Слобода медија и војни интерес

Запад полако диже руке од свих демократских вредности, што је био његов највећи квалитет. Чувени Блеров саветник за медије Алистер Кембел, сада човек с важним искуством, у ауторском тексту у „Фајненшел Тајмсу” објашњава зашто је „слобода штампе” постала сувишна при извештавању о ратовима које НАТО и Запад воде. Призводња „корисних лажи” зове се стратешка комуникација

Велика Британија ратује у Авганистану. Њено становништво нема такав утисак, јер има представу о рату која је још увек одређена Другим светским ратом са милионима жртава и бомбама које падају на Лондон. Али, то јесте рат.

Сведочећи прошле недеље пред Комисијом за истрагу о учешћу Велике Британије у рату у Ираку, на питање које би лекције, према мом мишљењу, требало да научимо, изразио сам бојазан да смо, услед контроверзи које окружују информисање о рату у Ираку, већ извукли погрешне поуке што се тиче поступања са Авганистаном. Политички и војни лидери знају зашто смо тамо, али јавност превише често то негира. То указу је на неуспех стратешких комуникација, а не војног планирања или извршења.

Победа изискује задржавање јавне подршке, јединственог међународног фронта, истрајност у мисији упркос неуспесима – то је поента стратешког комуницирања.

Упркос полемици око Ирака, верујем да је рад на комуникацији више, а не мање значајан. Док се политичари стално извињавају што се баве политиком, док се комуникације уопште посматрају као интерпретација информација на начин који их чини повољнијим, док већи део масовних медија приказује само лошу страну приче и док високи војни званичници иступају против начелника генералштаба и сопствених министара, што се превише редовно дешава, тиме се не гради платформа потребна за снажне комуникације када смо у рату.

Ово фокусирање на стратешке комуникације је још теже у доба Интернета и 24-часовног медијског извештавања, у којем заглибљени репортери шаљу само фотографије ратних призора и сваки губитак се представља као догађај који пуни насловне стране; медији једва чекају да известе о “подбацивању” док игноришу помаке; вести и коментари се практично мешају, а наши непријатељи су вични у експлоатисању наших медија, тако да терор постаје наша кривица, а не њихов грех.

Осама бин Ладен може да пошаље видео поруку из неке пећине и то се сматра генијалним односима са јавношћу, а када ми објашњавамо зашто смо забринути због неке претње, то се осуђује као једнострано тумачење.

Постоји потреба за сталним фокусирањем на стратешке и безбедносне разлоге за рат.

То није лако када наши медији имају тенденцију да привате моралну еквивалентност између демократије и диктаторства или терора…

Дакле, шта би, уместо тога, требало да научимо? Прво, да стратешке комуникације треба схватити озбиљно. Када сам говорио на недавној конференцији НАТО-а пред војним лидерима, генерали су били охрабрени одлуком Барака Обаме да пошаље 30.000 додатних војника и имали су утисак да имају оно што им је потребно у војном смислу да би се борили против талибана. Међутим, они су се пожалили на лоше стратешке комуникације. Они су сматрали да је то веома значајно, нарочито због опасности од губитка домаће подршке, али и због јасности циља на терену. У војној стратегији, ви морате да задате околности. Исто је и са комуникацијама. Агенду треба да поставе они који комуницирају, а не они који извештавају о вама.

Друго, у једној мултинационалној алијанси, ви мора те да интернационализујете комуникацију тако да кључни циљеви могу да се пренесу кроз временске зоне и политичке системе. Размишљање Блерове владе о томе се продубило са Косовом, када су се снаге НАТО-а обрушиле на Слободана Милошевића 1999. Сви смо ми имали одређене претпоставке о НАТО-у. То јесте једна велика и значајна организација, али су персонални нивои и структуре направљени за нормална времена били неадекватни. А онда су председник Бил Клинтон и Тони Блер закључили да, иако је то можда било асиметрично војно надметање, демократске земље са либералним медијским системима губе битку у односима са јавношћу са диктаторским режимима који имају потпуну контролу над тим. Земље су биле фокусиране на националне, а не на укупне интересе, а војно-цивилна сарадња је била лоша. Зато смо се договорили да се ниједна значајна вест не објављује без сагласности малог медијског тима, у име њихових лидера. Двапут дневно смо сазивали међународне конференције; договорили смо се да се не објављују реакције на сензационалне вести без позивања на усаглашавање ставова и заједничког приступа међусобним сазнањима. Ови системи су били адаптирани за употребу после напада од 11. септембра и током рата у Ираку, са успехом развијени, али касније не толико успешни. Војни лидери на Косову су касније истакли да су могли да се у потпуности усредсреде на војну мисију тек када је успостављен овај међународни систем руковођења медијима.

Победа изискује задржавање јавне подршке, јединственог међународног фронта, истрајност у мисији упркос неуспесима – то је поента стратешког комуницирања.
Конференција о Авганистану, коју је Гордон Браун сазвао 28. јануара, добро дошла је.
Комуникације би требало да буду у врху његове агенде.

Оптужбе да се тиме једнострано тумачење ради представљања догађаја или информација у лепшем светлу стављају испред војне службе требало би игнорисати.
Војска побеђује у ратовима.
А неуспех у борби за придобијање подршке може да проузрокује ратни пораз.

Тешко је било уочити овај приступ пре, као и након што је најављено појачање у Авганистану. То појачање је требало да буде праћено координисаним комуникацијама у читавој алијанси. То се не ради енергично и доследно како би требало, а координациони системи су ослабили од рата у Ираку.

Треће, постоји потреба за сталним фокусирањем на стратешке и безбедносне разлоге за рат. То није лако када наши медији имају тенденцију да привате моралну еквивалентност између демократије и диктаторства или терора, а диктаторства имају себи својствену предност што могу да тврде шта год хоће – као што је Милошевић тврдио да смо гађали школе напалм бомбама или што је “Хемијски Али” порицао да је Ирак икада употребио хемијско оружје.

У Ираку, Садам Хусеин је помно пратио рад западних медија и то је користио у подржавању сопствене кампање односа са јавношћу. У Авганистану, непријатељ ће искористити промену у ставовима јавног мњења. Ма о чему медији брујали, народ ће слушати лидере и временом апсорбовати компликованије поруке. Међутим, овде аргументе треба доследно изложити.

То је другачија врста рата. Победа изискује задржавање јавне подршке, јединственог међународног фронта, истрајност у мисији упркос неуспесима – то је поента стратешког комуницирања. Конференција о Авганистану, коју је Гордон Браун сазвао 28. јануара, добро дошла је. Комуникације би требало да буду у врху његове агенде. Оптужбе да се тиме једнострано тумачење ради представљања догађаја или информација у лепшем светлу стављају испред војне службе требало би игнорисати. Војска побеђује у ратовима. А неуспех у борби за придобијање подршке може да проузрокује ратни пораз.

*Аутор је био портпарол и стратег Тонија Блера од 1994-2003.

Financial Times