ЦРНА ГОРА И СРБИЈА У КАНЏАМА САВРЕМЕНИХ ,,КРСТАША” ИЗ БРИСЕЛА И ВАШИНГТОНА
Добрило Дедеић: Препарирана опозиција и цјелокупан политички амбијент у служби система доприносе да се не осјећају дисонантни тонови поводом питања учлањења Црне Горе у организацију која је извршила звјерску агресију на Републику Српску, 1995. године, и Савезну Републику Југославију, 1999. године.
Српски интелектуалци, противници уласка Србије у НАТО, недавно су, петицијом, раздрмали забарушену политичку сцену у матици Српства, којом од државних власти траже расписивање референдума на којем би се грађани изјаснили о могућности уласка у овај војни и политички савез. Неспорећи предности демократског система, обећавајући да ће поштовати вољу народа, каква год да буде, потписници инсистирају на општем народном плебисциту.
Можда ће неопрезан посматрач помислити да су простори бивше социјалистичке Југославије имали инфлацију референдума, па ће на основу таквог закључка посумњати у сврсисходност још једног одмјеравања снага заговорника и противника неке легитимне друштвене идеје. С правом, или не?
Владике Амфилохије и Атанасије, Војислав Коштуница, Матија Бећковић, Емир – Немања Кустурица, Момо Капор, Ђорђе Вукадиновић, Душан Ковачевић… предлагачи су, између осталих, иницијативе којом се од Скупштине Србије тражи да распише референдум. Ствари се, неповратно, покрећу са мртве тачке. Национално одговорна Србија супротставила се стихији.
Црна Гора се не опире.
У Црној Гори води се кампања чији је циљ да се не одржи изјашњавање грађана о уласку у сјеверно атлантску алијансу. О томе свједочи прећутан консензус актуелних парламентарних структура, односно недостатак отпора ДПС-у и СДП-у, носиоцима и промотерима идеје о ,,атлантској” Црној Гори. Недавно је, гостујући у Еуроатлантском клубу, некадашњи лидер Српске листе, данас први човјек ,,умивене” НСД Андрија Мандић саопштио да ће прихватити одлуку званичне Подгорице о НАТО-у, чак и у варијанти да се о томе изјасни само државни Парламент. Ово би, прије двије године, била вијест за ,,Вјеровали или не”. Данас је то прежвакана стварност.
Препарирана опозиција и цјелокупан политички амбијент у служби система доприносе да се не осјећају дисонантни тонови поводом питања учлањења Црне Горе у организацију која је извршила звјерску агресију на Републику Српску, 1995. године, и Савезну Републику Југославију, 1999. године.
И док војни врх, Министарство одбране и државне власти Црне Горе врте ,,покварену плочу” о неопходности НАТО интеграција, реалност свједочи и анализе које су радили војни експерти са ,,хладном главом” потврђују да је у процесу припреме кандидатуре неке државе за чланство у НАТО, Алијанси најбитније да ослаби војне потенцијале самог кандидата. Класичан примјер урушавања одбрамбене моћи једне савремене перфидно обезглављене земље, у војном смислу, без ,,испаљеног метка”, јесте управо Црна Гора.
Када су здружени Генералштаб и Министарство одбране прије двије године пројектовали будући оптимални војни буџет за 2.400 војника, 410 официра, 898 подофицира, 782 војника по уговору и 310 цивила, било је јасно да Црна Гора више није способна да одбрани своју територију, нити може коректно одрадити обавезе које је преузела уласком у Партнерство за мир.
Када су здружени Генералштаб и Министарство одбране прије двије године пројектовали будући оптимални војни буџет за 2.400 војника, 410 официра, 898 подофицира, 782 војника по уговору и 310 цивила, било је јасно да Црна Гора више није способна да одбрани своју територију, нити може коректно одрадити обавезе које је преузела уласком у Партнерство за мир.
