Разговор недеље: Костас Дузинас, професор Лондонског универзитета

Амерички бомбардери засипали су наизменично Авганистан ракетама, пакетима хране и порукама добре воље: „Убијамо да бисмо вам сачували живот и усрећили вас”

Костас Дузинас је професор права и декан на Факултету за уметност и хуманистичке науке на Биркбершком колеџу Лондонског универзитета. Један од најугледнијих правних филозофа данашњице, професор Дузинас је протекле недеље боравио у Београду, поводом изласка из штампе његове књиге „Људска права и империја – Политичка филозофија космополитизма”. Књигу су објавили „Службени гласник” и „Албатрос плус”, у преводу Слободана Дивјака.

Гост из Лондона је одржао изванредно предавање у Коларчевој задужбини и говорио на конференцији за новинаре, када је представљена његова књига. Дузинасова студија, чија су централна тема људска права, оцењена је као једна од најзначајнијих теоријских књига протекле деценије.

Какав је однос између људских права и ратова које у њихово име данас покреће војни хуманитаризам?

Дузинас: Светски поредак после 1989. представља се као либерално-демократски, заснован на „правној једнакости, правима појединаца које штити устав, репрезентативној влади, тржишној економији и правима на приватну својину”. Неки међународни правници тврде да је „хуманитарно право” нови правни систем, који комбинује „хумано” право, стари закон ратовања, са законом о људским правима и да је то озбиљно ослабило суверенитет држава и у ратовима и у миру. Нагласак је пребачен са заштите територијалног интегритета и суверенитета на подршку одређеним моралним и законским вредностима. Уколико су оне угрожене, отворен је пут санкцијама, изолацији, рату и освајању. А најважније вредности су људска права, слобода, демократија и безбедност.

Колико је то тачно?

Дузинас: Сматрам да је поменута анализа велика лаж данашњице. Успон „хуманитарног права” и космополитизма подударио се с глобализацијом и неолибералним капитализмом на основу „вашингтонског консензуса”. Свака епоха и друштво стварају историјски специфичан амалгам политике, економије и морала. Поредак после 1989. комбиновао је америчку империјалну моћ, неолиберализам и хуманитаризам. Глобализација морала људских права уследила је после уједињења светских тржишта, а морализацију политике подржава огромна војна и технолошка неједнакост. Инфериорни противник више није само непријатељ, он је и дивљак, криминалац, зло. Сама војна надмоћ америчког савеза доказ је исправности те моћи јер се морални аргумент и сила складно подржавају. Моралност се потврђује ако се примењује на друге, а када уследи, морална је и војна акција. Тврдите да мото војног хуманитаризма може да буде слоган „Крстареће ракете и усољена говедина”. Зашто?

Амерички бомбардери засипали су наизменично Авганистан ракетама, пакетима хране и порукама добре воље: „Убијамо да бисмо вам сачували живот и усрећили вас”. Смрт и уништење упрегнути су у стварање света приближног неком америчком предграђу, што је највиши израз „биополитичке” моћи. А то је моћ над животом.

Покушај запостављања јасног међународног права за рачун промовисања морала и људских права крши правну цивилизацију, једно од највећих достигнућа модерног доба.
Истовремено исмева моралност.

Усољену говедину смо као прву храну пробали у Европи педесетих, за време Маршаловог плана. Одрастао сам у Грчкој и нису ми биле драге те конзерве „америчке помоћи” која је давана мојим родитељима. Данас су људска права налик на ту усољену говедину, а складиште за њих је и веће и мање. Веће, јер је номинално прихватање људских права улазница за империјално даривање. Уколико им се подсмевате може доћи до инвазије и окупације. С друге стране, значај људских права је мањи јер су она постала незаменљиви део западног миљеа, нешто што аутоматски поседујемо, као телевизор или мобилни телефон. Баш зато што их производимо у великим количинама, као жито и говедину, морамо пронаћи тржишта за извоз људских права. Не шаљемо као помоћ сиромашнима само половну одећу, него и људска права. Ако не прихвате ово наше доброчинство, наметнућемо га бомбардерима и ракетама.

Међународни поредак маше заставом космополитизма, а његове процедуресуратови, насиљаитортуре. Како се тај поредак односи према праву и моралу?

Дузинас: Космополитско веровање да су сви људи исти и једнаки комбинује грчки стоицизам и хришћански универзализам, онако како га схвата модерна политичка филозофија. Космополитизам је једна од најплеменитијих идеја или утопија у историји. Међутим, концепт „хуманости” се користи и као стратегија за поделу народа на хумане, мање хумане и нехумане. Грци и Римљани су нехумане називали варварима; хришћани су их сматрали неверницима; колонијалисти су за њих говорили да су дивљаци и расно инфериорни; европска елита сматрала их је ирационалним и нецивилизованим, а не правим људима; данас, они су избеглице, „илегалци”, неваљалци, економски бескорисни и непотребни, сиромаси, људски отпад. Њима су уз бок и они који се на домаћем или међународном терену одупиру заповестима космополитског империјализма. Они су ти „други”, који су у свакој епохи представљани као зло или, у најмању руку, као детињасти. Њих треба или елиминисати или им треба пружити помоћ да достигну наш стандард. Ова два начина Запад је осмислио за поступање са онима којима „недостаје” комплетна хуманост.

