Отварањем стратешког тихоокеанског нафтовода, руско-кинеска алијанса у Централној Азији неутралише утицај Вашингтона у овом региону и његов виртуелни пројекат Набуко
- Када је, средином октобра, руски премијер Владимир Путин стигао у Пекинг, на најважнијем кинеском тргу Тјенанмен дочекао га је свечани топовски плотун.
Када је, средином октобра, руски премијер Владимир Путин стигао у Пекинг, на најважнијем кинеском тргу Тјенанмен дочекао га је свечани топовски плотун. И све друге почасти какве се ретко указују другим државницима, без обзира на то што је он у том тренутку већ пола године био формално други човек Руске Федерације. Интервју са њим, том приликом, истовремено су водили челни људи три највећа кинеска медија – Централне телевизије Кине, националне агенције „Синхуа” и најутицајнијег листа „Женмин жибао”.
Такав третман не чуди, ако се има у виду шта је том приликом Путин усагласио са премијером Вен Ђијабаом и својим старим другом, председником Ху Ђинтаом. И ако се зна да ове две земље већ сада остварују такав ниво стратешке сарадње који представља кост у грлу водећих престоница Запада. Постаје много јасније каква ће убудуће бити улога Шангајске организације за сарадњу, политичко-економске силе на чијем су челу Кина и Русија, чланице Казахстан, Киргизија, Таџикистан и Узбекистан, а партнери Белорусија и Шри Ланка (посматрачи: Индија, Иран, Монголија, Пакистан). Овај (полу)војни пакт преузима водећу улогу у Азији, пре свега контролишући значајне енергетске потенцијале и важне транспортне коридоре, постискујући све више амбиције Вашингтона, Лондона и Брисела…
ЕНЕРГЕТСКА МАГИСТРАЛА
- У ували Козмино на крајњем југоистоку Русије, Путин је притиском на дугме миша активирао стратешки нафтовод „Источни Сибир – Тихи oкеан”
Два и по месеца касније, 28. децембра, уследила је реализација. У ували Козмино на крајњем југоистоку Русије, Путин је притиском на дугме миша активирао стратешки нафтовод „Источни Сибир – Тихи oкеан” (ВСТО), у који је руска страна уложила 12 милијарди долара у последњих пет година. То је само први део (2.694 од планираних 4.188 километара) стратешке енергетске магистрале, из које ће се напајати нафте све жеднија Кина, али и друге земље азијско-тихоокеанског региона, попут Јапана и Јужне Кореје, а можда чак и западни делови САД-а. Изграђена је основна деоница нафтовода, од Тајшета до Сковородина, а до 2014. биће пуштен у рад и остатак, до поменуте луке Козмино, за шта ће бити издвојено додатних 10 милијарди долара. До тада, нафта ће ићи цевима до Сковородина, а одатле пругом до Козмина, где је Путин истог дана отворио и нови нафтни терминал за натакање танкера. Први брод који је запловио из Козмина, био је „Московски универзитет”, поневши руску нафту за Хонгконг.
Руско-кинеским споразумом из фебруара прошле године, којим је Пекинг са 25 милијарди долара кредитирао компаније „Трансњефт” (10 милијарди) и „Росњефт” (15) и завршетак ВСТО нафтовода, предвиђено је да Руси од Сковородина изведу крак нафтовода до кинеске границе, а Кинези ће то исто урадити са своје стране, укључујући и прелазак реке Амур. Крајем 2010, тим краком потећи ће 300.000 барела нафте дневно, што је половина садашњег капацитета ВСТО-а. У следећим фазама, предвиђене су испоруке и до 1,6 милиона барела. Кина ће овим споразумом добијати јефтинију нафту, јер је Русија привремено укинула извозне таксе на овај енергент, како би „Трансњефт” и „Росњефт” што брже повратили огромна средства која су уложили и били спремни за даље инвестиције и развијање огромних, перспективних налазишта у источном Сибиру. То ће, верују у Москви, бити и велики подстрек целокупној економији овог дела Русије, који хронично пати од мањка становништва. (Уз то, руска држава предвидела је и цео пакет других олакшица и стимулација за становништво свог Далеког истока).
