Шта Србија добија/губи (не)уласком у НАТО – Драгољуб Живојиновић

Изазива жаришта која гаси

Зар да задужујете ко зна колико генерација унапред да бисте постали члан војног савеза од којег немате практично никакве користиНа питање да ли је за Србију боље да буде или не буде члан НАТО-а прво помислим на ону стару народну: ,,Куд сви Турци ту и ћорави Мујо”. Не би требало да Србија буде у томе некакав изузетак. Али увек то бескрајно ,,али”.

Драгољуб Живојиовић

Неколико ствари ме у вези с тим збуњује. Најпре, чему сада служи НАТО, да ли је то организација на коју се неко може ослонити и с уверењем у будућност постати њен члан или је то савез која помало лута и тек тражи себи место у свету. Ако погледамо разлоге који су довели до стварања те организације, ми видимо да њих данас практично и нема. НАТО је створен 1949. године са циљем да брани атлантске земље, САД и Канаду, и државе западне Европе од комунизма. То јест, од Совјетског Савеза и његових атомских бомби и ракета. Међутим, СССР-а више нема, нема ни Варшавског пакта.

Чему онда служи НАТО? Изгубио је сваку сврху и циљ кад је нестао Совјетски Савез. Одједанпут се нашао у ситуацији да не зна шта ће са собом.

Хоће ли да опстане? Хоће, али треба да тражи нова поља делатности, негде где се нека криза отвори. НАТО, у ствари, изазива нова жаришта која треба да гаси, у Ираку, Авганистану, Пакистану. Да гасе Европљани, у великој мери, за Американце. Да финансирају то што Американци негде направе неку гужву. И онда, хајде, помагајте у име западне алијансе. Мада западна алијанса више не постоји, јер источна и централна Европа нису западна Европа. Па зашто би сад Србија требало да иде на те просторе који за њу немају никаквог значаја?

Тим више што смо већ у програму Партнерство за мир, у који нас је примио председник Буш у оним за Србију најгорим данима. Зашто, дакле, да Србија буде члан НАТО-а? Ја у томе видим још један вид исцрпљивања ове државе и ових људи. Јер ако сте чланица, ви морате по правилима НАТО-а потпуно да промените своје наоружање, опрему, технику без обзира на то да ли је постојећа застарела или не. Овај сиромашни народ, значи, мора да купује опрему од САД. И да ону коју има баци у старо гвожђе. Не видим да је то могуће у овој ситуацији, нити верујем да ће се ситуација битно побољшати за пет или десет година. Одакле народу да то плати? Јер нема више ништа џабе. Американци сад не поклањају, као што су Титу некад поклањали.

НАТО је створен 1949. године са циљем да брани атлантске земље, САД и Канаду, и државе западне Европе од комунизма. То јест, од Совјетског Савеза и његових атомских бомби и ракета. Међутим, СССР-а више нема, нема ни Варшавског пакта.

Чему онда служи НАТО? Изгубио је сваку сврху и циљ кад је нестао Совјетски Савез. Одједанпут се нашао у ситуацији да не зна шта ће са собом.

Хоће ли да опстане? Хоће, али треба да тражи нова поља делатности, негде где се нека криза отвори.

НАТО, у ствари, изазива нова жаришта која треба да гаси…

Да овде не помињем НАТО бомбардовање Србије (СРЈ), и то да је алијанса узурпирала део наше територије, Косово.

Мени се чини да је НАТО данас као брод без крме који лута и не зна у коју ће луку, да ли у Авганистан, Пакистан, Ирак, или можда у Јемен. Шта би Србија тиме добила? Не видим шта, заиста, с обзиром на то да смо у Партнерству за мир, да чланством у НАТО можемо нешто да добијемо. Али изгубићемо много, пре свега финансијски. Јер ми немамо средства да то платимо.

Неки подсећају да средства немају ни Хрвати, Мађари, Бугари и други, али да у томе учествују. Међутим, они су још више дужни него ми. Па, која је то мудра државна политика да терате државу у тотални банкрот, задужујете ко зна колико генерација унапред да бисте постали члан војног савеза од којег немате практично никакву корист?!

Не мислим ни да је проблем у томе што је Србија неутрална, а остали у суседству нису. Јер Бугари су били веома агилни чланови Варшавског пакта, Румуни такође. Па су се сутрадан потпуно окренули на другу страну. То исто важи за Источну Немачку, Мађарску… Србија (Југославија), међутим, није била нигде, а највише је страдала. Зашто? Ако ви неког изазивате, а ми смо изазивали велике силе, и Турску и Аустроугарску, у оно доба, после смо изазивали ове који су такође били рогати, а ми шути, онда је то већ ,,други пар рукава”. Али ако ми гледамо своја посла, никога не изазивамо, никоме не правимо сметње, не видим шта бисмо могли да добијемо уласком у тај несрећни НАТО.

Неки подсећају да средства немају ни Хрвати, Мађари, Бугари и други, али да у томе учествују.
Међутим, они су још више дужни него ми.
Па, која је то мудра државна политика да терате државу у тотални банкрот, задужујете ко зна колико генерација унапред да бисте постали члан војног савеза од којег немате практично никакву корист?!

Да ли постоји могућност манипулације референдумом?

О томе не размишљам. Демократско изјашњавање грађана се подразумева. Али народу се, ако се већ крене у то, мора врло детаљно објаснити шта му НАТО доноси, а шта односи. Јер ако га зовете да плати високу цену чланства онда морате да га упознате са свим чињеницама. Па и с тим да смо већ изгубили део нашег идентитета, и да ћемо га до краја изгубити ако овако наставимо. Све говори у прилог томе: наше сиромаштво, наша стопа наталитета, наша празна села, животно доба становништва, број запослених, број пензионера. Ако идемо у нова задужења то би било равно самоубиству.

На примедбу, која се може чути, да је Србија трпела штете зато што је ,,наступала као неопредељена у свету опредељених”, рекао бих да је наш проблем пре био у томе што смо изазивали велике. Због тога смо страдали. Јер не може шут са рогатим, мали против великог.

Није то, дакле, ,,одлука на први поглед”: хоћу или нећу у НАТО. Много тога је иза што одређује нашу будућност.

Историчар, академик

Политика, 25. 1. 2010.

Просјаци у Србији: Стварност, а не мотив Муриљовог сликарства. Њихов број се падом Милошевића није смањио. Напротив. Међутим, у "демократском дискурсу" сиромаштво је престало а буде омиљена тема.

Почетком деведесетих, све што је у Србији себе подводило под реч „опозиција”, волело је да пише и говори како је сиромаштво, без обзира на узрок, доказ неспособности режима. Самим својим постојањем, говорили су они који су сад на власти, сиромашни и незапослени доказују да је режим недемократски, неспособан, уништитељски и све најгоре. „Режиму” ништа нису вредела изговарања на којекакве „санкције”, „ратове”, „погрешно вођену политику претходне власти”, „наслеђене проблеме СФРЈ”…

Но, изгледа се мало тога променило, баш ко што каже она певачица – „све је исто, само Њега нема”. Кога „њега” – зависи од укуса. И заиста, била је у праву. Ето, „опозиција из деведесетих” је дошла на власт и влада већ десет година, али сиромаштво и даље постоји, чак је и веће. И не само то, c „демократском опозицијом” заједно влада и некада омражени СПС.

Другови су се пре годину и нешто дана свечано удружили и објавили Србији и Европи да су „сви по мало социјалисти” (не мало већ много као чланови пребогате социјалистичке интернационале), па су обећали да ће њихова влада бити „социјално одговорна”. Да видимо мало како изгледа та одговорност, па ће нам постати јасно зашто су дошавши на власт сви решили да постану социјалисти, и како су до тада свој социјализам крили „к`о највећу тајну”.

Економски аналитичари су још с пролећа 2009. године упозорили на „врелу социјалну јесен”. „Социјално одговорна влада” је ову врелину, уз помоћ ММФ-а, одложила за нешто касније. Чини се да ћемо имати врелу зиму и још врелије пролеће.

Републички завод за статистику тврди да је само у Београду 250.000 људи сиромашно. А по њиховим критеријумима, ради се само о онима који немају приход већи од 8.000 динара. Они који имају, рецимо 10 или 20 хиљада динара прихода, по овој методологији, нису угрожени, иако само они знају како им је. Свако десето дете у Београду, главном граду „социјално одговорне владе”, гладује. Ван Београда је ситуација много гора.

Сиромаштво у Босни: Чудновата суседна држава не може да састави социјалну политику. Беда не зна за националну, верску и идеолошку припадност.

Изгледа је и то опет боље него у ЕУ-и, где „Евростат” јавља како је 17% становништва живело испод границе сиромаштва. Тамо је, по њиховим критеријумима, сиромашно 20% деце и 19% старијих од 65 година. Чак и у Њемачкој су пукли пензијски фондови (ова држава има најстарије, а до недавно и најстабилније фондове пензијског осигурања на свету). Пошто је нових доприноса премало, разлику тешком муком надомешћује Немачка држава, која је најбогатија чланица ЕУ-е, тешку муку мучи да поткрпи систем пензијског осигурања.

Најгоре је, наравно, у нашем суседству – у Румунији и Бугарској. У Бугарској, тврди Светска банка, са 3.25 € дневно преживљава 300.000 људи. Светска банка је констатовала како је у условима кризе нарочито у „источноевропским земљама” ЕУ-е порасло сиромаштво. А толико су се радовали уласку у ЕУ-у. То стање није тренутно, јер упркос најавама оптимиста, криза неће проћи брзо, а можда буде и (више)деценијска. Свако може да даје прогнозе, а ви можете да бирате: или оно што вам делује разложно, или оно што вам се свиђа.

Потрошачка корпа: Што је једном сваки дан, то је другом пусти сан!

Међутим, кад имате празан новчаник, њега неће напунити „оптимистичке прогнозе” или то што би ви желели да је нешто пунији. Медијским обећањима и пустом жељом не плаћају се рачуни и не купује храна. Видели смо то за Бадњи дан, кад су коначно подељене паре Динкићевих деоница. Четири такве „милости” сачињавају износ „егзистенцијалног минимума”, а једна не чини ни „нутриционистички минимум”. И после је Дикићу крива Влада, Јелашићу привредници, Дијани Јелашић, а Цветковић свима, али сви су заузели јединствени став да радницима у ЕПС-у не смеју бити повећане плате. Државни секретар министарства финансија, недавно је изјавио како „Грађани Србије више троше на дуван и алкохол, него на бригу за сопствену будућност”. Па да, народ по мишљењу наше квазиелите не ваља, а зар то није одавно рекла Мира Марковић? А ми се питамо, до које мере је стигло безнађе кад га сиротиња утапа у алкохолу, и до које мере иде цинизам власти.

Алкохолизам је социјална болест, а болест погађа сиромашне више него богате. Негативни став високог државног службеника према последицама болести, сигурно неће решити проблем.

На Косову и Метохији, горе је социјално стање сад него у доба Милошевића. Незапосленост је готово општа, како међу Србима, тако и међу Албанцима. Незапосленост и сиромаштво иду једно уз друго. И у Босни је око 20% становништва сиротиња, тј. дневно им недостаје бар један оброк, што је мерило сиромаштва по тамошњој методологији. Босанско Удружење за заштиту потрошача тврди да скоро половина грађана Босне живи на ивици сиромаштва, ако није с обе ноге у сиромаштву. Пола милиона грађана Босне је незапослено, пола пензионера прима тек мало више од 300 „каемова”, што је тек око 150 евра. И Савез синдиката РС потврђује ово стање. Грчка и даље добро стоји, али судећи по дугу од невероватних 300 милијарди долара убрзо могу да се као сиротиња придруже својим балканским комшијама, па чак да у погледу сиромаштва постану „лидер на Балкану”.

Сиротиња на нашим улицама, беда у нашем комшилуку јесу наша реалност, а не европске донације. Жртве пљачкашке приватизације су и сви ови који штрајкују, јер не добијају плате, и јер им се не уплаћују социјални и пензијски доприноси. Уместо гринфилд инвестиција, све је више задужених грађана који не знају шта ће са собом и дуговима који их гуше. Социјално (не)одговорна влада одавно је јединствена само у једном – да не дозволи повећање дохотка радницима јавних предузећа, те да нема ни помена о ревизији криминалне приватизације која ствара све већу беду и апатију.

А какве су наде биле рођене пре две деценије, када су нам говорили како је „постојање сиромаштва доказ неспособности власти”! А какве су тек биле рођене када су обећавали стотине хиљада нових радних места, улазак у ЕУ-у и социјално одговорну владу! Уместо свега, под режимом „социјално одговорне владе”, једино се приближавамо сиромаштву. Они „богатији” могу да се радују што држава италијанској фирми гарантује њихов кредит за „абгрејдованог фићу”. Србија је све више и више земља сиротиње која тоне у безнађе, и која тако личи на сиротињске земље трећег света.

“Земљо Индијо, има ли те игде?”

Сиромашна деца у Индији. "Земља Индија" је у нашој народној поезији синоним проклетог поретка, друштва која обилује свакаквим чудествима, али не поштује и не помаже сироту децу, старце и сиротињу. Домаћи евроутописти игноришу европско сиромаштво, баш као и домаћу народну поезију.

Нећу у НАТО, с битангама не идем ни у исту кафану

Да ли ћемо остати војно неутрални или ући у северно-атлантску алијансу, за Србију је кључно питање, каже писац Синиша Ковачевић, и објашњава:

Синиша Ковачевић: Видим страшно велику количину буке и беса у којима се појављују разне атлантске иницијативе на чијем челу се, гле чуда, налазе бивши комунистички генерали.

Тачно 200 српских интелектуалаца потписало је прошле недеље петицију којом се од власти захтева да под хитно распише референдум на којем би грађани рекли да ли Србија треба да уђе у НАТО. За Србију, каже драмски писац Синиша Ковачевић, један од потписника петиције, прикључење НАТО је капитално питање, а погрешном одлуком Срби би лако од жртве постали џелати.

Ковачевић: Пошто сам дубоко свестан да је демократија најмање лош од свих до сада смишљених система, од Месопотамије до данас, ја ћу након референдума пристати на одлуку грађана Србије каква год она била. Да се лично питам, никада не бисмо ушли у НАТО. Много ме људи зауставља на улици, зову ме и телефоном да ме питају где могу да потпишу. Број од 200 људи је симоболично одабран, а више нула том броју додаћемо када за то буду постојале политичке потребе. И ово је било довољно да се уздрма јавност.

Има ли неких реакција из власти на ову вашу иницијативу?

Ковачевић: Видим страшно велику количину буке и беса у којима се појављују разне атлантске иницијативе на чијем челу се, гле чуда, налазе бивши комунистички генерали. Огласио се и Душан Петровић, онај геније људске мисли из ДС, који је забранио позориште у Шапцу – он је с лапидарном лакоћом рекао „докон поп и јариће крштава”. Не знам да ли је он крштен или није, али тај исказ је ужасно бахат и глуп.

Слична иницијатива постојала је и у Словенији, где је такође било јако анти-НАТО расположење, па се тамошња власт досетила и на референдуму поставила питање „Да ли сте за улазак у ЕУ и НАТО?”. Мислите ли да тако нешто може и нама да се деси?

Ковачевић: Може, може да се постави и питање: „Да ли сте за то да вам дамо 1.000 евра и да уђемо у НАТО?”. То је одлично референдумско питање, требало би да га ауторизујем, да ми га ови што ће сутра да организују референдум не украду. Та врста марифетлука је могућа. А пошто је јавност склона манипулацијама, не бих се изненадио да референдумска одлука буде да уђемо у НАТО.

Зашто сте Ви против уласка Србије у НАТО?

Прво, зато што НАТО нема морални кредибилитет.

Реците ми једну једину НАТО интервенцију у последњих 50 година а да је била етички кредибилна.

Погледајте натовски образац деловања – Вијетнам, Кореју, или сада Ирак, Аваганистан или Србију ’99. и видећете да она нема ни историјско, ни морално, ни политичко ни правно упориште.

Откуд сада та иницијатива када нас, како неки кажу, нису ни звали у НАТО?

Ковачевић: Није да нас нико није звао, ми смо прешли већ неколико корака ка НАТО, а власт спроводи једно клизеће прикључење. Осим тога, мислите ли да је та препарација јавности, то спиновање, случајно, да се тек тако догодило? Шаље нам се порука „прихватите реалност”.

А Ви је не прихватате?

Ковачевић: Да ли бисте, као жена, могли сутра да опростите свом силоватељу? Јер, боже мој, „прихватите реалност”: био је осам месеци на робији, и сада идемо даље. Да ли сте спремни да прихватите реалност да вам је једно дете наркоман, или ћете звати психологе, лекаре, везати га за радијатор, откризирати са њим заједно, звати војску и полицију и председника? То је празна фраза, као и та европска мантра „Европа по сваку цену”. Шта то нема алтернативу у животу? Али, нама као народу генерално недостаје то осећање за меру. Ја имам одређену врсту евроскепсе, али када би неко сада рекао да је против Европске уније, острашћени европејци би га умазали катраном и уваљали у перје.

Цитираћу покојног патријарха Павла:

„Ако је цена тога да опстанемо на планети да постанемо нељуди, онда нека не опстанемо”.

Не могу да замислим српске момке како убијају Арапе.

Зашто сте Ви против уласка Србије у НАТО?

Ковачевић: Прво, зато што НАТО нема морални кредибилитет. Реците ми једну једину НАТО интервенцију у последњих 50 година а да је била етички кредибилна. Погледајте натовски образац деловања – Вијетнам, Кореју, или сада Ирак, Аваганистан или Србију ’99. и видећете да она нема ни историјско, ни морално, ни политичко ни правно упориште.

Кажете да је питање уласка у НАТО за Србију капитална одлука. Зашто?

Ковачевић: Зато што је тај НАТО образац стално обично кабадахијско, силеџијско понашање у којем би се ментална и емоционална профилација нашег народа у значајној мери померила. Из жртве би прешли у позицију џелата. Цитираћу покојног патријарха Павла: „Ако је цена тога да опстанемо на планети да постанемо нељуди, онда нека не опстанемо”. Не могу да замислим српске момке како убијају Арапе. Друго, немојте да заборавите мирис гарежи. Јел’ га осећате? То није било пре 50 или 70 година, неки родитељи још носе црнину за својом децом. Убијали су децу, а ниједна дечија суза нема цену. Нема временске дистанце да је Србија очистила ране, па да кажемо „’ајде, будимо реални, рационални”. Не могу са битангама ни у исту кафану, избегавам и да прођем улицом у којој су људи са којима не делим одређену врсту погледа на свет.

НАТО се не прави за локалне ратове.
Он сада отаљава неки Авганистан или Ирак, сутра ће Иран или Јемен, тек толико да оправдава своје постојање.
Није распуштен када и Варшавски пакт само због једне ствари – то је Русија.
Са колико марљивости и стрпљења се прави та потковица око Русије, која полази од Скандинавије и негдашњих совјетских република, Литваније, Естоније и Летоније, и треба да се затвори уласком Украјне и Грузије.

То су емоционални разлози. Видите ли неки геостратешки или политички разлог да Србија уђе у НАТО?

Ковачевић: Не, апсолутно ниједан. НАТО се не прави за локалне ратове. Он сада отаљава неки Авганистан или Ирак, сутра ће Иран или Јемен, тек толико да оправдава своје постојање. Није распуштен када и Варшавски пакт само због једне ствари – то је Русија. Са колико марљивости и стрпљења се прави та потковица око Русије, која полази од Скандинавије и негдашњих совјетских република, Литваније, Естоније и Летоније, и треба да се затвори уласком Украјне и Грузије.

Шта ћемо ми у НАТО? Које је наше место у тој „потковици око Русије”?

Ковачевић: На пример, само након изградње Бондстила на Косову Америка више нема потребу за изградњом двадесетак носача авиона. Шта ће им једна бела флека у тој потоковици? За њих је то врло опасно у геостратешком аспекту. У сутрашњем сукобу НАТО и Русије, нека српски добровољци одлуче на којој ће страни да ратују, као што је било у шпанском грађанском рату. Верујем да ће бити много оних који ће ићи да се боре на страни Руса, али верујем да неће изостати ни они који ће ићи да се боре на страни НАТО. Ја бих лично највише волео да до тога не дође, али бојим се да ће тако бити. У том смислу, неутралност никоме не смета.

Овде се ради о томе да је светски газда одлучио да ми морамо у НАТО.
Рекао је то локалним чаушима, они сада треба да упрегну медије, лобисте, телевизије да нас у то убеде.

Зар не мислите да би нам баш та позиција „беле флеке” у ствари донела опасност?

Ковачевић: А шта мислите да је боље за нас, да српске окупационе трупе иду на Русију? Не можете деформисати властити емоционални простор зато што ћете изневерити своју структуру. Може ли неко сутра да вас утера у инцест? Да вам каже „остаћеш без детета, боље ишта него ништа, имај га са братом, или имај га са оцем”? Постоји нешто што је духовна вертикала, емоционална и ментална конфигурација једног народа. Извуците то тло Французима или Енглезима испод ногу и изгубиће идентитет. Срби нису емоционално спремни да се конфронтирају са Русима. Тај сукоб би за Србију био погубан чак и када Руси не би били у праву. У питању је емоционално ткање једне нације које је врло танко, неопозиво и дефинитивно се кида, и нема фирцања после. Можете ли да замислите ратни сукоб између Америке и Енглеске? Тешко, јер би се тај англосаксонски емоционални код који их везује неопозиво и дефинитивно искидао, од чега би се Британци дуго опорављали.

Али у војно-политичком погледу заговорници уласка у НАТО кажу да би за Србију далеко опасније било да остане усамљена окружена НАТО земљама?

Ковачевић: Зашто? Зар 21. век није проглашен веком мира, компромиса? Или смо сада дошли до тога да НАТО ипак није мирољубива категорија, да има одређених ратних, освајачких концепата, дакле, да није направљен да брани мир у свету? Јер, да је тако, онда бисмо у том концепту ми били потпуно безбедни, јер бисмо били окружени земљама које са позицијом апсолутне супериорности под тим моћним кишобраном немају потребе никога да угрожавају.

Ужаснут сам над сваком сузом, капљом крви, без обзира на националну припадност.
Осећам лични стид за свако непочинство које је неки српски војник урадио.
Ужасна је ствар, чак и ако апстрахујете чињеницу да је број жртава пренапумпан, да су доношени и празни сандуци, што сада пише и западна штампа.

Али, зашто би се у том смислу фаворизовала патња једне групе? Потпуно је нецивилзацијски оплакивати тужну судбину муслиманских жртава, а тамо су страдали и Хрвати и Срби.
Па дозволите ми да жалим и за својима.
Ако је та резолуција детерминанта нечијег етичког става, геста, онда немојмо да делимо мртве.
Ако се као мртви пребројавамо према националном и верском предзнаку, шта ће онда бити са живима?

Мислите ли да је могуће да Србија остане неутрална?

Ковачевић: Овде се ради о томе да је светски газда одлучио да ми морамо у НАТО. Рекао је то локалним чаушима, они сада треба да упрегну медије, лобисте, телевизије да нас у то убеде. То је као када за вама неко има еротску потребу, и постоји неколико начина да је задовољи: један је да вас убеди да на то пристанете, други је да вас купи, а трећи да вас узме силом. Ми ћемо попут те несрећне жене апсолутно бити узети силом, али је моја морална обавеза да се против тог силовања буним, а не да пристанем на то и да вичем како ми је лепо. Коначно, захваљујући коме је Косово отето? Немојте ми рећи да су то урадили Тачи и Сејдију. И то вам није довољно да кажете нисам за НАТО? И стално нам понављају „будите добре комшије”. А један комшија вам заорава двориште, овај с друге стране вам стално баца цркотине у двориште, овај вам је отео један део куће и насилно се ту уселио. Докле бити добар комшија?

Мислите да је Србија превише снисходљива према својим суседима?

Ковачевић: Хрватска политика према Србији је константа. Без обзира ко је на њеном челу – Месић, Јосиповић или Косор. Јер та је политика производ хрватских интереса, а хрватски интерес је да Србија не буде снажна. И Хрватска ће у тим фантастично скројеним белим рукавицама увек радити на штету Србије. Сад ћемо некритички дочекати Јосиповића, а видели сте да му није пало на памет да не позове Сејдијуа на инаугурацију.

Мислите ли да не треба да повучемо нашу тужбу, чак и ако Хрватска то учини?

Ковачевић: Можда је тако ипак боље, због заједничког суживота, колико год се не волели, и имали проблеме који проистичу из вишка сличности, ту смо где смо – на Балкану, за вијек и вијеков. И можда је због будућих генерација боље да пробамо да се договоримо: „’Ајде, нећемо пуштати гласну музику од три до пет”. Ми смо земља са значајно оштећеним суверенитетом, и отуда Статут Војводине, резолуција о Сребреници и остали проблеми.

У ком смислу?

Ковачевић: Да не будем погрешно схваћен, ужаснут сам над сваком сузом, капљом крви, без обзира на националну припадност. Осећам лични стид за свако непочинство које је неки српски војник урадио. Ужасна је ствар, чак и ако апстрахујете чињеницу да је број жртава пренапумпан, да су доношени и празни сандуци, што сада пише и западна штампа. Али, зашто би се у том смислу фаворизовала патња једне групе? Потпуно је нецивилзацијски оплакивати тужну судбину муслиманских жртава, а тамо су страдали и Хрвати и Срби. Па дозволите ми да жалим и за својима. Ако је та резолуција детерминанта нечијег етичког става, геста, онда немојмо да делимо мртве. Ако се као мртви пребројавамо према националном и верском предзнаку, шта ће онда бити са живима?

Је ли нам заиста потребна таква резолуција?

