Синиша Ковачевић: Од обећања су одустали, а примећујете ли међу људима на власти тај интелектуални потенцијал, визију, тај политички и економски став који ће нас извести из казана у који смо упали. Наравно да не.

Ни сам нисам предвиђао толико дуге редове и такву френетичност публике. Игра се осам година, увек на карту више. Тапкароши раде испред позоришта, што не памтим. И сваки пут се заврши салвама аплауза… А све је радило против те драме – и њен жанр, јер је близу трагедије, дакле, није комедија. Траје четири сата, на сцени су 35 глумаца и 25 статиста. Обрађује послератно време… Сви маркетиншки и позоришни параметри говорили су да ће трајати годину или две, а догодило се нешто невероватно. Зашто је то тако мислим да знам. Представа је без лажне скромности јако добра. Још важније – иза себе не оставља равнодушје, јер тамо где има равнодушности, нема уметности.

Верујем да има и људи који нису срећни због тог успеха, али огуглао сам на завист. Постао сам имун. Нисам човек кафане и позоришних кулоара. Не припадам ни геј лобију, ни било којој врсти салонског позоришног света у коме се одлучује о наградама и националним пензијама.

Сигнализирате на јавну тајну да постоје кланови у култури?

Ковачевић: Како забога не би било кланова.

Који је најјачи? Ко је тренутно културни вођа Србије?

Ковачевић: Најмоћнији у култури су људи који су у изборној кампањи били на бини за Бориса Тадића. Ти људи су данас управници позоришта, одлучују о новцу у филмској индустрији… Лаурати великих националних признања су чланови ДС. Да не будем криво схваћен – нећу да кажем да међу тим људима нема и оних који те награде свакако заслужују, али апсолутно је симптоматично да је на делу једна врста морално-политичке припадности и подобности која се није дешавала ни у време Броза.

Страшно је што морам да ламентирам да је за време Броза било боље. Тада нисте могли да будете на челу позоришта ако нисте били члан партије, али ти људи су били значајни и велики интелектуалци. И нико вас није спречавао да радите. А сад ако нисте члан ДС не можете ни на премијеру да уђете.

Ова влада је нелегитимна, јер је добијена на лажи, пилићарски.
На изборима су испливали уз плиму фантастичних, касније се испоставило минхаузенсовских обећања – 200 хиљада радних места, хиљаду евра од акција, “Мерцедес” долази у Прибој, “Боинг” у Панчево…

А шта се догодило – имате људе који се самосакате, који леже на пругама тражећи оно што им припада….
Зар нико не види да је Србија земља гладних и несрећних људи, да је буквално земља очаја.

Да ли су вама затворена нека врата зато што сте се политички ангажовали у ДСС?

Ковачевић: Апсолутно јесу, али то је био мој избор.

Је ли разлог уласка у политику био да се ДСС врати на власт и промените такво стање?

Ковачевић: Ја стајем иза идеје, а да ли је та идеја успела око себе да окупи шест чланова фамилије или шест милиона људи мени је сасвим свеједно. Битно је да та идеја буде што шире прихваћена, јер је онда лакше реализујете. То је био мој мотив. Политика ДСС баштини неколико ствари за које сматрам да су темељи и 20. и 21. века. То је, пре свега, демократија, затим државотворност, нација и вера.

Надате ли се и ви као ваше страначке колеге ванредним изборима у 2010. години?

Ковачевић: Избори су неопходни зато што је ова влада нелегитимна, јер је добијена на лажи, пилићарски. На изборима су испливали уз плиму фантастичних, касније се испоставило минхаузенсовских обећања – 200 хиљада радних места, хиљаду евра од акција, “Мерцедес” долази у Прибој, “Боинг” у Панчево… А шта се догодило – имате људе који се самосакате, који леже на пругама тражећи оно што им припада…. Зар нико не види да је Србија земља гладних и несрећних људи, да је буквално земља очаја.

Из владајуће гарнитуре поручују да нема ништа од избора до 2012.

Влада функционише по принципу “три П” – позајми, продај, потроши.
Премијер се не меша у свој посао.

Ковачевић: Избори се расписују када се одустане од изборних обећања и када нема интелектуалног потенцијала да се држава изведе на прави пут и дође до бољитка. Од обећања су одустали, а примећујете ли међу људима на власти тај интелектуални потенцијал, визију, тај политички и економски став који ће нас извести из казана у који смо упали. Наравно да не.

Шта је ваша највећа замерка кабинету Мирка Цветковића?

Ковачевић: Влада функционише по принципу “три П” – позајми, продај, потроши. Премијер се не меша у свој посао. Имамо потпуни распад система. Ко ће да враћа те дугове? Чију децу задужују? Србија умире. Сваке године много више људи оде на гробље, него што изађе из породилишта. Годишње изгубимо један Сомбор. У Србији више не постоји село, као етичко, економско, безбедносно упориште. Ускоро ћемо сви бити Београђани, нарочито ако се направи овај идиотски мост који треба Кинези да граде. То је нож у срце српском просперитету, јер ће још 800.000 људи доћи у тај “трећи Београд”. Одакле? Из Тунгузије, Туркменистана? Не, доћи ће из Србије и опустети српска села. И сад питате зашто ванредни избори?

Питамо вас зато што то ваша странка упорно тражи.

Ковачевић: Избори су неопходни да би се Србија морално опоравила, изашла из овог хаоса. Да се врати мрвица оптимизма у наше животе. Постали смо нација песимиста, трагичног погледа на свет. Више се нико не смеје. Не памтим када сам чуо добар виц. Видите како су нам људи обучени – зар не препознајете да су то последње залихе три пута преврнутих громби капута.

Имамо потпуни распад система.

Ко ће да враћа те дугове?

Чију децу задужују?

Србија умире.

И где је излаз?

Ковачевић: Србија нема другог излаза осим ДСС. Убедљиво најбоље би било када би ДСС имао 51 одсто гласова да сам преузме терет одговорности. То би онда подразумевало могућност сваковрсног препорода – моралног, емоционалног, привредног… Овог тренутка је то немогуће.

Зато планирате коалицију са напредњацима?

Ковачевић: Држим да је свака коалиција боља од ове власти. Ако би савез са напредњацима био већински став странке, ја бих то прихватио.

Да ли сте спасили Србију од уласка у НАТО? Какви су одјеци иницијативе 200 јавних личности, чији сте потписник, да се народ на референдуму изјасни о приступању тој војној алијанси?

То је позиција Србије – да пољуби руку џелату који ју је тукао и убијао јој децу.

Ковачевић: То упозорење је спречило да Србија пузећи уђе у НАТО. Моје је легитимно право да мислим да је улазак у НАТО – смрт за Србију. То је исто као када би вам комшија предложио да полно општи са вашом супругом петком и за то ће вам давати 500 евра. Можете да укључите рационални апарат – није сапун неће се потрошити, а и са 500 евра платићете струју, грејање, воду. Уз то комшија је снажнији и јачи, тако да елиминишете опасност да добијете шамарчину у лифту. То је позиција Србије – да пољуби руку џелату који ју је тукао и убијао јој децу.

Је ли Коштуница био организатор те иницијативе?

Ковачевић: Мислим да није, а шта и да јесте. У чему је проблем ко је повикао: “Држ’те лопова”. Ја бих волео да је Коштуница то организовао. Шта га то спречава?

Русија нам је поручила да ће променити став о Косову уколико приступимо НАТО?

У чему је разлика да ли смо руска губернија или 51 америчка држава?

Ковачевић: И треба да га промени. Зашто би Србија заслуживала безгранично и вечито поверење Русије. Њен интерес је да Србија не буде у НАТО. Суштина је да ће 21. век бити век похода Америке на Русију… Та потковица која се полако затвара око Русије не трпи ту белу флеку која се зове Србија. Та потковица би већ стегла Русију да пијани Јељцин, срећом по Русе, није испустио своју племениту душу.

Ако Руси наставе са тим дељењем “савета” Србији, биће у праву они који тврде да ћемо постати њихова губернија?

Ковачевић: А у чему је разлика да ли смо руска губернија или 51 америчка држава?

Шта милсите о иницијативи Велимира Илића да се Војислав Коштуница кандидује за председника Србије и наследи Тадића?

Ковачевић: Коштуница је човек који би био идеалан председник. А шта то Коштуницу хендикепира да буде на челу државе? Можда поштење или образовање или чињеница да је један од ретких ренесансних интелектуалаца у Србији?

Мени је далеко важније да се спроводи концепт стабилности српске културне мапе, него да ли ћу се возити у црном “аудију” и паркирати га на месту предвиђеном за инвалиде.

Подржали бисте његову кандидатуру за шефа државе?

Ковачевић: Апсолутно бих подржао.

Шта пишете?

Ковачевић: Радим драму која се зове “Матура”. У угоститељском објекту, подељеном на два дела, истовремено славе они који су матурирали 1980, дакле 30 година матуре, а поред њих клинци који сада имају 19 година. На једној страни су они којима су неки други, а делом и они сами, проћердали младост и идеале. А са друге стране су они који би требало да тек освајају животе, али су у то освајање кренули са пиштољима и ножевима. Као пре неколико дана испред “Шуматовца”.

Ко је шеф у кухињи – ви или ваша супруга Љиљана Благојевић?

Ковачевић: Сви аутентични Сремци су папучићи. Нама жене држе новчанике, а ми варјаче. Кувам пасионирано и са радошћу.

Имате ли амбиције да једног дана будете министар културе?

Ковачевић: Имам разне амбиције у животу. Прва је да будем деда. Има у ДСС много људи који са лакоћом могу да буду министри културе. Мени је далеко важније да се спроводи концепт стабилности српске културне мапе, него да ли ћу се возити у црном “аудију” и паркирати га на месту предвиђеном за инвалиде.

Недељник “Арена 92″, 18.02.2010.год.