Недавно су попадале маске и на нивоу односа званичних Београда и Подгорице са Москвом, када су у питању намјере Вашингтона и Брисела да упрегну Србију и Црну Гору у НАТО.
Сергеј Лавров свједочи, реплицирајући ауторима свјеже конструкције да ,,сви путеви (Срби је и Црне Горе) у ЕУ воде преко НАТО-а”: – ,,Ја бих волио да сви путеви воде у храм, а не у војне организације. Наш став о ширењу НАТО-а је познат и он се није промијенио. Вјерујемо да покушаји механичког ширења алијансе не дају ништа већу сигурност, чак ни чланицама. Ширење алијансе не одговара савременом тренутку и савременом свијету, али сије неповјерење међу другим државама.”
Колико је господин Лавров вјерник – не знамо. Чији је дипломата, и у чије име говори, добро нам је познато.
Када је у мају 1997. године потписан „Темељни акт о међусобним односима, сарадњи и безбједности” између НАТО-а и Русије, тадашња администрација у Кремљу вјеровала је да је интересна зона коју контролише Москва лишена шапе САД-а. НАТО је гарантовао да ,,нема намјеру ни план за размјештање нуклеарног оружја на територији будућих источноевропских чланица, као ни за смјештање нуклеарних складишта, да нема никакву потребу за трајним размјештањем значајних борбених снага на територији будућих чланица”.
Обесмишљен ,,Темељни акт” НАТО-а и РФ
А какво је, заправо, руско искуство са НАТО-ом? Када је у мају 1997. године потписан „Темељни акт о међусобним односима, сарадњи и безбједности” између НАТО-а и Русије, тадашња администрација у Кремљу вјеровала је да је интересна зона коју контролише Москва лишена шапе САД-а. НАТО је гарантовао да ,,нема намјеру ни план за размјештање нуклеарног оружја на територији будућих источноевропских чланица, као ни за смјештање нуклеарних складишта, да нема никакву потребу за трајним размјештањем значајних борбених снага на територији будућих чланица”.
Вријеме, или можда околности, демантовали су разлоге за опуштеност Москве и потврдили ћуд ,,крсташа” из Вашингтона и Брисела.
Кампања за учлањење бивших совјетских и бивших југословенских република (које, истини за вољу, нијесу биле дио тог споразума), данас је у пуном јеку. Дио њих је већ завршио у алијанси. Промотери НАТО-а на просторима некадашњег ,,источног лагера” били су, у своје перо, најтврђи заговорници једнопартијског система, или, у већини случајева, заговорници опстанка Варшавског пакта.
Русија данас јесте у Партнерству за мир, баш као што су и Србија и Црна Гора. Издаци србијанских и црногорских оружаних снага статистичка су грешка у односу на руско учешће у процесу колективнне безбједности. Црној Гори и Србији за поуку би могло да послужи и искуство Бугарске. Испуњавајући америчке налоге, Бугари су укинули Команду оперативних снага, Команду за специјалне операције, Источну и Западну команду копнених снага, Тактичку авијацијску команду, Команду ваздушне одбране. На крају су бесповратно умањили број војника, иако га је Генералштаб пројектовао на 45.000. На крају, државне власти су одлучиле да Бугарску бране само са једне – источне стране! Вјероватно не зато што су такав епилог зацртали у старту, него зато што постоје путеви ,,без повратка”. О црногорском путу ,,у једном правцу” најбоље свједоче плаћеници у Кабулу и Кандахару које регрутују бизнисмени из Будве! Бугари су, у међувремену, одмакли…
Искуство Словеније
Бугари су укинули Команду оперативних снага, Команду за специјалне операције, Источну и Западну команду копнених снага, Тактичку авијацијску команду, Команду ваздушне одбране.
На крају су бесповратно умањили број војника, иако га је Генерал штаб пројектовао на 45.000. На крају, државне власти су одлучиле да Бугарску бране само са једне – источне стране!