Ковачевић: Војно, у том геноциду Србија није учествовала. У том смислу, ми можемо да се декларацијиски одредимо и према рату у Ираку. С тим што је ова врста катарзе нама потребнија, јер су ипак припадници нашег народа у томе учествовали. Дакле, неко је рекао да нам треба декларација о Сребреници и биће је, неко је рекао да споменик Османлијама на Тргу Републике мора гледа тачно у Кнеза Михаила и да буде пола метра виши, и тако ће бити.

Ми смо пре неколико месеци дочекали турског председника. Након те посете, имао сам утисак да је ћеле-кула у ствари објекат Медицинског факултета у Нишу, а данак у крви стипендија коју је турска влада давала српским момцима који су се отимали да иду у јаничаре.
Не смете да фалсификујете историјске чињенице.
Ми смо из осионости прешли у снисходљивост, у љигавост чак.

Које су последице тог нарушавања српског суверенитета? Колико се то види у нашој спољној политици?

Ковачевић: Ми смо пре неколико месеци дочекали турског председника. Након те посете, имао сам утисак да је ћеле-кула у ствари објекат Медицинског факултета у Нишу, а данак у крви стипендија коју је турска влада давала српским момцима који су се отимали да иду у јаничаре. Не смете да фалсификујете историјске чињенице. Ми смо из осионости прешли у снисходљивост, у љигавост чак. Не можете стално пристајати на шамаре, то ће се вратити као бумеранг. То ће произвести нову генерацију младих, фрустрираних људи који ће сутра бити ултранационалисти. Јер ће та врста емоционалне фрустрације да се колективизује, јер не можете прећи преко увреда и понижења и тако формирати своју емоционалост а да она не буде значајно хендикепирана

Сваке године нам умре једно Ваљево

Питање свих питања је нестајање Срба, и тога људи уопште нису свесни. То је прече од свега другог. Можемо живети и у 19 држава, али ако нас нема – џаба све.

Рекли сте да Србија има много већих проблема него што је улазак у НАТО. На шта конкретно мислите?

Ковачевић: Питање свих питања је нестајање Срба, и тога људи уопште нису свесни. То је прече од свега другог. Можемо живети и у 19 држава, али ако нас нема – џаба све. У Србији сваке године имамо 30.000 сахрана више него рођења. Јесте ли свесни тога? У тој ситуацији, морате водити рачуна о сваком појединцу. То је један Сомбор. Идите у Сомбор или у Ваљево, и догодине у ово доба, видите празан град, као у добрим вестернима – жбунови се котрљају празним улицама и лупају отворени прозори на ветру. У држави која има далеко пречих послова, од демографског до моралног препорода, ви се сада бавите неким НАТО-ом.

У политику нисам ушао због лепих жена него да „махнем мало веслом”

Ћеле кула - споменик културе ради чијег подизања се нико није ни извинуо нити донео икакву резолуцију

Последњих годину дана активно се бавите политиком, идете на све страначке скупове где учествује ДСС? Шта Вас је мотивисало?

Ковачевић: Зато што људи на челу државе нису државници него политичари, који недовољно разумеју Србију и недовољно је воле. Дозволите ми да хвалисаво кажем, ја сам се укључио у странку која је сишла с власти, и то нешто говори и о мени. Ја сам се интервјуа надавао, препознају ме људи на улици и без политике. Значи, комплекс бекства из анонимности сам давно „пребобао”, прележао. Ако је због новца, ја сам релативно ситуиран човек, за ову земљу са сиротињским кујнама и сигурним кућама на сваком другом ћошку, чак сам и богат. Што се тиче лепих жена, ожењен сам једном од најлепших Српкиња, а и посао ми је био такав да сам окружен најлепшим женама. Што се тиче добрих аутомобила, возио сам их и пре уласка у политику, а што се тиче скупих одела имам их у оној мери у којој одговарају мом стилу. Онда ми нађите још један разлог за мој улазак у политику, а да то није повећан осећај одговорности, или оно гесло из приче о светом Николи који каже морнарима после бродолома који га моле за помоћ: „Помоћи ћу, али махни и ти мало веслом”. Ја сам ушао у политику да бих махнуо мало веслом.

Зашто не тражимо да нам се Турци извине за 500 година ропства?

Шта је по Вашем мишљењу суштина напрасног турског интересовања за Балкан, која иде од иницијатива да се организује „нови Дејтон” за Босну до обнављања отоманских споменика и најава огромних инвестиција у Санџаку?

Ковачевић: Да се колоквијално изразим, Турска је ту „амерички играч”. Код њих очигледно постоји појачано интересовање да се утиче на политичка дешавања не само у Србији, него и на Балкану.

И, како се актуелна власт у томе сналази?

Ковачевић: Од Бориса Тадића се тражи да се извињава свугде, и он то и чини, и на појединим местима и не греши. Али, да ли је од турског председника тражио да се, попут аустралијског председника који се извинио Абориџинима, извини Србима за 500 година репресивне отоманске окупације, за кочеве и асимилацију, за данак у крви? Ако министри иду у неку другу земљу да питају за властито мишљење, то је флагрантно мешање у унутрашње ствари неке земље, а неки наши министри су тако ишли у Истанбул. Осим тога, када би се сутра српски, православни црквени великодостојник умешао у територијалну поделу Србије, гушчија бука би се дигла. А један муфтија је врло бучно и гласно захтевао да се територијална мапа Србије кроји према његовим параметрима, и на то нико није реаговао. По ком принципу се одвија то турско инвестирање у Санџак, и то се ради на нивоу између две државе? Да ли тамо живи турска национална мањина? То бих могао да схватим, као што Мађарска инвестира у Суботицу, јер жели да јој дијаспора живи квалитетније и боље. Да ли се то инвестирање у Санџаку одвија по религијском принципу? Онда је то страшно и нецивилизацијски.

Мислите ли да ту постоји заметак опасности од даље дезинтеграције Србије?

Ковачевић: Како да не. Можемо да пођемо од две претпоставке. Једна је да Турска има такве аспирације, друга је да све то чини из најбољих намера. У сваком случају, то је потпуно легитимна политика једне земље, али ми не нудимо ништа као одговор. То је проблем.

Недељни Телеграф,  22. 1. 2010.

Сергеј Лавров

Шеф руске дипломатије Сергеј Лавров изјавио је данас да сама Србија треба да донесе одлуку о евентуалном уласку у НАТО.

На конференцији за новинаре у Москви, Лавров је казао да Русија није променила однос према ширењу алијансе, да је уверена да померање њених граница само „сеје неповерење” и да је неадекватно у савременом свету.

Одговарајући на питање новинара о уласку Србије у НАТО, Лавров је казао да Србија „нема једноставан однос” према алијанси због бомбардовања.
„Сматрамо да сама Србија треба да донесе одлуку”, казао је Лавров.

Шеф руске дипломатије је подсетио да је парламент Србије донео одлуку о војној неутралности и додао да „колико зна из разговора са српским пријатељима, и већина грађана Србије има такав став”.

Када је реч о Косову, Лавров је рекао да је „уз постојање добре воље могуће обновити преговоре”.

Шеф руске дипломатије је подсетио да је парламент Србије донео одлуку о војној неутралности и додао да „колико зна из разговора са српским пријатељима, и већина грађана Србије има такав став”.

„Генерални секретар УН треба да се руководи одлукама Савета безбедности, а основно решење за Косово је резолуција 1244. Важно је да покровитељи Приштине њој не забрањују, већ да је подстакну на нормалне преговоре”, казао је шеф руске дипломатије.

Он је додао да Москву брине развој ситуације на Косову и то што Приштина покушава да на све начине да омета рад мисије УН.

„Позивамо оне који утичу на Приштину да не дозволе такве покушаје”, рекао је Лавров.

По његовим речима, на Косову постоји „много проблема”, који ће бити детаљно размотрени на седници Савета безбедности.

Политика, 22. 1. 2010.

ЗБОГ великог интересовања за проглас 200 јавних личности, наставићемо да прикупљамо потписе за расписивање референдума о уласку Србије у НАТО – изјавио је у четвртак за “Новости” Александар Митић, координатор за скупљање нових потписа.

- Када у наредном периоду прикупимо још око 200 потписа објавићемо нова имена личности са српске јавне сцене који се залажу за референдум о овом важном питању. Пошто је много заинтересованих, природно се родила потреба да акцију наставимо – рекао је за “Новости” Митић.

Први проглас су, да подсетимо, између осталих потписали Војислав Коштуница, Добрица Ћосић, Матија Бећковић, Емир Кустурица, Момо Капор, Душан Ковачевић, Синиша Ковачевић, Милован Данојлић, Јадранка Јовановић, …

Вечерње новости, 22. 1. 2010.

