приступању Србије НАТО-у, када је питање воље грађана Србије за укључивање у поједине облике евроатлантских интеграција поново дошло у жижу јавности.

«Галупова» анкета је показала и да би 62 одсто грађана на референдуму подржало чланство у Европској унији, против би било 20, а 16 одсто неодлучно.