Смиља Аврамов: "Власт се на папиру залаже за војну неутралност, а у конкретној политици Србија клизи у НАТО."

Србија треба да остане војно неутрална, јер приступ НАТО-у није у њеном националном интересу. Чланство у Северноатлантској алијанси угрозило би територијални интегритет наше земље и погоршало односе са Русијом, закључили су учесници трибине „Србија на раскршћу – неутралност или НАТО”, одржане 17. фебруара на Академији за дипломатију и безбедност у Београду.

Сагласни да поступци Владе Србије земљу свакодневно чине за корак ближу НАТО-у, учесници конференције којој су присуствовали и представници амбасада Шпаније и Русије, ОЕБС-а и бројних невладиних организација, затражили су да власт коначно заузме јасан став око овог, како су нагласили, судбоносног питања.

Професор Синиша Боровић истакао је да се којим случајем поштује резолуција о војној неутралности коју је Скупштина Србије усвојила 2007. године, о НАТО интеграцијама данас не би било ни говора.

- Партнерство за мир је сасвим довољан оквир сарадње са Алијансом. Наш приоритет треба да буде развој Војске Србије како би она била још бољи гарант стабилности. Не треба да се прикључимо овом колективном злу, јер нас у случају неког проблема сигурно не би штитило, као што није поштедело ни Грчку око Кипра. Многе нове чланице савеза су у њега ушле искључиво из страха, и најсрећније би биле када он не би ни постојао – рекао је Боровић.

НАТО у своје редове не прима земље које имају нерешене територијалне проблеме, те би нас чланство у Северноатлантском савезу коштало Косова, сматра Мирослав Лазански, војно-политички коментатор. Како је објаснио, уколико Србија и даље остане при ставу да никада неће признати самопроглашену независност јужне Покрајине, то значи да она сигурно неће ући у НАТО.

Синиша Боровић:
“Да се којим случајем поштује резолуција о војној неутралности коју је Скупштина Србије усвојила 2007. године, о НАТО интеграцијама данас не би било ни говора.”

- Улазак у НАТО би негативно утицао и на сарадњу са Русијом, од које Србија тренутно има највећу економску корист. Аргумент присталица чланства да чак и Русија сарађује са савезом, не пије воду, јер је став ове земље, да ширење Алијансе представља претњу по њену безбедност, јасно исказан у њиховој најновијој војној доктрини – рекао је Лазански.

Реагујући на став бившег начелника Генералштаба Војске СЦГ, Бранка Крге да формално, однос Србије и НАТО-а није на дневном реду јер нас нико званично није ни позвао, Лазански је подсетио присутне да је нова амбасадорка САД-а недавно изјавила како би америчка влада била почаствована да нашу земљу што пре види у НАТО-у.

Мирослав Лазански:
“НАТО у своје редове не прима земље које имају нерешене територијалне проблеме, те би нас чланство у Северноатлантском савезу коштало Косова”.

- У последњих неколико месеци више пута смо позвани у чланство са врло истакнутих позиција из Вашингтона и Брисела. Зато се у земљи развила НАТО и анти НАТО хистерија, а очито су се САД и Русија нашле позваним да се о том питању изјасне. Требамо да се држимо Партнерства за мир. НАТО није дозволио Министарству одбране да на Копаонику постави цивилни радар како би лакше бринуо о ваздушном саобраћају, који је отежан због чињенице да преко Косова нема летења. Обуку Косовских безбедносних служби обављају војници НАТО-а. КФОР ускоро неће чувати српске манастире на Косову. Колико се ове чињенице уклапају у најављену добру сарадњу са Алијансом, нека свако сам просуди – поручио је Лазански.

На противуречности изјава српских политичара око чланства у НАТО-у указала је Смиља Аврамов, експерт за међународно право, истакавши да се „власт на папиру залаже за војну неутралност, а у конкретној политици Србија клизи у НАТО”.

Генерал Бранко Крга:
“Однос Србије и НАТО-а није на дневном реду јер нас нико званично није ни позвао у НАТО.”

- На једном од последњих састанака НАТО-а је саопштено да је Влада Србије понудила улазак наше земље. Недавна изјава министра Јеремића говори супротно, али недостају реакције. Зато не знамо на чему смо. Историја показује да смо око судбоносних  питања често импровизовали ставове, који су нас због тога коштали хиљаде жртава. Зато ово не би требало да буде и последњи, већ први у низу скупова и да се научна дебата о чланству у НАТО-у отвори широм земље – рекла је Смиља Аврамов.

Војна неутралност је по свему судећи најприкладнији начин да се постојећа безбедоносна угроженост Србије претвори у ефикасну самоодбрану, мишљења је проф. др Андрија Савић. Како је објаснио, тиме се добија маневарски простор за сарадњу са свим земљама света без ограничења, а у складу са својим националним интересима.

Андрија Савић:
“Војна неутралност је по свему судећи најприкладнији начин да се постојећа безбедоносна угроженост Србије претвори у ефикасну самоодбрану.”

- На који ће начин Србија осмислити сарадњу или несарадњу са НАТО-ом, зависи од тога колико су домаће политичке елите у стању да изграде мудру и дугорочну одбрамбену стратегију. Нажалост, о томе нема политичког консензуса а ни јасне визије, што се види у заобилажењу јавног мњења када је реч око односа са НАТО-ом – рекао је Савић.

Проф. др Радослав Гаћиновић потенцијалну сарадњу са овим савезом види кроз борбу против организованог криминала, тероризма, елементарних непогода, али, као војно неутрална земља.

-  Србија и као таква може, упркос мишљењу заговорника чланства у НАТО-у, ући у Европску Унију и бити део европског концепта безбедности и сарадње, што је у њеном интересу. О томе као и чланству у НАТО-у, одлуку треба да донесу грађани – мишљења је Гаћиновић.

Радослав Гаћиновић:
“Одлуку о чланству у НАТО-у треба да донесу грађани.”

Осврћући се на захтев 200 јавних личности да се распише референдум о чланству у НАТО-у, проф. др Владан Ћетковић је рекао да је српски народ већ имао један од најдужих референдума у својој историји.

- Он је трајао 78 дана 1999. године, са мноштвом међународних посматрача који су дошли да нам покажу каква нас будућност чека. Некима, изгледа, то није било довољно – рекао је Ћетковић.

Светозар Стојановић:
“Нема реалних изгледа да се Србија прикључи преварантском обећању НАТО-а, датом још Горбачову, да се неће ширити на Исток.
Томе у прилог иде и чињеница да и сам НАТО последњих година стварно не зна шта ће сам са собом.”

Наглашавајући да израз војна неутралност није добар, већ да је адекватнији термин политика несврставања у војне блокове, професор Светозар Стојановић је истакао да овакво опредељење представља интелигентну моћ малих држава.

- По свему судећи, нема реалних изгледа да се Србија прикључи преварантском обећању НАТО-а, датом још Горбачову, да се неће ширити на Исток. Томе у прилог иде и чињеница да и сам НАТО последњих година стварно не зна шта ће сам са собом – закључио је Стојановић.

Срђан Шапер, маркетиншки председник Србије.

Пљуште награде, признања, постављења, именовања, носиоцима власти. Срђан Шапер, Веран Матић и Соња Лихт воде мртву трку. Јуче је у Тадићевој лиги Политички Изузетних Шампиона, популарно „ПИШ” , на прво место избио фамозни Срђан Шапер, маркетиншки председник Србије. Пре неки дан је овенчан Оскаром (изненадих се, откуд Оскар пре времена, скоро преко везе, помислих, јер додела је почетком марта, и у којој категорији: режија, сценарио, специјални ефекти, костим, музика, споредна улога ( главна , зна се припада Председнику Лурчу)? Али, сила Бога не моли, пара врти где бургија неће, кажем себи.  Кад, оно није амерички филмски Оскар, већ српски „Оскар популарности”. Опет се изненадих, Срђан Шапер, популаран?! То ми звучи као contradictio in adjecto, али можда грешим? Помислим, можда је народ бирао најпопуларније…можда. Није него. Тог „Оскара” додељује „Магазин Пулс” за који још нисам чуо, али… Па установим да је „ТО”, тај знаменити магазин, додатак -готово адитив недељног „Блица” ,  жуте режимске  ДС новине. Рингијер, дакле. И Шапер доби тзв. специјалног Оскара. Међутим Шапер је господар медија те нас то доводи у сумњу  да је Оскара доделио самом себи. Покушах да установим ко је био у жирију (ако га је било), али таквог податка нема. Покушах да пронађем образложење за додељени „специјални” Оскар популарности, али авај, узалуд. Стога је било логично да се упитам, на који начин су установили „популарност” маркетиншког мага? Разбијах главу, али не успех то да доконтам. Али, видех да је била велика фешта у Сава центру, хиљаде људи… и нема података да је ико оспорио доделу специјала, нити да је било звиждања и негодовања. Дакле, популаран ! Па да, популарност шефа се пренела  на старог другара, бившег  “Идола”. Уз то, народ воли богате и успешне, поштене новобогаташе.

Креативност некадашњих "Идола", садашњих политичара: Од инфантилног у популарној уметности до инфантилног у популизму.