Ваља подсјетити да је бивша југословенска република Словенија, данас држава са добрим стандардом и марионетским властима, организовала референдум о уласку у Европску унију са следећим питањем: ,,Да ли сте за улазак у ЕУ и НАТО?”. Већина грађана дала је позитиван одговор не спорећи општу душтвену климу за европске интеграције. Заговорници НАТО-а ,,прошверцовали” су се на тај начин, док је држава, кецом из рукава, превазишла проблем опште подијељености у друштву по питању евроатлантских интегративних процеса. Па све то у сред пословично прозападне и католичке Словеније. Напомене ради – у којој није било агресије НАТО-а. Приде, Словенија је имала свјеже искуство краткотрајног теренског и дуготрајног медијског рата против Србије, српског народа и опстанка Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.
Начин на који се промовишу евроатлантске интеграције ,,без алтернативе” у Црној Гори, свједочи да НАТО политичка пјешадија може питање уласка у ЕУ, пoпут Словенаца, изједначити са ,,потребом” учлањења у ратну авантуристичку алијансу под патронатом САД-а. Руку на срце, такав епилог би био поштен, чак аналогно томе колико се непоштених средстава користи(ло) на том путу. Уосталом, марионетске власти у Подгорици су и до сада, на најперфиднији могући начин, извршавале налоге оних који су урнисали, иза позорнице, државно јединство Србије и Црне Горе и осмислили цијепање Косова и Метохије. Наравно – и директно допринијели тренутном положају српског народа у независној Црној Гори.
Није било тешко наговорити црногорске власти да развале државни оквир за који су гинуле, кроз историју, десетине хиљада најбољих Срба из Црне Горе, Србије и осталих српских земаља.
Није било тешко наговорити црногорске власти да развале државни оквир за који су гинуле, кроз историју, десетине хиљада најбољих Срба из Црне Горе, Србије и осталих српских земаља. Неспорно, Црна Гора данас није српска земља и тешко да ће то икада више бити. Луча српске славе одавно је угашена на овим просторима. Трешњица или јагода на врху данашње црногорске торте јесте НАТО.
Чекајући епилог
Отпор уласку Црне Горе (баш као и Србије и Републике Српске) у НАТО, представља цивилизацијско питање. Није то проблем добробити једног нараштаја, како то неки, упорно и пројектовано, желе представити.
Ни један наш пораз није вјечан.
У то ме је драж српске борбе.
Цвијеће за будуће, макар и далеко, неко покољење.
С разлогом ,,Српске новине” покрећу цијели серијал приче на ову тему. Чисто да предочимо разлику између једине могуће националне српске политике у Црној Гори и медијског демагошког популизма о кохабитацији, на најосјетљивијем нивоу, са онима који су дивљачки ликвидирали 3.000 грађана СРЈ само током 1999. године. Жртве НАТО агресије ничим нијесу биле одговорне за насиље које су на Косову и Метохији изазвали терористи и спонзори ван граница Србије. Подгоричка политичка елита која вјерује да је снага њене идеје приштински плагијат Кипа слободе, уз ,,напредни” косовски реп и хип-хоп, мора се легитимизовати пред бирачима.
"Судбо ниска духа високога": "Извиискра праха Душанова" данас шаље војнике у Авганистан
Није спорно, ако опет (по навици) побиједе, биће то за нас Србе много мања трагедија од губитка заједничке државе са Србијом. Морали смо и њу да преболимо. Тешко да би нам ова трешњица или јагода на врху сецесионистичке торте јаче запарала очи. Издржаћемо и то.
Процедуре, каква постоји у елементарно демократским земљама, да не буде спора, нећемо се одрећи. Толико можемо, због својих потомака, и као Срби, и људи, и грађани.
Ни један наш пораз није вјечан. У томе је драж српске борбе. Цвијеће за будуће, макар и далеко, неко покољење. НАТО, дакле, звони по трећи пут. Памтимо мелодију 1995. и 1999.
Памте, заправо, они што су претекли.
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН