Лидер ДСС Војислав Коштуница за Курир говори о поновном избору за председника ДСС, односу с Томиславом Николићем, ултиматуму Косово или ЕУ, хапшењу Ратка Младића, ”другој Србији”…

На недавно одржаној Скупштини ДСС нисте имали противкандидата?

Коштуница: Закључили смо да је најцелисходније да и после десете Скупштине предводим ДСС.

Да ли видите себе на челу ДСС и кроз четири године?

Коштуница: У овом тренутку видим само изборе, који би били спас за Србију.

Да ли је на Скупштини ДСС било тонова самокритике, пошто сте већ другу годину у опозицији?

Коштуница: Време је показало да је ДСС био у праву и кад је био на власти, а да је још више у праву данас, кад је у опозицији.

Да ли сте задовољни позицијом у којој се ДСС данас налази?

Коштуница: Задовољан сам политиком коју водимо и потпуно сам уверен у њену исправност.

Значи, расписивање избора пре две године није било погрешан потез?

Уверен сам да ће питање Косова бити неупоредиво теже од хашког.

Тај ултиматум ће се јавно поставити кад на дневни ред дође приступање Србије ЕУ.

Коштуница: Није. Нисам хтео опстанак владе по цену трулог компромиса и да као њен председник спроводим политику која није у интересу Србије. Како се ствари даље одвијају, постаће јасно на основу информација које долазе из именованих и неименованих извора из ЕУ, да ће то питање односа Косова и ЕУ ”морати да се разјасни”.

Мислите ли да ће Запад поставити тај ултиматум Косово или ЕУ?

Коштуница: Уверен сам да ће питање Косова бити неупоредиво теже од хашког. Тај ултиматум ће се јавно поставити кад на дневни ред дође приступање Србије ЕУ.

Како доживљавате критике које добија Вук Јеремић, кога често оптужују да води вашу спољну политику?

Коштуница: Наше спољне политике се суштински разликују.

У чему?

Ја сам еврореалиста.
Тај тип политичара је све више у већини и у самој ЕУ.

Коштуница: Да ли је потребно да питам која је сврха Еулекса на Косову? Закамуфлирана помоћ за стварање независне државе! Или протокол између Еулекса и МУП-а Србије, којим се практично признаје граница између Србије и Косова?

Сматрате ли себе евроскептиком?

Коштуница: Ја сам еврореалиста. Тај тип политичара је све више у већини и у самој ЕУ.

Хоће ли Србија бити део ЕУ и да ли ће то бити с Косовом или без њега?

Коштуница: Србија треба да буде у ЕУ, али само целовита, с Косовом.

Колико се ваш еврореализам коси са оним што Вам Томислав Николић често пребацује у последње време, да нисте довољно јасно опредељени за ЕУ?

Пошто Србија тоне у све дубљу и већу економску и политичку кризу, грађанима поред сопствене муке сигурно није до јалове расправе о сујети у политици.

Коштуница: Дела говоре за себе. Иза моје биографије стоји укорењеност у европску традицију и културу.

Да ли Вам смета кад вам Николић дели лекције о том питању?

Коштуница: Претпостављам да се и Николић залаже да Србија уђе цела у ЕУ, а не без Косова.

Какав је Ваш однос с лидером СНС? Да ли бисте за њега могли рећи да је Ваш пријатељ у политици?

Коштуница: Ни за кога с ким сам сарађивао нисам употребљавао ту квалификацију.

Николић Вам је јуче у једном интервјуу пребацио да из Вас проговара сујета и да због тога међу вама нема чвршће сарадње?

Све док је велика вест да смо добили кредит, не пише нам се добро.

Коштуница: Пошто Србија тоне у све дубљу и већу економску и политичку кризу, грађанима поред сопствене муке сигурно није до јалове расправе о сујети у политици. Зато препуштамо Николићу да се, ако хоће, и даље бави проблемом сујете и анализира га. За ДСС је једина права тема извлачење Србије из ове све теже кризе.

Николић сматра да сте Ви пре за сарадњу с радикалима него са СНС?

Оно што је заједничко опозицији јесте циљ да се распишу избори, и у остваривању тог циља сам за сарадњу са свима у опозицији.

СНС и НС управо прикупљају милион потписа за расписивање избора. Упадљиво је одсуство ДСС.

Коштуница: Подржавамо сваку акцију опозиције за расписивање ванредних избора. Не такмичим се с другима.

Колико је честа комуникација између Вас и Николића?

Коштуница: Довољно честа.

Кад сте се последњи пут чули телефоном?

Србији је потребна потпуна сарадња с Хашким судом. Та сарадња се мора окончати, јер је у интересу земље.

Знате шта, с неким људима се не морате чути телефоном да бисте одржавали комуникацију.

Страхујете ли да Вас можда прислушкују?

Коштуница: Нисам оптерећен тиме. Јавно сам много критичнији него у телефонским разговорима.

Да ли бисте били део владе у којој би Николић био премијер? Рекли сте да ће најјачи одређивати премијера.

Коштуница: Предуслов за формирање владе је да грађани гласају за програме странака које могу да се обједине под заједничку политику. Наравно, други предуслов је број освојених гласова.

Како до избора? Прикупљањем потписа то тешко да ће бити могуће.

Коштуница: На све могуће начине. Потписима, критиком у Парламенту…

Све је то јалово.

Коштуница: Није ако видите да је највише за расписивање избора урадио сам народ у Лапову или Куршумлији, тамо где се лоше живи. Тиме народ шаље врло јасну поруку власти.

Народ је пре две године на изборима врло јасно рекао и шта мисли о раду ваше владе.
У том тренутку се гласало на основу две велике обмане: да су Косово и ЕУ два одвојена процеса, односно да нема никакве везе што је 19 земаља ЕУ које су признале Косово ставило потпис на Споразум о ССП. Да не говорим о „Фијату”, бесплатним акцијама…

Шта би ДСС конкретно урадио да прекине економску агонију?

Коштуница: Све док је велика вест да смо добили кредит, не пише нам се добро. Ваљда постоји и пољопривреда, енергетика, неке привредне и индустријске гране које су сада запостављене или уништене.

Шта Вас је спречавало да у претходне две владе које сте водили оживите привреду?

Разлика између мене и ”другосрбијанаца” јесте у томе што ја њима не оспоравам право на другачије мишљење.

То је њихов однос према демократији, али и наставак менталитета какав је постојао у комунизму.

Коштуница: Погледајте показатеље и схватићете да је све било другачије и боље него данас.

Чекајте, да је народ био задовољан, он не би на изборима гласао тако како је гласао.

Коштуница: Србија је између истине и лажи изабрала ово друго. То је на кратак рок донело победу садашњој власти, али како ствари на дужи рок стоје, показују несрећни људи широм Србије.

Замерате ли себи што сте Г17 плус и Млађану Динкићу препустили комплетно вођење финансија у држави?

Коштуница: Та влада је била заснована на компромису, али су најбољи економски показатељи управо из тог периода.

Како је могуће да је тај исти Динкић онда спроводио добру економску политику, а сада је ситуација катастрофална?

Коштуница: Економску политику тада је водила цела влада, а истина је да је сада под овом владом стање у земљи катастрофално.

Треба ли Србија да ухапси Ратка Младића и изручи га Хагу?

Коштуница: Србији је потребна потпуна сарадња с Хашким судом. Та сарадња се мора окончати, јер је у интересу земље.

Како доживљавате вишегодишње нападе представника тзв. друге Србије, који у Вама виде неку врсту политичког кишобрана за убице Зорана Ђинђића?

Коштуница: Не могу имати озбиљан однос према нечему што је неистина. Разлика између мене и ”другосрбијанаца” јесте у томе што ја њима не оспоравам право на другачије мишљење. То је њихов однос према демократији, али и наставак менталитета какав је постојао у комунизму.

Курир, 25. 2. 2010. године

Војислав Коштуница је члан Управног одбора Фонда Слободан Јовановић

Ако је живот увек оваква свињарија…

Никад ми, док сам био безбрижан и млад, песма Једна истина у априлу не би ишла уз Плави чуперак. Ко да замисли непревазиђеног песника школских љубави као дете-надничара: /Памтим једини закон Баната:/“Газдама земљу! Цркни гољо!”/Псовке и батине биле су плата./Пролеће – суза преко поља./ Колико боли и једа!

Ових дана, нешто мислим, да ови стихови Мике Антића нису онда могли имати „праву снагу” и зато што смо их читали у времену кад ових слика није било и кад је то могло изгледати као да песник одрађује неки посао „за режим”, који тако показује колико је напредовао у односу на ону „бившу Југославију” у којој „нисмо имали ништа, а онда су дошли Немци и уништили нам све”.

Али ови Микини стихови све више личе на будућност: /Узеше деди једног дана/последњег коња у дуг./Веле:”Шта фали, стоко погана,/да сам повучеш плуг?”/

Додуше, можда сам оптимиста, није немогуће да су слике као ова и сама садашњост. Али ни песма, као ни живот, ту не завршавају: /Штета што тада није била/песница, – паорска светиња,/им’о бих детињство у априлу,/топло, румено, од цветања./Овако, ето, крај свега тога,/ја дечак балав и бос/научих прво да псујем бога,/а онда, – да бришем нос./

Сетих се ових стихова док читам како земља у Србији, полако али сигурно, мења власника. Јавља се како су она браћа за коју се у неколико држава тврди да су „диловали” кокаин куповала, преко посредника, „хиљаде хектара плодног земљишта у Војводини”. Тако се причало и писало и за неке људе „с ону страну закона” који су аванзовали у тзв. заштићене сведоке.

Земљу слободно и без ограничења истих купују и они чији је новац „чистији”. Објављују се листе: 1. Ђорђе Ницовић, 2. Мирослав Мишковић, 3. Миодраг Костић, 4. Предраг Матијевић, 4. Ивица Тодорић, 5. Ирски фонд Baltic Propertuy Investment… (У листи су спојени приватно власништво над земљом и дугогодишњи закуп „ничије” државне земље.)

Процењује се да су наши латифундисти шампиони у Европи. Некад чувени ПКБ, са 18,5 хиљада хектара, добацује тек до пола ових латифундија. „Њихови поседи су, такође, већ премашили и оне које је поседовао највећи европски латифундиста између два светска рата гроф Андрија Чекоњић, који је до национализације, на потезу од румунске границе до Банатског Двора, имао 36.000 катастарских јутара, односно 19.000 хектара земље, да би после национализације 1946. умро као беземљаш у највећој беди.”

Шта је иронија историје! После рата 1945. године, држава је у Војводини нашла 1.193 кулака. Да би направила ред по својој мери одузела је у просеку 70,5 хектара по кулаку. „Управо комплекс од седамдесетак хектара се данас у Европи сматра оптималним за профитабилно пољопривредно и комерцијално газдинство.”

Шта је иронија историје! После рата 1945. године, држава је у Војводини нашла 1.193 кулака. Да би направила ред по својој мери одузела је у просеку 70,5 хектара по кулаку. „Управо комплекс од седамдесетак хектара се данас у Европи сматра оптималним за профитабилно пољопривредно и комерцијално газдинство.” Али, није Европа увек мера за Србију. Кад је земља у питању, радије би да будемо Јужна Америка.

Једна неодговорна власт као од шале улази у сложен процес мењања власништва над земљом, рекло би се, потпуно несвесна у шта се упушта. Односно, изгледа као и да је баш брига. Овде је одавно заживела „бећарска економија” (проф. Ј. Душанић) у којој важи један једини принцип: продај данас све што ти је остало, јер сутра већ то ће продавати они други. Зато је у Србији приватизација увек била распродаја. Са земљом је то још трагикомичније.

Иза појма беземљаш крије се најстрашнија судбина човека ратара.

Бити надничар на земљи где расте пшеница није исто као бити надничар у млину.

У млин се иде на посао. Од шест до два. На земљи се живи.

На земљи човек постаје креативно биће.

На земљи се ради као што се дише.

На земљи се преживљава кад дођу тешка времена.

Некад се то звало „аграрно питање”. Једно од кључних питања у европским политикама. На пароли „Земља сељацима!”, са простим објашњењем да земља треба да припада онима који је обрађују – некако у складу с оним што носи узвишено расположење у песмуљку Мике Антића – добијала се држава. А и они који су успевали да се измакну матици револуције, имали су на уму значај те чињенице. Има ту, око земље, нечег исконског. Зато много људско биће право на земљу доживљава као природно право. Не баш као право на ваздух и право на воду, али – није му страна она русоовска прича како је сво зло приватне својине, а које није мало, започело кад је некад неки предак оградио неку парцелу и рекао: Ово је моје.

Са земље се убире храна, из земље извире вода, на земљи човек поставља „своје огњиште”. Никад човек не осети на својој кожи шта је неправда као кад га лишавају земље. То је више од увреде и страшније од бола. Колико пута је брат на брата дигао руку због земље, колико је ратова покренуто. Плодна земља је живот.

Наша претходна држава се хвалила како је решила аграрно питање. Спровела је „аграрну реформу”. Било је болно. Било је безакоња. Али, успостављен је један однос. Трајао је пола века. Тешко би се неко усудио да каже да је био неподношљив и да је изазивао конфликте. С времена на време су наши репортери, онако изнебуха, приповедали како „укрупљени посед даје више”, како се ту „агротехничке мере примењују лакше”, итд. Али, не могу се људске потребе свести на агротехничке мере и принос по хектару. Иза појма беземљаш крије се најстрашнија судбина човека ратара. Бити надничар на земљи где расте пшеница није исто као бити надничар у млину. У млин се иде на посао. Од шест до два. На земљи се живи. На земљи човек постаје креативно биће. На земљи се ради као што се дише. На земљи се преживљава кад дођу тешка времена.