Као кроз сиву маглу, што само сине зрак,

а гушћи облак дође, да већи буде мрак

Ђура Јакшић

Јелко Кацин и Божидар Ђелић

Обећавач српског учлањења у Европску Унију је личност која је вредно радила у Европској Унији, тако да се тамо није обогатила, него се у Србију вратила да би спавала на теткином каучу. Тада нам је обећао да ће Србија у ЕУ-у ући до 2007. године. До 2007. године Србија није ушла у ЕУ-у, али се обећавач обогатио и више нема потребе за теткиним каучем. Пошто је очигледно потценио интелигенцију гласача ДС (чији је члан овај експерт у међувремену постао), након две године, поново им је обећао улазак Србије у ЕУ током наредне “седмољетке”.[1]

Како коалиција на власти није предвидела светску економску кризу, нити је имала ишта да прикаже као успех Владе, обећавач се генијално сетио да дели нове (биометријске) пасоше „ВИП” грађанима Србије. Убрзо се, међутим, испоставило како нису били кадри ни пасоше да одштампају како ваља, па су од срамоте морали да их повуку. О редовима у полицијским станицама, где су грађани данима чекали у реду (као кад је био Милошевић на власти), да и не говоримо.

„Чуо сам чак и конструкције да смо добили бели шенген зато што смо изгласали Статут Војводине. То су најординарније глупости и непознавање начина на који функционише Европа. Унутрашње уређење земље припада само нама и никоме другоме. Европа нам никада није помињала Војводину или нешто слично”, рекао је Ђелић, правдајући власт због усвајања Корхецовог Статута, на радију Дојче Веле.

Божидар Ђелић:

„Чуо сам чак и конструкције да смо добили бели шенген зато што смо изгласали Статут Војводине. То су најординарније глупости и непознавање начина на који функционише Европа. Унутрашње уређење земље припада само нама и никоме другоме. Европа нам никада није помињала Војводину или нешто слично”.

Пошто Божидар Ђелић не говори истину, већ њену супротност, навешћемо изјаве представника “Европе” које се тичу усвајања Корхецовог Статута:

Најпре, требало би подсетити припаднике Покрета за евопску Србију, шта им је покојни немачки амбасадор Андреас Цобел, 2007. године, отворено поручио: „Цена по којој Србија жели да задржи Косово може да значи покретање питања Санџака, јужне Србије и Војводине. Ма колико ви инсистирате да је Косово одувек било део Србије, што иначе није тачно, јер је Косово постало део Србије 1912. године, након што неколико векова није било у Србији, сада би Мађари могли, по тој логици, да траже Војводину назад”.[2]

“Војводина је најбољи скривени адут за Србију на путу ка ЕУ. И сада је прилика да се Србија покаже и да докаже колико је европска и колико јој је стало до брзог приближавања и на крају интеграције у ЕУ”[3], изјавио је Јелко Кацин, известилац Европског парламента за Србију.

Јелко Кацин:

„Ако Београд жели да користи помоћ коју ЕУ даје земљама кандидатима и чланицама, Србија мора да се регионализира. Но, судећи по ономе што се догађа са статутом Војводине, бојим се да свијест о потреби за регионализацијом у Србији не постоји”, рекао је Кацин. “Нема је не само у дијелу опозиције него ни у врху владајуће коалиције, ни код људи који воде европске интеграције, а то ће сљедеће године за Србију бити најважнији задатак”

“Статут Војводине треба што пре потврдити у Скупштини Србије како би управо Војводина постала највећи адут Србије на путу европских интеграција”- Јелко Кацин, Б92, 29. 1. 2009. године.[4]

Известилац Европског парламента за Србију, Јелко Кацин оценио је да “Статут Војводине мора бити што пре потврђен у Скупштини Србије, како би Војводина постала главни адут Србије на путу европских интеграција”. Према оцени Кацина, “највећи проблем Србије тренутно је стајање у месту. Оно што Србија може урадити за себе и свој пут ка ЕУ нико други не може. Нико у ЕУ не може да разуме неодговорно понашање парламентараца у Србији који прекидају заседање због телевизијског преноса, у време када је највећи посао у области европских интеграција управо на Парламенту” – прецизирао је Кацин, а пренела Политика, 30. 1. 2009. године. [5]

Известилац Европског парламента (ЕП) за Србију, Јелко Кацин сматра да она у наредном периоду мора да се „децентрализира и регионализира” ако жели да користи новац из фондова Европске уније: “Ако Београд жели да користи помоћ коју ЕУ даје земљама кандидатима и чланицама, Србија мора да се регионализира. Но, судећи по ономе што се догађа са статутом Војводине, бојим се да свест о потреби за регионализацијом у Србији не постоји”, рекао је Кацин. “Нема је не само у делу опозиције, него ни у врху владајуће коалиције, ни код људи који воде европске интеграције, а то ће следеће године за Србију бити најважнији задатак”, оценио је Кацин у интервјуу данашњем новосадском “Дневнику”. Према његовом мишљењу, није логично, нити Војводина има потребу да крене било којим путем ван оквира Србије, а све приче које потпаљују таква размишљања су “ван памети и веома подле”. “Није спорно да нови статут Војводине треба да добије легитимацију да је у сагласности са Уставом Србије, али све што се сада дешава у Бриселу, види се као непотребно одуговлачење које се користи за унутрашње-политичке потребе. И то је штета, јер је модел Војводине најбољи аргумент који Србија може користити на путу у ЕУ. Ако се Србија понаша према Војводини као што је то сада случај, губе сви – и Србија и Војводина и ЕУ”, рекао је Кацин. Високи словенски функционер је објаснио да ове године у Европском парламенту није разматрана резолуција о Србији због тога што није почела ратификација Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП). “Нацрт извештаја је направљен благовремено, али пошто Србија није успела осигурати почетак ратификације ССП-а у државама чланицама ЕУ због непотпуне сарадње с Хашким трибуналом, као и због осталих ствари које Србија није урадила до сада, нисмо имали много тога позитивног да кажемо о Србији. Због тога смо и ставили резолуцију о Србији на чекање”, рекао је Кацин. Дакле, ради се о изјавама које је објавио новосадски Дневник, а и данас је доступно на сајту “Све вести”.[6]

Ето како „унутрашње уређење наше земље припада нама”.

Ето како нам Европа није „ни помињала Војводину”.

Осим тога, ову изјаву нико није демантовао:

Аутономашка политика никад у историји није добила никакву плебисцитарну или референдумску подршку народа.
Напротив, увек је била октроисана.
Бирачи који су гласали за садашњу власт, нису имали појма о било каквим статусним променама које ће се десити у Војводини. Уосталом, ни сами народни посланици нису појма имали о нацрту Корхецовог статута, дуго пошто их је народ изабрао.

“Сасвим сигурно, Србија неће моћи да уђе у ЕУ док не врати Војводини аутономију одузету 1988. неуставним пучем Слободана Милошевића”, изјавио је Костреш, члан Лиге социјалдемократа Војводине, за Грађански лист. “Нико од европских дипломата није аутономију Војводине децидно поставио као услов за придруживање Србије ЕУ, али залагања и препоруке великог броја европских политичара и институција за враћање војвођанске аутономије говоре јасно о том ставу ЕУ”, рекао је Костреш. Изјаву је пренела Б92 још 26. 9. 2005. године.[7]

Директор института IRE из Салцбурга, с којим су војвођански аутономаши све време развијали сарадњу, објаснио је зашто нема овако јавно и децидно израженог услова:

“Доношење статута АП Војводине искључиво је унутрашње питање Србије и у том смислу нико не треба да очекује да ће Европска унија изаћи са ставом у којем захтева да тај акт буде усвојен, већ ће у најбољем случају ставити до знања да је процес регионализације користан у процесу приступања ЕУ и приближавању њеним стандардима (…) У случају да жеље Војвођана буду игнорисане, вероватноћа је да ће тиме бити генерисани радикалнији захтеви у погледу обима војвођанске аутономије, а можда ће они постати чак и сепаратистички”. Интервју новосадског Дневника са директором института IRE, Францом Шаусбергером , 26. 4. 2009. године.[8]

Народ је гласао за ову власт јер им је обећала експресни улазак у Европску унију, 200.000 нових радних места и раст животног стандарда, социјалну одговорност, и побољшање статуса здравствене заштите, пензијског и инвалидског осигурања.

У стварности, добили смо експресни раст задужености, неликвидност привреде, огроман број радника је изгубио посао, животни стандард је пао, а биће још горе.

Војводина је доживела катастрофалне резултате приватизације, а “једнострана примена ССП-а”, практично је упропастила војвођанску пољопривреду, посебно млекарство и сточарство.

Шта после свега овог значе званичне изјаве неименованих европских бирократа из  Брисела[9], британског амбасадора Стивена Водсворта[10] или Олија Рена[11], о томе како је “питање Војводине унутрашња ствар Србије”. Значе само вређање здравог разума.

Крајем осамдесетих, народ је најурио аутономаше јогуртом. Ову отужну смејурију аутономаши данас зову “Милошевићев пуч”, да би прикрили сопствени кукавичлук. Уистину, гласањем на осмој седници против Стамболића, војвођански аутономаши су подржали управо Милошевићеву политику и тако на неславни начин завршили сопствени политички развој доспевши „себи иза леђа”. Тврдње о пучу у Војводини су потпуна неистина, није се радило ни о каквом “пучу”, већ о демократском изјашњавању народа, попут оног из 2000. године, када је и сам Милошевић свргнут с власти. Аутономашка политика никад у историји није добила никакву плебисцитарну или референдумску подршку народа. Напротив, увек је била октроисана. Бирачи који су гласали за садашњу власт, нису имали појма о било каквим статусним променама које ће се десити у Војводини. Уосталом, ни сами народни посланици нису појма имали о нацрту Корхецовог статута, дуго пошто их је народ изабрао. Народ је гласао за ову власт јер им је обећала експресни улазак у Европску унију, 200.000 нових радних места и раст животног стандарда, социјалну одговорност, и побољшање статуса здравствене заштите, пензијског и инвалидског осигурања.

У стварности, добили смо експресни раст задужености, неликвидност привреде,  огроман број радника је изгубио посао, животни стандард је пао, а биће још горе.

Једино за шта је била кадра ова власт, јесте доношење Корхецовог Статута Војводине, акта без икаквог демократског легитимитета. О њему народ није питан ни у предизборној кампањи, нити је о њему расписан референдум. Корхецовом Статуту се скоро нико није радовао осим самог његовог писца и неколицине његових сарадника.

Војводина је доживела катастрофалне резултате приватизације, а “једнострана примена ССП-а”, практично је упропастила војвођанску пољопривреду, посебно млекарство и сточарство.

Једино за шта је била кадра ова власт, јесте доношење Корхецовог Статута Војводине, акта без икаквог демократског легитимитета. О њему народ није питан ни у предизборној кампањи, нити је о њему расписан референдум. Корхецовом Статуту се скоро нико није радовао осим самог његовог писца и неколицине његових сарадника. У „част” овог акта је  ухапшено десетак српских омладинаца, који су покушали да протестују, а њихово окупљање је осудио[12] функционер ЛСВ. С друге стране, није било баш никог ко би поздравио усвајање овог тужног акта. Никог, баш ни из Црне куће с жутим прозорима.

Тамаш Корхец честита Шандору Егерешију усвајање "Корхецовог статута"

Упутнице:

[2] Рељић, Слободан: Амбасадор без рукавица, Фонд Слободан Јовановић, 6. 1. 2009.

[3] Гласање о Статуту Војводине прави тест демократије у Србији, Бета, доступно на нема Шале.

[4] Кацин: Србија тапка у месту, Б92, 29. 1. 2009.

[5] Политика. Укратко, Глас јавности, 30. 1. 2009.

[6] Србија се мора регионализирати, Све вијести.ба, 22. 12. 2008.

[7] Аутономија Војводине услов за ЕУ, Б92, 26. 9. 2005.

[8] Колунџија, Денис: Шаусбергер – непотребан страх од аутономије, Дневник, 26. 4. 2009. Доступно на “Наслови нет”

[9] Војводина – унутрашња ствар Србије, б92, 18. 10. 2005.

[10] Менсур Шачић и Марија Кордић, Србија у ЕУ без Косова, Недељни телеграф, 18. 11. 2009. Доступни линк

[11] Статут војводине унутрашње питање Србије, Бета, 30. 1. 2009. Доступни линк

[12] СНП 1389. Дезинформација Караџића и малтретирање полиције, 12. 12. 2009.

With 2009 having ended much as it began, the international community must continue to pursue a peacekeeping approach to the north in order to keep alive the possibility of a negotiated outcome.

Gerard Gallucci

Over the last few months, I have tried to present various facets of the difficult question of what to do about north Kosovo within the context of an overall status settlement.  I have emphasized the continuing need to take a peacekeeping approach to the north – e.g., not seeking to settle political issues through force – to keep the door open for a negotiated outcome.  Such an outcome might include a differential approach to implementing the Ahtisaari Plan, i.e., vigorous implementation of decentralization (plus allowed links to Belgrade) for Serb-majority municipalities south of the Ibar and an “Ahtisaari Plus” framework for the north (as an alternative to outright partition).

However, on the ground, 2009 ended much as it began.  Having assumed the status-neutral mantle of the UN in November 2008, EULEX failed to act to implement the UN Secretary General’s proposed six-point plan for addressing practical issues – such as courts, customs and transportation links – by implementing practical, non-political measures.  EULEX decided it was better not to offend the Albanian majority by reaching accommodations with local Serb institutions and communities that appeared to accept the status quo of continued deep divisions over Kosovo independence.  Indeed, EULEX stood back from, and in some cases assisted, Albanian efforts to bully the Serbs into accepting the Kosovo institutions that they dominate.  EULEX allowed electricity blockages of southern Serbs and facilitated a forced, unilateral return of Albanians to a sensitive area (Brdjani) of north Mitrovica.  Results were mixed.  Under pressure, enough southern Serbs voted in the 2009 municipal elections to give them minimal credibility.  But in the north, turning off the electricity simply led to “electricity partition” with Serbia stepping in to fill the gap and now even to start collecting fees.

Over the last few months, I have tried to present various facets of the difficult question of what to do about north Kosovo within the context of an overall status settlement. I have emphasized the continuing need to take a peacekeeping approach to the north – e.g., not seeking to settle political issues through force – to keep the door open for a negotiated outcome.

Instead of seeking to work out status-neutral practical arrangements on customs and the courts, EULEX placed officers at the northern customs gates and in the Mitrovica court with the intention of introducing there Kosovo law, staff and links to Pristina.  Urged on by the Albanians, EULEX and KFOR threatened use of force to implement such plans.  However, EULEX in December formulated a strategy for winning space in the north for rule from Pristina (http://outsidewalls.blogspot.com/2010/01/kosovo-eu-strategy-for-north.html) that appears more political.  It assumes that the northern Serbs have grown tired of resistance to Kosovo independence and will come to accept Pristina as they are freed from the baleful influence of “radical” local leaders.  The EU also appears to be relying on President Tadić, eager for the political benefits of entering the EU, to help by removing the “radicals” and acquiescing to the gradual transition of the north to EULEX and then to Pristina.  Both seem questionable assumptions.  Serb resistance to Kosovo independence is deep and near universal and unlikely to disappear soon.  The southern Serbs may be more accommodating as they have no alternative.  But the northern Serbs have the alternative of remaining part of Serbia – as they functionally are – and Tadić is in no position to be seen giving them up.  But at least the EU looks to be trying.

Negotiations will not come easy. Both sides will have to give up something.

Carefully calibrated compromise could leave the north nominally in Kosovo but substantially in Serbia.

But this may be beyond the parties and the mediators. Partition would be the less elegant solution. But it would have the virtue of requiring both sides to give up something they value:

Serbia would of course lose Kosovo but the Albanians would have to accept loss of the north.

So, despite all the huffing and puffing from Pristina about “illegal” and “parallel” institutions and a commitment to “dissolve” them, in 2009 Kosovo remained divided at the Ibar.  What about 2010?  The watershed event may be the ICJ decision on the legality of independence.  This could offer Pristina some benefit as anything less than an outright rejection of the declaration as illegal – unlikely – will help free up a second wave of recognitions; countries sympathetic but reluctant to recognize as long as a decision against independence remains possible will be able to move forward.  However, a significant number will continue to refuse for their own reasons, probably including at least some of the EU holdouts.  Thus the final status issue and the question of the north are unlikely to be settled by the ICJ decision alone.  This will only get done by an eventual new round of negotiation.  It could be that Pristina and friends seek a final solution in the north through the use of force.  But as this would risk provoking a wider crisis, we can expect the EU to hold back as long as the northern Serbs themselves do not outright surrender.  So, the status quo may continue in the north.  This is not all bad as it also allow for the possibility of a negotiated outcome.

Negotiations will not come easy.  Both sides will have to give up something.  Carefully calibrated compromise could leave the north nominally in Kosovo but substantially in Serbia.  But this may be beyond the parties and the mediators.  Partition would be the less elegant solution.  But it would have the virtue of requiring both sides to give up something they value:  Serbia would of course lose Kosovo but the Albanians would have to accept loss of the north.

2010 may be the year that Kosovo status, and that of the north, really gets settled.  Or maybe it will just be more of the same divided status quo.  Either would be better than renewed conflict but negotiations would be best and everyone may come to see this after some further theatre.

www.transconflict.com

Gerard M. Gallucci is a retired US diplomat. He served as UN Regional Representative in Mitrovica, Kosovo from July 2005 until October 2008. The views expressed in this piece are his own and do not represent the position of any organization.

You can read more of Mr. Gallucci’s analysis of current developments in Kosovo by visiting http://outsidewalls.blogspot.com

Док се 2009. година углавном завршила онако како је и почела, међународна заједница у односу према северу мора наставити са приступом очувања мира како би се одржала могућност решења оствареног преговорима.

Џерард Галучи

Током последњих неколико месеци покушао сам да представим различите аспекте још увек тешког питања шта учинити са севером Косова у контексту целокупног решавања статуса. Наглашавао сам да је у односу према северу Косова и даље потребно наставити са приступом очувања мира – на пример, без настојања да се политичка питања реше путем силе – како би врата била отворена за исход остварен кроз преговоре. Такав исход би укључивао диференцијални приступ спровођењу Ахтисаријевог плана, односно, енергично спровођење децентрализације (уз дозвољене везе са Београдом) у већинским српским општинама јужно од Ибра и “Ахтисари плус” оквир за север (као алтернативу потпуној подели).

Међутим, на терену је 2009. година завршена онако како је и почела. Након што је у новембру 2008. године преузео статусно-неутрални плашт од УН-а, EULEX није успео да, кроз примену практичних, неполитичких мера, спроведе предложени план од шест тачака Генералног секретара УН-а за решавање практичних питања – као што су судови, царина и транспортне везе. EULEX је одлучио да је боље да не увреди албанску већину постизањем договора са локалним српским институцијама и заједницама које су, како се чини, прихватиле статус qуо и даље дубоке подељености око питања независности Косова. EULEX је, заправо, стајао по страни, а у неким случајевима је и помогао Албанцима да приморају Србе да прихвате косовске институције којима они доминирају. EULEX је дозволио блокаду струје Србима на југу и олакшао је принуђени, једнострани повратак Албанаца у осетљиво подручје (Брђани) северне Митровице. Резултати су били измешани. Довољан број Срба са југа је под притиском гласао на локалним изборима 2009, како би избори на тај начин добили минималан кредибилитет. Међутим, на северу је искључивање струје једноставно довело до “поделе око струје”, те је Србија ‘ускочила’ да попуни ту празнину и чак отпочела са наплаћивањем трошкова струје.

Уместо настојања да пронађе статусно-неутрална практична решења по питањима царине и судова, EULEX је поставио службенике на царинским прелазима на северу, као и у Суду и Митровици, са намером да у тим институцијама уведе законе Косова, њихово особље и успостави везе са Приштином.

Подстакнути сталним захтевима Албанаца, EULEX и КФОР су запретили употребом силе како би те планове спровели.

Уместо настојања да пронађе статусно-неутрална практична решења по питањима царине и судова, EULEX је поставио службенике на царинским прелазима на северу, као и у Суду и Митровици, са намером да у тим институцијама уведе законе Косова, њихово особље и успостави везе са Приштином. Подстакнути сталним захтевима Албанаца, EULEX и КФОР су запретили употребом силе како би те планове спровели. Међутим, EULEX је у децембру формулисао стратегију, која је наизглед била више политичка, а којом су намеравали освојити простор на северу како би се омогућило успостављање владавине из Приштине (http://outsidewalls.blogspot.com/2010/01/kosovo-eu-strategy-for-north.html). Та стратегија претпоставља да су се Срби са севера уморили од пружања отпора независности Косова и да ће прихватити Приштину, јер ће бити ослобођени од штетног утицаја “радикалних” локалних вођа. Чини се да се ЕУ такође ослања на председника Тадића – ревносног да оствари политичку корист уласка у ЕУ – који би помогао уклањањем “радикала” и повиновањем постепеној транзицији севера на EULEX, а потом на Приштину. Обе претпоставке су упитне. Отпор Срба према независности Косова је дубок и готово универзалан, и мало је вероватно да ће ускоро нестати. Срби на југу би можда били спремнији на компромис, обзиром да они немају алтернативу. Али Срби на северу имају алтернативу да остану део Србије – што функционално и јесу – и Тадић није у позицији да дигне руке од њих. Но, у сваком случају, чини се да ЕУ барем покушава.

Пажљиво подешеним компромисним решењем, север Косова би могао номинално да остане на Косову, али да суштински буде у Србији. Али, ово би могло да превазиђе способности страна у преговорима и посредника.

Подела би била мање елегантно решење, које би и даље имало основу да тражи од обе стране да одустану од нечега што им је вредно:

Србија би, наравно, изгубила Косово, док би Албанци морали да прихвате губитак севера.

Дакле, упркос свим притисцима и притужбама Приштине о “нелегалним” и “паралелним” институцијама и обавези да се исте “распусте”, Косово је у 2009. години остало подељено на Ибру. Шта је са 2010? Прекретница би могла да буде одлука Међународног суда правде о легалности проглашења независности. Приштина би могла имати неке користи од те одлуке, јер све што је мање од потпуног одбацивања изјаве као илегалне – што је мало вероватно – допринеће покретању другог таласа признања; земље које су већ сада пријемчиве, али које оклевају да признају Косово све док је одлука против независности и даље могућа, сада ће моћи да направе корак ка признању. Међутим, значајан број ће наставити са одбијањем због сопствених разлога, укључујући вероватно и неке од земаља које су чланице ЕУ. Стога коначан статус и питање севера неће бити решени само одлуком Међународног суда правде; решење ће бити могуће само уз отварање нове рунде преговора. Могло би се десити да Приштина и њени пријатељи потраже коначно решење на северу применом силе. Али како постоји ризик да то изазове кризу ширих размера, можемо очекивати да ће се Европска унија уздржати од било каквих мера све док се северни Срби сами не предају. Дакле, status quo би могао да се настави на северу. Све то и није тако лоше, јер дозвољава могућност да се дође до исхода оствареног кроз преговоре.

До преговора неће лако доћи. Обе стране ће морати да одустану од нечега. Пажљиво подешеним компромисним решењем, север Косова би могао номинално да остане на Косову, али да суштински буде у Србији. Али, ово би могло да превазиђе способности страна у преговорима и посредника. Подела би била мање елегантно решење, које би и даље имало основу да тражи од обе стране да одустану од нечега што им је вредно: Србија би, наравно, изгубила Косово, док би Албанци морали да прихвате губитак севера.

2010 би могла бити година у којој ће статус Косова и статут севера, заиста бити решени. Или ће можда бити година у којој ће се наставити подељени статуса qуо. Било која од ове две могућности је боља од обновљеног сукоба, премда би обновљени преговори били најбољи. Може се десити да ће сви то увидети после неког драматичног догађаја.

Џерард М. Галучи је бивши амерички дипломата. Служио је као регионални представник УН-а у Митровици, на Косову, од јула 2005. до октобра 2008. Виђења исказана у овом тексту су у потпуности лична и не представљају став било које организације.

www.transconflict.com

Анализе господина Галучија о актуелним дешавањима можете прочитати на:

http://outsidewalls.blogspot.com

Belgrade officials dismiss calls for public vote on alliance membership as bid by opposition nationalists to grab spotlight.

A group of 200 academics, writers and journalists opposed to Serbиа`s membership of NATO have launched an initiative for a referendum to be held on the issue.

A group of 200 academics, writers and journalists opposed to Serbia’s membership of NATO have launched an initiative for a referendum to be held on the issue.

Reflecting continued anger over the conflict with NATO over Kosovo, Matija Beckovic, a member of the country’s Academy of Science and Arts, said Serbia suffered “criminal bombing and destruction” as a result of NATO bombing in 1999.

“The people of Serbia are the only ones who can decide on their future,” a document produced by the group reads. “Such decisions include the issue of Serbia’s membership of NATO, on which a legitimate response can be given only in a democratic referendum.”

Aleksandar Mitic, director of the Kosovo Compromise project, one of the signatories to the appeal, told Balkan Insight that the government was not undertaking necessary consultations with parliament or citizens over membership.

“Some ministers and parties in the governing coalition are willing to pursue further integration through the backdoor, away from public eyes, in order to bring about a situation in which Serbia’s membership would be a fait-accompli”, he noted.

A referendum by that point in time, he added, would be “practically irrelevant”.

The petition has garnered support from several nationalist opposition parties. Milos Aligrudic, parliamentary whip of the Democratic Party of Serbia, DSS, said ordinary people had a right to express their views on the issue, and the DSS “wouldn’t mind if the entire opposition united on the issue”.

Opposition parties and petitioners referred with disapproval to the words of the Defence Minister, Dragan Sutanovac, who told the Economist magazine on December 30: “We need to begin talks on the final entry of Serbia into EU integration, which include the European system of values as well as Euro-Atlantic security policy.”