Да срећа никад не иде сама, побринула се Влада која је јуче именовала господина Шапера за председника Управног одбора Београдске филхармоније. Па да, логично, велики маестро Шапер, музички геније, импресарио, Моцарт кугла наше музике, складатељ, текстописац и аранжер “Идола” (лажу злобници да је све вредно потицало од Дивљана). Процветаће Филхармонија, поготово што ће господину Шаперу друштво правити легенда  камерног оркестра Г17+, маестро Милан Пајевић, rentseeker, и не мање велика, примадона Мишковићеве банкарске опере „San Paolo Intesa”, grande madam Драгиња Ђурић. Кажу да је господин Тасовац умро – од среће. Из добро обавештених извора, сазнајемо да је господин Шапер одлучио  да се прихвати захтевне и тешке дужности из жеље да помогне посрнулој Филхармонији. Велики композитор ће бесплатно уступити Филхармонији сва права и приходе од велике симфооперете,  коју ће у име те куће поставити на велику сцену Сава центра, а вероватно и у Арену. Ексклузивно сазнајемо (strictly confidential and very hush-hush) да ће у симфооперети легендарног импресарија наступити лично величине попут Тадеуша Фајта,  Ангстлоса фон Кројца, Џеремаје Вулфа, Дарлинг Дилаза и Инфанте-Паће Ђованотија, као и  Серђиано Шапероти лично. Амбициозни маестров план предвиђа ангажман Филхармоније, Опере, Балета, хорова и најугледнијих  солиста, који треба да носе пројекат историјског костимираног мега vaudeville мјузикла. Ради се о бриљантном делу из два чина, а окосницу чинова би  чиниле две Поеме великог поете Шапера, из двадесетог века, из периода најплоднијег уметничког стваралаштва. Први чин се ослања на легендарну ЛГБТ толерантну Поему„ Ретко те виђам са девојкама (а виђам те сваки дан), познатију и као „Raramente, avete visto le ragazze ( e ho visto che ogni giorno)”, а други чин носи револуционарна химна великог мајстора речи „ Удри богаташа (и узми му све паре)”, коју сви знамо као  „Battere I ricchi (e prendere tutti I suoi soldi)”. Заслужујете да цитирамо ове велике Поеме (са поделом улога коју нам је открио импресарио):

„ Ретко те виђам са девојкама (а виђам те сваки дан)”

„Raramente, avete visto le ragazze ( e ho visto che ogni giorno)”

(Дарлинг Дилаз)

Ретко те виђам са девојкама,

А виђам те сваки дан.

Ретко те виђам са девојкама,

Ипак никад ниси сам.

(Џеремаја Вулф)

Око тебе су дечаци,

Фини су ал ипак знај:

Гласине се брзо шире,

А кад пукну ту је крај!

(Тадеуш Фајт)

Ретко ме виђаш са девојкама,

А виђаш ме сваки дан.

Ретко ме виђаш са девојкама,

Ипак никад нисам сам.

Девојке су мени драге,

Волим их, ал ипак знај:

Сналазим се тешко с њима,

Један сусрет ту је крај!

(Сви)

Веруј  ми

Веруј  ми

Веруј  ми

„ Удри богаташа (и узми му све паре)”

„Battere I ricchi (e prendere tutti I suoi soldi)”.

(Инфанте-Паће Ђованоти)

Лаж,

Све је било лаж,

Свака твоја реч,

Сваки твој осмех.

(Ангстлос фон Кројц)

Паж,

Био сам ти паж,

Паж у дворцу твом,

Дворцу раскошном.

(Тадеуш Фајт)

Удри богаташа

И узми му све паре…

Удри богаташа

И узми му све паре…

(Џеремаја Вулф)

Глад,

Ти си моја глад,

Задајеш ми бол,

Параш ми срце.

(Серђиано Шапероти)

Дај,

Дај ми опет лаж,

Хоћу мирис твој,

Хоћу твоје тело…

(Тадеуш Фајт)

Удри богаташа

И узми му све паре…

Удри богаташа

И узми му све паре…

(инфанте- чедо, паће-мир, ангстлос-онај који се не боји, небојша, кројц-крст, вулф-вук, фајт- бори се, дарлинг-драган)

Владика Артемије

Док је Марти Ахтисари 2. фебруара 2007. године у Београду представљао свој план председнику Србије Борису Тадићу, седео сам поред Владике Артемијa на састанку у канцеларији Високог представника ЕУ Хавијера Солане у Бриселу са једним од кључних аутора тог плана, Соланиним саветником Стефаном Ленеом.

“Али, Владико Артемије, уколико прихватите Ахтисаријев план, имаћете фантастичне повластице: моћи ћете, на пример, да продајете манастирски мед без плаћања пореза!”, уз свој карактеристично саркастичан осмех обратио се Лене свом саговорнику.

“Господине Лене, запамтите ово што ћу Вам сада рећи: ни ја, ни српски народ, никада нећемо прихватити тај план. Ви га можете наметнути, али га ми никада нећемо прихватити!”, узвратио му је Артемије, пре него што је изашао из канцеларије и у холу Савету ЕУ дао интервју Ројтерсу, прву српску реакцију на план који је баш у тим тренуцима био представљен на Андрићевом венцу.

Тих дана сам помогао Артемију да одржи 14 састанака у Савету ЕУ, Европској комисији, Европском парламенту и НАТО-у.

Ахтисари је добио Нобела и милион долара, Лене положај политичког директора у аустријском МСП с којег и даље жари и пали балканском политиком, Хашим Тачи је од краљице Елизабете добио честитку због “изградње правне државе”, Рамуш Харадинај и Агим Чеку уживају у благодетима новца “тешко” зарађеног од продаје хероина, а “најгори криминалци” на Косову и Метохији постадоше Марко Јакшић, Милан Ивановић и Владика Артемије.

Две године касније, у истој тој згради Савета ЕУ – два спрата ниже – присуствовао сам брифингу Питера Фејта, који по одлуци саме ЕУ има (шизофрену?) улогу шефа Међународне цивилне канцеларије (лоби групе за примену Ахтисаријевог плана) и специјалног представника Уније на Косову (ово друго наши медији прећуткују сваки пут када Фејт каже нешто “лоше” по стратегију “и Косово и ЕУ”).

Фејт је на брифингу инсистирао да је главни проблем на Косову « недостатак правне државе » за коју су криви “тврдолинијски Срби” који се бавe “разним незаконитим радњама”. Пре свих је, као проблематичне, истакао “два М” (Марко Јакшић и Милан Ивановић), те је додао да је имао контакте са званичним Београдом, који му  је, како је рекао, обећао да ће сарађивати са њим на уклањању “проблематичних” Срба са Косова.

Прошла година је тако протекла у кулминацији хистерије о правном вакуму на северу Косова и  о српским “тврдолинијашима” као главној претњи за мир и безбедност на Балкану.

Тако је Ахтисари добио Нобела и милион долара, Лене положај политичког директора у аустријском МСП с којег и даље жари и пали балканском политиком, Хашим Тачи је од краљице Елизабете добио честитку због “изградње правне државе”, Рамуш Харадинај и Агим Чеку уживају у благодетима новца тешко зарађеног од продаје хероина, а “најгори криминалци” на Косову и Метохији постадоше Марко Јакшић, Милан Ивановић и Владика Артемије.

Владика Артемије с припадницима КФОР-а у Метохији, близу Дечана.

У тренутку када су многи очекивали (а неки и прижељкивали) свеопшти раскол међу владикама, СПЦ је изабрала патријарха на начин који је морао задивити све којима је демократија на срцу.

Као православни верник, био сам веома обрадован начином на који је СПЦ 22. јануара изабрала новог поглавара. У тренутку када су многи очекивали (а неки и прижељкивали) свеопшти раскол међу владикама, СПЦ је изабрала патријарха на начин који је морао задивити све којима је демократија на срцу.

Утолико сам сада више разочаран начином на који се решавају веома деликатна питања у Епархији рашко-призренској и како се Црква и део јавности обрачунава са Владиком, који важи за једног од најутицајнијих међу српским архијерејима. Притом је Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска од посебног значаја за народ и државу, јер је СПЦ једина институција из Србије која делује у целој јужној Покрајини и веома важан ослонац преосталом народу на Косову.

Верујем да су Синод и Сабор заиста пронашли финансијске малверзације у Епархији рашко-призренској, али разрешење епископа Артемија протиче у таквим околностима и медијској хајци да је немогуће не запитати се да ли су наводне злоупотребе прави разлог за његово смењивање. Наиме, на неправилности у раду Епархије црквена власт је епископу Артемију указала још 2006. године, а реаговано је чак четири године касније. Ако се већ знало да се у Епархији новац расипнички троши и користи за богаћење појединих Владикиних сарадника, зашто је одлучна акција каснила чак четири године?

Можда је узрок томе што је патријарх Павле већ тада био нарушеног здравља и што се без њега тако важна акција није могла покретати. Али, чини се да је, ипак, логичније објашњење да су црквене власти тада биле свесне да је политика владике Артемија према Косову уживала поверење тадашње владе, па се у акцију није кретало из политичких побуда.

Викарни епископ Теодосије и епископ Артемије

Сада је и те препреке нестало. Владика Артемије је више него оштро иступао против косовске политике садашње Владе. Није желео никакву сарадњу са мисијом ЕУ-е коју је Влада Србије позвала на Косово. Одбијао је да пристане да да благослов за обнову цркава и манастира, иако су за то зелено светло давале и црквене и световне власти у Србији. Чак је, недавно, оштро критиковао и председника Бориса Тадића што је Високе Дечане посетио без његовог благослова.

Дакле, владика Артемије је, у неку руку, постао превише „тврд” и за челне људе у држави и за оне који руководе Патријаршијом. Уз то, дошао је у сукоб и са Синодом и са Сабором СПЦ-е, као и са својим помоћним епископом Теодосијем. У таквом положају било је питање времена када ће морати да напусти руковођење Епархијом. Али, зар се све то није могло обавити на достојнији начин?

Када је Црква на акцију већ чекала четири године, потпуно је неразумљив начин на који је администратор Епархије рашко-призренске, владика Атанасије преузео управљање. Ако се већ владика Артемије сложио са одлуком Синода који га је разрешио дужности, због чега два епископа нису заједно дошли у Грачаницу и мирно обавили примопредају дужности? Ако се већ могло претпоставити да ће Артемију лојални монаси посумњати да је он у некој врсти притвора, због чега им је брањен приступ у манастир Грачаница када је било јасно да ће их то само учврстити у уверењу да се нешто лоше догађа њиховом Епископу? Зашто се, на крају, о свему није огласио патријарх Иринеј, који је, у првим данима на трону Светог Саве, показао да му је комуникација са медијима једна од врлина? Можда због тога што обрачун са владиком Артемијем треба да послужи као пример још неким, „тврђим” архијерејима.