СПРЕМНЕ ЗАЛИХЕ
- Руско-кинеским споразумом из фебруара прошле године, којим је Пекинг са 25 милијарди долара кредитирао компаније „Трансњефт” (10 милијарди) и „Росњефт” (15) и завршетак ВСТО нафтовода, предвиђено је да Руси од Сковородина изведу крак нафтовода до кинеске границе, а Кинези ће то исто урадити са своје стране, укључујући и прелазак реке Амур. Крајем 2010, тим краком потећи ће 300.000 барела нафте дневно, што је половина садашњег капацитета ВСТО-а. У следећим фазама, предвиђене су испоруке и до 1,6 милиона барела.
Приликом октобарске посете Пекингу, Путин је са кинеским домаћинима разговарао и о новим енергетским пројектима. Следећи корак ће бити изградња гасовода, по свему судећи две магистрале. Прва, западна, у овом тренутку је на нешто дужем штапу, али за источни цевовод готово да нема препрека. Предвиђа се да би укупни годишњи обим испорука требало да буде око 70 милијарди кубних метара гаса – 30 преко западног и 38 преко источног правца, што је више од Јужног тока. Са западне стране, „Газпром” може брзо да заврши пројекат, јер на том подручју има спремне залихе и развијену инфраструктуру, али је ипак je дошло до застоја. Из другог правца – источног Сибира, Далеког истока и са Сахалинског гребена – испоруке ће бити нешто компликованије, јер је неопходна изградња додатних прерађивачких капацитета. Руси предлажу Кинезима заједничке инвестиције у прераду енергента, док би гасоводе градио „Газпром”. Политика Москве искључује инострана улагања у цевоводе на територији РФ, као виталне артерије значајне за безбедност земље.
Ово је, у најкраћем, осврт на значајне промене на енергетској мапи Азије, које ће свакако утицати на глобални геополитички распоред у наредним деценијама. Отуда, сасвим је разумљиво што су се због тога веома узнемирили у Америци и појединим европским земљама, свесни да чврст загрљај Москве и Пекинга елиминише њихов утицај на највећем континенту, ради кога су претходних година уложили велики труд и пролили много крви.
Водеће гласило америчког крупног капитала, „Вол стрит џорнал”, посветио је ових дана велики чланак нарастајућој руско-кинеској алијанси. Главни закључак је да ће ВСТО нафтовод довести до кардиналних промена на светском тржишту сирове нафте. Американци подсећају да је Москва неколико последњих година „претила” да ће преусмерити своје енергетске токове на исток, али да је то тумачено као празна реторика. Сада, када је то почело да се остварује, и када је источносибирска нафта за непун месец постала хит на азијским тржиштима, многи на Западу су се ухватили за главу.
Наједном, појавиле су се анализе утицајних међународних експерата, по којима руска нафта на Далеком истоку може да потисне блискоисточну, која се допрема танкерима. Тврди се да блискоисточни енергент до обала Кине или Јапана путује око пола месеца, а руски стиже за пет дана. Најаве да ће за четири године бити пуштен у погон и ВСТО-2 нафтовод (Сковородино-Козмино) изазива панично расположење у западним круговима. Али, поставља се питање – ко је за то крив? Да ли је то Русија која годинама упозорава да енергетска политика Запада, заснована на условљавању, препрекама и отворено непријатељском ставу који долази из појединих престоница – није пут којим је спремна да иде? Или је одговорност ипак на онима који с гађењем гледају на руски „смрдљиви гас” и нафту, користећи сваку прилику да нагласе да „неће дозволити уцене из Москве” која не тргује већ прети „енергетским оружјем”, као средством покоравања наивних Европљана? Због чега треба, не питајући за цену, непрекидно тражити алтернативне путеве који искључују Русију… И онда, када се сама Русија окрене од таквих партнера, стижу нове оптужбе.
ЕКОНОМСКА РАЧУНИЦА
- Кина дневно троши пет милиона барела нафте, док је европска потрошња тек један милион.