Док се тешко сиромаштво у Србију увлачи као мраз у пукотине у зиду, наша држава креира и спроводи „нову аграрну политику” тако што пушта поплаву новца свакаквог порекла да се утапа у наше оранице и пашњаке. Колико год да је стање било недовољно добро, овако се претвара у много горе.

Узмимо само питање власништва странаца над земљом. Нађен је начин не само за Ивицу Тодорића у случају „Фрикома” и за онај Ирски фонд, већ и за Британца Александера Хонтера у Новој Црњи, за Мађаре у Перлезу, за компанију „Мидленд” у Врбасу, итд. „Иако је нашим важећим Законом о земљишту забрањена продаја ораница странцима, они су, ипак, на мала врата дошли у посед више од 15.000 хектара земље захваљујући Закону о приватизацији и његовом тумачењу.”

А наша посвећеност европским интеграцијама иде дотле да смо се обавезали да „за четири године дозволимо странцима да купују оранице”. Без тумачења. Чисто. Један кроз један! Каква лакомислена дарежљивост! А „Немци су приликом припајања Источне Немачке на овај посао изгубили 9 година”. Пољаци су добили 12 година одлагања. Хрватска је недавно затражила исте услове као и Пољска. Нико од нових чланица Уније нема испод 7 година одлагања. Чак пет земаља које су већ у Унији тражиле су одлагање на 10 година – Бугарска, Чешка, Словачка, Мађарска и Летонија. А Румунија је преговоре започела са минималним роком од 15 година.

Али Србија је нешто друго! Увек спремна да даје све ни зашта! Само да може да у унутрашњој пропаганди води необуздану кампању „олако обећане брзине”. Све за „бели шенген”! Додуше, да не грешимо душу, било је овако неодговорних влада. „Прелазни рок од 7 година, као и остале нове чланице, добиле су и две државе које у преговорима одлагање за продају нису ни тражиле – Естонија и Литванија”. Наши су, изгледа, бар тражили. То ће их за мерицу издвојити од поменутих.

Европска Унија, као страна у преговорима, мора да мисли о томе због себе. Јер, кад јој се нека тако неодговорна земља придружи, та неспособност да разуме сопствене проблеме постаје, у некој мери, и проблем Уније. И у Бриселу су „свесни да је продаја пољопривредног земљишта странцима за нове чланице осетљиво питање, обзиром на велики проценат становништва које се бави пољопривредом, развијеност институција за трговину земљиштем и због знатно ниже цене земљишта него у другим чланицама ЕУ”.

Председник Удружења пољопривредника Суботице Мирослав Ивковић је ресорном министарству послао отворено питање „да ли је закон прављен да би до државне земље дошли пољопривредници или тајкуни”.

У ужурбаној Србији је 1,1 милион сеоских домаћинстава.

Али тзв. „урбана Србија” одбија да разуме у чему је проблем са укидањем „руралне Србије”. „Урбана Србија” воли да по нечему буде урбанија и од саме Европе. Зато се она, свесна своје интелектуалне надмоћи над својим сељацима, баца на производњу аутомобила у тренутку кад је продаја те робе у Европи пала за 40%. Она ће, док гаси и последње остатке некадашње индустрије, да гради широке асфалтне путеве да сиротиња која неће имати шта да ради, ни у селу ни у граду, кад крене да „кампује” или понесе свој бес према престоном Београду има раван терен.

Док, Европска Унија, ето, разуме да се мора бити опрезан, наши „грађани” верују да се мора „снажније ићи напред”.  Па, ко жив ко мртав. У свему, најпоразнија је чињеница да се упозорење нема коме послати. Наш машиновођа и његови ложачи немају времена ни да саслушају путнике. Председник Удружења пољопривредника Суботице Мирослав Ивковић је ресорном министарству послао отворено питање „да ли је закон прављен да би до државне земље дошли пољопривредници или тајкуни”. Што ли то пита?

Можда тек слути да све ово на добро изаћи не може. Можда зна да оне две-три ТВ-серије, у којима су кулаци третирани као несрећни људи према којима је учињена неправда, не могу да промене парадигму. Јер, увек је надничарење на њиви понижење: /“До јесени је доста да цркнеш крај бразде./Жудим к’о нико, вршидбе у Банату,/јер све кад прође, добићу јанкел од газде,/и метар жита, – прву ђутурашку плату.”/

Иако је стварно наивно плашити такву силу као што је држава неким стихом, сасвим на крају, као опомену, додајем и овај стих Мике Антића – његово дечачко сећање на слику из 1940. године: /“Синоћ сам сео на рогаљ међу старије,/и видех: патња у мозгу им се врти./Ако је живот увек оваква свињарија,/мораћу радост да измислим пре смрти.”/

Власт која не разуме колико је земља важна, сигурно срља у 1940. годину.

10 – У љубави смо са НАТО-ом. Освојио нам је срце Србије.

9 – Наше црвене линије су линије мањег отпора.

8 – Знам да ме лажете, али није ред да вам не верујем.

7 – Ко призна Косово, пола му се прашта.

6 – Земља нам се скратила, а ми се задужили.

5 – Џаба ме цитирате – променио сам странку.

4 – Вођа гледа само напред, јер се плаши своје сенке.

3 – Не може више да се стеже каиш. Осим око главе…

2 – Затражио сам социјалну помоћ. Плата ми је једва нешто већа од просечне.

1 – Сваки Србин на власти наследио је најгоре претходнике и славне претке.

Ни НАТО ни војна неутралност, ни било која друга опција Србији неће бити од помоћи уколико не развије сопствени систем одбране. У исто време, наша држава мора помно да прати потезе главних геополитичких играча света, пре свега, овог савеза, и на изазове који су пред њом одговара мудро, оценили су генерал пуковник Бранко Крга и Мирослав Лазански, учесници трибине Фонда Слободан Јовановић, одржане у Коларчевој задужбини.

Чињеница да истраживања јавног мњења показују како свега двадесетак одсто грађана подржава улазак у Северноатлантску алијансу, као и све чешће поруке државног врха да Декларација о војној неутралности наше земље неће бити мењана, према њиховом мишљењу, указују да Србија у скорије време неће приступити овом војном савезу.

Чак и да жели, Србија не може да уђе у НАТО уколико не призна независност Косова, поручио је Лазански.

- Алијанса у своје редове не прима земље које имају нерешене територијалне проблеме, што се видело на примеру неколико држава из окружења, попут Румуније и Мађарске које су биле приморане да под хитно реше све међусобне спорове. Уколико би одлучили да затражимо чланство, бојим се да ће први ултиматум бити „добросуседски односи са Косовом”, односно, његово посредно признавање – рекао је Лазански и додао да ако Србија и даље остане при ставу да никада неће признати самопроглашену независност јужне Покрајине, то значи да она сигурно неће ући у НАТО.

Генерал-пуковник Бранко Крга:

Боље би било да потенцирамо да је наш став да се актуелни кризни проблеми у свету могу решавати искључиво мирним путем.
Да наглашавамо како није време да се разматра војно сврставање, јер би нас сигурно више поштовали и САД и Европа, што је много боље него да се понижавајуће гурамо у ту Алијансу.

Северноатлантски пакт је учинио страшне неправде српском народу у коме, логично, не може да ужива поверење, али то не значи да треба себи да доделимо улогу главног коловође у кампањи против НАТО-а.
Алијанси то не би засметало, а Србији ни мало користило.

Северноатлантски пакт је учинио страшне неправде српском народу у коме, логично, не може да ужива поверење, али то не значи да треба себи да доделимо улогу главног коловође у кампањи против НАТО-а. Алијанси то не би засметало, а Србији ни мало користило, истакао је са своје стране Крга.

- Боље би било да потенцирамо да је наш став да се актуелни кризни проблеми у свету могу решавати искључиво мирним путем. Да наглашавамо како није време да се разматра војно сврставање, јер би нас сигурно више поштовали и САД и Европа, што је много боље него да се понижавајуће гурамо у ту Алијансу. Тим пре, јер позитиван став наших грађана према ЕУ показује да у Србији не влада анти- западно расположење. Уколико се којом несрећом поново појави потреба за војним сврставањем, Србија ће знати да изабере праву страну. То је више пута кроз историју показала – рекао је Крга и објаснио да се појам војне неутралности код нас тренутно погрешно тумачи. Не може се бити дословно неутралан када је у питању одбрана сопствене земље.

- Није довољно донети декларацију о неутралности и ту ставити тачку. Ради се о опредељењу за самостално решавање сложених проблема одбране, сада и у будућности. Зато је све то неопходно операционализовати стратегијско- доктринарно-нормативним документима, као и организацијом људских и материјалних војних ресурса који су више од 20 година у заостатку. Проблем је што се ово опредељење уопште не помиње у Стратегији националне безбедности коју је октобра 2009. године усвојила Народна скупштина, иста институција која је донела и Декларацију о војној неутралности – нагласио је Крга.

Један од главних аргумената заговорника приступа Србије НАТО-у је да нашу војну неутралност нико од међународних фактора није званично прихватио, што је чини „мртвим словом на папиру”. Да би била правоснажна, међутим, она и не мора да има потврду, објаснио је Лазански.

Мирослав Лазански:

Чак и да жели, Србија не може да уђе у НАТО уколико не призна независност Косова.

Нико није успео да направи тачан прорачун да ли се уласком у Алијансу животни стандард повећава или не.
Пољска војна индустрија је, на пример, пропала.
Румуни не живе много боље него за време Чаушескуа.  Прошлогодишњи штрајк 700.000 радника ове суседне земље то потврђује.

- Ако узмемо пример Швајцарске, Шведске, Аустрије или Финске, видећемо да свака држава има различит модел проглашене неутралности. Није истина, рећи ће многи стручњаци, да када се прогласи војна неутралност она мора бити потврђена и међународним споразумом. Чак и да је тако, то опет ништа не значи, јер док су некада ратови почињали дипломатским нотама, данас нису ни проглашени, попут агресије на СРЈ 1999. године. Били неутрални или не, сплет околности одлучује да ли ћете бити нападнути. Имали смо војни савез са Грчком уочи Другог светског рата. Када је Мусолини напао из Албаније, Атина је тражила помоћ од званичног Београда. Наша влада је одговорила да савез не доживљавамо на тај начин. Годину дана након тога када су силе осовине угрозиле нас, српска влада је тражила подршку Грчке, и добила исти одговор који је и она њој дала. Савези су релативна ствар – сматра Лазански.

Економске предности чланства у НАТО-у, које наглашавају заговорници приступа, он је оценио као дискутабилне.

- Нико није успео да направи тачан прорачун да ли се уласком у Алијансу животни стандард повећава или не. Пољска војна индустрија је, на пример, пропала. Румуни не живе много боље него за време Чаушескуа. Прошлогодишњи штрајк 700.000 радника ове суседне земље то потврђује – рекао је Лазански и додао да морамо помно да пратимо како се развија нови концепт НАТО-а. Чињеница да је Вашингтон одбио недавни план о колективној безбедности руског председника Медведева, говори да Северноатлантска алијанса није спремна да прихвати укидање њеног монопола у безбедносној политици, пре свега Европе.

- Медлин Олбрајт је најавила да у 21. веку за НАТО неће бити граница. То значи да ће се после битке против тероризма, коју ће изгубити, фокусирати на људска права, пирате, изворе енергије… То је широка лепеза могућности која му даје за право да крши суверенитет било које земље у свету. Сетимо се да обећање овог војног савеза дато Горбачову да се неће ширити на исток, као и многа друга, никада нису поштована – закључио је Лазански.

Преузмите текст у PDF формату: Слободан Самарџић: Европска Унија – светска сила за боља времена 207 KB

Апстракт. У раду је изложена анализа спољне и безбедносне политике Европске уније. Она се спроводи од почетка деведесетих година прошлог века без већег успеха посматрано са становишта циљева спољне и безбедносне политике који су промовисани у оснивачким уговорима ЕУ. То је време настанка униполарног света и његове кризе која се уочава последњих година. Европска унија није успела да створи свој идентитет на међународној сцени и поред врло учесталих и интензивних покушаја да посредује у решавању тежих конфликата у Европи и свету. Показало се да ЕУ не поседује одговорајуће механизме и инструменте за формулисање и вођење сопствене спољне и безбедносне политике. Тај недостатак временом је утицао на настанак инерције праћења и навике секундарног деловања у стратегијама и акцијама јачих играча као што су САД и НАТО. Ова тенденција заједничке спољне и безбедносне полтике ЕУ има повратан утицај на унутрашње процесе европске интеграције пре свега посредством стратегије и праксе проширења Уније. Стабилна политика проширења од средине деведесетих година утопљена је у неефикасну и несамосталну спољну и безбедносну политику ЕУ. То је происходило губљењем унутрашње легитимности и спољњег ауторитета Уније које је она поседовала до усвајања уговора из Мастрихта.

Европска унија није успела да створи свој идентитет на међународној сцени и поред врло учесталих и интензивних покушаја да посредује у решавању тежих конфликата у Европи и свету. Показало се да ЕУ не поседује одговорајуће механизме и инструменте за формулисање и вођење сопствене спољне и безбедносне политике. Тај недостатак временом је утицао на настанак инерције праћења и навике секундарног деловања у стратегијама и акцијама јачих играча као што су САД и НАТО.

У време врхунца европских интеграција у кључу тадашње Европске заједнице почетком деведесетих година прошлог века, у ревизионом тексту њеног оснивачког уговора који ће брзо постати Уговор о Европској унији, међу осталим циљевима новоформиране Уније наведен је и овај: да (Унија) потврђује свој идентитет на међународној сцени, посебно вођењем заједничке спољне и безбедносне политике, што обухвата и постепено стварање заједничке одбрамбене политике, која може довести до заједничке одбране (Уговор о Европској унији, чл. 2, т. 2).

