Ако је живот увек оваква свињарија…
Северни Банат: Облак над узораном њивом, али кише нема
Никад ми, док сам био безбрижан и млад, песма Једна истина у априлу не би ишла уз Плави чуперак. Ко да замисли непревазиђеног песника школских љубави као дете-надничара: /Памтим једини закон Баната:/“Газдама земљу! Цркни гољо!”/Псовке и батине биле су плата./Пролеће – суза преко поља./ Колико боли и једа!
Ових дана, нешто мислим, да ови стихови Мике Антића нису онда могли имати „праву снагу” и зато што смо их читали у времену кад ових слика није било и кад је то могло изгледати као да песник одрађује неки посао „за режим”, који тако показује колико је напредовао у односу на ону „бившу Југославију” у којој „нисмо имали ништа, а онда су дошли Немци и уништили нам све”.
Али ови Микини стихови све више личе на будућност: /Узеше деди једног дана/последњег коња у дуг./Веле:”Шта фали, стоко погана,/да сам повучеш плуг?”/
Додуше, можда сам оптимиста, није немогуће да су слике као ова и сама садашњост. Али ни песма, као ни живот, ту не завршавају: /Штета што тада није била/песница, – паорска светиња,/им’о бих детињство у априлу,/топло, румено, од цветања./Овако, ето, крај свега тога,/ја дечак балав и бос/научих прво да псујем бога,/а онда, – да бришем нос./
Овце на ливади не познају проблематику власништва.
Сетих се ових стихова док читам како земља у Србији, полако али сигурно, мења власника. Јавља се како су она браћа за коју се у неколико држава тврди да су „диловали” кокаин куповала, преко посредника, „хиљаде хектара плодног земљишта у Војводини”. Тако се причало и писало и за неке људе „с ону страну закона” који су аванзовали у тзв. заштићене сведоке.
Земљу слободно и без ограничења истих купују и они чији је новац „чистији”. Објављују се листе: 1. Ђорђе Ницовић, 2. Мирослав Мишковић, 3. Миодраг Костић, 4. Предраг Матијевић, 4. Ивица Тодорић, 5. Ирски фонд Baltic Propertuy Investment… (У листи су спојени приватно власништво над земљом и дугогодишњи закуп „ничије” државне земље.)
Процењује се да су наши латифундисти шампиони у Европи. Некад чувени ПКБ, са 18,5 хиљада хектара, добацује тек до пола ових латифундија. „Њихови поседи су, такође, већ премашили и оне које је поседовао највећи европски латифундиста између два светска рата гроф Андрија Чекоњић, који је до национализације, на потезу од румунске границе до Банатског Двора, имао 36.000 катастарских јутара, односно 19.000 хектара земље, да би после национализације 1946. умро као беземљаш у највећој беди.”
Шта је иронија историје! После рата 1945. године, држава је у Војводини нашла 1.193 кулака. Да би направила ред по својој мери одузела је у просеку 70,5 хектара по кулаку. „Управо комплекс од седамдесетак хектара се данас у Европи сматра оптималним за профитабилно пољопривредно и комерцијално газдинство.”
Шта је иронија историје! После рата 1945. године, држава је у Војводини нашла 1.193 кулака. Да би направила ред по својој мери одузела је у просеку 70,5 хектара по кулаку. „Управо комплекс од седамдесетак хектара се данас у Европи сматра оптималним за профитабилно пољопривредно и комерцијално газдинство.” Али, није Европа увек мера за Србију. Кад је земља у питању, радије би да будемо Јужна Америка.
Једна неодговорна власт као од шале улази у сложен процес мењања власништва над земљом, рекло би се, потпуно несвесна у шта се упушта. Односно, изгледа као и да је баш брига. Овде је одавно заживела „бећарска економија” (проф. Ј. Душанић) у којој важи један једини принцип: продај данас све што ти је остало, јер сутра већ то ће продавати они други. Зато је у Србији приватизација увек била распродаја. Са земљом је то још трагикомичније.
Иза појма беземљаш крије се најстрашнија судбина човека ратара.
Бити надничар на земљи где расте пшеница није исто као бити надничар у млину.
У млин се иде на посао. Од шест до два. На земљи се живи.
На земљи човек постаје креативно биће.
На земљи се ради као што се дише.
На земљи се преживљава кад дођу тешка времена.
Некад се то звало „аграрно питање”. Једно од кључних питања у европским политикама. На пароли „Земља сељацима!”, са простим објашњењем да земља треба да припада онима који је обрађују – некако у складу с оним што носи узвишено расположење у песмуљку Мике Антића – добијала се држава. А и они који су успевали да се измакну матици револуције, имали су на уму значај те чињенице. Има ту, око земље, нечег исконског. Зато много људско биће право на земљу доживљава као природно право. Не баш као право на ваздух и право на воду, али – није му страна она русоовска прича како је сво зло приватне својине, а које није мало, започело кад је некад неки предак оградио неку парцелу и рекао: Ово је моје.
Са земље се убире храна, из земље извире вода, на земљи човек поставља „своје огњиште”. Никад човек не осети на својој кожи шта је неправда као кад га лишавају земље. То је више од увреде и страшније од бола. Колико пута је брат на брата дигао руку због земље, колико је ратова покренуто. Плодна земља је живот.
Наша претходна држава се хвалила како је решила аграрно питање. Спровела је „аграрну реформу”. Било је болно. Било је безакоња. Али, успостављен је један однос. Трајао је пола века. Тешко би се неко усудио да каже да је био неподношљив и да је изазивао конфликте. С времена на време су наши репортери, онако изнебуха, приповедали како „укрупљени посед даје више”, како се ту „агротехничке мере примењују лакше”, итд. Али, не могу се људске потребе свести на агротехничке мере и принос по хектару. Иза појма беземљаш крије се најстрашнија судбина човека ратара. Бити надничар на земљи где расте пшеница није исто као бити надничар у млину. У млин се иде на посао. Од шест до два. На земљи се живи. На земљи човек постаје креативно биће. На земљи се ради као што се дише. На земљи се преживљава кад дођу тешка времена.
