Шта Србија добија/губи (не)уласком у НАТО
Са НАТО интересима српског народа ствари су мало замршеније и слојевитије

Црна Гора све усрдније извршава све налоге својих покровитеља и иностраних ментора – што својим творцима изгледа независнијом. Једно од достигнућа проевропске и пронатовске политике Мила Ђукановића већ је видљиво: кроз највише месец дана – до 8. марта – 31 Црногорац наћи ће се у ратном гротлу Авганистана.

Пошто су судбине Подгорице и Београда и даље својеврсне спојене посуде, одмах се намеће питање: сме ли демократска и проевропска Србија себи дозволити да јој Црна Гора толико одмакне на путу у НАТО који, ево, води и преко Авганистана? Утолико пре што је хор оних који указују на користи уласка у НАТО и штете од новог саплитања самих себе неуласком – све бројнији и све боље увежбан.

Једно је већ сада несумњиво: угуравање Србије у западну војну алијансу сигурно је у интересу самог НАТО-а, а користи од тога сигурно имају и сви домаћи пропагатори пакта. И они по врховима неких странака. И мобилисана елита НВО. Са НАТО интересима српског народа ствари су мало замршеније и слојевитије. Не само зато што би о тако крупном, историјском и судбоносном питању морао да одлучује „глас Бога” (Vox populi, vox dei).

Неизбежном референдуму о приступању НАТО-у морала би да претходи много шира и озбиљнија јавна и стручна расправа од оне коју је власт допустила и организовала о важећем Уставу Србије. Расправа која би морала јасно одговорити: прво, треба ли улазак у алијансу да искључи могућност да нам управо она приреди нову 1999? Затим, од кога, од чијих напада, иначе, треба да нас брани НАТО? Да ли од истородног нашег савезника у свим историјским догађањима, од демократске Русије? Истина, кроз историју Руси нас нису много помагали, али нису нас ни војно нападали.

Апсолутна је лаж да би за нашу земљу чланство у НАТО-у било јефтино.

Да је са НАТО-ом све онако како нас омађијавају, Швајцарци сигурно не би пропустили такву прилику.

Ако није то посреди, зар онда НАТО треба да нас брани од неких својих чланица, од оних које су нам биле непријатељи у оба светска рата? Уколико резултат и јавне расправе и референдума ипак буде српски улазак у НАТО, остаће питање: смемо ли пристати да нашу децу шаљу у ратне зоне, поготово у туђе ратове изван Европе, у регионе који јесу у сфери „животних интереса САД”, али су изван зоне одговорности НАТО-а? Да ли је за Србију добро и прихватљиво да наша деца буду увучена у сукобе са неким бившим чланицама несврстаног света са којима имамо и данас пријатељске односе? Ко ће бити одговоран ако се, не дао Бог, деси да почну пристизати ковчези убијених српских младића, у време кад Енглези траже да се Блеру суди као ратном злочинцу? Да ли би Војска Србије уласком у НАТО била више у функцији своје одбране или стратешких интереса НАТО-а и Америке?

Апсолутна је лаж да би за нашу земљу чланство у НАТО-у било јефтино. Случајно сам био у Америци када је у Торонту на чело алијансе дошао Британац Роберстон уместо Американца Коена. Предајући дужност, Коен је критиковао европске чланице алијансе, учеснице злочиначког напада на Југославију, да су у окршај са Србијом ушле неспремне и са застарелом ратном техником. Ако се има на уму да у војноиндустријском комплексу САД ради седамнаест и по милиона радника и инжењера, јасно је да би се и Србија као чланица савеза морала прикључити Европљанима који су присиљени да купују искључиво америчко оружје.

Није истина да је наш улазак у ЕУ условљен уласком у НАТО и да је без њих све сама штета. Доказ су Швајцарска и Аустрија. Да је са НАТО-ом све онако како нас омађијавају, Швајцарци сигурно не би пропустили такву прилику. Уосталом, једном је неко рекао: ако видите циришког банкара да скаче кроз прозор, скачите и ви за њим – то мора да је од неке користи.

Зар и за Србију, колико год да она није ни Аустрија ни Швајцарска, не би било најбоље кад би била неутрална и несврстана? И зар би имало икаквог смисла придружити се НАТО-у који би видео нешто лоше у таквој позицији Србије или било које друге земље?

Лекар, хирург

Политика, 11. 2. 2010.