Као православни верник, био сам веома обрадован начином на који је СПЦ 22. јануара изабрала новог поглавара. У тренутку када су многи очекивали (а неки и прижељкивали) свеопшти раскол међу владикама, СПЦ је изабрала патријарха на начин који је морао задивити све којима је демократија на срцу.

Утолико сам сада више разочаран начином на који се решавају веома деликатна питања у Епархији рашко-призренској и како се Црква и део јавности обрачунава са Владиком, који важи за једног од најутицајнијих међу српским архијерејима. Притом је Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска од посебног значаја за народ и државу, јер је СПЦ једина институција из Србије која делује у целој јужној Покрајини и веома важан ослонац преосталом народу на Косову.

Верујем да су Синод и Сабор заиста пронашли финансијске малверзације у Епархији рашко-призренској, али разрешење епископа Артемија протиче у таквим околностима и медијској хајци да је немогуће не запитати се да ли су наводне злоупотребе прави разлог за његово смењивање. Наиме, на неправилности у раду Епархије црквена власт је епископу Артемију указала још 2006. године, а реаговано је чак четири године касније. Ако се већ знало да се у Епархији новац расипнички троши и користи за богаћење појединих Владикиних сарадника, зашто је одлучна акција каснила чак четири године?

Можда је узрок томе што је патријарх Павле већ тада био нарушеног здравља и што се без њега тако важна акција није могла покретати. Али, чини се да је, ипак, логичније објашњење да су црквене власти тада биле свесне да је политика владике Артемија према Косову уживала поверење тадашње владе, па се у акцију није кретало из политичких побуда.

Сада је и те препреке нестало. Владика Артемије је више него оштро иступао против косовске политике садашње Владе. Није желео никакву сарадњу са мисијом ЕУ-е коју је Влада Србије позвала на Косово. Одбијао је да пристане да да благослов за обнову цркава и манастира, иако су за то зелено светло давале и црквене и световне власти у Србији. Чак је, недавно, оштро критиковао и председника Бориса Тадића што је Високе Дечане посетио без његовог благослова.

Дакле, владика Артемије је, у неку руку, постао превише „тврд” и за челне људе у држави и за оне који руководе Патријаршијом. Уз то, дошао је у сукоб и са Синодом и са Сабором СПЦ-е, као и са својим помоћним епископом Теодосијем. У таквом положају било је питање времена када ће морати да напусти руковођење Епархијом. Али, зар се све то није могло обавити на достојнији начин?

Када је Црква на акцију већ чекала четири године, потпуно је неразумљив начин на који је администратор Епархије рашко-призренске, владика Атанасије преузео управљање. Ако се већ владика Артемије сложио са одлуком Синода који га је разрешио дужности, због чега два епископа нису заједно дошли у Грачаницу и мирно обавили примопредају дужности? Ако се већ могло претпоставити да ће Артемију лојални монаси посумњати да је он у некој врсти притвора, због чега им је брањен приступ у манастир Грачаница када је било јасно да ће их то само учврстити у уверењу да се нешто лоше догађа њиховом Епископу? Зашто се, на крају, о свему није огласио патријарх Иринеј, који је, у првим данима на трону Светог Саве, показао да му је комуникација са медијима једна од врлина? Можда због тога што обрачун са владиком Артемијем треба да послужи као пример још неким, „тврђим” архијерејима.

Поред тога, крајње је неправедно што СПЦ није заштитила достојанство једног од својих најученијих епископа пред вишедневном медијском хајком појединих медија. Иако представници СПЦ-e наводе да је владика Артемије „добар, али заведен”, сасвим је јасно да је управо он мета свих написа против бившег секретара Епархије рашко-призренске, оца Симеона. Зато текстови о малверзацијама у Епархији немају одлике истраживачког новинарства, већ полицијских извештаја. Услед хајке заборавило се чак и на то да постоји нешто што се назива претпоставком невиности и што је веома кажњиво по новом Закону о јавном информисању. Тешко је не чудити се таквом обрачуну са човеком који је, ипак, веома задужио СПЦ-у. Владика Артемије био је најоштрији критичар Слободана Милошевића у време када су други ћутали или се приклањали ауторитарном режиму. Владика је и упорно лобирао све док није успео да интернационализује тежак положај косовских Срба и СПЦ-е на распетом Косову. У веома тешким условима успео је да очува Епархију у којој је монашки живот веома развијен, а народ ослоњен на Цркву.

Но, после свега, вреди се запитати и о резултатима превирања у СПЦ-и. После поделе међу српском заједницом на Косову, видљиве на косовским локалним изборима 15. новембра, дошло је и до поделе у тамошњој епархији СПЦ-е. Ствари су отишле толико далеко да су се монаси потукли у порти манастира, дан пре почетка Васкршњег поста. Ако је избор патријарха био важан корак за учвршћивање СПЦ-е, као једне од челних институција српског друштва, онда су дешавања око владике Артемија велики корак ка разграђивању тог положаја. А тиме губимо сви, баш сви.