И док се у престоном граду Загребу за 18. вељаче спрема инаугурација хрватског председника Иве Јосиповића, у Србији су већ дигли руке од значаја тог догађаја. Кад Марковим тргом буде одјекивала Бетовенова „Ода радости”, злобници, тј. усамљени појединци, ће да констатују да је западнобалканска обамоманија окончана и пре него што је стварно почела. Готово да се нико и не сећа јануарских бесаних ноћи српских медија који су, као сам извештај са Међународног суда правде, чекали вест да је Он победио.

Ни данас није могуће рационализовати ту, на сав глас, изражену „жељу”. Додуше, осим општих фраза ту никад није ништа озбиљно ни речено. Само се осећала „она позитивна енергија”, што би рекли филозофи са естраде. Просто, криза је и дали смо себи на вољу. Било и прошло. Мамурлук једног хаотичног јавног мњења. Каква смо ми Америка, таква је и наша обамоманија.

Западни Балкан, име којим нас је у време опште трaнзиције, знајући колика је наша љубав према Западу, почаствовала мајка Европа, већ се вратио свом неспокоју. А наше муке су тек у најповршнијем слоју – материјална беда. Кад се све сабере и одузме, наш највећи проблем је одсуство сваког самопоуздања.

Ми деценијама живимо с осећајем како стојимо на густој јесењој киши и шибани хладним ветром – чекамо… Чекамо „воз што доћи неће”, чекамо „брод лудака”, „авион без пилота” – нешто што ће нас одвести у неки други свет. Много бољи свет, а који ми, свакако, заслужујемо. Чиме? Не питамо се. Једино неупитно верујемо да и ми припадамо „породици цивилизованих народа” који већ неколико векова технолошки доминирају остатком света и живе боље од других а који су, ваљда, нецивилизовани. Сетите се само гађења и неког суманутог презира с којим су наше „здраве демократске снаге” после 5. октобра 2000. године говориле о „Кинезима, пријатељима Мире Марковић”. Да је било 6. октобра, после обрачуна с „ревизионистима у сопственим редовима”, логично би следило протеривање амбасадорa БРИК-а.

Па и данас, у жаркој жељи наших поносних љубитеља приступању Северноатлантском савезу, можете препознати дубоку потребу за самообмањивањем која прати (пре)амбициозне маргиналце: ја знам да сам нико и ништа, а највише од свега желим да мене Велики Баја, у колони истих као што сам и сам, потапше по рамену и каже: ми, од тебе много очекујемо. И кад Велики Баја иде около по свету и учи друге како треба да живе, да би он могао да им узме оно највредније што имају, и ја би да идем са њим. Ја истресам пикслу док он игра велике покерашке игре. И очекујем да и мени баци неку згужвану новчаницу у зору. Не питам колико.

Нико нема идеју како изаћи из слепе улице, сви чекамо да будемо изведени.

Тако је, у трену, читав Западни Балкан „триповао” да нешто од тога има у Иви Јосиповићу.

А и јака је конкуренција за то место. Сви моји другари из Западнобалканске улице се нуде да истресају пикслу. И зато не питамо, не кукамо и ако нам угасе цигарету на руци – грешком, колатералном. Смешак и идемо даље. Од нас се очекује да будемо „лидер у региону” у тим вештинама.

Занимљиво је, да ни једном западнобалканском народу, ни у малом мозгу није остало ништа од мантре највећег мага с ових простора у прошлом веку: не смемо постати монета за поткусуривање! Ево нас свих у наличју те поруке. Нико нема идеју како изаћи из слепе улице, сви чекамо да будемо изведени.

Пристојан човек,

пијаниста не пијанац,

ни о чему не говори јасно,

професорски оставља могућност да лепо поружња или да се добро исквари.

Тако да нам је шјор Иво послужио да на западнобалкански начин будемо – in!

И отуд, ваљда, очекивање чуда. Тако је, у трену, читав Западни Балкан „триповао” да нешто од тога има у Иви Јосиповићу. Пристојан човек, пијаниста не пијанац, ни о чему не говори јасно, професорски оставља могућност да лепо поружња или да се добро исквари. А у Америци, нашој нади свих нада, тад се још слегало тле од обамоманије. Тако да нам је шјор Иво послужио да на западнобалкански начин будемо – in! Мало одоцнили, много искривили оригинал, али служи сврси.

Наоми Клајн, писац чувене студије о погибељи брендоманије под насловом No logo, недавно је описала у чему је, запрaво, суштина оригинала обамоманије. Бушова администрација, суочена с негативним одјеком учинка њених корпорација по свету, одлучила је да нешто предузме. „Уместо да промене или побољшају своју политку, они су се одлучили да покрену серију не баш срећних кампања за ‘ребрендирање Америке’ (‘rebrand America’).” Онда је директор за односе с медијма Стејт Департмента, Прајс Флојд поднео оставку, јер је веровао да су се„Сједињене Државе суочиле с огромним бесом, не због грешака у својим порукама, него због грешака у својој политици.” Резигнирани Флојд је описивао како највећа сила жели да реши проблем: „Одем на састанак са осталим људима за односе с јавношћу из државе и Беле куће. Они кажу: Морамо да наше политичаре много више гурамо у медије. Кажем: Али није нама паковање проблем, проблем је суштина.” Логично: „Није моћна империјалистичка сила исто што и хамбургер или патике за трчање. Није проблем Америке брендинг; проблем Америке је њена производња.”(Клајн)

