У јануару и најсиромашнији Србин ископа однекуд неку пару да се преда празновању од Нове године до Св.Саве. За радан свет празници су „празни дани”, тј. дани кад се не ради. И слави се. И обично је јавност затрпана стереотипним причама како се Срби расипају храном. Као критични смо према тој неподопштини, али свима нам иде вода на уста док неки дебели стручњак за дијететску исхрану с докторском титулом покушава да нам огади: сарму, пихтије, печења разна, суво месо, димљени сир, кобасице, ајвар, а на сав глас хвали кисели купус на који се баца туцана црвена паприка и расо…

Ал’ се некад добро јело!

Јануар 2010. „Криза пролази”, јавља нам наша „пресветла” Влада, али нема уобичајених тема.

Одједном се однекуд појавила нека Србија коју смо крили од комшија и од себе самих – као губавог рођака. Неки човек, с гримасом коју после, кад се о овом добу буду снимали драматични филмови, неће моћи одглумити ни један глумац, угаслим очима, али баш угаслим, гледа у камеру: „Свети је Јован данас, а ми гладни…” Поглед му паде, а глас склизну у нешто као јецај. Иза декор достојан ове соло тачке. Испијена лица, попуцале усне, ушиљени носеви, нечешљана коса, олињале капе… Безизлаз. Иза њих пакао, испред њих ништавило.

Насред међународног пута ложе ватру. Штрајкују глађу у некој ледари у Новом Пазару.

Шире шаторе на међународној прузи.

А јануар…

Насред међународног пута ложе ватру. Штрајкују глађу у некој ледари у Новом Пазару. (Али то је напредак, некад су секли себи прсте.) Шире шаторе на међународној прузи. А јануар…

„Најгоре је што ми ни жена ‘не ваља’. Кажу, нешто гинеколошки, на зло се дало, а код куће троје деце пишти. Да ми је само да се овакав кљакав пријавим на биро, да барем здравствено добијем, да себе опоравим. Помреће деца крај живих родитеља.” (исповест Радише, „мајстора каквог није било у (Топличком) крају”, и „који као радник, каже, ником није дао преда се, а данас, као инвалид, никуд не стиже”)

Јављајући о сличним судбинама у осиромашеној Америци, колумниста „Њујорк тајмса” Боб Херберт се пита: „Колико гласни треба да буду позиви на узбуну, да би их чули председник и његови демократски савезници на Капитол хилу, који не само да су потпуно беспомоћни у суочености с кризом, већ су изгубили и контакт са стварношћу и реалним тешкоћама које муче људе.”

Пошто наша сиротиња сигурно има више разлога да гласно виче, до нашег министра економије и регионалног развоја је стигло нешто, али: „Не пада ми на памет да идем доле”, рекао је одлучно пред ТВ-камерама и позвао изабране представнике гладних да дођу у Београд на замајавање.

Радницима ЕПС, које је срећа послужила па добијају плате, али верују – гледајући све око себе – да оне морају бити веће, исти министар је припретио да: ако им није то довољно, нека дају отказ, ови доле (код којих му не пада на памет да их посети), једва чекају да заузму њихова места…

Млађан Динкић верује да је у политици све дозвољено, па и завађање великих несрећника са мањим несрећницима. Влада се с тим изгледа слаже (од Премијера се изјашњавање и не очекује). А од свих мера које ваља предузети, Влада се сетила да понови, стоти пут, да „криза пролази” и да припрети Жандармеријом.

Одједном, од свих демократа, једини који имају разумевања за народ су професионални полицајци. „Наш синдикат (реч је о Независном синдикату полиције) увек подржава народ, зато што су грађани Републике Србије наш једини послодавац. (…) Наше власти, и садашње и бивше, константно злоупотребљавају полицију. (…) Недавно су изненада уплаћене дневнице Жандармерији, а сад се види и зашто”, рекао је Александар Гавриловић, председник. И: „Као председник синдиката (ово је Полицијски синдикат Србије) нећу дозволити да полиција иде на гладне људе! Није наш посао да се обрачунавамо са грађанима који немају од чега да живе.” (Вељко Мијаиловић)

Од тога да ли Динкић говори истину сви су дигли руке.

Полицијско је да се брине о народу, а Влада има важнија посла. Шаље економске дипломате у свет! То је још један од Млађиних наума који ће сигурно државу, а и оне јадне људе с пруге, коштати много, и нико жив не зна шта може донети. „Важно је да у овом тренутку, када је криза на измаку, Србија енергично крене у што боље стратешко позиционирање у економски јаким земљама”, саопштава Јелена Марјановић, Динкићев овлашћени гласноговорник у овом пројекту. И објашњава зашто ова држава не може да смисли паметнији начин како да из свог бедног буџета потроши око 3 милиона евра, јер: “Економске дипломате ће се на један врло агилан и енергичан начин борити за промоцију Србије као дестинације за економску сарадњу, стварањем простора за робе и услуге српских компанија, привлачењем страних инвестиција, али и прављењем простора за наше инвестиције у земљама у региону.” Ако гладнима ово није довољно, онда је у праву Јеленин министар што му „не пада на памет да иде да с њима разговара”. О чему би разговарали?

Од свих својих силних пријатеља „страних инвеститора”, у Унији и „међународној заједници”, Влада је за тужни „Копаоник” решење (какво-такво) нашла у „Симпу”. Неће се из тога ништа научити. Дипломатија је наше решење! Зна Млађа!

Сви ћуте у владајућој коалицији о економској дипломатији, у часу кад јој време није. „Чим се Динкић пита, значи да је то партијско ухлебљавање кадрова из Г17″, најсликовитије изражава опште мишљење један Бојан на сајту Б92. Али, председник Тадић и његова партија тешко греше ако мисле да то што из „виших разлога” морају да изађу у сусрет Млађиним „великим идејама” неће морати да скупо плате. Јер, од тога да ли Динкић говори истину сви су дигли руке. Да вечерас у ТВ-Дневнику он каже да је Косовска битка била 1389. године, већина гледалаца не би веровала ни свом сећању. Јер, кад Млађо нешто каже то не мора бити више од 1% тачно. Доказано! А: дали су му да се донесу измене Закона о информисању које промовишу антидемократске накане и ометају слободну размену вести, критика и мишљења; дали су му да се паре српске државе улажу у спас италијанске аутоиндустрије у време кад је то једна од грана којој највише пада продукција у свету; дали су му да обећа 1500 евра голим и босим, а онда је „пола милиона грађана Бадњи дан провело у реду за 17 евра”; још се води позициони рат Калановић-Мркоњић за право првенства трошења пара за инфраструктуру. Млађо би нам обезбедио такве путеве, широке и дуге, да би ту могла изаћи читава Србија. И да не буде гужве.

Дали су му да обећа 1500 евра голим и босим, а онда је „пола милиона грађана Бадњи дан провело у реду за 17 евра”

Пошто је Млађо сад освојио дипломатију, ред би био да му се дају и акције Српске војске. Да поведе и један мањи рат. Да се „на један врло агилан и енергичан начин бори за промоцију Србије као дестинације за војну сарадњу”. Зна се да су Млађини смртни непријатељи Руси. Али да не иде на Москву. Да му се каже да он није обавезан да освети војсковође из ЕУ-е, из Француске и Немачке, који су имали лоша искуства на том дугом путу. Док не уђемо у ЕУ-у довољне су и мање операције. А пошто је „криза на измаку”, да он онда види и са том полицијом. Ако им не пада на памет да раде оно што им се каже, да се позову момци „с друге стране закона”, јер и њима су приходи отањили како је овај народ решио да гладује и у јануару. Можда и да се роди и идеја о дипломатији подземља. Што да не! Кад је криза на измаку, историјски је познато, иновације су увек биле добродошле.