Епископи Артемије, Атанасије, Иринеј и митрополит Амфилохије, духовна су деца преподобног оца Јустина Ћелијског. На слици: монаси Артемије и Амфилохије у разговору са својим духовним оцем.

Поред тога, крајње је неправедно што СПЦ није заштитила достојанство једног од својих најученијих епископа пред вишедневном медијском хајком појединих медија. Иако представници СПЦ-e наводе да је владика Артемије „добар, али заведен”, сасвим је јасно да је управо он мета свих написа против бившег секретара Епархије рашко-призренске, оца Симеона. Зато текстови о малверзацијама у Епархији немају одлике истраживачког новинарства, већ полицијских извештаја. Услед хајке заборавило се чак и на то да постоји нешто што се назива претпоставком невиности и што је веома кажњиво по новом Закону о јавном информисању. Тешко је не чудити се таквом обрачуну са човеком који је, ипак, веома задужио СПЦ-у. Владика Артемије био је најоштрији критичар Слободана Милошевића у време када су други ћутали или се приклањали ауторитарном режиму. Владика је и упорно лобирао све док није успео да интернационализује тежак положај косовских Срба и СПЦ-е на распетом Косову. У веома тешким условима успео је да очува Епархију у којој је монашки живот веома развијен, а народ ослоњен на Цркву.

Но, после свега, вреди се запитати и о резултатима превирања у СПЦ-и. После поделе међу српском заједницом на Косову, видљиве на косовским локалним изборима 15. новембра, дошло је и до поделе у тамошњој епархији СПЦ-е. Ствари су отишле толико далеко да су се монаси потукли у порти манастира, дан пре почетка Васкршњег поста. Ако је избор патријарха био важан корак за учвршћивање СПЦ-е, као једне од челних институција српског друштва, онда су дешавања око владике Артемија велики корак ка разграђивању тог положаја. А тиме губимо сви, баш сви.

Иво Јосиповић: Није то некакви Чаруга, он зна чему служи гласовир.

И док се у престоном граду Загребу за 18. вељаче спрема инаугурација хрватског председника Иве Јосиповића, у Србији су већ дигли руке од значаја тог догађаја. Кад Марковим тргом буде одјекивала Бетовенова „Ода радости”, злобници, тј. усамљени појединци, ће да констатују да је западнобалканска обамоманија окончана и пре него што је стварно почела. Готово да се нико и не сећа јануарских бесаних ноћи српских медија који су, као сам извештај са Међународног суда правде, чекали вест да је Он победио.

Ни данас није могуће рационализовати ту, на сав глас, изражену „жељу”. Додуше, осим општих фраза ту никад није ништа озбиљно ни речено. Само се осећала „она позитивна енергија”, што би рекли филозофи са естраде. Просто, криза је и дали смо себи на вољу. Било и прошло. Мамурлук једног хаотичног јавног мњења. Каква смо ми Америка, таква је и наша обамоманија.

Западни Балкан, име којим нас је у време опште трaнзиције, знајући колика је наша љубав према Западу, почаствовала мајка Европа, већ се вратио свом неспокоју. А наше муке су тек у најповршнијем слоју – материјална беда. Кад се све сабере и одузме, наш највећи проблем је одсуство сваког самопоуздања.

На слици: Сцена из Фелинијевог филма "А брод плови". Жеља за богатством, успехом и славом лако одваја од стварности. Обични људи гледајући такве постану послуга, тешких, болесних страсти. Њихова заједница често личи на брод лудака.

Ми деценијама живимо с осећајем како стојимо на густој јесењој киши и шибани хладним ветром – чекамо… Чекамо „воз што доћи неће”, чекамо „брод лудака”, „авион без пилота” – нешто што ће нас одвести у неки други свет. Много бољи свет, а који ми, свакако, заслужујемо. Чиме? Не питамо се. Једино неупитно верујемо да и ми припадамо „породици цивилизованих народа” који већ неколико векова технолошки доминирају остатком света и живе боље од других а који су, ваљда, нецивилизовани. Сетите се само гађења и неког суманутог презира с којим су наше „здраве демократске снаге” после 5. октобра 2000. године говориле о „Кинезима, пријатељима Мире Марковић”. Да је било 6. октобра, после обрачуна с „ревизионистима у сопственим редовима”, логично би следило протеривање амбасадорa БРИК-а.

Па и данас, у жаркој жељи наших поносних љубитеља приступању Северноатлантском савезу, можете препознати дубоку потребу за самообмањивањем која прати (пре)амбициозне маргиналце: ја знам да сам нико и ништа, а највише од свега желим да мене Велики Баја, у колони истих као што сам и сам, потапше по рамену и каже: ми, од тебе много очекујемо. И кад Велики Баја иде около по свету и учи друге како треба да живе, да би он могао да им узме оно највредније што имају, и ја би да идем са њим. Ја истресам пикслу док он игра велике покерашке игре. И очекујем да и мени баци неку згужвану новчаницу у зору. Не питам колико.

Нико нема идеју како изаћи из слепе улице, сви чекамо да будемо изведени.

Тако је, у трену, читав Западни Балкан „триповао” да нешто од тога има у Иви Јосиповићу.

А и јака је конкуренција за то место. Сви моји другари из Западнобалканске улице се нуде да истресају пикслу. И зато не питамо, не кукамо и ако нам угасе цигарету на руци – грешком, колатералном. Смешак и идемо даље. Од нас се очекује да будемо „лидер у региону” у тим вештинама.

Занимљиво је, да ни једном западнобалканском народу, ни у малом мозгу није остало ништа од мантре највећег мага с ових простора у прошлом веку: не смемо постати монета за поткусуривање! Ево нас свих у наличју те поруке. Нико нема идеју како изаћи из слепе улице, сви чекамо да будемо изведени.

Пристојан човек,

пијаниста не пијанац,

ни о чему не говори јасно,

професорски оставља могућност да лепо поружња или да се добро исквари.

Тако да нам је шјор Иво послужио да на западнобалкански начин будемо – in!

И отуд, ваљда, очекивање чуда. Тако је, у трену, читав Западни Балкан „триповао” да нешто од тога има у Иви Јосиповићу. Пристојан човек, пијаниста не пијанац, ни о чему не говори јасно, професорски оставља могућност да лепо поружња или да се добро исквари. А у Америци, нашој нади свих нада, тад се још слегало тле од обамоманије. Тако да нам је шјор Иво послужио да на западнобалкански начин будемо – in! Мало одоцнили, много искривили оригинал, али служи сврси.

Наоми Клајн, писац чувене студије о погибељи брендоманије под насловом No logo, недавно је описала у чему је, запрaво, суштина оригинала обамоманије. Бушова администрација, суочена с негативним одјеком учинка њених корпорација по свету, одлучила је да нешто предузме. „Уместо да промене или побољшају своју политку, они су се одлучили да покрену серију не баш срећних кампања за ‘ребрендирање Америке’ (‘rebrand America’).” Онда је директор за односе с медијма Стејт Департмента, Прајс Флојд поднео оставку, јер је веровао да су се„Сједињене Државе суочиле с огромним бесом, не због грешака у својим порукама, него због грешака у својој политици.” Резигнирани Флојд је описивао како највећа сила жели да реши проблем: „Одем на састанак са осталим људима за односе с јавношћу из државе и Беле куће. Они кажу: Морамо да наше политичаре много више гурамо у медије. Кажем: Али није нама паковање проблем, проблем је суштина.” Логично: „Није моћна империјалистичка сила исто што и хамбургер или патике за трчање. Није проблем Америке брендинг; проблем Америке је њена производња.”(Клајн)

Онда су уследили избори и долази Он, Барак Обама. „Кад сам први пут видела видео-спот “Yes We Can” … помислила сам: коначно, идеалан политичар за адвертајзинг, cool као Nike. Адвертајзинг индустрија је мислила исто.” Сам Обама био је окружен читавим тимом највештијих људи из адвертајзинг бизниса. И створен је највећи политички бренд у историји. „У фебруару 2009. Пoртфолио магазин је писао о ‘Обама економији’ – туризам који је он генерисао и производи које је инспирисала његова појава донели су 2,5 милијарде долара. Мало ли је у економској кризи.” Члан Обаминог адвертајзинг тима Desirée Rogers није штедела речи да опише производ: „Имамо најбољи бренд на земаљској кугли: бренд Обама. Наше могућности су безграничне.”

Нема доброг брендирања лоше политике.
И нема замене за реалну производњу.

Земљина тежа је, ипак, већа сила од опсена спин-мајстора.

Ни годину дана касније, пред светом стоји тај вешти човек, коме је лице све мање а уши све веће, и објашњава како је буџетски дефицит најмоћније земље на свету 3-4 трилиона, билиона или хиљада милијарди долара, свеједно – коју год цифру да пустите кроз своје уши и провучете кроз мождане вијуге, јасно је да не постоје реалне мере, разумна политика, нити довољно моћна економија да се без лома и слома стигне до „доброг друштва”. Опсене и трикови ту више не помажу. Оно што је Прајс Флојд видео пре две године, сад виде сви. Нема доброг брендирања лоше политике. И нема замене за реалну производњу. Земљина тежа је, ипак, већа сила од опсена спин-мајстора. Једино би проналазак нашег министра за економију и регионални развој, ако преживи изазове, могао постати коначна замена за Кондратијевљеве законе о цикличним кретањима у капитализму. Нека врста „субјективног идеализма” у економској науци и пракси: ако нећу да видим кризе и невоље оне и не постоје. Филозофи су се одaвно окушали у овој дисциплини, али економисти још нису. Можда падне и неки Нобел, који ће добро доћи кад почне да се круни приход од музичких тантијема.

Узмимо, на пример, чувени „случај Фијат” у „ребрендирању Србије” у прошлој предизборној кампањи. Ових дана прво смо сазнали да је онај „добри човек из Фијата”, коме, изгледа, џемпер доноси срећу, био у Русији и с неком руском „Заставом” потписао уговор о производњи „фијатових” модела за руско тржиште. Још Путин стоји иза њих. И одобрио им кредит на 15 година. Добро, али остаје оно да ће Руси радије да узимају „фијат” из „Заставе” него свој. Тако је говорио Млађа. Исти онај Млађа који је рекао и оно за 1.000 евра. А дан-два касније објављено је и у нашој јавности да је европска аутомобилска индустрија – kaputt! И најбољима је продаја пала бар за трећину. Ма, изгледа да је и код нас пала продаја! И била би то „со на живу рану” свакој нормалној привреди, али наша која нити је била у кризи и у којој је опоравак већ почео – ни да чује. Напротив. Захуктава се, што би рекли ТВ-водитељи. (Откад нисмо чули тај лепи оптимистички израз. Ваљда још од Чкаљиног полагања испита за основну школу у „Камионџијама”.)

Реалност Јосиповића враћа тамо где је био и пре и после неколико недеља српско-западнобалканског мамурлука у месецу јануару.
Уз његову инаугурацију, ослобођени свих илузија, можемо само да пожелимо себи много среће.
Требаће нам. И њему, наравно.

У ствари, можда смо ми зато и презрели Иву Јосиповића пре него што је сео на престо. Њему се ништа не захуктава. Те најављује да ће инаугурација бити скромна, те уместо да професионализује војску пуном паром као и ми, он признаје да „новца нема и неки пројекти, неки планови опремања и осувремењавања морат ће бити успорени. Треба само учинити све да то успоравање и одгода модернизације не траје дуго”. И, ко прави Обама, изгледа већ окреће леђа великим обећањима кад су мировне активности у питању. „Јастребови” са www.hercegbosna.org налазе да „иако би након ћевап-лобиста и упражњена председничка столица била сматрана Месијом и објектом поштовања, Иво је изненађујуће добар кад је у питању нови однос Пантовчака према Хрватима у ХБ.” Каже:”Три конститутивна народа нека преговарају сто година, али нека нађу рјешење. То моје стајалиште подразумијева боље односе и са Републиком Српском.

Наоми Клајн: Није проблем Америке брендинг, проблем Америке је њена производња.

” Констатује „Херцег-Босна” да Јосиповић најављује „драстично побољшање односа између Србије и Хрватске” и коментарише: „Што мислите тко се највише боји добрих односа Србије и Хрватске?” Многима који су Иву поздравили као „великог реформатора” ово се уопште неће допасти.

Али, како ће се драстично побољшати односи између Србије и Хрватске ако наш западни сусед води политику према Косову какву води? Ту ће се на Иву намргодити и они који ће аплаудирати за Босну. Реалност Јосиповића враћа тамо где је био и пре и после неколико недеља српско-западнобалканског мамурлука у месецу јануару. Уз његову инаугурацију, ослобођени свих илузија, можемо само да пожелимо себи много среће. Требаће нам. И њему, наравно.

Генерал - пуковник Бранко Крга

Поштовани пријатељи,

Фонд Слободан Јовановић има част да вас позове на своју трибину из циклуса:

“Србија и НАТО“.

Учествују:

Генерал – пуковник Бранко Крга и Мирослав Лазански.

Задужбина Илије М. Коларца, Мала сала, Београд,

четвртак 25. фебруар 2010. године у 19.30 часова.

Мирослав Лазански

Душан Пророковић и Бошко Обрадовић

Принцип активне неутралности у 12 тачака

Принцип активне неутралности подразумева надоградњу на прокламовану војну неутралност Републике Србије, као и уважавање основа неутралности које произилазе из закључака Хашке конференције из 1907. године (неприкључивање једној од страна у сукобу, непружање оружане нити материјалне помоћи једној од страна у сукобу, недозвољавање коришћења властите територије за припремање или извођење оружаних акција од стране неке друге земље), као и каснијих тумачења да војна неутралност не значи и неактивност, и да војно неутралне земље морају преузети свој део одговорности и посла у изградњи система колективне безбедности. У глобализованом свету у којем се преплићу унутрашња и спољна политика, држава мора бити активан чинилац, самостално или посредством удруживања са другим државама. Принцип активне неутралности значио би ново постављање Србије на међународном плану и коришћење компаративних предности које имамо како би повећали углед земље у свету, оснажили већ успостављене и успоставили нове билатералне везе и играли значајно активнију улогу у међународним организацијама него данас.

Принцип активне неутралности подразумева надоградњу на прокламовану војну неутралност Републике Србије, као и уважавање основа неутралности које произилазе из закључака Хашке конференције из 1907.

Активна неутралност у ширем смислу подразумевала би:

1. Схватање неутралности као активне компоненте нашег спољнополитичког наступа, а не као пасивног стајања по страни. Неутралност мора имати идејно-политичку садржину коју председник државе, владе или министри одбране, спољних и унутрашњих послова могу увек понудити својим саговорницима. То мора бити средство јачања наше позиције у свету. За почетак, битно је не кварити до сада изграђене односе и успостављене везе како на билатералном, тако и на мултилатералном плану. Ово се посебно односи на учешће у активностима УН-а и ОЕБС-а.

2. Немешање у сукобе водећих сила у свету. То би подразумевало неучествовање у „спорним мисијама” било које врсте – тамо где се бар две велике светске силе споре око легитимитета мисије и њене оправданости, или где постоји значајно противљење већег броја земаља.

Битно је не кварити до сада изграђене односе и успостављене везе како на билатералном, тако и на мултилатералном плану. Ово се посебно односи на учешће у активностима УН-а и ОЕБС-а.

3. Учешће само у међународним војним мисијама око којих нема спора, које су под лидерством УН-а или других међународних организација под условом да о томе не постоји значајније противљење било које велике светске силе или друге међународне организације.

4. Не лиферовати оружје странама у сукобу било где у свету уколико би то изазвало реакцију било које од водећих светских сила или значајније противљење већег броја земаља.

5. Одбацивање принципа спољне политике која нема алтернативу и проширивање билатералне и мултилатералне сарадње са што је могућем већим бројем земаља у свету. У политичком, економском и војном интересу Србије је да билатералне контакте остварује са водећим земљама БРИК-а, АСЕАНА, УНАСУР-а, Афричке уније (дакле са свим оним земљама са којима не можемо сарађивати кроз Партнерство за мир).

6. Наставити са учешћем у активностима у оквиру програма Партнерство за мир, које не воде учлањењу у НАТО војни савез или учествовању у спорним мисија овог војног савеза. Активно учествовати у раду Парламентарне скупштине НАТО.

7. Затражити статус посматрача у Шангајској организацији за сарадњу и тако јачати све облике билатералне сарадње са чланицама ове организације, као што се кроз учешће у програму Партнерство за мир и ПС НАТО јачају билатералне везе са државама чланицама НАТО-а (овде треба подсетити да су и САД затражиле пријем у статус посматрача при Шангајској организацији за сарадњу 2005. године, али су одбијене).

8. Формирање професионалних и добро обучених јединица за цивилну заштиту и реаговање у кризним ситуацијама, пружање прве помоћи, борбу против елементарних непогода. Стварање интегрисаног система управљања у кризним ситуацијама (подразумева сарадњу сектора одбране, унутрашњих послова, здравства, осталих јавних служби…). Овако обучене снаге имале би значајну међународну улогу, Србија би их могла понудити сваком ко је тренутно угрожен или би се свако ко је тренутно угрожен могао обратити Србији (у том смислу, наша улога у систему међународне безбедности би била нпр. да имамо неколико хиљада обучених припадника снага за помоћ у кризним ситуацијама које би било лако мобилисати и послати у најкраћем могућем року у било који део света).

Принцип активне неутралности у перспективи може бити проширен на комплетну спољну политику Србије, која би настојала да промовише нашу државу као фактор неутралности на Балкану који дугорочно остаје ван спорних међународних политичких, војних и других интеграција.

9. У војном сектору даље унапређење и модернизација свих инжењеријских, логистичких, техничких и медицинских служби. Наша улога у међународним мисијама треба, пре свега, да буде повећање нашег угледа у земљама у којима ћемо бити присутни, као и код партнера са којима ћемо учествовати у мисијама. Треба користити огромно искуство које поседују наше јединице које су реаговале у кризним ситуацијама и то искуство примењивати за постконфликтну реконструкцију и помоћ у другим државама.

10. Отварање школских центара за школовање домаћих и страних стручњака у области реаговања у кризним ситуацијама. Фокусирати се на систем цивилне заштите, постконфликтну реконструкцију, функционисање система медицинске заштите и јавних служби у свим врстама кризних ситуација.

11. Активно учешће у борби против тероризма, укључујући размену информација, стављање на располагање постојеће логистике, организацију заједничких вежби, организацију годишњих међународних скупова на ову тему и слично.

12. Принцип активне неутралности у перспективи може бити проширен на комплетну спољну политику Србије, која би настојала да промовише нашу државу као фактор неутралности на Балкану који дугорочно остаје ван спорних међународних политичких, војних и других интеграција, док са друге стране у потпуности отвара своје билатералне перспективе ка свим странама света. Такође, у спољнополитичком смислу, активна војна неутралност значила би и остваривање активне билатералне сарадње са осталим државама које су се прогласиле неутралним и учешће у програмима које оне организују.

Уколико Србија, као европска земља, треба да преузме део одговорности у систему међународне поделе рада и одговорности у области међународне безбедности, и ако то подразумева и издвајање одређених буџетских средстава за ту намену, остајемо на становишту да је много боље и прихватљивије да професионално обучени припадници наших јединица помажу жртвама земљотреса на Хаитију или да наша држава издвоји средства за изградњу школе у Ираку, него да наша пешадија учествује у оружаним сукобима у Авганистану.