Тврдите да су ,,хуманитарне интервенције” нелегалне и нелегитимне?

Трибунал у Нирнбергу прогласио је агресивни рат за „највиши међународни злочин, који у себи садржи акумулирано зло целине”.
Напад на Србију био је, стога, међународни злочин највишег реда.

Дузинас: Покушај запостављања јасног међународног права за рачун промовисања морала и људских права крши правну цивилизацију, једно од највећих достигнућа модерног доба. Истовремено исмева моралност. Закон захтева минимум договора између држава и признаје чињеницу да нема категоричких моралних одговора на сложене историјске, политичке и културне конфликте. Тврдња да постоји само један моралан одговор на тешка политичка питања значи да своје политичке противнике можете да окарактеришете као зле, нехумане или дивљаке, да их казните или да их „коригујете”. Интереси јаких тако постају универзални морал и озакоњују империјализам. А прво правило Империје гласи: њен интерес и морал су једно и исто. Подсећам на речи песника Виндама Луиса: „Који је рат, икада вођен, био неправедан рат, осим наравно оног који је водио непријатељ”.

Да ли је НАТО рат због Косова потврдио да је међународно право само једно оружје више у калкулацијама великих сила?

Дузинас: Силе НАТО нису дале ниједан ваљани, убедљив, законски аргумент за рат против Србије, што је још теже кршење међународног права него када је реч о Ираку. Трибунал у Нирнбергу прогласио је агресивни рат за „највиши међународни злочин, који у себи садржи акумулирано зло целине”. Напад на Србију био је, стога, међународни злочин највишег реда. Неколико међународних правника искористило је рат против Србије да оправда рат против Ирака. Они су тврдили да је Косово уништило успостављене принципе међународног права и да оно више није могло да се користи за заустављање напада на Ирак. Ово становиште, међутим, није прихваћено. Баш средином овог месеца, Холандски истражни комитет закључио је да је рат у Ираку био незаконит. Исто гледиште појавило се и током истраге Чилкотове комисије о Ираку, која тренутно ради у Лондону. Србија би требало да захтева сличну истрагу ради испитивања легалности и легитимитета рата на Косову.

Како бисте дефинисали тај рат?

Дузинас: Хтео бих да укажем баш на људска права. Нападајући Србију савезнички бомбардери летели су изузетно високо да би избегли противавионску ватру и своју кампању завршили су без губитака. Резултат је била огромна цивилна „колатерална штета”. У том смислу, Косово није био рат, већ нека врста лова: једна страна била је у потпуности заштићена, а друга није имала шансе да се ефикасно брани. Рат у коме је живот једног војника вреднији од живота многих цивила не може да буде ни моралан ни хуман. Први принцип људских права који штити једнака права на живот био је свеобухватно дискредитован.

„Како интелектуалци могу да се одупиру провали ратова, насиља, религиозног тероризма, тортуре, тих средишњих обележја почетка 21. века?” Молим вас за сажети одговор на ово питање које сте поставили у првој реченици своје књиге.

Нападајући Србију савезнички бомбардери летели су изузетно високо да би избегли противавионску ватру и своју кампању завршили су без губитака.
Резултат је била огромна цивилна „колатерална штета”.
У том смислу, Косово није био рат, већ нека врста лова: једна страна била је у потпуности заштићена, а друга није имала шансе да се ефикасно брани.

Рат у коме је живот једног војника вреднији од живота многих цивила не може да буде ни моралан ни хуман.

Дузинас: Улога интелектуалаца јесте да безусловно буде предан истини, политичкој и моралној обавези на отпор старим и новим облицима империјализма. Даћу вам један пример. Либерална једнакост као регулативни принцип није премостила јаз између покварених богаташа и понижених сиромаха. Једнакост мора да постане необорива претпоставка: људи су слободни и једнаки; једнакост није резултат већ претпоставка деловања. Штагод да пориче ову једноставну истину ствара право на отпор и обавезу на отпор. Здравствена заштита потребна је свакоме, без обзира на средства; права на становање и рад припадају свима, без обзира на националност; у политичке активности могу слободно да се укључе сви, без обзира на држављанство; кантовско ограничено гостољубље мора постати принцип економске и културне организације, насупрот европске ксенофобије, неорасизма и политичке стагнације.

У каквој фази се сада налази тај нехумани светски поредак?

Дузинас: Смрт тог поретка сада је уочљива. Ако је 1989. била његов почетак, 11. септембар довео је до повратка историје, а 2008. је с колапсом Браће Леман означила почетак краја ове игре. Ако је то био светски поредак, онда је он био најкраћи у историји. Зато морамо мислити и деловати заједно да бисмо изградили нову Европу. Улога демонизоване и маргинализоване Србије у томе јесте централна. Србија подсећа Европу на трауму која је Европу довела до њене постмодерне меланхолије. Данас би се могло рећи да Србија није свесна те и такве Европе.

Политика, 24. 1. 2020.