Стратезима развоја европских интеграција у то време се чинило да је дошао час да ова до тада изразито тржишно-економска интеграција прекорачи Рубикон на чијој се другој страни налази политичка интеграција. Нужна последица овакве оријентације јесте потреба да се „потврди идентитет (Уније) на међународној сцени”. Таква формулација подразумева да је одређени „идентитет на међународној сцени” већ био достигнут деловањем Европске економске заједнице. „Потврђивање” тог идентитета употребом посебних и нових средстава – „вођењем заједничке спољне и безбедносне политике” итд. – наводи на закључак о новој стратегији Европске заједнице, сада већ Европске уније, и према унутра и према споља: она треба да постане нова политичка заједница и као таква јачи чинилац на међународној сцени.

Данас ће се многи присетити да је то било време врхунца евроентузијазма, а многи ће приметити да се такво расположење духова међу политичарима, академским људима и у јавном мњењу Европе до данас није поновило. Од почетка деведесетих па надаље може се прилично егзактно показати пад „европске идеје”, или, мање драматично изражено, њено свођење на сијасет партикуларних стратегија и калкулација различитих актера унутар Уније. Овде не би било ничег забрињавајућег или упозоравајућег да је Унија у међувремену, током протеклих шеснаест година (од ступања на снагу Уговора из Мастрихта), направила озбиљнији напредак у области својих уговорно прокламованих политичких циљева. Али, не само да никакав напредак овде није постугнут, већ је велики експеримент у области „класичне политике” происходио губљењем јасне стратегије развоја Уније у надолазећем мултиполарном (или, ако се хоће, постуниполарном) свету чији је она некада била весник и главни промотер.

Доба политичке невиности – тржишно друштво на делу

Успешан почетак тзв. секторске интеграције педесетих година, настављен је стварањем царинске уније, заједничког тржишта и, коначно, економске и монетарне уније (још увек недовршене у просторним релацијама ЕУ). Крајем осамдесетих година прошлог века европске заједнице су деловале као остварени пројекат тржишног друштва над којим се готово идеално надограђује систем правних правила (комунитарно право) и систем политичких институција и стручних тела у којима се доносе меродавне одлуке за ефикасно функционисање економског живота и бројних удружења и интересних група у условима слободне тржишне игре.

Пуних четрдесет година европске заједнице су се развијале у сенци блоковске поделе Европе и света. Оваква констелација пружала је готово идеалне услове за експеримент на тему шта све може да постигне слободна тржишна интеграција више држава. Стицајем историјских околности ослобођене појединачних стратешких брига око великих безбедносних, одбрамбених и међународно-политичких питања, све већи број западноевропских држава укључивао се у пројекат тржишних и економско-технолошких интеграција. У условима свеопште блоковске поделе, државе западне Европе преместиле су питања високе светске политке под окриље НАТО савеза и тиме ослободиле простор за ангажовање око стварања заједничког тржишта.

Оваква пракса постепеног и постојаног обједињавања, иако функционално омеђена, није од самог почетка била лишена паневропских идеја о вечном миру у условима растућег економског благостања, културног прожимања и унутрашње безбедности европских народа. У Декларацији Робера Шумана од 9. маја 1950. године пронађен је идеалан спој онога шта и онога како: прапочетак будуће федерације европских држава јесте заједница за угаљ у челик коју за почетак творе само две државе, Француска и Немачка, којима се касније прикључују и друге, а начелно све европске државе. И као што се просторно овај савез не ограничава на Француску и Немачку, он се функционално не ограничава само на угаљ и челик. Он се, по изворној Шумановој замисли, стретешки усмерава ка политичком савезу европских држава и народа.

Успешан почетак тзв. секторске интеграције педесетих година, настављен је стварањем царинске уније, заједничког тржишта и, коначно, економске и монетарне уније (још увек недовршене у просторним релацијама ЕУ). Крајем осамдесетих година прошлог века европске заједнице су деловале као остварени пројекат тржишног друштва над којим се готово идеално надограђује систем правних правила (комунитарно право) и систем политичких институција и стручних тела у којима се доносе меродавне одлуке за ефикасно функционисање економског живота  и бројних удружења и интересних група у условима слободне тржишне игре. Теоретичари либерализма и поклоници теоријског неофункционализма могли су поносно да констатују да је створен наднационални модел европског homo economicus-a, чије ће усавршавање у дубину само утицати на његово простирање у ширину, онолико постепено и полагано колико то допушта темпо одумирања традиционалних политичких идеја и институција.

Бројни међународни уговори и споразуми које је ЕЕЗ закључивала најмање су били обични трговински уговори о размени роба. Много чешће овде се радило о установљењу односа ЕЕЗ и појединих држава или група држава (посебно у Африци, Карибима и на Пацифику) у читавном низу питања – поред трговине, и у области научног и технолошког развоја, образовања, разних врста техничке и финансијске помоћи и др. Ти односи најчешће нису били економски реципрочни, већ су уговорима успостављани привилеговани статуси партнера ЕЕЗ по читавом низу позиција.

Упоредо са унутрашњим, Европска (економска) заједница почела је да гради свој идентитет и у међународним релацијама. Њена ограничена уговорна способност у међународној трговини током шездесетих година нагло се проширила већ почетком седамдесетих после једне пресуде прецедентног карактера Европског суда правде, којом је она стекла право да своје међународне економске односе са државама, групама државе и међународним организацијама развија у свим областима своје надлежности. Од тада па надеље, Европска економска заједница развила је систем међународног уговарања – обични трговински уговори, уговори о трговини и сарадњи, споразуми о придруживању – и посредством тог уговорног система почела да задобија велики престиж и углед, посебно међу земљама тзв. трећег света. Бројни међународни уговори и споразуми које је ЕЕЗ закључивала најмање су били обични трговински уговори о размени роба. Много чешће овде се радило о установљењу односа ЕЕЗ и појединих држава или група држава (посебно у Африци, Карибима и на Пацифику) у читавном низу питања – поред трговине, и у области научног и технолошког развоја, образовања, разних врста техничке и финансијске помоћи и др. Ти односи најчешће нису били економски реципрочни, већ су уговорима успостављани привилеговани статуси партнера ЕЕЗ по читавом низу позиција.

У свету у коме је политичка, а пре свега војна, моћ била распоређена биполарно, који је био подељен по линији интересних сфера двају војно-политичких блокова, деловање ЕЕЗ у међународним релацијама деловало је као права развојна алтернатива и као наговештај другачије, у сваком погледу боље, будућности. Упоредо са блоковском политиком силе и доминације, рађала се нова политика развоја која је свој утицај у свету мерила показатељима привредног раста и социјалне добробити неразвијених земаља или држава у развоју.

Растући међународни престиж Европске економске заједнице имао је унутрашњи пандан у повећаној легитимности система. Његова функционална ефикасност и видљива корисниост за све већи број привредних субјеката и друштвених категорија чинила је његову социјалну оправданост и привлачност све већом.

Растући међународни престиж Европске економске заједнице имао је унутрашњи пандан у повећаној легитимности система. Његова функционална ефикасност и видљива корисниост за све већи број привредних субјеката и друштвених категорија чинила је његову социјалну оправданост и привлачност све већом. Рана легитимност првих година интеграције садржана у успешно спроведеној одлуци да се окрену леђа ратничкој истоји Европе, али и да се фактор Немачка уведе у трајан систем мирнодопских обавеза, замењена је током седамдесетих и осамдесетих година фактором користи појединца у окружењу опште користи друштва, што је било изводљиво само на ширем трансдржавном плану. Током седамдесетих и осамдесетих година чинило са да је развој интеграције (и у дубину и у ширину) иреверзибилан и да је Заједница већ почела да легитимише саму себе. Али, спонтано отворено питање легитимности Заједнице нужно је било суочено са конкретнијим питањем о врсти и природи те легитимности.

На ово питање више светла ће бацити тек потоња дискусија о демократији у Европскиј унији која ће се распламсати током деведесетих година. То није чудно будући да је почетком те деценије Европска заједница закорачила у сферу политичког у традиционалном смислу и самим тим се вратила на терен класичних дискусија. Таквом развоју није допринела само одлука, садржана у ревидираном оснивачком уговору, да се пређе на (додуше опрезну) интеграцију у области спољне и безбедносне политике, правосуђа и унутрашњих послова. Поред ових класичних политичких области, Уговор из Мастрихта увео је и „грађанство Уније”, дакле категорију која најдиректније провоцира тему о њеном (не)демократском карактеру.

Из те уговорне и општетеоријске перспективе гледано, постало је јасно да и емпиријски и теоријски тржишно друштво ЕЗ с краја осамдесетих производи само легитимност резултата (тзв. output легитимност).

Из те уговорне и општетеоријске перспективе гледано, постало је јасно да и емпиријски и теоријски тржишно друштво ЕЗ с краја осамдесетих производи само легитимност резултата (тзв. output легитимност). Она (ЕЗ) је, наиме, прихватљива својим актерима, и оправдана у њиховим очима, дотле док даје добар резултат у мерилима тржишне или тржишној логици блиске корисности. Традиционална деонтолошка легитимност (легитимност као својеврсни input система) припада само државама чланицама.

Оваква подела била је разумљива, иако у то време још недовољно рефлектована, све до почетка деведесетих година, када је на последњем познатом таласу евроентузијазма новоформирана Европска унија ушла у сложени експеримент зрелости самог пројекта свеобухватних европских интеграција.

Искушења политичког пројекта Европа

Изнутра, са становишта развоја европских заједница, посебно његовог убрзања у другој половони осамдесетих година, изгледало је мање-више природно да се крене и у дотадашњи забран политичког. Посебно је функционалистичка логика интеграције налагала ову спонтаност прогресије где интеграционо кретање од сектора до сектора мора у једном моменту додирнути и области спољне и унутрашње безбедности и њихове подсекторе као што су спољна политика и безбедност, одбрана, унутрашњи послови и правосуђе.

Европска унија је настала на размеђи времена. Један војно-политички блок се гасио, док је други правио стратегију свог деловања у свету који је изгубио првобитни разлог његовог настанка и постојања. У таквом миљеу далекосежних промена нико није могао да сагледа прави смисао, последице а ни најближе исходе одлуке да Европска заједница добије и своју аутентичну политичку димензију.

Изнутра, са становишта развоја европских заједница, посебно његовог убрзања у другој половони осамдесетих година, изгледало је мање-више природно да се крене и у дотадашњи забран политичког. Посебно је функционалистичка логика интеграције налагала ову спонтаност прогресије где интеграционо кретање од сектора до сектора мора у једном моменту додирнути и области спољне и унутрашње безбедности и њихове подсекторе као што су спољна политика и безбедност, одбрана, унутрашњи послови и правосуђе. По тој логици ствари, ти ће се подсектори нужно претворити у „политике” (policies) које ће се, када за то дође време, спроводити исто као и оне у области пољопривреде, саобраћаја, конкуренције, царина и сл. Интеграциони потенцијал „одоздо” и „кроз”, чији су носиоци бројни корисници процеса интеграције, шириће се природно и на област која се традиционално сматра тврдим језгром државне суверености. Онако како су меки слојеви суверености, као што су трговинска политика, режим промета фактора производње (робе, радне снаге, капитала и услуга), правила конкуренције на ширем међудржавном простору и др., улазили у орбиту заједничких правила и наддржавне контроле, тако ће и поменути тврђи слојеви државне суверености морати да се прилагоде добу своколике интеграције.

Нису сви, разуме се, делили овакве (неофункционалистичке) идеје о интеграционој прогресији. Посебно сумњичав у том погледу био је слој највиших представника држава чланица у чијим се рукама и данас налазе полуге последње одлуке у свим стратешким питањима ЕУ. Два су разлога ове „стратешке сумње” овде најважнија. Прво, природа њихове политичке позиције као највиших представника држава чланица налагала им је улогу конзервативних чувара европског поретка ствари чији корен сеже све до Вестфалског мира 1648. године. Друго, у једном важном сегменту језгра државне суверености, оном одбрамбеном и спољно-безбедносном, ове државе су се већ налазиле обједињене у једном савезу створеном пре четрдесетак година, НАТО савезу. То, међутим, није био само европски савез држава, већ, како му само име каже, евроатлантски савез држава.

Да није дошло до распада Варшавског пакта и, у вези са тим, до неочекиване могућности проширења утицаја Европске заједнице до граница Русије, оснивачки уговор Европске економске заједнице сасвим сигурно не би увео у свој реформисани садржај читаву посебну област о заједничкој спољној и безбедносној политици укључујући и клице заједничке одбране. Одредбе из важећег Јединственог европског акта (1987) о сарадњи у спољној политици вероватно би још за дуже време биле довољне да задовоље потребе држава чланица тадашње ЕЕЗ за синхронизованим наступом у стварима међународних политичких и безбедносних односа. Поменуте велике промене у европским и светским релацијама представљале су изазов који се није могао пропустити.

Чињеница да је ЕУ са Мастрихтом отворила поглавље заједничке спољне и безбедносне политике није била безбедносно проблематична ни за једну европску земљу, рачунајући ту и Русију, из једног ситуационог разлога. Преовладало је опште мишљење да је интеграциони, а то значи развојни и мирнодопски, потенцијал Европске уније такве природе да он може бити права алтернатива не само доскорашњој блоковској подели света, већ и остаку те поделе садржаном у постојању једине преостале војно-политичке силе, Атлантског савеза. Стога не да није било проблематично, већ је деловало крајње логично и општеприхватљиво, да ЕУ ојача своју спољнополитичку и безбедносну способност и циљу успешног наставка своје мирне развојно-безбедносне мисије како у Европи тако и у свету.