Онда су уследили избори и долази Он, Барак Обама. „Кад сам први пут видела видео-спот “Yes We Can” … помислила сам: коначно, идеалан политичар за адвертајзинг, cool као Nike. Адвертајзинг индустрија је мислила исто.” Сам Обама био је окружен читавим тимом највештијих људи из адвертајзинг бизниса. И створен је највећи политички бренд у историји. „У фебруару 2009. Пoртфолио магазин је писао о ‘Обама економији’ – туризам који је он генерисао и производи које је инспирисала његова појава донели су 2,5 милијарде долара. Мало ли је у економској кризи.” Члан Обаминог адвертајзинг тима Desirée Rogers није штедела речи да опише производ: „Имамо најбољи бренд на земаљској кугли: бренд Обама. Наше могућности су безграничне.”

Нема доброг брендирања лоше политике.
И нема замене за реалну производњу.

Земљина тежа је, ипак, већа сила од опсена спин-мајстора.

Ни годину дана касније, пред светом стоји тај вешти човек, коме је лице све мање а уши све веће, и објашњава како је буџетски дефицит најмоћније земље на свету 3-4 трилиона, билиона или хиљада милијарди долара, свеједно – коју год цифру да пустите кроз своје уши и провучете кроз мождане вијуге, јасно је да не постоје реалне мере, разумна политика, нити довољно моћна економија да се без лома и слома стигне до „доброг друштва”. Опсене и трикови ту више не помажу. Оно што је Прајс Флојд видео пре две године, сад виде сви. Нема доброг брендирања лоше политике. И нема замене за реалну производњу. Земљина тежа је, ипак, већа сила од опсена спин-мајстора. Једино би проналазак нашег министра за економију и регионални развој, ако преживи изазове, могао постати коначна замена за Кондратијевљеве законе о цикличним кретањима у капитализму. Нека врста „субјективног идеализма” у економској науци и пракси: ако нећу да видим кризе и невоље оне и не постоје. Филозофи су се одaвно окушали у овој дисциплини, али економисти још нису. Можда падне и неки Нобел, који ће добро доћи кад почне да се круни приход од музичких тантијема.

Узмимо, на пример, чувени „случај Фијат” у „ребрендирању Србије” у прошлој предизборној кампањи. Ових дана прво смо сазнали да је онај „добри човек из Фијата”, коме, изгледа, џемпер доноси срећу, био у Русији и с неком руском „Заставом” потписао уговор о производњи „фијатових” модела за руско тржиште. Још Путин стоји иза њих. И одобрио им кредит на 15 година. Добро, али остаје оно да ће Руси радије да узимају „фијат” из „Заставе” него свој. Тако је говорио Млађа. Исти онај Млађа који је рекао и оно за 1.000 евра. А дан-два касније објављено је и у нашој јавности да је европска аутомобилска индустрија – kaputt! И најбољима је продаја пала бар за трећину. Ма, изгледа да је и код нас пала продаја! И била би то „со на живу рану” свакој нормалној привреди, али наша која нити је била у кризи и у којој је опоравак већ почео – ни да чује. Напротив. Захуктава се, што би рекли ТВ-водитељи. (Откад нисмо чули тај лепи оптимистички израз. Ваљда још од Чкаљиног полагања испита за основну школу у „Камионџијама”.)

Реалност Јосиповића враћа тамо где је био и пре и после неколико недеља српско-западнобалканског мамурлука у месецу јануару.
Уз његову инаугурацију, ослобођени свих илузија, можемо само да пожелимо себи много среће.
Требаће нам. И њему, наравно.

У ствари, можда смо ми зато и презрели Иву Јосиповића пре него што је сео на престо. Њему се ништа не захуктава. Те најављује да ће инаугурација бити скромна, те уместо да професионализује војску пуном паром као и ми, он признаје да „новца нема и неки пројекти, неки планови опремања и осувремењавања морат ће бити успорени. Треба само учинити све да то успоравање и одгода модернизације не траје дуго”. И, ко прави Обама, изгледа већ окреће леђа великим обећањима кад су мировне активности у питању. „Јастребови” са www.hercegbosna.org налазе да „иако би након ћевап-лобиста и упражњена председничка столица била сматрана Месијом и објектом поштовања, Иво је изненађујуће добар кад је у питању нови однос Пантовчака према Хрватима у ХБ.” Каже:”Три конститутивна народа нека преговарају сто година, али нека нађу рјешење. То моје стајалиште подразумијева боље односе и са Републиком Српском.

” Констатује „Херцег-Босна” да Јосиповић најављује „драстично побољшање односа између Србије и Хрватске” и коментарише: „Што мислите тко се највише боји добрих односа Србије и Хрватске?” Многима који су Иву поздравили као „великог реформатора” ово се уопште неће допасти.

Али, како ће се драстично побољшати односи између Србије и Хрватске ако наш западни сусед води политику према Косову какву води? Ту ће се на Иву намргодити и они који ће аплаудирати за Босну. Реалност Јосиповића враћа тамо где је био и пре и после неколико недеља српско-западнобалканског мамурлука у месецу јануару. Уз његову инаугурацију, ослобођени свих илузија, можемо само да пожелимо себи много среће. Требаће нам. И њему, наравно.