Мирослав Антић: "До јесени је доста да цркнеш крај бразде."
Док се тешко сиромаштво у Србију увлачи као мраз у пукотине у зиду, наша држава креира и спроводи „нову аграрну политику” тако што пушта поплаву новца свакаквог порекла да се утапа у наше оранице и пашњаке. Колико год да је стање било недовољно добро, овако се претвара у много горе.
Узмимо само питање власништва странаца над земљом. Нађен је начин не само за Ивицу Тодорића у случају „Фрикома” и за онај Ирски фонд, већ и за Британца Александера Хонтера у Новој Црњи, за Мађаре у Перлезу, за компанију „Мидленд” у Врбасу, итд. „Иако је нашим важећим Законом о земљишту забрањена продаја ораница странцима, они су, ипак, на мала врата дошли у посед више од 15.000 хектара земље захваљујући Закону о приватизацији и његовом тумачењу.”
А наша посвећеност европским интеграцијама иде дотле да смо се обавезали да „за четири године дозволимо странцима да купују оранице”. Без тумачења. Чисто. Један кроз један! Каква лакомислена дарежљивост! А „Немци су приликом припајања Источне Немачке на овај посао изгубили 9 година”. Пољаци су добили 12 година одлагања. Хрватска је недавно затражила исте услове као и Пољска. Нико од нових чланица Уније нема испод 7 година одлагања. Чак пет земаља које су већ у Унији тражиле су одлагање на 10 година – Бугарска, Чешка, Словачка, Мађарска и Летонија. А Румунија је преговоре започела са минималним роком од 15 година.
Али Србија је нешто друго! Увек спремна да даје све ни зашта! Само да може да у унутрашњој пропаганди води необуздану кампању „олако обећане брзине”. Све за „бели шенген”! Додуше, да не грешимо душу, било је овако неодговорних влада. „Прелазни рок од 7 година, као и остале нове чланице, добиле су и две државе које у преговорима одлагање за продају нису ни тражиле – Естонија и Литванија”. Наши су, изгледа, бар тражили. То ће их за мерицу издвојити од поменутих.
Европска Унија, као страна у преговорима, мора да мисли о томе због себе. Јер, кад јој се нека тако неодговорна земља придружи, та неспособност да разуме сопствене проблеме постаје, у некој мери, и проблем Уније. И у Бриселу су „свесни да је продаја пољопривредног земљишта странцима за нове чланице осетљиво питање, обзиром на велики проценат становништва које се бави пољопривредом, развијеност институција за трговину земљиштем и због знатно ниже цене земљишта него у другим чланицама ЕУ”.
Председник Удружења пољопривредника Суботице Мирослав Ивковић је ресорном министарству послао отворено питање „да ли је закон прављен да би до државне земље дошли пољопривредници или тајкуни”.
У ужурбаној Србији је 1,1 милион сеоских домаћинстава.
Али тзв. „урбана Србија” одбија да разуме у чему је проблем са укидањем „руралне Србије”. „Урбана Србија” воли да по нечему буде урбанија и од саме Европе. Зато се она, свесна своје интелектуалне надмоћи над својим сељацима, баца на производњу аутомобила у тренутку кад је продаја те робе у Европи пала за 40%. Она ће, док гаси и последње остатке некадашње индустрије, да гради широке асфалтне путеве да сиротиња која неће имати шта да ради, ни у селу ни у граду, кад крене да „кампује” или понесе свој бес према престоном Београду има раван терен.
Док, Европска Унија, ето, разуме да се мора бити опрезан, наши „грађани” верују да се мора „снажније ићи напред”. Па, ко жив ко мртав. У свему, најпоразнија је чињеница да се упозорење нема коме послати. Наш машиновођа и његови ложачи немају времена ни да саслушају путнике. Председник Удружења пољопривредника Суботице Мирослав Ивковић је ресорном министарству послао отворено питање „да ли је закон прављен да би до државне земље дошли пољопривредници или тајкуни”. Што ли то пита?
Можда тек слути да све ово на добро изаћи не може. Можда зна да оне две-три ТВ-серије, у којима су кулаци третирани као несрећни људи према којима је учињена неправда, не могу да промене парадигму. Јер, увек је надничарење на њиви понижење: /“До јесени је доста да цркнеш крај бразде./Жудим к’о нико, вршидбе у Банату,/јер све кад прође, добићу јанкел од газде,/и метар жита, – прву ђутурашку плату.”/
Иако је стварно наивно плашити такву силу као што је држава неким стихом, сасвим на крају, као опомену, додајем и овај стих Мике Антића – његово дечачко сећање на слику из 1940. године: /“Синоћ сам сео на рогаљ међу старије,/и видех: патња у мозгу им се врти./Ако је живот увек оваква свињарија,/мораћу радост да измислим пре смрти.”/
Власт која не разуме колико је земља важна, сигурно срља у 1940. годину.
Иза појма беземљаш крије се најстрашнија судбина човека ратара.
Слободан Рељић
ОЗНАКЕ: Аграрна политика, Беземљаши, Војводина, Латифундије, Пољопривреда, Поезија, Село, Социјална политика
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН
Један коментар
Prema izjavi Dragoslava Draze Markovica, nekada funkcionera, posle 1945, podeljena je zemlja bezemljasina nesto vise od njih 30.000 je dobilo zemlju.