На својој непосредно видљивој површини догађаји у Европи почеком деведесетих изгледали су прилично обећавајући када је реч о мирнодопској перспективи овог континента. Нестанак Варшавског пакта и опште слабљење Русије отворили су перспективу просторног ширења европских интеграција све до граница са Русијом. Сама Русија, не само да више није била безбедносна претња остатку Европе, већ је и потенцијално и стварно (Споразум о партнерству и сарадњи између ЕУ и Руске федерације из 1996) постала дубока зона од стратешког економског интереса за Европску унију. Чињеница да је ЕУ са Мастрихтом отворила поглавље заједничке спољне и безбедносне политике није била безбедносно проблематична ни за једну европску земљу, рачунајући ту и Русију, из једног ситуационог разлога. Преовладало је опште мишљење да је интеграциони, а то значи развојни и мирнодопски, потенцијал Европске уније такве природе да он може бити права алтернатива не само доскорашњој блоковској подели света, већ и остаку те поделе садржаном у постојању једине преостале војно-политичке силе, Атлантског савеза. Стога не да није било проблематично, већ је деловало крајње логично и општеприхватљиво, да ЕУ ојача своју спољнополитичку и безбедносну способност и циљу успешног наставка своје мирне развојно-безбедносне мисије како у Европи тако и у свету.

Оваква перспектива развоја Европске уније није током прве половине деведесетих година прошлог века деловала илузорно. Чак ни њен спектакуларан неуспех у посредовању око распада Југославије није зауставио тенденцију њеног преузимања улоге јаког играча у европским и светским (глобалним) питањима. Случај распада Југославије могао се приписати феномену великог ауторитета са недовољним средствима на располагању за решавање сложеног конфликта са  исходом грађанског рата у вишенационалној држави каква је била Југославија. Чињеница да је на почетку тог унутрашњег рата једна држава чланица, Немачка, била у стању да наметне своје интересе у процесу посредовања Европске заједнице, могла се још увек приписати одсуству уговорне обавезе држава чланица да координишу своје спољнополитичке активности. У то време (друга половина 1991. године), да подсетимо, потоњи Уговор о Европској унији тек је био у завршној фази преговарања, потписан фебруара 1992, а ступио на снагу новембра 1993. године. Осим тога, Европска заједница је, поучена својим практичним поразом у решавању југословенског сукоба, почетком фебруара 1992. године донела план о решавању сукоба у Босни и Херцеговини (тзв. Кутиљеров план), који је обећавао солидну превенцију оружаног сукоба и начелно уставно решење овог питања. Избацивање из игре овог плана извршила је администрација Сједињених Држава која је нашла свој геостратешки разлог да се умеша у конфликт и даље га моделује по својим интересима.

Када је Уговор из Мастрихта промовисао иновације у области заједничке спољне политике, безбедности и одбране Европске уније могло се одмах видети да постоји злослутна разлика између установљних циљева у овој области и уговорних средстава за њихово остваривање.

Када је Уговор из Мастрихта промовисао иновације у области заједничке спољне политике, безбедности и одбране Европске уније могло се одмах видети да постоји злослутна разлика између установљних циљева у овој области и уговорних средстава за њихово остваривање. Поред општег циља укупне политике ЕУ, наведеног на почетку овог рада (потврда идентитета ЕУ на међународној сцени), у Уговору о Европској унији (чл. 11) неведени су и циљеви који конкретизују овај општи. То су: 1) заштита заједничких вредности, основних интереса, независности и интегритета Уније у складу са начелима Повеље УН, 2) јачање безбедности Уније у свим њеним областима, 3) одржавање мира и јачање међународне безбедности, 4) унапређење међународне сарадње, 5) развој и јачање демократије и правне државе, као и поштовање права човека и основних слобода.

Заокружени и довољни у апстрактном смислу, ови циљеви делују крајње нереално у поређењу са уговорним средствима предвиђеним за њихово остваривање, са предвиђеним инструментима и механизмима и уопште снагом (капацитетом) њиховог спровођења у живот у окружењу реалних питања са којима је Унија била намерна да се огледа. Ова целокупна област остала је у режиму међувладиног одлучивања, чак и у фази спровођења одлука не рачунајући одређене изузетне могућности. Унија није располагала ни минимумом сопстених механизама (органи, људство, опрема) за активности које би одговарале потребама „одржавања мира и јачања међународне безбености”. У области заједничке одбране Мастрихт једва да је дао и елементарне правце, да не говоримо о реалним одбрамбеним ефективима.

Унија није располагала ни минимумом сопстvених механизама (органи, људство, опрема) за активности које би одговарале потребама „одржавања мира и јачања међународне безбености”. У области заједничке одбране Мастрихт једва да је дао и елементарне правце, да не говоримо о реалним одбрамбеним ефективима.

Током друге половине деведесетих година, суочена са тешком инсуфицијенцијом средстава за вођење спољне политике у знатно измењеном али не мање конфликтином свету, Унија је нагласак ставила на своју безбедносну и одбрамбену политику, али до краја деценије било је јасно да квалитативни помаци овде (више) нису могући. Укратко, развој ове области деловања Уније дефинитивно је заблокиран достигнутим стањем односа између НАТО и ЕУ. Све до реформе Уговора из Мастрихта (1996-97) постојале су идеје које су се кретале између јачања и одређене самосталности у европским питањима тзв. европског стуба НАТО-а, са једне и изградње потпуно самосталне безбедносне и одбрамбене стратегије ЕУ, са друге стране. После усвајања реформисаног Уговора из Амстердама (1998) овај распон стратешких безбедносних и одбрамбених алтернатива Европске уније једноставно је настао са јавне сцене. Све што је до данас на том плану учињено јесу минимални организациони помаци у оквиру једне неписане стратегије по којој ЕУ дефинитивно остаје под безбедносно-одбрамбеним окриљем НАТО савеза.

Ове стратешке дилеме деведесетих година и њихова разрешења до краја деценије нису се, разуме се, одвијали у догађајном вакуму. Та деценија представљала је време брзог (видећемо и пребрзог) сазревања униполарног света, света са једним доминатором. Северноатлантски војни савез био је одлучујуће средство реализације оваквог развоја. Европска унија једноставно није имала снагу да се еманципује од усисавајућег дејства униполаризма. Њену спољну, а посебно безбедносну и одбрамбену политику, све више су водиле државе чланице које су биле присталице структуре међународних односа креираних у оквирима америчке администрације. Остале државе чланице или су се приклањале овој струји или су индивидуално и од случаја до случаја бирале пасивни отпор, тј. неучешће у спољнополитичким и војним активностима САД и НАТО. Тиме су све оне на парадоксалан начин демонстрирале своју приврженост постмодерној идеји суверенитета. Оне га нису пренеле на Европску унију, али су га предале у службу једине супер-силе и војне организације којом она руководи. Последице по дуго и стрпљиво стицани ауторитет Европске заједнице/уније на светској сцени су прилично велике и рђаве за њу: уместо Уније, данас идеју мира, демократије, људских права и просперитета по свету шири једна војно-политичка организација, непрекидно у ту сврху увећавајући потенцијал свог и иначе надмоћног оружја.

Европска унија једноставно није имала снагу да се еманципује од усисавајућег дејства униполаризма. Њену спољну, а посебно безбедносну и одбрамбену политику, све више су водиле државе чланице које су биле присталице структуре међународних односа креираних у оквирима америчке администрације.

Нови безбедносни изазови и губљење стратешког компаса у ЕУ

Догађаји од 11. септембра 2001. године убрзали су кретање још увек младог униполарног света и изнели на видело његову тоталистичку перспективу. НАТО агресија на СР Југославију у пролеће 1999. године, у којој су учествовале све државе чланице Европске уније, па и многи кандидати, послужила је прикривању а не откривању тоталистичке природе новог светског поретка. Оружана агресија, ма колико била робусна и дуготрајна, хтела је да манифествује праведно кажњавање наводног масовног прекршиоца људских права симулацијом светског поретка у коме оружане интервенције НАТО савеза више не представљају ратове, већ пре планетарне  ad hoc полицијске акције. Нови поредак се тек усавршавао и за њега није било корисно да води шире интервенције уз перманентно кршење правила старог поретка (Уједињених нација), који је на историјском заласку. Тзв. хуманитарна интервенција против Србије (СР Југославије) поводом Косова био је идеалан опит кривичног кажњавања недисциплинованих држава и народа, иако је са становишта основне сврхе њеног предузимања ова кажњеничка акција трајала исувише дуго.

Рат против тероризма, који је прогласио Џорџ Буш Млађи после 11. септембра 2001. године, био је тенденцијски али и по стварним размерама планетарни рат у који су Сједињене Државе настојале да увуку цео свет, али за почетак свакако своје НАТО савезнике и последично Европску унију. И док се Патриотски закон од октобра 2001. године могао сматрати унутрашњим питањем САД, Национална стратегија безбедности од септембра 2002. године требало је да представља буквицу нових правила за читав свет, дакле универзалних правила која одсликавају стратешке интересе и претензије само једне државе. У том документу, да подсетимо, највише представничко тело САД, Конгрес, извршио је отворену промоцију глобалне моћи те државе нормирањем њених нових права у светској политици: 1) права на превентивни рат, 2) права на обарање влада које сматра непријатељским и 3) права на развијање оружја мимо свих до тада обавезујућих споразума о ограничењу. Овим документом избрисан је и последњи траг разлике између (легитимног) права на самоодбрану и политичког права на агресију.

Догађаји од 11. септембра 2001. године убрзали су кретање још увек младог униполарног света и изнели на видело његову тоталистичку перспективу.

Нови ратови у Авганистану (2002) и Ираку (2003), који још увек трају, показали су злокобну рањивост САД, а с њоме и читавог униполарног света, и најавили неповратан процес његове ерозије. Ови процеси дугог трајања, али и брзог одвијања, извели су на светску сцену неколико нових феномена. Током периода о којем се овде говори (2001-2009), Кина је достигла огроман економски потенцијал осигуран високим и сталним привредним растом. Русија се економски знатно обновила, политички консолидовала и војно повратила. Исламски свет је постао фактор у међународној политици са неколико потенцијалних нуклеарних сила. У Латинској Америци успостављен је стабилан међудржавни фронт отпора вишедеценијској доминацији САД (Венецуела, Бразил, Боливија, Никарагва). Створен је нуклеус економске сарадње привредно јаких држава без учешћа неке од тзв. западних држава (Бразил, Руска Федерација, Индија и Кина, тзв. БРИК). Започела је организациона војна сарадња евроазијских држава у оквиру Шангајске организације за сарадњу (Руска Федерација, Кина, Индија, Узбекистан, Таџикистан, Киргизија, Јерменија). Укратко, процеси и феномени које помињемо најављују убедљив отпор светском униполаризму на челу са САД и НАТО и појаву мултиполаризма у догледној будућности света.

Јасно је видљиво да Европска унија нема своју активну улогу у овим процесима. Њена улога садржана је или у томе да (1) као систем институција сервисира посебне спољнополитичке приоритете својих јачих држава чланица или да (2) као целина буде у служби НАТО експанзије на исток Европе према Русији.

Најбољи пример за првопоменуту улогу ЕУ јесте њена политика према питању Косова и Метохије. Када се укључила у ово питање, посредством Резолуције СБ УН 1244 (јун 1999), Сједињене Државе и веће државе чланице (пре свих, у раној фази, Велика Британија и Немачка) већ су донеле одлуку о одцепљењу ове покрајине од Србије.

ЕУ није донела ни један стратешки или плански акт своје заједничке спољне политике на Косову и Метохији (општу смерницу, заједничку стратегију или заједнички став) и да је цео извршни посао за другог обавила на основу неколико оперативинх докумената, тзв. заједничких акција.

Најбољи пример за првопоменуту улогу ЕУ јесте њена политика према питању Косова и Метохије. Када се укључила у ово питање, посредством Резолуције СБ УН 1244 (јун 1999), Сједињене Државе и веће државе чланице (пре свих, у раној фази, Велика Британија и Немачка) већ су донеле одлуку о одцепљењу ове покрајине од Србије. Све што је касније учинила, током преговарачког процеса о статусу (2005-07), у припреми и реализацији нелегалног проглашења независности Косова (2007-08), у пацификацији отпора Србије овим насилним и нелегалним чиновима (2008-09), у спровођењу независности Косова применом ЕУЛЕКС мисије (од јесени 2008), све то ЕУ је обавила у режији администрација западних чланица тзв. Контакт-групе, али пре свега и изворно адмнистрације САД. О томе најбоље говори чињеница да у читавом овом периоду (1999-2009) ЕУ није донела ни један стратешки или плански акт своје заједничке спољне политике на Косову и Метохији (општу смерницу, заједничку стратегију или заједнички став) и да је цео извршни посао за другог обавила на основу неколико оперативинх докумената, тзв. заједничких акција.

Ако је у случају Косова Европска унија своју заједничку спољну и безбедносну политику ставила у функцију спољнополитичких приоритета САД и већих држава чланица, она је почетком миленијума своју политику проширења ставила у функцију своје (поприлично недефинисане) спољне политике и безбедности. Политика проширења Европске економске заједнице и потом Европске уније представљала је од самог почетка (од првог проширења почетком седамдесетих година прошлог века) наставак унутрашњих интеграционих процеса пројектованих према другим државама кандидатима. Практично, све државе кандидати морале су да своје унутрашње поретке, пре свега правила трговине, предузетништва и технолошког развоја, прилагоде достигнутом степену унутрашње интеграције међу постојећим државама чланицама. Таква правила неке државе прихватале су лакше и брже (Велика Британија, Данска, Шведска, Аустрија и Финска), а неке теже и спорије (Ирска, Грчка, Шпанија и Португалија). Кандидатура десет држава средње и источне Европе после политичких промена почетком деведесетих година у њима била је по дефиницији пут успореног ритма, дугог трајања и великих унутрашњих системских препрека у свакој од њих. Природно је да је Унија услове приступања за ове државе дефинисала као своју нову политику проширења садржану у новој генерацији уговора познатих под називом Европски споразуми. Оно што није било планирано у оквиру легитимне политике условљавања, бар не од стране органа ЕУ, јесте неписана обавеза да све ове државе неизоставно постану чланице НАТО савеза пре него постану чланице Европске уније. Најзад, не само да су све ове државе средње и источне Европе постале чланице НАТО-а пре него што су приступиле ЕУ као пуноправне чланице, него је процес приступања 2004. и 2007. године добио изглед најобичније кампање у којој се изгубио унутрашњи резон софистициране политика проширења ЕУ дефинисана почетком деведетих година.

Европска унија није имала разлога да крије чињеницу да је њена политика проширења почев од 1993. године морала да има непосредне везе са новоствореном заједничком спољном и безбедносном политиком. Проблем је у томе што њено нагло и са становишта примарних услова неоправдано масовно проширење на исток није могло имати примарне спољнополитичке и безбедносне разлоге, бар не са становишта интереса Европске уније. За њу једноставно није постојала никаква, ни најмања, безбедносна претња са те стране света.

Европска унија није имала разлога да крије чињеницу да је њена политика проширења почев од 1993. године морала да има непосредне везе са  новоствореном заједничком спољном и безбедносном политиком. Проблем је у томе што њено нагло и са становишта примарних услова неоправдано масовно проширење на исток није могло имати примарне спољнополитичке и безбедносне разлоге, бар не са становишта интереса Европске уније. За њу једноставно није постојала никаква, ни најмања, безбедносна претња са те стране света. Напротив, друга половина деведесетих година и почетак нове деценије представљају време отворених и напредујућих односа у области трговине, енергетске сарадње, великих привредних инвестиција, културне, научне и туристичке размене између ЕУ и њених држава чланица и Русије. Поменути Споразум о партнерству и сарадњи (1996) представљао је узоран стратешки подухват две стране у правцу трајног мира и свеопште развојне сарадње. То што тај споразум, чије је важење било десет година, није продужен 2006. године говори о упливу спољног фактора у односе ЕУ и Русије, оног фактора који је диктирао како брзо проширење ЕУ на исток, тако и неписане услове тог проширења и за државе кандидате и за саму ЕУ. Тај фактор јесте геостратешки интерес САД потпомогнут НАТО савезом као својом планетарном ударном песницом.

Овакав сценарио, под знатно различитим условима и у битно драматичнијој форми, одвија се на простору тзв. западног Балкана. Процес стабилизације и придруживања, чији је креатор Европска унија, овде се одвија знатно теже и успореније него одговарајући процес у случају земаља средње и источне Европе. Корелација тог процеса са знатно интензивнијим деловањем НАТО-а и директнијом умешаношћу САД у збивањима више је него видљива. Стога је неписано правило о претходном учлањењу ових земаља у НАТО савез, а за Србију и неписано правило о успостављању добросуседских односа са нелегално отцепљеним Косовом, у већој мери императивно. Европска унија и овде је у процепу између своје активне извршне улоге и чињенице да је таква улога креирана изван њених институција. Она је овде стешњена у нерешивом ребусу чији су елементи: секундарно вођство, велика обећања (Солунска агенда), повећани трошкови (Косово), унутрашња економска криза и очигледан умор од проширења.

Укратко, питање није у томе зашто је политика проширења постала саставним делом заједничке спољне и безбедносне политике Европске уније, већ у томе зашто су обе политике постале саставним делом геостратешких интереса САД и НАТО. У таквим околностима није зачуђујуће што је Европска унија из својих руку испустила компас оријентације у међународној политици и што она у кључним процесима и догађајима новог обликовања света данас не игра готово никакву улогу. Тачније речено, она овде игра секундарну, реактивну и у крајњој линији сервисну улогу што се од ње пре само једне деценије није очекивало.

Епилог и дилеме

Европска унија поставила је пре нешто више од петнаест година циљеве за које није обезбедила средства. Упркос томе, она је улазила у бројне споњнополитичке и безбедносне авантуре (СФР Југославија, Босна и Херцеговина, Косово, Украјина, Грузија, Конго, Израел и Палестина) које није могла сама да решава. Неуспеси које је овде бележила нису је подстакли да преиспитује своју улогу у свету који се пребрзо мења или бар своје могућности и способности за тако велике подухвате.

Европска унија поставила је пре нешто више од петнаест година циљеве за које није обезбедила средства. Упркос томе, она је улазила у бројне споњнополитичке и безбедносне авантуре (СФР Југославија, Босна и Херцеговина, Косово, Украјина, Грузија, Конго, Израел и Палестина) које није могла сама да решава. Неуспеси које је овде бележила нису је подстакли да преиспитује своју улогу у свету који се пребрзо мења или бар своје могућности и способности за тако велике подухвате.

За све то време она је мањала своју унутрашњу природу. До почетка деведесетих година она је постала економски џин који је свој међународни наступ умео да саображава средствима која су му стајала на располагању. Тек када је неспремна запливала у узбурканије воде светске политике могло се видети да је економска снага нужан али не и довољан услов за улогу важног глобалног играча. Уместо да је направила сопствено пловило за ове узбуркане воде, или да је одустала од пловидбе у њима, она се укрцала на највећи, у сваком случају не сопствени, брод. Сада плови онамо куда капетан тог брода одлучи. Оваква одлука није могла да остане небитна и за унутрашњу природу Европске уније. О њој се све мање говори као о посебном, светски релевантном чиниоцу, а све више као о чиниоцу у склопу синтагме о западним силама. Унутар тог израза, међутим, јасно је где се налази центар а где периферија геополитичког Запада.

Ако је то данас за стратеге Европске уније уопште битно, могуће је начелно говорити о три перспективе будућности Европске уније у релацијама светске политике. Прво, начелно је могуће да она ојача своју заједничку спољну и безбедносну политику у потребном институционалном, процедуралном, материјалном и организационом погледу до те мере да она постане, како је то Жак Делор по завршетку свог мандата (1995) формулисао, Унија са политичком душом а не само економска заједница. Само тај правац унутрашњих промена учинио би је светском силом која је у стању да примарно сама формулише и спроводи своје планове и стратегију ма какви они били. Реформисани Уговор из Лисабона, и ако једног дана ступи на снагу, не даје такав правац реформи у области заједничке спољне и безбедносне политике ЕУ. То само значи да је овакав смер развоја ЕУ одбачен за недогледну будућност.

Друго, такође је начелно могуће да ЕУ одбаци са себе баласт амбициозне улоге у тврдој светској политици и врати се својој опробаној и успешној политици свеобухватних трговинских споразума, споразума о придруживању, партнерству и сарадњи са свима који то желе и траже. То би био накнадни допринос реафирмацији „меке моћи” и одговарајућег ауторитета који је Унија некада поседовала. Истоветна чињеница коју смо навели као видљиву препреку претходног сценарија важи и за ову могућност. Лисабонски уговор задржао је решења са зјапећом провалијом између циљева и средстава ЕУ у светским збивањима тако да позитиван реверзибилан процес који је овде постулиран није у изгледу.

Најзад, трећа могућност је инерција постојећег. Она је, нажалост, реално највероватнија. Она говори о вероватној стагнацији Уније у сваком погледу: у погледу унутрашњих интеграција, у погледу даљег проширења и, најзад, у погледу њене улоге у међународним односима. Када је о овом последњем реч, Европској унији је циљно и стратешки прододређена улога помоћника и коректора све интегрисаније „западне политике” у будућим борбама око светске доминације. Ако не звучи исувише цинично, њена самостална улога светске силе, коју је сама пројектовала пре готово две деценије, остављена је за боља времена.

Литература

-         Andrew J. Bacevich, The Limits of Power, The End of American Exceptionalism, Metropolitan Books, New York, 2009

-         Џон Бринкмен, Културне контрадикције демократије, Политичка мисао

после 11. септембра, Филип Вишњић, Београд, 2008

-   Robert Cooper, The Breaking of Nations, Order and Chaos in the Twenty-First   Century, Atlantic Books, London, 2004

-         Ноам Чомски, Хегемонија или опстанак, Рубикон, Нови Сад, 2008

-         Robert Kejgan, O raju i moći – Amerika i Evropa u novom svetskom poretku, Čarobma knjiga, Beograd, 2003.

-         Robert Kagan, Die Demokratie und ihre Feinde, Wer gestaltet die neuen Weltordnung?, Siedler Verlaг, München, 2008

-         Jan Øberg, Does the European Union Promote Peace? New Agenda, Copenhagen, 2006

-         Gerald Oberansmayr, Auf dem Weg zur Supermacht, Die Militarisierung der EU, Promedia, Wien, 2004

-         Џозеф С. Нај, Како разумети међународне сукобе, Стубови културе, 2006

-         Радмила Накарада, Европска унија и глобализација, у: Р.Н. Распад Југославије – проблеми тумачења, суочавања и транзиције, Службени гласник, Београд, 2008

-         Tobias Pflüger, Jürgen Wagner (Hrsg.), Welt-Macht Europa, Auf dem Weg in weltweitere Kriege, VSA-Verlag, Hamburg, 2006

-         Уговор о Европској унији, Европски центар за мир и развој, Београд, 2004

-         William Wallas, Foreign and Security Policy, in: H. Wallace, W. Wallace and M. Pollack, Policy-Making in the European Union, Oxford University Press, 2004

Белешка о аутору

Слободан Самарџић је професор на Факултету политичких наука, где предаје на основним студијама и руководи европским студијама на II и III степену. Поред научног и педагошког рада, последњих година активно учествије у политичком животу Србије. Подпредседник је Демократске странке Србије.

Слободан Самарџић је члан Управног одбора Фонда Слободан Јовановић

Одржана је превремена десета Скупштина ДСС, 14.фебруара 2010. године. За председника Странке је изабран Војислав Коштуница. Изабрано је и осам потпредседника Странке. За потпредседнике су поново изабрани Драган Јочић, Александар Поповић, Милош Алигрудић и Слободан Самарџић. Половина потпредседника су нови потпредседници ДСС – Милица Радовић, Ненад Поповић, Мирослав Петковић и Милош Јовановић. Просек  старости нових потпредседника је 38 година.  Просек старости свих потпредседника је 42 године. Три потпредседника су доктори наука, један је магистар а остали су факултетски образовани.

Изабран је и нови Главни одбор ДСС. Нешто мање од 600 скупштинара из готово свих општинских одбора, дакле из целе Србије, изабрало је 170 чланова Главног одбора између 328 кандидата, са 26 регионалних  и једне омладинске листе. У претходном саставу Главног одбора (по сајту,191 члан) је било 23 жене. У новом сазиву ГО који броји 180 чланова (170 изабраних, председник, потпредседници и председник омладине) има 17 жена. Образовна структура ГО је следећа: 131 члан ГО има ВСС, 7 ВШ, 29 ССС и 13 су студенти.

Осамдесет два члана  (82) старог ГО нису у новом ГО и то: Аврамовић Драган, Алексић Бојана, Алексић Мирослав-Врбас, Антић Предраг-Сврљиг, Аџић Слободан, Богетић Томислав, Бојанић Стојић Снежана – Рума, Бошњаковић Срђан, Брдар Милан, Бубало Предраг, Весић Драган – Врачар, Владушић Душан – Бачка Топола, Војић Маркoвић Милица, Вукмирица Светислав – Кикинда, Вуковић Милош – Бач, Вуковић Александар – Крагујевац, Вучић Зоран – Зрењанин, Гајић Горица, Давидовић Горан, Димитријевић Милан, Ђуровић Срђан – Зубин Поток, Живковић Владан – Деспотовац, Живковић Градимир – Књажевац, Живковић Никола – Липљан, Зељковић Драгана, Илијев Лана, Илић Борко, Илић Горан, Ирмењи Ференц – Ада, Владета Јанковић, Јеремић Бранислав, Јеремић Душан – Шид, Јовановић Миљан – Пантелеј, Калушев Владимир, Карличић Верослав – Сјеница, Кољевић Богдана, Коматина Ненад, Костић Нада, Кујунџић Бранко – Медијана, Курјачки Арсен, Лазић Никола, Лемајић Ненад, Лончар Зоран, Мазињанин Ђорђе, Марјановић Славољуб – Кучево, Матијашевић Гордана, Милентијевић Сталета – Зубин Поток, Миловановић Радомир – Бор, Миловић Дејан – Краљево, Милошевић Милован, Милошевић Радмило – Баја, Митровић Вукмировић Мирјана – Лозница, Млађеновић Дејан – Бајина Башта, Недимовић Бранислав, Ненадовић Зоран, Николић Дејан – Кула, Николчић Миливоје – Љиг, Никчевић Мирослав, Новаковић Небојша – Палилула, Обрадовић Раде, Обрадовић Љиљана, Обрадовић Верица – Звечан, Палалић Јован, Париводић Милан, Перовић Милорад, Петковић Рајка – Барајево, Правдић Александар, Радивојевић Горан – Оџаци, Радуловић Милош, Рајаковић Саша – Сремска Митровица,  Рајчић Србислав – Александровац, Раковац Горан, Рашковић Ивић Санда, Стефановић Будимир – Крупањ, Стојановић Светлана, Стојчић Слободан, Терзић Милан – Трстеник, Томић Живорад – Ранилуг, Ћалић Данило – Пландиште, Црномарковић Милош – Стара Пазова, Чолић Љиљана, Фатић Александар, Шами Зоран, Шормаз Драган и Штрбац Горан – Вршац.