Serbia joined NATO’s Partnership for Peace, PfP, programme in December 2006. Prior to becoming a PfP member, Serbia engaged in limited security and defence reforms in cooperation with NATO.

Defence Minister Sutanovac has described active membership of the PfP programme as a priority, given the difficult history between Serbia and NATO. Moreover, he has also said the country should join the Alliance at some stage.

However, government sources told Balkan Insight that it was premature to initiate a debate on NATO membership as the country had more important foreign policy priorities.

These start with the lawsuit currently before the International Court of Justice, ICJ, concerning Kosovo’s independence, EU integration and regional cooperation.

Officials from the ruling parties recalled that parliament had adopted a resolution confirming Serbia’s neutral status back in 2008, so NATO membership was not an issue.

Srdjan Milivojevic, a parliamentarian from President Boris Tadic’s Democratic Party, DS, branded the anti-NATO campaign as the desperate attempt of a group of politicians to get back onto the political scene.

“I don’t think it is a topic at all, just an unsuccessful attempt by [DSS leader and ex-prime minister] Vojislav Kostunica and other politicians who no longer exist on the political scene to make up a topic that gets them back onto the scene,” Milivojevic told Balkan Insight.

Most experts agree that Serbia has other priorities than NATO at the moment and also interpret the petition as a bid by some opposition politicians to reclaim the centre of the stage.

Political analyst Vladimir Vuletic told Balkan Insight that the petition came as a surprise because Serbia hadn’t even been invited to join the Alliance.

“The only possible explanation for opening up the NATO topic is that it’s an attempt by some opposition people… to make other people pay attention to them,” Vuletic said.

Asked about Serbia’s possible NATO membership and when it might join, Milivojevic reiterated that it was not a topic right now, and when it was, a referendum on the issue would probably be called.

Political analyst Djordje Vukadinovic questioned the timing of launching the initiative. “My main objection … to the authors and ‘masterminds’ behind this petition is that if they want a referendum on NATO, why didn’t they call one when they had an opportunity to do so?”

Kostunica’s DSS headed two coalition governments from 2003 to 2008, with Kostunica as a prime minister.

However, Belgrade continuously receives signals from NATO that Serbia is welcome to join the Alliance stressing it is not a condition for the country’s EU membership.

NATO’s Secretary General Anders Fogh Rasmussen said in December it is up to Serbs to decide whether Alliance membership would benefit their country.

Being one of the Serbia’s main foreign partners, Russia carefully observes every Serbia’s political move. However, Moscow also advocates that the Serbian citizens are those who should make a decision on the membership.

Konstantin Kosachev, head of the Russian Duma’s foreign affairs committee, said he doubted the Serbs would want to join NATO after being on the receiving end of Alliance bombing in 1999.

“I’m convinced that the Serbian defence minister [Sutanovac] who said it would be good for Serbia to become a member of the North Atlantic Alliance was only stating his personal opinion,” Kosachev said last week.

Mitic, as one of the petitioners, notes that Russia is clearly opposed to NATO enlargement, so Serbia’s membership would set back both Russian interests and Serbia’s strategic partnership with Russia.

“It would undermine the common diplomatic fight against… Kosovo’s unilateral secession [and] hurt huge upcoming Russian investments in the energy sector [in Serbia],” he said.

NATO membership would also directly involve Serbia in “issues of serious disagreement between the Alliance and Russia, such as Georgia,” he told Balkan Insight.

Belgrade. 20 January 2010.

Balkan Insight.com

Шта Србија добија/губи (не)уласком у НАТО – Милош Јовановић

Милош Јовановић: НАТО и данас спроводи геополитичке циљеве који су у директној супротности са виталним интересима Србије. Чему служи НАТО?

НАТО и данас спроводи геополитичке циљеве који су у директној супротности са виталним интересима СрбијеЧему служи НАТО? Ово је прво и основно питање када се размишља о северноатлантској алијанси и, наравно, када се расправља о односу Србије према истој. Занимљиво је, међутим, да се у јавној дискусији која се последњих дана води на ову тему наведено питање махом пренебрегава. Разлог томе вероватно лежи у чињеници да одговор на то питање није тешко дати из српске перспективе. Након агресије из 1999. године, тона бачених бомби, стотина убијених људи, порушене и затроване земље, ми у Србији барем знамо да НАТО не постоји ни зарад очувања колективне безбедности – за то су срећом још увек задужене Уједињене нације као једина универзално репрезентативна међународна организација – нити зарад ширења демократије, мира и љубави у свету. НАТО је превасходно, ако не искључиво, инструмент политике силе у функцији геополитичких интереса САД. При таквом стању, неминовно се поставља питање зашто би Србија бранила туђе интересе учествујући на пример у војним операцијама, мировним само по имену, и зашто би српски војници гинули за туђ рачун. Ове чињенице су саме по себи довољне да се на питање треба ли Србија да уђе у НАТО сасвим кратко и јасно одговори: НЕ.

Након агресије из 1999. године, тона бачених бомби, стотина убијених људи, порушене и затроване земље, ми у Србији барем знамо да НАТО не постоји ни зарад очувања колективне безбедности.

Зато чуди што се могућност уласка Србије у ту војну организацију уопште и помиње. Тим пре што је таква опција и логички незамислива. Наиме, НАТО, тј. САД и данас имају и спроводе геополитичке циљеве који су у директној супротности са виталним интересима Србије и српског народа. Зар је заиста потребно подсећати на чињеницу да сецесију јужне српске покрајине Косова и Метохије, баш као и рад на унитаризацији БиХ, чија би крајња консеквенца требало да буде нестајање Републике Српске, управо спроводе НАТО/САД. Због тога је аргумент по којем би Србија повећала сопствену безбедност уласком у НАТО напросто неодржив. Ови објективни разлози чине да војна неутралност за Србију представља једину реалну опцију.

Чуди што се могућност уласка Србије у ту војну организацију уопште и помиње.

НАТО, тј. САД и данас имају и спроводе геополитичке циљеве који су у директној супротности са виталним интересима Србије и српског народа.

Због тога је аргумент по којем би Србија повећала сопствену безбедност уласком у НАТО напросто неодржив.

У недостатку сувисле аргументације која би ишла у прилог чланству Србије у НАТО, посегло се у јавној расправи за добро опробаним обећањима о бољем животу и економским предностима евентуалног прикључења. Такав економски аргумент посебно је непримерен. Не само зато што се највећа стратешка инвестиција у Србији – „Јужни ток” – превасходно реализује са земљом која није чланица НАТО-а, већ зато што је веза између чланства у НАТО-у и економског просперитета јако лабава ако уопште и постоји. Колико је познато, НАТО није спречио знатан пораст незапослености у Шпанији, Италији или Француској у прошлој години нити делокализацију фабрика и производње из тих држава у земље Далеког истока у последњој деценији. Такође, није спречио економску катастрофу која је задесила Исланд 2008. године. С друге стране, изгледа да земље попут, рецимо, Шведске или Финске економски посебно не испаштају зато што нису чланице НАТО-а. Другим речима, радници у српским фабрикама неће ништа боље живети ако им земља уђе у НАТО. У крајњем случају, глобални економски поредак, који суштински почива на неравноправној расподели богатства, далеко је више направљен по мери капитала и људи који њиме располажу него по мери запослених.

У недостатку сувисле аргументације која би ишла у прилог чланству Србије у НАТО, посегло се за добро опробаним обећањима о бољем животу и економским предностима евентуалног прикључења.

Такав економски аргумент посебно је непримерен.

Највећа стратешка инвестиција у Србији – „Јужни ток” – се реализује са земљом која није чланица НАТО-а,

Веза између чланства у НАТО-у и економског просперитета је јако лабава ако уопште и постоји.
НАТО није спречио знатан пораст незапослености у Шпанији, Италији или Француској.

Такође, није спречио економску катастрофу која је задесила Исланд 2008. године.

Даљи ток јавне расправе показаће да се може дати прегршт квалитетних одговора на питање зашто не у НАТО, а да се ниједан озбиљан одговор не може дати на питање зашто у НАТО. Очигледно је, међутим, да актуелну владу, чије је залагање за прикључење Србије НАТО-у поздрављено и подржано како од стране шефова држава чланица на самиту НАТО-а априла 2009. године тако и од стране потпредседника САД Бајдена током његове прошлогодишње посете Београду, ова чињеница много не брине. У оквиру Министарства одбране се ради на изради „Индивидуалног акционог плана партнерства” који претходи „Акционом плану за чланство” у НАТО. Због тога је потребно расписати референдум на којем би се грађани Србије изјаснили о овом важном питању.

Аутор је саветник председника ДСС Војислава Коштунице

Политика, 21. 1. 2010.

Панчево, пролеће 1999. године: Пример како НАТО "унапређује" индустрију, пољопривреду и екологију Србије