ЧЕТИРИ РАЗЛОГА ЗБОГ КОЈИХ НЕ МОГУ ПОДРЖАТИ ИНИЦИЈАТИВУ ПРЕДСЕДНИКА ТАДИЋА О СРЕБРЕНИЧКОЈ ДЕКЛАРАЦИЈИ
Душан Пророковић
ИСТИНА: Тешко ми је да говорим о Сребреници, јер је прича о Сребреници и њеној околини, од марта 1992. до јула 1995. године, прича о континуалном трогодишњем злочину. Злочину снага Насера Орића и Нурифа Ризвановића над српским становништвом у Братунцу, Сасама, Скеланима…У само једном дану, приликом упада у зворничку Каменицу, убијено је више од 250 људи, за шта је, већ споменути Орић, одликован „Златним љиљаном”, највишим одликовањем Армије БиХ, од стране Алије Изетбеговића лично, за „бриљантно планирану и изведену акцију”. Како је та акција изгледала може да посведочи др. Зоран Станковић, који је предводио тим стручњака који су вршили ексхумацију и који велики број тела уопште нису могли да идентификују, јер су била раскомадана. У само једном дану, на православни Божић 1993. године у селу Кравица, од тих истих, настрадало је више од 100 људи.
И злочина који је почињен над муслиманским становништвом Сребренице и села у њеном залеђу у априлу 1992. и јулу 1995. године. Тај јулски, био је најстрашнији. Тешко ми је и да слушам академске расправе о томе колико је тачно људи тада, јула 1995. побијено. Да би се донео суд шта се тада десило није битан број, већ намера и размере свега.
Тешко ми је да говорим о Сребреници, јер је прича о Сребреници и њеној околини, од марта 1992. до јула 1995. године, прича о континуалном трогодишњем злочину. Злочину снага Насера Орића и Нурифа Ризвановића над српским становништвом у Братунцу, Сасама, Скеланима…У само једном дану, приликом упада у зворничку Каменицу, убијено је више од 250 људи, за шта је, већ споменути Орић, одликован „Златним љиљаном”, највишим одликовањем Армије БиХ, од стране Алије Изетбеговића лично, за „бриљантно планирану и изведену акцију”.
Тешко ми је и да схватим понашање међународне заједнице током те три године, која је својим чињењем, или још чешће нечињењем, само продужавала агонију и Срба и муслимана у средњем Подрињу. И можда је и политички притисак, који долази од стране појединих дипломата са службом у Београду, да се Декларација донесе што пре, и жеља да се сребреничка прича затвори. Да више нико не запиткује каква је улога међународног фактора у свему томе била и колики је степен њихове одговорности због Б-Х трагедије.
Не желим да спорим да се између 6. и 16. јула 1995. године у Сребреници десио страшан злочин, али исто тако желим да подсетим, да то није био и једини злочин у Сребреници.
И ако желимо да сазнамо истину о свим тим дешавањима, ако желимо да објективно сагледамо црне епизоде из блиске нам историје, онда нам ту „скупштинска декларација” неће пуно помоћи. Више ће нам помоћи да, или сами, или још боље са парламентима суседних држава покушамо некако доћи до истине. Кроз Комисију за истину и помирење или каква (заједничка) скупштинска радна тела. Да отворимо истрагу, како би били ближе истини. И како би добили одговоре, не само око Сребренице, већ и око Маркала, Рачка, или тврдње да су извештаји главнокомандујућег УНПРОФОР-а Сатиша Намбијара, о томе шта се дешава у БиХ, циљано скривани од јавности, како се не би реметила већ конструисана прича о жртвама и џелатима у БиХ. Само ће нам то помоћи да будемо што је могуће ближе истини.
И злочина који је почињен над муслиманским становништвом Сребренице и села у њеном залеђу у априлу 1992. и јулу 1995. године. Тај јулски, био је најстрашнији. Тешко ми је и да слушам академске расправе о томе колико је тачно људи тада, јула 1995. побијено.
ПРАВО: Може бити да је и све то тачно. Али, истине нема, а правда је спора и недостижна. А, таман и сазнали истину о томе-шта се дешавало у подрињу несретних ратних година, опет нам остаје као разлог за усвајање декларације међународна обавеза која проистиче из пресуде Међународног суда правде у Хагу, директно или индиректно тумачећи, свеједно. Сагласан сам да се међународне обавезе морају поштовати, јер Србија мора бити део међународног правног и политичког поретка. Али како српска Скупштина може донети овакву одлуку, када управо они, који нас одобровољавају или наговарају да такву одлуку донесемо, истовремено говоре како треба прекршити и Хелсиншки завршни акт, и Документ Бадинтерове комисије и Повељу УН-а. С једне стране, када разговарамо о Косову и Метохији, објашњава нам се да морамо одустати од инсистирања на међународном праву зарад наше будућности, а с друге стране, када се коментарише пресуда Међународног суда правде, објашњава нам се да морамо поштовати међународно право и све што из те пресуде проистиче, опет зарад наше будућности. Може бити да овде има неке логике. Али наше залагање мора бити да се међународно право поштује увек и свуда. Да не дозволимо да се поштује на „парче”. Слободна тумачења и прихватање логике да мало треба а мало не треба поштовати принципе на којима међународни поредак почива, само ће произвести нове фрустрације, нове радикализме, нове нестабилности на Балкану.