Сада се боје да за „европске рафинерије стижу тешка времена”. Да ће морати да се такмиче са Кином да би обезбедили нафту. Упозоравају да је Русија већ преусмерила „црно злато” из балтичких и црноморских лука, ка новим потрошачима на Далеком истоку. И посебно – да ће Русија постати нови ОПЕК за источна тржишта. О економској рачуници Москве довољно сведочи само један податак: Кина дневно троши пет милиона барела нафте, док је европска потрошња тек један милион. Тако Руси поручују Европи: ако смо вам ми толико лоши, онда потражите нафту од ваших америчких пријатеља који контролишу блискоисточне токове. Не чуде, зато, написи у западној штампи, који упозоравају да ће старт ВСТО-а „имати дубоки утицај на глобалну политику, дипломатију и будући поредак у светској економији”. У преводу, енергетска криза је све извеснија.
У динамици азијских дешавања последње деценије, може се уочити јако изражена узрочно-последична веза, у троуглу Вашингтон-Москва-Пекинг. Нешто више од годину дана после Путиновог доласка на место председника РФ, у јуну 2001. такозвана „Шангајска петорка”, уласком Узбекистана постаје „шесторка” и добија ново име (Шангајска организација за сарадњу) и нову надлежност (антитерористички центар). Узбекистан, који се граничи са Авганистаном, незаобилазан је на путу гаса из Туркменије према Кини (цевоводом који је отворен у децембру 2009). Следећег месеца, јула 2001, Москва и Пекинг потписују први после пола века Споразум о добросуседским односима, пријатељству и сарадњи. За посматраче је било јасно: Кина и Русија започињу поделу интереса у Азији.
Тако Руси поручују Европи: ако смо вам ми толико лоши, онда потражите нафту од ваших америчких пријатеља који контролишу блискоисточне токове.
СТРАТЕШКО ПАРТНЕРСТВО
Два месеца касније, септембра 2001, америчка јавност је шокирана нападима на куле близнакиње у Њујорку. Војска САД-а, уз подршку Европљана заинтересованих за јефтине енергенте, октобра исте године окупира Авганистан – централну зону на четворомеђи утицаја Кине, Русије, Индије и Ирана. Муњевито се отварају америчке базе у околним земљама и потрага за Осамом бин Ладеном се претвара у стратешко војно присутство коме се не види крај. Почиње и дипломатска битка са Америком за туркменски гас, коју добијају Русија, Кина и Иран, једине државе које имају реалну инфраструктуру да га транспортују.
- Немири у Кини: У јулу 2008, уз подршку Светског конгреса Ујгура, невладине организације чији лидери делују из САД-а, и који Пекинг сматра терористичким, избијају велики немири са више од стотину погинулих у овој провинцији на северозападу Кине.
У јулу 2008, уз подршку Светског конгреса Ујгура, невладине организације чији лидери делују из САД-а, и који Пекинг сматра терористичким, избијају велики немири са више од стотину погинулих у овој провинцији на северозападу Кине. Ујгурска покрајина у Кини настањена је муслиманима и налази се на стратешком правцу (енергетски и железнички коридор) који повезује престонице Казахстана и Кине. Истворемено, једино ту може да прође западни крак планираног руског гасовода, што објашњава застој у овом пројекту. Према оцени аналитичара, Пекинг не може ефикасно да брани трасу од хиљаду „ујгурских” километара новог гасовода и зато жели да смири ово подручје пре почетка изградње.
Руско-кинеска алијанса у настајању, коју је Роберт Катлер, амерички експерт за Централну Азију и Кавказ, већ назвао „централноазијска Антанта”, по многим оценама односи победу у одмеравању снага са Вашингтоном на овом подручју. Управо ту је и „родно место” виртуелног Набуко гасовода под америчким патронатом (заобилази Русију и Србију), који конкурише Јужном току. Италија, Немачка и многе друге европске земље већ су схватиле значај новог азијског партнерства и заузеле су важна места у руским енерегетским пројектима Јужни и Северни ток. Али, нова реалност која још више плаши Американце јесте – руско-кинески источни ток.
- ВСТО: Источни нафтопроводни систем “Сибир – Тихи океан”
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН