Две стотине јавних личности и научних радника недавно је потписало Захтев за расписивање референдума о чланству Србије у НАТО. Ова иницијатива је наишла на запажено медијско интересовање, додатно подстакнуто значајном листом потписника која одавно није виђена у нашем народу. Како се виђенији потписници овог апела одавно препознају као носиоци поштења, поверења и озбиљности коју са собом носе, овај зхтев више је него добро примљен од стране грађана Србије и већег дела јавности. Но, с обзиром на обичај у Србији да мањина увек бива гласнија од већине, решио сам да се, као један од потписника, огласим и укажем на одређене нетачности које су по том питању изнете.

Инспирисани поменутим Захтевом, један део колумниста, аналитичара и саветника, последњих дана се активно оглашавао. Оно што је у томе неуобичајено јесте њихов приступ овој теми који се углавном бавио потписницима, који су искључиво интерпретацијом одређених медија названи интелектуалцима: „петиција против НАТО, коју је потписало две стотине српских интелектуалаца”, „залагање групе интелектуалаца за расписивање референдума”, „интелектуалци, који сами себе тако називају, излазе на улицу”, „професионални интелектуалци”, „муљ 200 квазиинтелектуалаца”, „криптоинтелектуална сцена” итд. Тако, уместо о Захтеву, случајно или не, отворила се врло приземна, па чак и вулгарна полемика о томе ко има право да себе назива интелектуалцем.

Оно што је у томе неуобичајено јесте њихов приступ овој теми који се углавном бавио потписницима, који су искључиво интерпретацијом одређених медија названи интелектуалцима.

Тако, уместо о Захтеву, случајно или не, отворила се врло приземна, па чак и вулгарна полемика о томе ко има право да себе назива интелектуалцем.

Истине ради, у самом тексту Захтева, као и при његовом представљању на конференцији за штампу, термин интелектуалац ни речју није поменут. Једина квалификација која се у текста апела користи гласи „Ми грађани Србије…” Потпис на Захтев за расписивање референдума нико није ставио из уверења да је интелектуалац, већ из уверења сопствене одговорности, која проистиче из добре упућености и доступности сазнања потписника. Друго, овом медијском карактеристиком, етикету надмености нико себи не би дозволио, шта више такав потез сматрао би се врло неинтелектуаланим.

Међу потписницима се налазе и имена оних људи који су својим ликом и делом умногоме задужили Србију, тако да смислена расправа и критика, која би долазила од људи истог формата, једино би имала тежину. Сви остали, бојим се, дају себи за право да се управо понашају као самозвани интелектуалци.

Петар Петковић, потписник Захтева за расписивање референдума

Текст коментара је објављен у Политици, 27 1. 2009.