Треба запазити да овде има око 47 познатијих имена( пре свега у ДСС). Упадљиво је да  овај списак садржи много више познатих имена од списка чланова новог Главног одбора који нису били у претходном.Такође, сасвим је јасно да многи који су били чланови претходног ГО из различитих разлога нису били спремни на пробу страначке јавности па су повукли кандидатуре или се нису ни кандидовали (мањи број људи са горе наведеног списка се поново кандидовао али није изабран).

Седамдесет један (71) члан новог ГО није био у претходном сазиву ГО и то: Аврамовић Александар – Пожаревац, Аџић Владимир – Звечан, Бакић Стеван – Суботица, Бјелетић Јасминка, Бјелош Марија – Вождовац, Богдановић Богдан – Рума, Божидаревић Александар – Крушевац, Бојовић Милан – Чачак, Бојовић Петар – Стари Град, Борић Бранко, Булатовић Раде, Виденовић Зоран – Нишка Бања, Видовић Небојша – Крагујевац, Вујисић Никола – Нови Београд, Вујновић Златан – Алибунар, Гавриловић Велимир – Авала, Димитријевић Миодраг – Нови Сад, Думић Ратомир – Крупањ, Дунић Радојко – Пећ, Ђурђевић Радивоје – Велика Плана, Живковић Драган – Параћин, Живоковић Ивица – Шабац, Жижић Никола, Жорић Александар – Нови Сад, Загорац Ненад – Лебане, Илић Саша – Ниш, Илић Светлана – Лучани, Јаковљевић Владан, Јакшић Немања – Косовска Митровица, Јанковић Мирољуб – Косјерић, Јањић Снежана – Смедеревска Паланка, Јовандић Никола – Вождовац, Јовановић Бранислав – Младеновац, Јовановић Срђан – Врачар, Каровић Драган - Рашка, Кнежевић Лидија – Краљево, Којић Дејан – Шид, Крстић Радован – Инђија, Лучић Горан – Ваљево, Мандић Горан – Стари Град, Мандић Љубомир – Бечеј, Маринковић Предраг – Раковица, Мијалковић Драган – Гаџин Хан, Милановић Мирко – Мајданпек, Миленковић Маша – Нови Сад, Милошевић Владан – Оџаци, Миљанић Дамљан – Кула, Николић Звонко – Нови Сад, Околишанов Драгиша, Опачић Зорица – Пећинци, Петровић Немања – Лајковац, Петровић Срђан – Чукарица, Пешић Никола – Сурдулица, Потић Јасмина – Гроцка, Пудар Владимир – Кикинда, Радовић Саша – Ковачица, Радуновић Стеван – Зрењанин, Ранковић Александар – Крушевац, Ристић Немања, Родић Мирослав – Бачка Паланка, Савић Бојан – Штрпце, Савић Велимир – Мионица, Савић Зоран – Косовска Митровица, Стаменов Слободан – Кладово, Стојилковић Витомир – Беочин, Теодосић Дејан – Сремска Митровица, Трајковић Бранимир – Крушевац, Ћирић Велибор – Трсетеник, Чукуров Софија – Нови Кнежевац, Чулић Дејан - Вождовац и Џајевић Предраг – Крагујевац. Овде има око 17 познатих имена (пре свега у ДСС).

Сто девет (109) чланова су стари – нови чланови Главног одбора.

Куриозитет је да су четири члана ДСС били у свих десет састава Главног одбора, током осамнаест година постојања Странке : Војислав Коштуница, Драган Јочић, Ђорђе Мамула и Небојша Бакарец.

На  првој  седници новог Главног одбора одржаној 20. фебруара 2010. године изабрано је седам изборних чланова председништва :  Марко Јакшић, Синиша Ковачевић, Марко Милутиновић, Раде Обрадовић, Милан Стаматовић, Јован Палалић и Миа Магазин. Ново Председништво Странке броји 18 чланова. Једанаест по функцији и седам изборних. Просек година старости чланова Председништва је 43.  Четворо чланова Председништва су доктори наука, један је магистар, десеторо има ВСС, један ССС а двоје су студенти. Девет чланова председништва су нови чланови тог тела. Сви чланови Председништва ће имати тачна задужења.

На поменутој седници ГО забран је нови Извршни одбор странке. Сви чланови ИО имају конкретна задужења. За председника Извршног одбора изабран је Милован Милошевић, а поред њега изабрана су и четири потпредседника, Зоран Пешовић (вођа тимова у изборном штабу), Небојша Бакарец (акције и информисање), Тигран Киш (Војводина), Горан Мандић (Београд)  и још шеснаест чланова: Душица Морчев (едукације), координатори округа – Богдан Лабан (Бачки), Миленко Јованов (Банатски), Зоран Семеновић (Сремски), Александар Пејчић (Јабланички и Пчињски), Иван Димић (Пиротски и Нишавски), Слободан Дамњановић (Мачвански и Колубарски), Дејан Стојиљковић (Топлички), Владимир Војводић (Зајечарски и Борски), Драган Аздејковић (Поморавски и Расински), Дејан Шулкић (Подунавски и Браничевски), Арсен Ђурић (Златиборски и Рашки), Саша Обрадовић (Шумадијски и Моравички),  Сталетовић Славиша (Косово и Метохија). Двојица чланова ИО, Никола Пешић и Андреја Миливојевић су задужени за сарадњу и координацију са омладином ДСС. Претходни ИО је имао 18 чланова. Садашњи има 21. Шест чланова претходног је и у новом ИО. Петнаест чланова ИО су нови чланови ИО. Просек година старости чланова ИО је 38. Два члана ИО су магистри, двојица студенти а осталих седамнаест има високошколско образовање.

На конференцији за штампу Странке одржаној 24. фебруара 2010. године представљен је нови портпарол ДСС, изабран од стране Председништва, двадесетдеветогодишњи Петар Петковић, научни истраживач , докторант на ФПН.

За новог директора ДСС Председништво је изабрало Дејана Михајлова, дипломираног правника.

Процес конституисања страначких органа ће бити настављен на наредним седницама Председништва ДСС, када ће бити изабран Политички савет и савети за поједина стручна питања. Замишљено је, да, као и до сада, велики број чланова ових тела не буду чланови Странке, што је веома похвално за једну политичку странку.

Трагика деведесетих није могла да се избегне већом еластичношћу Србије

С-300 ВАЖНИЈИ ОД МЕТРОА

Михаило Марковић, највећи српски (и јужнословенски) филозоф XX века, преминуо је фебруара 2010., у 87. години живота. Ово је његов последњи објављени текст. Текст је објављен као један од двадесетак прилога у књизи „Деведесете данас”, Радета Брајовића, која се у издању „Чигоја Штампе”, Београд, појавила у јануару ове године.

ДЕВЕДЕСЕТЕ године су један од најдраматичнијих и најтрагичнијих периода у историји српског народа. Изгубили смо готово све што смо огромним напорима и жртвама стекли у току претходна два века.

1. Разбијена је заједничка држава јужно – словенских народа.

2. Пропао је пројекат стварања хуманијег, социјалистичког друштва.

3. Готово сви наши савезници постали су непријатељи. Управо смо сведоци даљег разбијања и садистичког кажњавања српског народа.

1 – Од распада до распада

ИДЕЈА Југославије је била нереална од почетка. Може се, међутим, разумети невоља из које је она настала.

Поред Јевреја, Срби су једини народ на свету који је поробљавању претпоставио одлазак са сопствене територије. У годинама 1690. и 1737., после повлачења аустријских трупа на челу са принцем Еугеном Савојским и неуспеха у борби за ослобађање од Турака, патријарх Арсеније III Чарнојевић, затим патријарх Арсеније IV Шакабента, извели су Србе с Косова и Метохије и одвели их у напуштене земље Хрватске (данас Српска Крајина) и јужне Угарске (данас Војводина). Због тога су дошли у вековни сукоб с Мађарима, а нарочито с Хрватима. (Били су слободни сељаци окружени хрватском властелом и кметством, били су православци у католичком мору.) Што је још горе, од земаља тако разбијених није се могла направити држава. Срби се нису могли помирити с тим да оставе свој народ у положају немоћних, потлачених мањина.

Због грандоманије својих вођа (пре свега, краља Александра I) Срби нису искористили јединствену прилику, која им се указала после Лондонског споразума 1915. године, да направе државу српских земаља. Уместо тога, направили су Југославију, на основу погрешне претпоставке да је реч о јединственом народу који је носио три имена и био састављен од три братска племена. Та држава је привремено задовољавала потребу Хрвата и Словенаца да искористе углед Србије, као победничке, савезничке државе, да избегну плаћање ратне одштете (као делови поражене Аустро-Угарске) и да се (захваљујући спској војсци) спасу од долазеће социјалне револуције (која је већ буктала у Мађарској и Баварској). Та држава није ваљано функционисала већ двадесетих година, распала се 1941. и била поново осуђена на пропаст усвајањем Устава од 1974. године.

Поред Јевреја, Срби су једини народ на свету који је поробљавању претпоставио одлазак са сопствене територије.

У свим републикама развијали су се сепаратистички покрети. У условима инфлације и стагнације, свака нација је желела сопствену самосталну националну државу. Развијене републике (Словенија, Хрватска) нису више желеле да алиментирају Савезни фонд за помоћ неразвијеним републикама и покрајини Косово и Метохија. Уставом из 1974. године уведен је (углавном) конфедерални државни модел, у коме је свакој републици признат статус суверене државе, која води самосталну привредну, финансијску и сваку другу политику, и која више сарађује са суседним државама него са осталим републикама сопствене државе.

Отворени сецесионизам (пре свега, у Словенији, Хрватској и на Косову и Метохији) снажно су подржавале водеће силе глобализма. Једно од кључних начела идеиологије и политике глобализма била је критика институције националне државе и идеје националне суверености. Разбијање националних (и, пре свега, много-националних) држава – као што су били Совјетски Савез, Југославија, Чехословачка и друге, водио је стварању региона, који су били лак плен мултинационалних корпорација. Југославија је, можда, још имала шансу да је морала да се носи само са унутрашњим сепаратизмом. Шпанија, на пример, преживљава јак сецесионистички покрет не само у Баскији, већ и у натпросечно развијеној Каталонији.

Отворени сецесионизам снажно су подржавале водеће силе глобализма.
Једно од кључних начела идеиологије и политике глобализма била је критика институције националне државе и идеје националне суверености.
Разбијање националних (и, пре свега, много-националних) држава – као што су били Совјетски Савез, Југославија, Чехословачка и друге, водио је стварању региона, који су били лак плен мултинационалних корпорација.

САД су 1995. године, поред оружја и неопходне логистике, послале своје пензионисане генерале (из организације MPRI – Military Professionals Resources Inc.) да обучавају албанске терористе из ОВК-а и да припреме хрватску војску за операције „Бљесак” и „Олуја”.

Већ 1989. године је, међутим, на Западу проглашено да за Југославијом нема више потребе ( јер је распадом Совјетског Савеза нестала потреба за Југославијом као браном његовој наводној инвазији). Аустрија, Ватикан и Немачка су већ 1990 – 1991., а Европска заједница и САД 1991 – 1992. године, политички и војнички пружиле сваку подршку сецесионизму. Аустрија, Немачка и Мађарска су 1991. године продавале велике количине оружја и муниције Словенцима, Хрватима, босанским муслиманима и косовским Албанцима. САД су 1995. године, поред оружја и неопходне логистике, послале своје пензионисане генерале (из организације MPRI – Military Professionals Resources Inc.) да обучавају албанске терористе из ОВК-а и да припреме хрватску војску за операције „Бљесак” и „Олуја”. И тако, 1991. своје отцепљење су прогласиле Словенија и Хрватска, 1992. Босна и Херцеговина и Македонија, 2006. Црна Гора, 2008. године Косово и СССР

Очевици смо даљег разарања Србије покушајима да се наметне статут о аутономности Војводине, политизацијом сукоба међу муслиманима Рашке (Санџака), пројектом регионализације Србије ( који се из ЕЗ намеће Србији, али не и Хрватској ).

Илузорно је мислити да се распарчавање Југославије могло спречити већом еластичношћу и опортунизмом Србије. Југославија се, наводно, могла сачувати у конфедералном облику да Србија није одбила да о пројекту конфедерализације уопште разговара. У ствари, одлука о потпуном разбијању Југославије већ је била донета у центрима глобализма („Савет за спољне послове”, „Трилатерална комисија”, „Билдерберг група”). Разлика је једино у томе што би она била спроведена у два уместо у једном кораку. Признајући границе суверених држава Хрватске, Босне и Херцеговине и других, Србија би се најпре одрекла својих мањина, па би се онда конфедерација распала. Овако је, захваљујући одбрамбеном рату, трајно спасена бар једна од српских земаља: Република Српска.

2 – Спречен трећи пут

Илузорно је мислити да се распарчавање Југославије могло спречити већом еластичношћу и опортунизмом Србије.

У ствари, одлука о потпуном разбијању Југославије већ је била донета у центрима глобализма („Савет за спољне послове”, „Трилатерална комисија”, „Билдерберг група”).

СОЦИЈАЛИЗАМ је, баш у време свог пропадања у Совјетском Савезу и источној Европи, 1989-90. године, у Србији забележио један од највећих успеха у својој историји. На првим послератним, демократским, вишепартијским изборима, Социјалистичка партија Србије освојила је чак четири петине укупних мандата за републичку Народну скупштину. Не схватајући како је то било могуће после брзог пада левичарских режима на истоку Европе, опозиција, издашно помогнута од конзервативног Запада, покушала је да сруши власт масовном побуном 9. марта 1991, сличном оној која је крајем 1989. године успела у Румунији. Тенкови су изашли на улице и ред је заведен истре вечери.

