This page as PDF

Ako je život uvek ovakva svinjarija…

Severni Banat: Oblak nad uzoranom njivom, ali kiše nema
Severni Banat: Oblak nad uzoranom njivom, ali kiše nema

Nikad mi, dok sam bio bezbrižan i mlad, pesma Jedna istina u aprilu ne bi išla uz Plavi čuperak. Ko da zamisli neprevaziđenog pesnika školskih ljubavi kao dete-nadničara: /Pamtim jedini zakon Banata:/“Gazdama zemlju! Crkni goljo!”/Psovke i batine bile su plata./Proleće – suza preko polja./ Koliko boli i jeda!

Ovih dana, nešto mislim, da ovi stihovi Mike Antića nisu onda mogli imati „pravu snagu” i zato što smo ih čitali u vremenu kad ovih slika nije bilo i kad je to moglo izgledati kao da pesnik odrađuje neki posao „za režim”, koji tako pokazuje koliko je napredovao u odnosu na onu „bivšu Jugoslaviju” u kojoj „nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i uništili nam sve”.

Ali ovi Mikini stihovi sve više liče na budućnost: /Uzeše dedi jednog dana/poslednjeg konja u dug./Vele:”Šta fali, stoko pogana,/da sam povučeš plug?”/

Doduše, možda sam optimista, nije nemoguće da su slike kao ova i sama sadašnjost. Ali ni pesma, kao ni život, tu ne završavaju: /Šteta što tada nije bila/pesnica, – paorska svetinja,/im’o bih detinjstvo u aprilu,/toplo, rumeno, od cvetanja./Ovako, eto, kraj svega toga,/ja dečak balav i bos/naučih prvo da psujem boga,/a onda, – da brišem nos./

Ovce na livadi ne poznaju problematiku vlasništva.
Ovce na livadi ne poznaju problematiku vlasništva.

Setih se ovih stihova dok čitam kako zemlja u Srbiji, polako ali sigurno, menja vlasnika. Javlja se kako su ona braća za koju se u nekoliko država tvrdi da su „dilovali” kokain kupovala, preko posrednika, „hiljade hektara plodnog zemljišta u Vojvodini”. Tako se pričalo i pisalo i za neke ljude „s onu stranu zakona” koji su avanzovali u tzv. zaštićene svedoke.

Zemlju slobodno i bez ograničenja istih kupuju i oni čiji je novac „čistiji”. Objavljuju se liste: 1. Đorđe Nicović, 2. Miroslav Mišković, 3. Miodrag Kostić, 4. Predrag Matijević, 4. Ivica Todorić, 5. Irski fond Baltic Propertuy Investment(U listi su spojeni privatno vlasništvo nad zemljom i dugogodišnji zakup „ničije” državne zemlje.)

Procenjuje se da su naši latifundisti šampioni u Evropi. Nekad čuveni PKB, sa 18,5 hiljada hektara, dobacuje tek do pola ovih latifundija. „Njihovi posedi su, takođe, već premašili i one koje je posedovao najveći evropski latifundista između dva svetska rata grof Andrija Čekonjić, koji je do nacionalizacije, na potezu od rumunske granice do Banatskog Dvora, imao 36.000 katastarskih jutara, odnosno 19.000 hektara zemlje, da bi posle nacionalizacije 1946. umro kao bezemljaš u najvećoj bedi.”

Šta je ironija istorije! Posle rata 1945. godine, država je u Vojvodini našla 1.193 kulaka. Da bi napravila red po svojoj meri oduzela je u proseku 70,5 hektara po kulaku. „Upravo kompleks od sedamdesetak hektara se danas u Evropi smatra optimalnim za profitabilno poljoprivredno i komercijalno gazdinstvo.”

Šta je ironija istorije! Posle rata 1945. godine, država je u Vojvodini našla 1.193 kulaka. Da bi napravila red po svojoj meri oduzela je u proseku 70,5 hektara po kulaku. „Upravo kompleks od sedamdesetak hektara se danas u Evropi smatra optimalnim za profitabilno poljoprivredno i komercijalno gazdinstvo.” Ali, nije Evropa uvek mera za Srbiju. Kad je zemlja u pitanju, radije bi da budemo Južna Amerika.

Jedna neodgovorna vlast kao od šale ulazi u složen proces menjanja vlasništva nad zemljom, reklo bi se, potpuno nesvesna u šta se upušta. Odnosno, izgleda kao i da je baš briga. Ovde je odavno zaživela „bećarska ekonomija” (prof. J. Dušanić) u kojoj važi jedan jedini princip: prodaj danas sve što ti je ostalo, jer sutra već to će prodavati oni drugi. Zato je u Srbiji privatizacija uvek bila rasprodaja. Sa zemljom je to još tragikomičnije.