Циљ овако дефинисаног концепта неутралности је тежња за преузимањем једне од водећих позиција у области цивилне заштите, помоћи другим земљама у кризним ситуацијама и постконфликтној реконструкцији у свету. Питање средстава која су потребна за изградњу једног оваквог система и поготово за финанисрање хуманитарних невојних интервенција у свету остаје питање које се мора посебно разрадити, али треба подсетити и да свако учешће у било којој другој врсти мисија такође подразумева да сами сносимо трошкове слања и финансирања својих јединица. Такође, за дугорочно планирање и обављање невојних хуманитарних интервенција, поготово за послове брзог реаговања у кризним ситуацијама (нпр. у случају елементарних непогода) може се конкурисати за средства у оквиру разних међународних фондова. У сваком случају, уколико Србија, као европска земља, треба да преузме део одговорности у систему међународне поделе рада и одговорности у области међународне безбедности, и ако то подразумева и издвајање одређених буџетских средстава за ту намену, остајемо на становишту да је много боље и прихватљивије да професионално обучени припадници наших јединица помажу жртвама земљотреса на Хаитију или да наша држава издвоји средства за изградњу школе у Ираку, него да наша пешадија учествује у оружаним сукобима у Авганистану.

Маринко М. Вучинић: Парадоксално је да референдум, као израз најдиректнијег изражавања народне воље, највише доводе у питање велики борци за људска права, тзв. независни интелектуалци и представници невладиног сектора.

Иницијатива за расписивање референдума о приступању Србије НАТО-у није само донела бурну расправу, већ је отворила и питање валидности самог референдума, као најширег демократског облика изјашњавања грађана. Парадоксално је да референдум, као израз најдиректнијег изражавања народне воље, највише доводе у питање велики борци за људска права, тзв. независни интелектуалци и представници невладиног сектора.

Ово оспоравање се најизразитије могло препознати у ставу председника Грађанских иницијатива, Миљенка Дерете. Било би најлогичније да се организација која се бави управо артикулацијом најразличитијих грађанских иницијатива буде и највећи поборник што ширег изјашњавања грађана. Међутим, дешава се управо супротно. Позивајући се на реалну могућност политичке манипулације и инструментализације референдума, он се одлучно залаже да се важна друштвена питања препусте надлежним државним институцијама, пре свега Скупштини, јер није реч о патернализму над народом, већ је питање одговорности оних који су изабрани да доносе одлуке, а не да одговорност пребацују на народ. Очигледно је да председник Грађанских иницијатива сматра да је наш народ још увек политички незрео да би се укључивао у одлучивање о најважнијим државним и друштвеним питањима. Народ и даље треба да буде под старатељством партија и посвећених невладиних организација, будући да једино оне поседују политичку зрелост и спремност да доносе тешке и далекосежне одлуке.

Стављајући народ под знаке навода, Миљенко Дерета је показао сву хипокризију која делује у тзв. водећим невладиним организацијама. Он нам се у тексту „Тактика ометања” приказао и као самоизвикани гласноговорник невладиног сектора.

Његово политичко сврставање је више него очигледно.

Стављајући народ под знаке навода, Миљенко Дерета је показао сву хипокризију која делује у тзв. водећим невладиним организацијама, јер се многи њихови представници све више јављају као портпароли владајуће коалиције и тумачи епохалних владиних достигнућа. Он нам се у тексту „Тактика ометања” приказао и као самоизвикани гласноговорник невладиног сектора. Његово политичко сврставање је више него очигледно.

Има ли ишта природније него да о тако пресудно важном питању, као што је доношење одлуке о приступању Србије НАТО-у, буде спроведен референдум? То што Миљенко Дерета сматра да поражене политичке снаге настоје да тактиком ометања доведу у питање захуктали процес евроинтеграција и злоупотребе радничко незадовољство, само је његов став и нема много додира са суштином деловања невладиних организација.

У нашим политичким приликама, невладин сектор све више губи пресудни критички потенцијал и демократски смисао.

А он се састоји у мисији да буду снажан коректив свакој власти, а не да се претварају у параполитичке организације које се крију иза своје тзв. политичке неутралности.

У нашим политичким приликама, невладин сектор све више губи пресудни критички потенцијал и демократски смисао. А он се састоји у мисији да буду снажан коректив свакој власти, а не да се претварају у параполитичке организације које се крију иза своје тзв. политичке неутралности. Демократска начела морају имати универзално значење. Не може сада власт, која је користила сва могућа демократска средства у обарању Милошевићевог режима, доводити у питање артикулацију социјалног незадовољства радника у катастрофално приватизованим фирмама. Сетимо се да је штрајк на коповима у лазаревачком басену био једна од најважнијих полуга у борби за признавање изборне воље 2000. године. Тада се нису оглашавали представници невладиних организација да укажу на политичку злоупотребу радничких протеста. Десет година касније можемо да чујемо озбиљну забринутост што се опозиционе странке мешају у радничка питања и настоје да артикулишу растуће социјално незадовољство и протесте.

Иницијатива за расписивање референдума о приступању Србије НАТО-у није израз герилске тактике ометања. Она је израз тежње да се ово питање не препусти страначкој трговини и политичком лицитирању, већ да се одлука донесе на Уставом предвиђен начин, уз учешће истинске грађанске и народне иницијативе.

НСПМ, 14. 2. 2010.

Говор Војислава Коштунице на десетој Скупштини ДСС

На Скупштини ДСС изабрани су председник и потпредседници Странке. Скупштина је једногласно усвојила важна политичка и економска документа

Поштовани пријатељи,

Војислав Коштуница

Десету Скупштину Демократске странке Србије сазвали смо ванредно не само зато што су прилике у земљи тешке и неподношљиве, већ и зато што се због погубне политике садашње власти земља налази у великој опасности. Домаћој привреди прети потпунo урушавање. Социјална беда и безнађе шире се Србијом, а беспомоћни људи остају на улици без посла и могућности да прехране себе и своје најближе. Угрожена је територијална целовитост земље и прете нам нови сепаратизми. Озбиљно се доводе у питање и опште моралне вредности на којима је почивало и почива наше друштво. Република Српска је остављена од режима у Србији да сама води битку за опстанак, а појединим потезима режима та битка се додатно отежава. А на све ово свеколико пустошење земље садашњи властодршци одговарају да је Србија на правом путу, да бележи успех за успехом, подвиг за подвигом, да светла будућност само што није започела.

Никада у Србији није било више обмана и лажи и то од Владе која се самозвано назвала социјално одговорном Владом. Док људи масовно остају без посла, власт им обећава, како каже, нове мегаинвестиције. Док сатире домаћу производњу, уништава пољопривреду, необуздано задужује земљу, садашња власт обмањује народ како Србија излази из кризе и како ће, колико већ сутра, Србију премрежити новим аутопутевима. Док су због курса динара пензије преполовљене, власт обећава да се пензије неће смањивати. Док се тајно договара о уласку у НАТО, власт јавно обећава војну неутралност. Док се заклиње да никада неће признати Косово, иста власт признаје Еулекс и потписује споразуме којима признаје границу Косова. Док се наводно залаже за целовитост земље и поштовање Устава, садашњи режим газећи Устав прави од Војводине државу у држави.

Због погубне политике садашње власти земља се налази у великој опасности.
Домаћој привреди прети потпунo урушавање.
Социјална беда и безнађе шире се Србијом, а беспомоћни људи остају на улици без посла и могућности да прехране себе и своје најближе.
Угрожена је територијална целовитост земље и прете нам нови сепаратизми.
Озбиљно се доводе у питање и опште моралне вредности на којима је почивало и почива наше друштво.
Република Српска је остављена од режима у Србији да сама води битку за опстанак, а појединим потезима режима та битка се додатно отежава.

Али, шта друго и можемо да очекујемо од власти која је настала на превари грађана, прекрајањем њихове изборне воље. Таква власт може само да настави да упропашћава Србију и она то свакога дана непрестано и чини. Зато је важно да јавно и гласно кажемо да власт коју су направили домаћи тајкуни и страни амбасадори пустоши нашу земљу, да то мора што пре да се заустави и никада више не сме да се понови. Владу Србије морају да бирају искључиво и само грађани Србије.

Сваки грађанин Србије сам својим очима види и осећа да је земља угрожена економски, социјално, политички и морално. То само неће да виде, односно не усуђују се да виде, режимски медији у којима је свака реч строго контролисана. Зато свакога дана мора да се извештава о новој дипломатској победи, новом значајном стратешком партнерству са неком од великих држава или о нашем неспорном лидерству у региону. Тако и иде ред дипломатских победа, ред домаћих успеха.

Али, на нашу велику несрећу, Србија је због погубне политике власти лидер у ширењу беде, безнађа и штрајкова. Страшна слика самоповређивања радника и изнемоглих штрајкача глађу никада се пре, у таквом облику,  није видела у Србији. Власт мисли да тиме што у медијима крије ове страховите размере социјалне беде која потреса Србију, може да и од народа сакрије истину да, једноставно, целу земљу гура у бездан.

Србија је због погубне политике власти лидер у ширењу беде, безнађа и штрајкова.
Страшна слика самоповређивања радника и изнемоглих штрајкача глађу никада се пре, у таквом облику,  није видела у Србији.
Власт мисли да тиме што у медијима крије ове страховите размере социјалне беде која потреса Србију, може да и од народа сакрије истину да, једноставно, целу земљу гура у бездан.

Данас се зато поставља питање, коме народ треба да верује: да ли властима које га лажу како Србија непрестано и у сваком погледу напредује, или пак треба да верује ономе што у свакодневном животу доживљава и гледа својим очима, а то је свеопште немаштина и пропадање. Зашто највиши представници власти не оду код гладних радника да им објасне да нису гладни и да Србија сваког дана напредује и да је на правом путу?

Пошто се Демократска странка Србије од свог оснивања, подједнако упорно и доследно, залагала и за одбрану националних интереса и за одбрану демократских начела, наша је велика обавеза да и данас укажемо да власт безобзирно крши неприкосновена демократска начела, и поврх тога им се још и изругује.

У Србији се поново успоставља партијска држава, што је најсигурнији пут да се потпуно уруши држава и обесмисли идеја правне државе. Властима није било довољно што су све утицајне медије ставили под своју беспоговорну контролу, већ су, да би додатно дисциплиновали јавност, наметнули свој антидемократски и антиевропски закон против слободе медија. Зарад заштите интереса владајућег конгломерата партија, демократија се баца под ноге, омаловажава Народна скупштина и права посланика, а најшира јавност се третира као да је малолетна и недорасла. Под видом општег реизбора судија, доводи се у питање начело независности судства, а при томе се уопште не обазире ни на озбиљна критичка упозорења која долазе из надлежних европских институција. Преостаје још да се свака општина и свака, па и најмања месна заједница, приведе светлој будућности тако што ће добити нову европску власт. Па колико кошта да кошта. Ништа од овога није новo, све је то већ давно виђено и на силу спровођено у Србији.

У Србији се поново успоставља партијска држава, што је најсигурнији пут да се потпуно уруши држава и обесмисли идеја правне државе.
Властима није било довољно што су све утицајне медије ставили под своју беспоговорну контролу, већ су, да би додатно дисциплиновали јавност, наметнули свој антидемократски и антиевропски закон против слободе медија.

Србија је данас ретка, ако не и једина, држава у свету која се са међународним факторима договора како да превари сопствени народ. Вероватно смо једина држава која тајно склапа међународне споразуме и онда их илегално примењује. Јер како другачије, ако не тајним, назвати међународни споразум између власти Србије и Еулекса о успостављању границе између Србије и Косова. Осим што грађани знају да је овај споразум потписан, нико осим власти не зна шта тај споразум садржи. Иако сви међународни споразуми, да би ступили на снагу и да би се примењивали, морају бити објављени у Службеном гласнику Србије, власт је одлучила да овај споразум остане тајна и да га самим тим илегално примењује.

А шта тек рећи о прошлогодишњој декларацији и закључку последњег самита шефова држава НАТО- пакта који се односи на Србију? Од наших грађана се најбрижљивије крије да су шефови држава чланица НАТО- пакта званично подржали опредељење садашње власти у Србији да наша земља постане чланица НАТО-а. Уместо да шефови држава овог, јединог преосталог, војног савеза подрже званично проглашену војну неутралност Србије, они су од садашње власти добили уверавања да је Србија заправо опредељена да уђе у НАТО- пакт, а да војна неутралност овој власти служи само за тренутну домаћу употребу. Више је него јасно да их је садашња власт уверила да ће закулисним и тајним радњама увући Србију у НАТО.

Србија је данас ретка, ако не и једина, држава у свету која се са међународним факторима договора како да превари сопствени народ.
Вероватно смо једина држава која тајно склапа међународне споразуме и онда их илегално примењује.
Јер како другачије, ако не тајним, назвати међународни споразум између власти Србије и Еулекса о успостављању границе између Србије и Косова.

На нама је обавеза да учинимо све што можемо како би се народ на слободном референдуму изјаснио да ли је Србији место у НАТО- пакту. Реч је о судбоносној одлуци за будућност народа и држава, и самим тим ова одлука припада искључиво грађанима Србије.

Пошто смо се у претходне две године наслушали толиких силних лажних обећања и видели толико безобзирних обмана, и пошто је оваква политика власти потпуно унизила достојанство српске државе и народа, опустошила српску привреду и разградила државу, данас се сваки човек у Србији пита како да се заустави даље пропадање земље. Како да се ишчупа Србија из тешке економске, социјалне, политичке и моралне кризе, како да се држави и народу врати и нада и достојанство?

Ми данас, на нашој Десетој Скупштини, поручујемо грађанима Србије да је Демократска странка Србије проверена у најтежим искушењима и да је увек, гледајући народ у очи, говорила истину и непоколебљиво бранила националне циљеве и интересе грађана. Проверена и поуздана Демократска странка Србије, својом државотворном и демократском политиком, може да препороди и обнови Србију. Ми смо једина Странка која је увек и најодлучније водила рачуна и о државним и националним интересима, као и о демократији и владавини права. Само је Демократска странка Србије утемељила политику која обједињава државотворна и демократска начела. Зато је и наша обавеза и наш циљ да се, заједно са грађанима, најпре изборимо за што хитније расписивање избора, а онда да се, на начелима државотворне и демократске политике, формира српска влада која ће започети веома тежак пут извлачења земље из свеопште и дубоке кризе.

А шта тек рећи о прошлогодишњој декларацији и закључку последњег самита шефова држава НАТО- пакта који се односи на Србију?
Од наших грађана се најбрижљивије крије да су шефови држава чланица НАТО- пакта званично подржали опредељење садашње власти у Србији да наша земља постане чланица НАТО-а.

На нама је обавеза да учинимо све што можемо како би се народ на слободном референдуму изјаснио да ли је Србији место у НАТО- пакту.

Рекао сам да, пошто је проверена и поуздана, Демократска странка Србије, својом државотворном и демократском политиком, може и има снаге да обнови и препороди Србију. Право је место и право је време да грађанима саопштимо који то програм и коју политику на следећим изборима ми нудимо Србији као алтернативу погубној политици садашње власти. И зато данашња ванредна Скупштина ДСС разматра и усваја два програмска документа: Наш пут – начела националне политике за будућност Србије и Декларацију о економској будућности Србије. Ова два документа представљају основу нашег изборног програмa. Ми данас бирамо и људе за нови састав страначких органа како би на најбољи нaчин могли да спроведемо ову политику на добробит Србије и свих њених грађана.

Уверен сам да Начела националне политике за будућност Србије представљају најбољи и свеобухватни програмски документ за утврђивање и вођење државне и националне политике. У њему је садржано дванаест начела. Почетно и прво начело с правом истиче Устав Србије као брану дезинтеграцији државе. Од непроцењивог је значaја што је Устав донет једногласно у Скупштини Србије и што је потврђен на слободном референдуму вољом народа. Устав је једном заувек запечатио да је Косово и Метохија саставни део Србије. Видели смо и да су сепаратисти морали подуже да се довијају како да прекрше Устав да би у Статут Војводине унели елементе државности наше северне Покрајине. Али, и они су свесни да се свако кршење Устава легалним средствима може отклонити.

Уверен сам да Начела националне политике за будућност Србије представљају најбољи и свеобухватни програмски документ за утврђивање и вођење државне и националне политике.
У њему је садржано дванаест начела.
Почетно и прво начело с правом истиче Устав Србије као брану дезинтеграцији државе.
Од непроцењивог је значaја што је Устав донет једногласно у Скупштини Србије и што је потврђен на слободном референдуму вољом народа.
Устав је једном заувек запечатио да је Косово и Метохија саставни део Србије.
Видели смо и да су сепаратисти морали подуже да се довијају како да прекрше Устав да би у Статут Војводине унели елементе државности наше северне Покрајине.
Али и они су свесни да се свако кршење Устава легалним средствима може отклонити.

Друго начело Националне политике утврђује да је очување српске државности основ и мерило државотворне политике. Тиме смо јасно одредили однос између Србије и ЕУ-е. Пошто је Србија још раније истакла своје опредељење за улазак у ЕУ-у и годинама учествује у процесу европских интеграција, после противправног проглашења једностране независности Косова основно питање представља став Брисела о приступању целовите Србије у ЕУ-у. На Србији је одговорност да се залаже за отварање дијалога са Бриселом о питању поштовања принципа суверенитета и територијалног интегритета Србије.

Посебно важно начело, које се односи на развој економски јаке и социјално праведне Србије, због свог је значаја разрађено у Декларацији о економској будућности Србије и о томе ћу касније посебно говорити.

Свима је познато да је начело војне неутралности Србије утемељила Демократска странка Србије, и да је потом и Скупштина Србије, крајем 2007. године, усвојила декларацију која утврђује да је Србија војно неутрална држава. Ово начело националне политике је од пресудне важности за судбину и будућност земље. Оно омогућује да Србија, у складу са својом историјом и државним интересима, буде у кругу оних европских држава које спроводе политику активне војне неутралности, не конфронтирајући се са јединим преосталим војним савезом у свету. Да не говорим да начело војне неутралности спречава да наши грађани гину по ратиштима широм света зарад туђих интереса.

У Начелима националне политике истиче се и подршка Српској православној цркви, која је, као најстарија институција српског народа, кроз дугу историју чувала и сачувала његов идентитет и опстанак.

Мора се решити суштинско питање демографске обнове, пошто је угрожен опстанак и народа и Србије.

Мора се решити суштинско питање демографске обнове, пошто је угрожен опстанак и народа и Србије. Јасно је да се ово начело односи на обезбеђивање самог живота и постојања српског народа. Да би са економске и социјалне стране помогли демографској обнови, неопходно је дугорочним мерама у пореском систему пронаћи начин за повољно решавање запослења и стамбеног питања породица које имају више деце.
Постоје сасвим јасни разлози зашто смо као посебно начело националне политике издвојили подршку Републици Српској. Очување и просперитет Републике Српске је стратешки национални интерес Србије и српског народа. Свака одговорна власт у Београду треба сталним и систематичним спровођењем Споразума о паралелним специјалним везама да у највећој могућој мери убрзава повезивање наших привреда и да стално јача јединствени културни простор. Србија, као гарант Дејтонског споразума, има легитимно право да се залаже за очување уставног положаја Републике Српске који је гарантован Уставом БиХ као интегралним делом Дејтонског споразума. Данас када се Република Српска бори да утврди своје право да на референдумима решава своја најважнија питања, а ту свакако спада и питање уласка у НАТО, садашња власт у Србији, својом антинационалном политиком и дискриминацијом невиних жртава у вези са текућом расправом о скупштинској декларацији, директно подрива Републику Српску.
Четири начела Националне политике, која се односе на националну и културну самобитност, просвету, образовање и науку, затим патриотизам и националну солидарност, чврсто су међусобно повезана. Дуга историја српске државе, српске културе, просвете и националног идентитета представљају искуство које треба да нам омогући да Србија чува своју самобитност тако што ће остати исток Западу и запад Истоку. Од овог хиљадугодишњег искуства нема дубљег, бољег и трајнијег извора истинског патриотизма.

Србија, као гарант Дејтонског споразума, има легитимно право да се залаже за очување уставног положаја Републике Српске, који је гарантован Уставом БиХ као интегралним делом Дејтонског споразума.

Дванаесто начело Националне политике представља национално јединство. Чврсто смо уверени да је остваривање најважнијих начела националне политике могуће једино уколико се успостави основна сагласност око суштинских националних и државних интереса. Јер, сва искушења кроз која данас пролази Србија могу се превазићи уколико постоји чврст темељ националног јединства који неће зависити од променљивих опредељења актуелне политике.

Изложена начела Националне политике представљају окосницу изборног програма Демократске странке Србије и ми ћемо од грађана тражити подршку за ову државотворну политику. Чврсто смо уверени, уколико би будућа влада Србије водила политику засновану на овим Начелима националне политике, да би успели да повратимо и стабилност и снагу Србије, и да би успели да повратимо неопходно достојанство народа и државе.

Други документ који представља основу изборног програма ДСС јесте Декларација о економској будућности Србије. Ми смо, полазећи од економског програма ДСС, израдили ову Декларацију која на сажет начин утврђује реалну и одрживу економску политику за излазак земље из дубоке и тешке економске кризе. Својом Декларацијом о економској будућности Србије Демократска странка Србије не обећава лажно куле и градове. Напротив, реч је о економској политици која полази од истине да нас чека мукотрпан, дуг и поступан пут економског опоравка, који можемо остварити, пре свега, ако се уздамо у сопствене снаге и ако заједно са свим грађанима покажемо чврсту вољу и уложимо велики труд у обнову и препород националне привреде.

Србији су преко потребне инвестиције и зато је неопходно подстицање и усмеравање нових инвестиција у кључне привредне гране: пољопривреду, грађевинарство, инфраструктуру и енергетику. Јасно је да ове гране ланчано покрећу делатност у свим осталим привредним гранама, и у највећој мери доприносе запослености и подстицању потрошње грађана.

Својом Декларацијом о економској будућности Србије Демократска странка Србије не обећава лажно куле и градове.
Напротив, реч је о економској политици која полази од истине да нас чека мукотрпан, дуг и поступан пут економског опоравка, који можемо остварити, пре свега, ако се уздамо у сопствене снаге и ако заједно са свим грађанима покажемо чврсту вољу и уложимо велики труд у обнову и препород националне привреде.

Посебна пажња мора се обратити на оне гране привреде које су најзначајније доприносиле и запошљавању људи и економској ефикасности српске привреде. То су пољопривреда, металургија, машиноградња, електро-машиноградња, хемијска и металска индустрија, грађевинарство, енергетика, саобраћај и наменска индустрија. Пошто ове гране привреде учествују у три четвртине прихода целокупне наше привреде, потребно је да се у будућој реалној економској политици адекватно подржи њихов развој кроз модернизацију капацитета и улагање у развојне програме и иновације.

У условима економске кризе, готово све земље су промениле своју пореску политику у корист што већег растерећења привреде и грађана. Пореска политика за коју се ми залажемо има за циљ подстицање инвестиција у привреди и отварање нових радних места.

Декларација утврђује вођење рестриктивне и реалне монетарне политике, која ће обезбедити стабилност курса динара, али не на штету извозне конкурентности наших предузећа и смањења инвестиционих активности, јер су то два кључна циља економске политике у условима економске кризе.

Политика задуживања ће садржати јасна ограничења у вези са укупним задуживањем државе и привреде, како би се обезбедила дугорочна финансијска стабилност земље. При доношењу одлука о новом задуживању неопходно је руководити се принципом да ни један кредит није скуп ако је уложен у домаћу производњу и запошљавање, а да ни један није повољан ако је намењен државној потрошњи.

Мора се пружити конкретна финансијска и административна помоћ компанијама које имају извозне програме, у виду повољних кредита, са дужим роковима отплате и путем снижавања трошкова гаранција за извозне послове, пошто је извоз главни извор дугорочне монетарне стабилности и привредног раста.

Политика задуживања ће садржати јасна ограничења у вези са укупним задуживањем државе и привреде, како би се обезбедила дугорочна финансијска стабилност земље.
При доношењу одлука о новом задуживању неопходно је руководити се принципом да ни један кредит није скуп ако је уложен у домаћу производњу и запошљавање, а да ни један није повољан ако је намењен државној потрошњи.

Велики привредни системи јавног или приватног сектора су окосница технолошког и индустријског развоја свих земаља. Економска криза је показала да привреде чија је снага заснована на конкурентности великих привредних система имају већу стабилност. Рад великих система везује запосленост и конкурентност највећег дела малих и средњих предузећа, понекад и читавих региона, обезбеђује усавршавање техничке и кадровске основе привреде, пресудно утиче на извозне резултате земље. Због тога њихову улогу треба схватити много шире од тумачења заснованог искључиво на броју запослених и економској ефикасности.

Развој пољопривредне производње и очување аграрних ресурса Србије представља један од наших најважнијих циљева. Економски потенцијали пољопривреде, имајући у виду њен значај за прерађивачку индустрију, трговину и туризам, представљају највећу развојну шансу Србије у ближој будућности и начин да се смањи увоз бројних прехрамбених производа, али и повећа економски капацитет извоза заснованог на пољопривредним производима. Од највеће је зато важности обезбедити организовани и конкурентни откуп уз гарантоване цене, као и двоструко већи аграрни буџет од онога који Србија има данас.

Све ове мере економске политике, које су утврђене у Декларацији економске будућности Србије, имају за свој најважнији циљ најпре заустављање пропадања и уништавања домаће привреде и заустављање пада животног стандарда грађана који се претвара у све већу немаштину, сиромаштво и беду. Зато нам је неопходна реална економска политика која ће поступно успети да повећа запосленост, покрене привреду и доведе до повећања зарада. Потребна нам је и вера и нада да Србија има унутрашњу снагу потребну да обновимо земљу и да остваримо циљ да наши грађани живе нормално од свог поштеног рада.

Развој пољопривредне производње и очување аграрних ресурса Србије представља један од наших најважнијих циљева.

Време је за изборе, време је да се заустави агонија и уништавање Србије. Време је да Србија добије нову владу која ће чути глас народа, која ће чути да народ, пре свега, хоће посао, да хоће да живи од поштеног рада. Србију је захватила велика несигурност, а народ хоће ред у држави и хоће сигурност за своју породицу. Садашња власт је све више прошлост. Од ње ће остати само гомила празних речи и прегршт празних обећања и безобзирних обмана.

Долази време нове српске владе која мора да ради, а не да празнослови. Време је за нову владу која ће покренути привреду, обезбедити људима посао. Време је за нову владу која ће поново градити правну државу и државу засновану на социјалној правди и солидарности. Време је за нову српску владу која ће зауставити сепаратизам и даље растакање државе. Време је за владу која ће сачувати јединствену и целовиту земљу и градити снажну државу Србију.

Време је за нову владу која ће покренути привреду, обезбедити људима посао.

Време је за нову владу која ће поново градити правну државу и државу засновану на социјалној правди и солидарности.

Време је за нову српску владу која ће зауставити сепаратизам и даље растакање државе.

Време је за владу која ће сачувати јединствену и целовиту земљу и градити снажну државу Србију.

Ко може да оствари овај велики циљ? За велике циљеве потребни су људи, озбиљни људи чврстих уверења, јасних политичких начела и, што је посебно важно, људи које краси лично поштење. Само такви људи могу поново покренути и подићи Србију. А ко је у Србији ако не Демократска странка Србије показала да је увек спремна све да жртвује зарад државних и националних интереса, зарад Србије? Зато можемо грађане да погледамо право у очи и зато можемо и имамо право да тражимо од народа да подржи нашу државну и националну политику у најбољем интересу Србије и њених грађана .

Нас је овде на Скупштини ДСС, пре и изнад свега, окупила заједничка политичка идеја и заједнички циљ о напретку Србије, напретку српског народа и напретку свих грађана Србије. Данашња Скупштина треба да оснажи нашу Странку, да унесе нову енергију и нову снагу да заједнички и јединствено још јаче радимо за Србију.

Народ хоће промене и зато је наш први циљ да се најпре распишу ванредни избори. Сваки дан опстанка на власти садашње наопаке погубне Владе је на штету грађана и Србије. Грађани Србије хоће промене, хоће изборе и хоће нову српску владу. Демократска странка Србије, заједно са грађанима, тражи ванредне изборе и верујемо да ће на тим изборима овај пут победити Србија. Снажна и јака Србија нема и не сме имати алтернативу. Време је да пробудимо веру и наду у бољу будућност Србије, и да заједно са народом који хоће промене започнемо унутрашњу обнову земље. Време је да се широм Србије, у сваком њеном делу, поново чује: Живела Србија!

Скупштина ДСС је усвојила и два важна документа:

- Наш пут: начела националне политике за будућност Србије

Усвојила Скупштина ДСС, 14. 2. 2010. године

Преузми овде у пдф формату

- Декларација о економској будућности Србије

Усвојила Скупштина ДСС, 14. 2. 2010.

Преузми овде у пдф формату

ДСС, 14. 2. 2010.године

Војислав Коштуница је члан Управног одбора Фонда Слободан Јовановић