Једне новине су биле духовите: Томица Милосављевић, поднео оставку, а мало ситнијим словима додају: на место председника Градског одбора Г17. Кад се с неким у јавности збијају овакве шале, онда је све свима јасно. Свима, сем човеку из вица.

Вероватно у овој Влади има министара на које демос гледа с више неповерења него у нашег Министра здравља. Летимичан преглед ће показати да су многи од њих и мање стручни од Томице за посао којег су се прихватили. Кад би имали премијера који се меша у свој посао могли би сазнати и да је Томицин учинак као искусног министра неупоредиво бољи од бар пола ове Владе. Али, ништа од тога не би могло променити чињеницу да Томица Милосављевић, пре свих њих, има разлог да не часи ни часа, него да се захвали премијеру и народу на указаном поверењу. И пође на свој Медицински факултет и свој Клинички центар.

Велика играрија с вирусом Х1Н1, оним који је производио „прасећи грип”(Срећко Шојић), улази у завршну фазу. Љуте расправе које се воде, вероватно, неће никад изгурати сав мутљаг на чистац, али ће остати последице које ће умногоме одређивати правила игре. Светска здравствена организација ће после овога задуго важити за сумњивог помагача фармацеутске мафије, слава многих експерата ће потамнити, за очување профита фармацеути ће смишљати нове „методе”, а бројни чиновници влада широм земаљске кугле ће бити заувек обележени као људи којима ће се тешко веровати убудуће.

Једне новине су биле духовите: Томица Милосављевић, поднео оставку, а мало ситнијим словима додају: на место председника Градског одбора Г17.
Кад се с неким у јавности збијају овакве шале, онда је све свима јасно.
Свима, сем човеку из вица.

Томица Милосављевић се сав унео у кампању „за” вакцину против тзв. свињског грипа, која је у Србију од „Новартиса” требало да стигне преко „Југохемије” – фирме чије се власништво веже и за име најзначајнијег српског капиталисте. Било је ту вишка приљежности. Кад Министар јавно пред нарученим ТВ-камерама прима вакцину, која треба да се даје „читавом народу”, онда то показује да ту „нечега има”. То изгледа као кад би министарка правде, рецимо, ишла да проведе једну радну недељу у новој затворској ћелији да би доказала како је инвестиција у затворе добра. Па, где би ми стигли ако толико не верујемо министру? Зато постоје два „чиста” решења: да променимо народ или министра. Да није светска рецесија можда би могло да се проба и с оним првим. Овако, шта да се ради. Будимо рационални.

Стекао се утисак да никад Томици ни за шта није толико било стало, да се нешто спроведе, као за Х1Н1. Објашњење како је то само несебична брига за „народно здравље” звучи непристојно и непримерено времену у коме је то здравље много више угрожено неким другим опасностима, па то не узбуђује ни Министра здравља ни читаву Владу. Чак и кад би то било тачно Томици Милосављевићу не би веровала ни његова жена. Патетика је дефинитивно умрла с доласком великог новца у систем здравствене заштите. И на то више нико озбиљан не игра. Народ плаћа, гледа и ћути. Док касе, свуда по свету, нису постале тако парзне да то звечи, нико није обраћао пажњу. Свака расправа о здрављу је ходање по јајима. Нема ту аргумента који се не може демантовати (иначе, лажним) противаргументом да „живот нема цену”. Нико не воли да се око тога објашњава, иако та констатација није тачна. Јер, у најбоље клинике не стиже болесник чија је болест у најгорој фази, него болесник чији је конто обдарен многоцифреним салдом. У здравственим пословима животи људи који имају пара много су скупљи, односно много више „вреде” произвођачима лекова и продавцима ексклузивних здравствених услуга.

Али вратимо се Србљима који нису хтели да се вакцинушу против „свињског грипа”. Др Томица Милосављевић и др Предраг Кон, који су се баш заложили у пословима Х1Н1, сад се жале на колеге из струке, медије, интернет, неспособну државу, неуки народ… Јер, да колеге лекари нису „минирали” Министра и лобисте и да су причепили народ, могло се бар догурати до 2 милиона доза, а не да Србија остане на тричавих сто хиљада и нешто. Да ли је могуће да то слушамо!? А зар, рецимо, не изгледа логичније тим грипо-ударницима да се запитају зашто хиљаде доктора другачије мисле? Зашто њихови аргументи нису били убедљиви?

Патетика је дефинитивно умрла с доласком великог новца у систем здравствене заштите.
И на то више нико озбиљан не игра.
Народ плаћа, гледа и ћути.
Док касе, свуда по свету, нису постале тако парзне да то звечи, нико није обраћао пажњу.

Трагикомичан је атак на медије. Улога медија би се у некој озбиљној и темељној анализи, вероватно, могла показати крајње компромитујућом за њих саме. Ух, каква је то кампања била! Иако се и по светским мејнстрим медијима читаво време могло наћи озбиљних примедби и сумњи на вакцину, не сећам се да је ико то у почетној фази кампање овде преносио. Напротив, насловне стране и ударни ТВ-термини су резервисани за људе с маскама, за засукани рукав нашег Министра, па нашег Председника у сивој олимпијској мајици, укључили су се и посланици „Коалиције за свињски грип” и чуле су се баш јаке изјаве: „Немогуће је избећи пандемију!” „У јесен и зиму у Србији ће од новог грипа оболети и до 2,5 милиона људи.” „Процењује се да би црни биланс највећег таласа заразе, који ће почети у другој половини јануара и трајати осам недеља, могао бити између 500 и 1.000 умрлих.”

А ко за инат грипо-хајкачима, у овој сезони грипа нема па нема. Ђаво би га знао како је то могуће. Можда је управо то плебисцитарно колективно неповерење у понуду, да је најбоље да се разболимо, прозвело „здравље нације”.

На крају су грипо-хајкачи, у једној од најгледанијих емисија РТС, стигли до закључка да је одбијање народа да прими толико нуђену вакцину – знак неповерења у државу. Невероватно! Ма, да је ово нека држава они се свакако не би усудили да њоме покривају своје тешке промашаје. Десило би се, управо обрнуто. Држава би се, у име заштите система – што је историјски крајње уобичајен метод – хируршки ослободила чиновника који нису успели да обаве важан задатак. По кратком поступку. Побогу, па ишло се тако далеко да су се на крају сетили да прогоне ђачиће и њихове родитеље, да прете чиновницима и војницима.

Хајде да не спомињемо оног јапанског министра саобраћаја који није могао да поднесе да му возови касне двадесетак минута годишње, али замислимо шта би Тито урадио да се народу да сатисфакција за вишемесечни хистерични прогон. Немојте нам рећи да је то био недемократски режим. Уздржите се. Јер, ваљда се и јесмо борили за демократске институције да би имали сензибилније и одговорније државне чиновнике.

Поверење је у политици један од најважнијих елемената. Политичар који изгуби поверење народа – одлази или ће га одувати ветар. Френсис Фукујама је пре пет-шест година, потакнут тадашњом модом са лицитирањем о значају експерата и специјалних знања, доказивао како је дилема о њиховој евентуалној предности над људима уобичајених знања у демократији – потпуно излишна. Суштину демократије чини поверење грађана у изабране представнике, а експертска знања су само употребна вредност, која се могу унајмљивати и од људи о којима грађани нити знају нити их они занимају.

Не би требало да буде дилеме око др Милосављевића. „Након парламентарних избора 2008. године поверен му је четврти мандат министра здравља у Влади Републике Србије”, пише у његовој званичној биографији. Мало ли је четири пута? То само по себи носи велику одговорност. И моралну и материјалну.