Iza pojma bezemljaš krije se najstrašnija sudbina čoveka ratara.

Biti nadničar na zemlji gde raste pšenica nije isto kao biti nadničar u mlinu.

U mlin se ide na posao. Od šest do dva. Na zemlji se živi.

Na zemlji čovek postaje kreativno biće.

Na zemlji se radi kao što se diše.

Na zemlji se preživljava kad dođu teška vremena.

Nekad se to zvalo „agrarno pitanje”. Jedno od ključnih pitanja u evropskim politikama. Na paroli „Zemlja seljacima!”, sa prostim objašnjenjem da zemlja treba da pripada onima koji je obrađuju – nekako u skladu s onim što nosi uzvišeno raspoloženje u pesmuljku Mike Antića – dobijala se država. A i oni koji su uspevali da se izmaknu matici revolucije, imali su na umu značaj te činjenice. Ima tu, oko zemlje, nečeg iskonskog. Zato mnogo ljudsko biće pravo na zemlju doživljava kao prirodno pravo. Ne baš kao pravo na vazduh i pravo na vodu, ali – nije mu strana ona rusoovska priča kako je svo zlo privatne svojine, a koje nije malo, započelo kad je nekad neki predak ogradio neku parcelu i rekao: Ovo je moje.

Sa zemlje se ubire hrana, iz zemlje izvire voda, na zemlji čovek postavlja „svoje ognjište”. Nikad čovek ne oseti na svojoj koži šta je nepravda kao kad ga lišavaju zemlje. To je više od uvrede i strašnije od bola. Koliko puta je brat na brata digao ruku zbog zemlje, koliko je ratova pokrenuto. Plodna zemlja je život.

Naša prethodna država se hvalila kako je rešila agrarno pitanje. Sprovela je „agrarnu reformu”. Bilo je bolno. Bilo je bezakonja. Ali, uspostavljen je jedan odnos. Trajao je pola veka. Teško bi se neko usudio da kaže da je bio nepodnošljiv i da je izazivao konflikte. S vremena na vreme su naši reporteri, onako iznebuha, pripovedali kako „ukrupljeni posed daje više”, kako se tu „agrotehničke mere primenjuju lakše”, itd. Ali, ne mogu se ljudske potrebe svesti na agrotehničke mere i prinos po hektaru. Iza pojma bezemljaš krije se najstrašnija sudbina čoveka ratara. Biti nadničar na zemlji gde raste pšenica nije isto kao biti nadničar u mlinu. U mlin se ide na posao. Od šest do dva. Na zemlji se živi. Na zemlji čovek postaje kreativno biće. Na zemlji se radi kao što se diše. Na zemlji se preživljava kad dođu teška vremena.

Miroslav Antić: "Do jeseni  je dosta da crkneš kraj brazde."
Miroslav Antić: “Do jeseni je dosta da crkneš kraj brazde.”

Dok se teško siromaštvo u Srbiju uvlači kao mraz u pukotine u zidu, naša država kreira i sprovodi „novu agrarnu politiku” tako što pušta poplavu novca svakakvog porekla da se utapa u naše oranice i pašnjake. Koliko god da je stanje bilo nedovoljno dobro, ovako se pretvara u mnogo gore.

Uzmimo samo pitanje vlasništva stranaca nad zemljom. Nađen je način ne samo za Ivicu Todorića u slučaju „Frikoma” i za onaj Irski fond, već i za Britanca Aleksandera Hontera u Novoj Crnji, za Mađare u Perlezu, za kompaniju „Midlend” u Vrbasu, itd. „Iako je našim važećim Zakonom o zemljištu zabranjena prodaja oranica strancima, oni su, ipak, na mala vrata došli u posed više od 15.000 hektara zemlje zahvaljujući Zakonu o privatizaciji i njegovom tumačenju.”

A naša posvećenost evropskim integracijama ide dotle da smo se obavezali da „za četiri godine dozvolimo strancima da kupuju oranice”. Bez tumačenja. Čisto. Jedan kroz jedan! Kakva lakomislena darežljivost! A „Nemci su prilikom pripajanja Istočne Nemačke na ovaj posao izgubili 9 godina”. Poljaci su dobili 12 godina odlaganja. Hrvatska je nedavno zatražila iste uslove kao i Poljska. Niko od novih članica Unije nema ispod 7 godina odlaganja. Čak pet zemalja koje su već u Uniji tražile su odlaganje na 10 godina – Bugarska, Češka, Slovačka, Mađarska i Letonija. A Rumunija je pregovore započela sa minimalnim rokom od 15 godina.

Ali Srbija je nešto drugo! Uvek spremna da daje sve ni zašta! Samo da može da u unutrašnjoj propagandi vodi neobuzdanu kampanju „olako obećane brzine”. Sve za „beli šengen”! Doduše, da ne grešimo dušu, bilo je ovako neodgovornih vlada. „Prelazni rok od 7 godina, kao i ostale nove članice, dobile su i dve države koje u pregovorima odlaganje za prodaju nisu ni tražile – Estonija i Litvanija”. Naši su, izgleda, bar tražili. To će ih za mericu izdvojiti od pomenutih.

Evropska Unija, kao strana u pregovorima, mora da misli o tome zbog sebe. Jer, kad joj se neka tako neodgovorna zemlja pridruži, ta nesposobnost da razume sopstvene probleme postaje, u nekoj meri, i problem Unije. I u Briselu su „svesni da je prodaja poljoprivrednog zemljišta strancima za nove članice osetljivo pitanje, obzirom na veliki procenat stanovništva koje se bavi poljoprivredom, razvijenost institucija za trgovinu zemljištem i zbog znatno niže cene zemljišta nego u drugim članicama EU”.

Predsednik Udruženja poljoprivrednika Subotice Miroslav Ivković je resornom ministarstvu poslao otvoreno pitanje „da li je zakon pravljen da bi do državne zemlje došli poljoprivrednici ili tajkuni”.

U užurbanoj Srbiji je 1,1 milion seoskih domaćinstava.

Ali tzv. „urbana Srbija” odbija da razume u čemu je problem sa ukidanjem „ruralne Srbije”. „Urbana Srbija” voli da po nečemu bude urbanija i od same Evrope. Zato se ona, svesna svoje intelektualne nadmoći nad svojim seljacima, baca na proizvodnju automobila u trenutku kad je prodaja te robe u Evropi pala za 40%. Ona će, dok gasi i poslednje ostatke nekadašnje industrije, da gradi široke asfaltne puteve da sirotinja koja neće imati šta da radi, ni u selu ni u gradu, kad krene da „kampuje” ili ponese svoj bes prema prestonom Beogradu ima ravan teren.

Dok, Evropska Unija, eto, razume da se mora biti oprezan, naši „građani” veruju da se mora „snažnije ići napred”.  Pa, ko živ ko mrtav. U svemu, najporaznija je činjenica da se upozorenje nema kome poslati. Naš mašinovođa i njegovi ložači nemaju vremena ni da saslušaju putnike. Predsednik Udruženja poljoprivrednika Subotice Miroslav Ivković je resornom ministarstvu poslao otvoreno pitanje „da li je zakon pravljen da bi do državne zemlje došli poljoprivrednici ili tajkuni”. Što li to pita?

Možda tek sluti da sve ovo na dobro izaći ne može. Možda zna da one dve-tri TV-serije, u kojima su kulaci tretirani kao nesrećni ljudi prema kojima je učinjena nepravda, ne mogu da promene paradigmu. Jer, uvek je nadničarenje na njivi poniženje: /“Do jeseni je dosta da crkneš kraj brazde./Žudim k’o niko, vršidbe u Banatu,/jer sve kad prođe, dobiću jankel od gazde,/i metar žita, – prvu đuturašku platu.”/

Iako je stvarno naivno plašiti takvu silu kao što je država nekim stihom, sasvim na kraju, kao opomenu, dodajem i ovaj stih Mike Antića – njegovo dečačko sećanje na sliku iz 1940. godine: /“Sinoć sam seo na rogalj među starije,/i videh: patnja u mozgu im se vrti./Ako je život uvek ovakva svinjarija,/moraću radost da izmislim pre smrti.”/

Vlast koja ne razume koliko je zemlja važna, sigurno srlja u 1940. godinu.

Žito severnog Banata
Iza pojma bezemljaš krije se najstrašnija sudbina čoveka ratara.

Slobodan Reljić

Jedan komentar

  1. Lune 18.03.2010. u 12:28

    Prema izjavi Dragoslava Draze Markovica, nekada funkcionera, posle 1945, podeljena je zemlja bezemljasina nesto vise od njih 30.000 je dobilo zemlju.

Pošaljite komentar

VAŠ KOMENTAR

VAŠE IME

MEJL (neće se objavljivati)

VAŠ SAJT

Napomena: zbog moderacije komentara verovatno je da se Vaš komentar neće pojaviti trenutno. Nema potrebe da ponovo šaljete Vaš komentar.

Slobodan Reljić

Slobodan Reljić

Novinar, dugogodišnji glavni i odgovorni urednik NIN-a

 
slobodan-jovanovic-vr.jpg

CITAT

Kad je totalitarizam objavio da su u službi njegove ideologije sva sredstva, pa i sami zločini dopušteni, mnogi kriminalni tipovi pohitali su da se pod njegovu zastavu svrstaju — Slobodan Jovanović