У чему је била специфичност Србије, у односу на све друге источно – европске земље, укључујући и Совјетски Савез? Једино у Србији и у Русији догодиле су се истинске социјалистичке револуције. Али, у Русији и осталим земљама Варшавског пакта на снази је био ригидни, бирократски систем (тзв. реални социјализам), док је у Србији, још од Титових времена, имало елемената тржишне привреде и смоуправе, да би 1988 -89. године, под Милошевићем, биле спроведене значајне демократске реформе (укидање вербалног деликта, ослобађање медија, увођење мултипартијског система, даља афирмација тржишне привреде, итд).

Специфична разлика је и то што је социјалистичка традиција у Србији, већ од времена Светозара Марковића, имала дубоке корене и уживала велику популарност код народа (рани радикали Николе Пашића, Димитрије Ценић, Васа Пелагић, социјал – демократија Димитрија Туцовића, итд).

У критичном моменту, када је социјализам доживео пад у читавој Европи, на челу Србије нашао се изузетно способан лидер који је успео да у партију укључи неке од најугледнијих српских интелектуалаца (поред осталих, и шест академика). Прокламован је и широко прихваћен један трећи историјски пут – алтернатива „нео-либерализму” Запада и „реалном социјализму” Истока.

Нажалост, историјска ситуација била је крајње неповољна. Западни глобализам, тада на врхунцу моћи, на челу са Сједињеним Државама Америке, једином преосталом светском супер – силом, није био спреман да толерише било какве остатке „комунизма” у Европи.

Сем тога, врх Социјалистичке партије и сам председник Слободан Милошевић, учинили су низ катастрофалних грешака у периоду 1992-2000. године. Толерисано је стварање слоја ратних богаташа, дата им је политичка моћ преко тобожње леве партије супруге председника Милошевића, развила се неподношљива корупција у друштвеним предузећима, против ње се социјалистичка власт борила на парадоксалан начин доношењем Закона о приватизацији! Затим, отуђене су знатне родољубиве снаге завођењем блокаде против Републике Српске, најзад, прихваћен је ултиматум Ахтисарија и повучена војска са Косова и Метохије.

Ниједна власт не би преживела овакве грешке уз три страховита ударца споља: разбијања Југославије, потпуне блокаде (економске, политичке, културне и сваке друге) и агресије НАТО-а 1999. године. Земља се одбранила и преживела, али је Социјалистичка партија Србије изгубила председничке изборе, 5. октобра 2000. године. Губитак власти довео је до брзог укидања свих тековина социјализма у Србији.

3 – Пријатељи постали непријатељи

КАКО се десило да су готово сви наши савезници 90-их година постали наши непријатељи?

Врх Социјалистичке партије и сам председник Слободан Милошевић, учинили су низ катастрофалних грешака у периоду 1992-2000. године.

Толерисано је стварање слоја ратних богаташа, дата им је политичка моћ преко тобожње леве партије супруге председника Милошевића, развила се неподношљива корупција у друштвеним предузећима, против ње се социјалистичка власт борила на парадоксалан начин, доношењем Закона о приватизацији!

Отуђене су знатне родољубиве снаге завођењем блокаде против Републике Српске, најзад, прихваћен је ултиматум Ахтисарија и повучена војска са Косова и Метохије.

Да би се схватио историјски контекст у коме се ова промена одиграла, мора се узети у обзир енергетска криза у којој се нашло човечанство крајем Другог миленијума. Дошло се до застрашујуће јасне свести да ће, већ у току двадесет и првог века, све залихе нафте у свету бити исцрпљене. С обзиром на то да се преостале веће количине налазе на Блиском истоку, на подручју Каспијског мора и у Сибиру, водеће силе глобализма (САД и њихови савезници) су закључиле да их се морају дочепати милом или силом. У питању је било преживљавање њиховог „начина живота”, дакле једне дубоко неправичне потрошачке цивилизације.

Да би завладале територијама на којима се налазе извори неопходних сировина и енергената, САД већ деценијама улажу огромна материјална средства у производњу оружја, у развој нових ратних технологија, у одржавање бројних војних база, расутих по целој кугли земљиној, у куповину интелектуалаца, политичара и новинара који ће на жељени начин обликовати светско јавно мњење. Тако је створена идеологија глобализма која се залаже за формирање једне (разуме се, про-америчке) „светске владе”, која одбацује „национализам”, националну државу и идеју националне суверености као нешто заостало и превазиђено, која у државама-жртвама изазива унутрашње раздоре и сукобе, која их сатанизује у случају њиховог отпора, пре него што их нападне или изнутра разбије.

С обзиром на то да се преостале веће количине налазе на Блиском истоку, на подручју Каспијског мора и у Сибиру, водеће силе глобализма су закључиле да их се морају дочепати милом или силом.
У питању је било преживљавање њиховог „начина живота”, дакле једне дубоко неправичне потрошачке цивилизације.

На нашу огромну несрећу, водеће силе глобализма означиле су Балкан као простор на коме морају успоставити пуну контролу.
Јер, у свим војним плановима усмереним према Блиском истоку, Балкан је простор на коме ће се налазити кључне војне базе, преко кога ће се кретати војска ка Истоку, а нафта ка Западу.

На нашу огромну несрећу, водеће силе глобализма означиле су Балкан као простор на коме морају успоставити пуну контролу. Јер, у свим војним плановима усмереним према Блиском истоку, Балкан је простор на коме ће се налазити кључне војне базе (као Бонд Стил на Космету), преко кога ће се кретати војска ка Истоку, а нафта ка Западу. Од балканских држава се, према томе, захтевала апсолутна послушност. Требало је да преко њиховог ваздушног простора прелећу авиони, да се њиховим путевима и железницама пребацују Нато-трупе (бесплатно), да им на располагање ставе своје аеродроме и своје територије за војне базе, да одустану од примене унутрашњих закона на војнике Нато-а, да шаљу своје војнике у Нато-ратове, речју, да без поговора чине све што се од њих тражи. То је свуда прихватано, чак и у старим, поносним земљама као што су Шпанија или Мађарска. Само у Србији то није могло тако проћи.

Већ октобра 1991. године нашли смо се у сукобу са лордом Карингтоном, када је поставио ултиматум: „Или ћемо признати границе отцепљених република” и свести тамошње делове српског народа на беспомоћне, угрожене мањине – „или нам следе санкције, а можда и бомбардовање”. Ултиматум је глатко одбијен, као и захтев за отцепљењем Косова и Метохије и гомила захтева из Рамбујеа.

Није, разуме се, тачно да су се сви ратови могли избећи, па и сукоб са Нато-алијансом, да смо били довољно еластични и да смо чинили извесне уступке. Милошевић је био више него еластичан и учинио је огроман број уступака. Спасао је, примера ради, Дејтонску конференцију, јер се одрекао Сарајева, Брчког и коридора према Фочи. То му је признао и Холбрук, у својој књизи о Дејтонској конференцији. Али, преко одређене границе није могао да иде. (А када је отишао и направио компромис са Ахтисаријем и Черномирдином – изгубио је власт).

Срби су народ чврстог карактера – за разлику од већине других народа. Такав постојан карактер дошао је као последица успешне одбране од Византије, Турске, Аустрије, Немачке, Информбироа, а 1999. године и од Америке. Можда ће га једном променити порази слични овима из деведесетих година. Али, дотле нећемо пристајати на неограничену покорност и неправду.

А шта је било са светском хегемонијом САД-а и њених савезника?
Ишчезну санак пусти заувек!

Тако су нам се савезници претворили у непријатеље. Скупо смо платили своју непокорност. Али су велику цену платили и они који су целе деведесете провели идући из сукоба у сукоб са Србијом – од Хрватске 1991. до Косова и Метохије 1999. године. За то време Руси су се дигли из мртвих, а Кина развила у једну од најјачих и најбогатијих замаља света. А шта је било са светском хегемонијом САД-а и њених савезника? Ишчезну санак пусти заувек!

ЦРНА ГОРА И СРБИЈА У КАНЏАМА САВРЕМЕНИХ ,,КРСТАША” ИЗ БРИСЕЛА И ВАШИНГТОНА

Српски интелектуалци, противници уласка Србије у НАТО, недавно су, петицијом, раздрмали забарушену политичку сцену у матици Српства, којом од државних власти траже расписивање референдума на којем би се грађани изјаснили о могућности уласка у овај војни и политички савез. Неспорећи предности демократског система, обећавајући да ће поштовати вољу народа, каква год да буде, потписници инсистирају на општем народном плебисциту.

Можда ће неопрезан посматрач помислити да су простори бивше социјалистичке Југославије имали инфлацију референдума, па ће на основу таквог закључка посумњати у сврсисходност још једног одмјеравања снага заговорника и противника неке легитимне друштвене идеје. С правом, или не?

Владике Амфилохије и Атанасије, Војислав Коштуница, Матија Бећковић, Емир – Немања Кустурица, Момо Капор, Ђорђе Вукадиновић, Душан Ковачевић… предлагачи су, између осталих, иницијативе којом се од Скупштине Србије тражи да распише референдум. Ствари се, неповратно, покрећу са мртве тачке. Национално одговорна Србија супротставила се стихији.

Црна Гора се не опире.

У Црној Гори води се кампања чији је циљ да се не одржи изјашњавање грађана о уласку у сјеверно атлантску алијансу. О томе свједочи прећутан консензус актуелних парламентарних структура, односно недостатак отпора ДПС-у и СДП-у, носиоцима и промотерима идеје о ,,атлантској” Црној Гори. Недавно је, гостујући у Еуроатлантском клубу, некадашњи лидер Српске листе, данас први човјек ,,умивене” НСД Андрија Мандић саопштио да ће прихватити одлуку званичне Подгорице о НАТО-у, чак и у варијанти да се о томе изјасни само државни Парламент. Ово би, прије двије године, била вијест за ,,Вјеровали или не”. Данас је то прежвакана стварност.

Препарирана опозиција и цјелокупан политички амбијент у служби система доприносе да се не осјећају дисонантни тонови поводом питања учлањења Црне Горе у организацију која је извршила звјерску агресију на Републику Српску, 1995. године, и Савезну Републику Југославију, 1999. године.

И док војни врх, Министарство одбране и државне власти Црне Горе врте ,,покварену плочу” о неопходности НАТО интеграција, реалност свједочи и анализе које су радили војни експерти са ,,хладном главом” потврђују да је у процесу припреме кандидатуре неке државе за чланство у НАТО, Алијанси најбитније да ослаби војне потенцијале самог кандидата. Класичан примјер урушавања одбрамбене моћи једне савремене перфидно обезглављене земље, у војном смислу, без ,,испаљеног метка”, јесте управо Црна Гора.

Када су здружени Генералштаб и Министарство одбране прије двије године пројектовали будући оптимални војни буџет за 2.400 војника, 410 официра, 898 подофицира, 782 војника по уговору и 310 цивила, било је јасно да Црна Гора више није способна да одбрани своју територију, нити може коректно одрадити обавезе које је преузела уласком у Партнерство за мир.

Када су здружени Генералштаб и Министарство одбране прије двије године пројектовали будући оптимални војни буџет за 2.400 војника, 410 официра, 898 подофицира, 782 војника по уговору и 310 цивила, било је јасно да Црна Гора више није способна да одбрани своју територију, нити може коректно одрадити обавезе које је преузела уласком у Партнерство за мир.

Недавно су попадале маске и на нивоу односа званичних Београда и Подгорице са Москвом, када су у питању намјере Вашингтона и Брисела да упрегну Србију и Црну Гору у НАТО.

Сергеј Лавров свједочи, реплицирајући ауторима свјеже конструкције да ,,сви путеви (Срби је и Црне Горе) у ЕУ воде преко НАТО-а”: – ,,Ја бих волио да сви путеви воде у храм, а не у војне организације. Наш став о ширењу НАТО-а је познат и он се није промијенио. Вјерујемо да покушаји механичког ширења алијансе не дају ништа већу сигурност, чак ни чланицама. Ширење алијансе не одговара савременом тренутку и савременом свијету, али сије неповјерење међу другим државама.”

Колико је господин Лавров вјерник – не знамо. Чији је дипломата, и у чије име говори, добро нам је познато.

Када је у мају 1997. године потписан „Темељни акт о међусобним односима, сарадњи и безбједности” између НАТО-а и Русије, тадашња администрација у Кремљу вјеровала је да је интересна зона коју контролише Москва лишена шапе САД-а. НАТО је гарантовао да ,,нема намјеру ни план за размјештање нуклеарног оружја на територији будућих источноевропских чланица, као ни за смјештање нуклеарних складишта, да нема никакву потребу за трајним размјештањем значајних борбених снага на територији будућих чланица”.

Обесмишљен ,,Темељни акт” НАТО-а и РФ

А какво је, заправо, руско искуство са НАТО-ом? Када је у мају 1997. године потписан „Темељни акт о међусобним односима, сарадњи и безбједности” између НАТО-а и Русије, тадашња администрација у Кремљу вјеровала је да је интересна зона коју контролише Москва лишена шапе САД-а. НАТО је гарантовао да ,,нема намјеру ни план за размјештање нуклеарног оружја на територији будућих источноевропских чланица, као ни за смјештање нуклеарних складишта, да нема никакву потребу за трајним размјештањем значајних борбених снага на територији будућих чланица”.

Вријеме, или можда околности, демантовали су разлоге за опуштеност Москве и потврдили ћуд ,,крсташа” из Вашингтона и Брисела.

Кампања за учлањење бивших совјетских и бивших југословенских република (које, истини за вољу, нијесу биле дио тог споразума), данас је у пуном јеку. Дио њих је већ завршио у алијанси. Промотери НАТО-а на просторима некадашњег ,,источног лагера” били су, у своје перо, најтврђи заговорници једнопартијског система, или, у већини случајева, заговорници опстанка Варшавског пакта.

Русија данас јесте у Партнерству за мир, баш као што су и Србија и Црна Гора. Издаци србијанских и црногорских оружаних снага статистичка су грешка у односу на руско учешће у процесу колективнне безбједности. Црној Гори и Србији за поуку би могло да послужи и искуство Бугарске. Испуњавајући америчке налоге, Бугари су укинули Команду оперативних снага, Команду за специјалне операције, Источну и Западну команду копнених снага, Тактичку авијацијску команду, Команду ваздушне одбране. На крају су бесповратно умањили број војника, иако га је Генералштаб пројектовао на 45.000. На крају, државне власти су одлучиле да Бугарску бране само са једне – источне стране! Вјероватно не зато што су такав епилог зацртали у старту, него зато што постоје путеви ,,без повратка”. О црногорском путу ,,у једном правцу” најбоље свједоче плаћеници у Кабулу и Кандахару које регрутују бизнисмени из Будве! Бугари су, у међувремену, одмакли…

Искуство Словеније

Бугари су укинули Команду оперативних снага, Команду за специјалне операције, Источну и Западну команду копнених снага, Тактичку авијацијску команду, Команду ваздушне одбране.
На крају су бесповратно умањили број војника, иако га је Генерал штаб пројектовао на 45.000. На крају, државне власти су одлучиле да Бугарску бране само са једне – источне стране!

Ваља подсјетити да је бивша југословенска република Словенија, данас држава са добрим стандардом и марионетским властима, организовала референдум о уласку у Европску унију са следећим питањем: ,,Да ли сте за улазак у ЕУ и НАТО?”. Већина грађана дала је позитиван одговор не спорећи општу душтвену климу за европске интеграције. Заговорници НАТО-а ,,прошверцовали” су се на тај начин, док је држава, кецом из рукава, превазишла проблем опште подијељености у друштву по питању евроатлантских интегративних процеса. Па све то у сред пословично прозападне и католичке Словеније. Напомене ради – у којој није било агресије НАТО-а. Приде, Словенија је имала свјеже искуство краткотрајног теренског и дуготрајног медијског рата против Србије, српског народа и опстанка Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

Начин на који се промовишу евроатлантске интеграције ,,без алтернативе” у Црној Гори, свједочи да НАТО политичка пјешадија може питање уласка у ЕУ, пoпут Словенаца, изједначити са ,,потребом” учлањења у ратну авантуристичку алијансу под патронатом САД-а. Руку на срце, такав епилог би био поштен, чак аналогно томе колико се непоштених средстава користи(ло) на том путу. Уосталом, марионетске власти у Подгорици су и до сада, на најперфиднији могући начин, извршавале налоге оних који су урнисали, иза позорнице, државно јединство Србије и Црне Горе и осмислили цијепање Косова и Метохије. Наравно – и директно допринијели тренутном положају српског народа у независној Црној Гори.

Није било тешко наговорити црногорске власти да развале државни оквир за који су гинуле, кроз историју, десетине хиљада најбољих Срба из Црне Горе, Србије и осталих српских земаља.

Није било тешко наговорити црногорске власти да развале државни оквир за који су гинуле, кроз историју, десетине хиљада најбољих Срба из Црне Горе, Србије и осталих српских земаља. Неспорно, Црна Гора данас није српска земља и тешко да ће то икада више бити. Луча српске славе одавно је угашена на овим просторима. Трешњица или јагода на врху данашње црногорске торте јесте НАТО.

Чекајући епилог

Отпор уласку Црне Горе (баш као и Србије и Републике Српске) у НАТО, представља цивилизацијско питање. Није то проблем добробити једног нараштаја, како то неки, упорно и пројектовано, желе представити.

Ни један наш пораз није вјечан.
У то ме је драж српске борбе.
Цвијеће за будуће, макар и далеко, неко покољење.

С разлогом ,,Српске новине” покрећу цијели серијал приче на ову тему. Чисто да предочимо разлику између једине могуће националне српске политике у Црној Гори и медијског демагошког популизма о кохабитацији, на најосјетљивијем нивоу, са онима који су дивљачки ликвидирали 3.000 грађана СРЈ само током 1999. године. Жртве НАТО агресије ничим нијесу биле одговорне за насиље које су на Косову и Метохији изазвали терористи и спонзори ван граница Србије. Подгоричка политичка елита која вјерује да је снага њене идеје приштински плагијат Кипа слободе, уз ,,напредни” косовски реп и хип-хоп, мора се легитимизовати пред бирачима.

Није спорно, ако опет (по навици) побиједе, биће то за нас Србе много мања трагедија од губитка заједничке државе са Србијом. Морали смо и њу да преболимо. Тешко да би нам ова трешњица или јагода на врху сецесионистичке торте јаче запарала очи. Издржаћемо и то.

Процедуре, каква постоји у елементарно демократским земљама, да не буде спора, нећемо се одрећи. Толико можемо, због својих потомака, и као Срби, и људи, и грађани.

Ни један наш пораз није вјечан. У томе је драж српске борбе. Цвијеће за будуће, макар и далеко, неко покољење. НАТО, дакле, звони по трећи пут. Памтимо мелодију 1995. и 1999.

Памте, заправо, они што су претекли.

Чак и ако би чланство у НАТО донело уштеду, да ли би то било вредно чланства

Велика расправа која се у Србији распламсала у вези са чланством у НАТО здрава је и конструктивна. Нажалост, многи аргументи, и за и против чланства, остали су без важне поенте. Ово нарочито важи за заговорнике чланства у НАТО-у. Они који фаворизују чланство тврде да ће Србија бити део огромног система колективне безбедности и припадник велике демократске заједнице. Заговорници такође тврде да би, као чланица НАТО-а, Србија преузела специјалну одговорност и да би то било јефтиније него одржавање војних капацитета у пуном обиму. Они који су против тврде да би чланство легитимизовало бомбардовање Србије 1999. Уз то, тврде они, чланство у НАТО би нанело Србији штету у односима са Русијом, а Србија може да добије исте погодности кроз чланство у Европској унији.

Наравно, постоје елементи истине у обе позиције, али да ли се ови аргументи односе на стварно најважнија питања? Да би се утврдило да ли би Србија требало да постане чланица НАТО-а, Срби треба да размотре четири основна проблема.

Прво, шта је циљ тога да се буде део система колективне безбедности? Ко је непријатељ овог система колективне безбедности од кога би се Србија бранила? Ко је тачно непријатељ? Тешко је идентификовати непријатеља на Балкану или у околини, који је у позицији да прети Србији или би био заинтересован за то. Штавише, чак и да постоје такви непријатељи, да ли би НАТО заиста прискочио у одбрану Србије? Члан 5. уговора о НАТО-у каже да је напад на једну чланицу напад на све чланице НАТО-а. Али не постоји ништа у 5. члану што обавезује једну чланицу да дође у помоћ другој. На пример, претпоставимо да је Грузија била чланица НАТО-а у лето 2008, да ли ико стварно верује да би САД и НАТО ушли у рат са Русијом око Грузије? Веома је невероватно!

НАТО је сила у опадању.

Она је изграђена да задовољи специфичне претње између 1949. и 1989. године.

Такође, нема скоро никакву вредност ,,изван округа”.
У Ираку алијанса није била од користи, а у Авганистану је била од врло мале борбене користи.

НАТО је био добар за 1960, а не за 2010!

Србија не би уштедела новац служећи као специјализована или посебна снага у НАТО-у.

У зависности од тога која би споредна улога билаодабрана за Србију, цена би могла да буде још виша него одржавање робуснијих војних капацитета.

Осим тога, као чланица НАТО-а Србија би била под притиском да купује опрему од партнера НАТО-а без обзира на то да ли јој је потребна.

Друго, Срби морају да схвате да чланство у НАТО стварно значи да се од Србије може очекивати да конфигурише своје безбедносне потребе према најмоћнијим чланицама, а посебно САД. То значи да ће као чланица НАТО-а Србија бити под притиском да се придружи САД у војним авантурама које имају мало везе са интересима и безбедношћу. Наравно, Београд не би био у обавези да се повинује таквим притисцима, али притисак би био већи и чешћи кад би била чланица алијансе.

Треће, НАТО је сила у опадању. Она је изграђена да задовољи специфичне претње између 1949. и 1989. године. Када је хладни рат завршен и Совјетски Савез се распао, потреба за НАТО-ом је брзо опадала. Западни војни савез је био прави инструмент да се супротстави совјетској претњи, али те претње више нема а архитекти НАТО-а нису били у могућности да савез реконструишу као одржив инструмент у савременом свету. У ствари, постојање НАТО-а није много више од продужетка хладноратовске поделе у Европи у 21. веку. Русија је изван тога и никада неће бити доведена у ,,клуб”. Такође, нема скоро никакву вредност ,,изван округа”. У Ираку алијанса није била од користи, а у Авганистану је била од врло мале борбене користи. НАТО је био добар за 1960, а не за 2010!

Четврто, Србија не би уштедела новац служећи као специјализована или посебна снага у НАТО-у. У зависности од тога која би споредна улога била одабрана за Србију, цена би могла да буде још виша него одржавање робуснијих војних капацитета. Чак и ако би чланство у НАТО донело уштеду, да ли би то било вредно чланства ако положај Србије не би служио безбедносним интересима Србије.

Безбедносни интереси Србије леже пре свега на југу, а не да буде помоћни слуга САД у неком месту као што је Авганистан. Осим тога, као чланица НАТО-а Србија би била под притиском да купује опрему од партнера НАТО-а без обзира на то да ли јој је потребна.

На крају прве деценије 21. века Србија треба да постави три питања: прво, каква је природа новог безбедносног пејзажа? Друго, шта су интереси Србије у том новом окружењу? И, треће, која политика и који инструменти су Србији потребни да би заштитила и унапредила своје интересе? Искрено разматрајући ова питања, Срби би требало да се суоче с чињеницом да њихови интереси више не леже само на Западу, већ су сада и у Русији, Кини, Ирану, Бразилу и на многим другим местима. У савременом свету безбедност више не може бити дефинисана у смислу искључиво војних интереса, већ је треба схватити у смислу енергије, хране, животне средине и људске безбедности. Зар оваква реалност не тражи нешто више од чланства у НАТО? Наравно, Србија треба да тражи чланство у ЕУ, али не на рачун односа у многим другим правцима.

професор универзитета, Вашингтон

Политика, 22. 2. 2010.

Јохан Галтунг: Саветујем да не уђете у НАТО.

Не улазите у НАТО, поручио је Србији Јохан Галтунг, творац мировних студија и човек који је десет година унапред предвидео да ће Совјетски савез пропасти до 1990. године.

Норвешки научник је дао интервју сајту Фонда Слободан Јовановић током недавног боравка у Београду, након предавања у Центру за мировне студије Факултета политичких наука.

Фонд: Када предвиђате пад „америчког царства”?

Галтунг: „Рекао бих пре 2020. године. Моје предвиђање је било да ће совјетско царство пропасти до 1990. То сам рекао десет година унапред. Ствари се дешавају веома, веома брзо: финансијска криза, три рата које воде, континенти који им окрећу леђа, пре свега Латинска Америка и Јапан. Дакле, имају проблеме практично свуда”.

Фонд: Како видите будућност НАТО-а?

Галтунг: Слоган НАТО-а је био „идемо ван наше зоне или остајемо без посла”. Ево их сада ван зоне јер Авганистан није баш „северноатлантска” зона. То међутим не значи да неће остати без посла. Њихов проблем је што губе тај рат. Или боље речено не побеђују јер је тамо отпор вечан, а стрпљење НАТО је ограничено.

Уколико Србија сачува своју независност од НАТО-а, моћи ће и даље да учествује у операцијама заснованим не мандату УН, али ће попут Швајцарске, моћи и да се повуче.

Да ли Србија има алтернативу приступању НАТО?

Галтунг: Саветујем да не уђете у НАТО. То не значи да не можете да учествујете у операцијама које имају мандат УН. У Авганистану је операција најпре била заснована на резолуцији УН из симпатија према 11. септембру. Међутим, Швајцарска се на пример повукла истакавши да се не ради о мировној операцији, већ о операцији наметања мира. Уколико Србија сачува своју независност од НАТО-а, моћи ће и даље да учествује у операцијама заснованим не мандату УН, али ће попут Швајцарске, моћи и да се повуче. То би била веома мудра одлука.

Да ли је концепт војне неутралности могућ у данашњој Европи?

Галтунг: Хајде да то дефинишемо као несврставање. Тешко је одржати неутралност у оригиналном смислу те речи јер то значи незаузимање става. Превише смо тесно повезани. Али сврставање значи одређени аутоматизам. Јер НАТО алијанса каже: “ми улазимо у рат, а ви сте део Алијансе”.

Како видите будућност безбедности у наредних 20 година?

Галтунг: Са војног аспекта – решавање сукоба. То значи да морате да слушате и другу страну, а не само себе. Са економског аспекта – једнака и праведна трговина. Далеко смо од тога јер је западни либерални капитализам против. Политички – то су преговори, што  значи да нема завртања руку. Културолошки – дијалог и узајамно учење. САД су учиниле све супротно: уместо решавања сукоба – интервенције. Уместо једнакости – експлоатација. Уместо преговора – завртање руку. Уместо дијалога – умишљање да имају решење за све. Зато иду на доле, и то брзо.