Како српска Скупштина може донети овакву одлуку, када управо они, који нас одобровољавају или наговарају да такву одлуку донесемо, истовремено говоре како треба прекршити и Хелсиншки завршни акт, и Документ Бадинтерове комисије и Повељу УН-а. С једне стране, када разговарамо о Косову и Метохији, објашњава нам се да морамо одустати од инсистирања на међународном праву зарад наше будућности, а с друге стране, када се коментарише пресуда Међународног суда правде, објашњава нам се да морамо поштовати међународно право и све што из те пресуде проистиче, опет зарад наше будућности.
МОРАЛ: Ако и нема логике, или, неки ће рећи: нема воље да се испоштује право, онда ће заговорници усвајања декларације апеловати на морал. Због мирне савести морамо то осудити. Не знам како ћемо да класификујемо злочине, на оне који захтевају велику моралну осуду и оне који захтевају мању моралну осуду. Не знам како ћемо да класификујемо злочине, на оне који треба да буду у једној декларацији, и на оне који треба да буду у другој декларацији. Ваљда је морално осудити све злочине. Ма ко починилац био. И морално је да Народна скупштина инсистира да се сви злочини истраже. Мада, морам да приметим, да иницијативу председника Тадића најгрлатије подржавају они који су до јуче говорили да коме је до морала, нека иде у цркву.
ПОЛИТИКА: Али, ако већ не желим да подржим ову председничку иницијативу због наведених разлога, онда бих бар могао због политичких, рећи ће неки. Јер, ово је шанса да се отпочне са помирењем међу некадашњим братским народима и народностима.
Када се спомене политика и политичко одлучивање, на нашим просторима се обично мисли на дневну политику и постизање текућих, краткорочних циљева. А помирење је, ипак, ствар стратешког карактера и дугих рокова. Е, што се те, текуће политике тиче, декларација нам ништа не би донела. Чак напротив, вероватно би нам и нашкодила. У неким бившим „СФРЈ републикама”, а данас независним државама, скоро све је предмет дневне политике, осим једне ствари: антисрпске хистерије. То је константа. На томе многи граде своје политичке програме, идеологије. Усвајање декларације у Скупштини Србије такви неће схватити као жељу Скупштине Србије да се сазна истина, или као морално питање, или као испуњавање наше међународне обавезе које може бити почетак неких нових односа на нашем полуострву. Они ће то схватити као наше признање да смо геноцидан народ, а са геноцидним народом, сарађивати се не може. Некима од њих ће пасти на памет да нас поново туже, јер ето сада смо и сами признали. У уџбенике историје то ће сигурно ући, да би и долазеће генерације училе о „злим Србима”. Шта ће писати у декларацији-потпуно је свеједно. Исто као што је било свеједно што је СЦГ повукла контратужбу пред Међународним судом правде против БиХ. Јер то није било протумачено као гест добре воље и жеља за вансудским договором, већ као наша слабост и уплашеност због недостатка доказа. Слично су протумачени извињење председника Тадића и његов одлазак у Поточаре. Нећу бити оригиналан, поновићу већ предложено. Уместо декларације о Сребреници, корисније би било да наша Влада одобри средства за неки конкретан пројекат у Сребреници, да би Сребреница почела да личи на место достојно живота, јер она данас изгледа као да се рат јуче завршио. Да се отворе радна места, или да се поправи инфраструктура. Да покажемо да нам је до Сребренице стало.
Што се те, текуће политике тиче, декларација нам ништа не би донела. Чак напротив, вероватно би нам и нашкодила. У неким бившим „СФРЈ републикама”, а данас независним државама, скоро све је предмет дневне политике, осим једне ствари: антисрпске хистерије. То је константа.
Усвајање декларације у Скупштини Србије такви неће схватити као жељу Скупштине Србије да се сазна истина, или као морално питање, или као испуњавање наше међународне обавезе које може бити почетак неких нових односа на нашем полуострву.
Они ће то схватити као наше признање да смо геноцидан народ, а са геноцидним народом, сарађивати се не може. Некима од њих ће пасти на памет да нас поново туже, јер ето сада смо и сами признали.
П.С. Волео бих да сам у криву. Волео бих да грешим. Волео бих да ме време демантује. Волео бих да се усвајањем једне декларације у Скупштини Србије нешто решава. Али, посматрајући шта се све у последњих седам година дешавало код нас и у нашем непосредном окружењу, мишљења сам да би тај акт само ствари закомпликовао. У нашем окружењу видели би га као изнуђен и неискрен потез. А у самој Србији, он би произвео нове поделе. Нити би ми начисто били сами са собом, нити би се ишта у очима наших комшија променило.
Сребреница, као и остали злочини почињени у Словенији, Хрватској, БиХ, на КиМ, морају бити предмет разговора међу балканским народима. Макар ти разговори били и тешки, и дуги, и мучни. То је мање правно и политичко питање, а више морално. И само ако ову ствар тако посматрамо, можемо бити ближе истини.
А истина нам је потребна, како не би и даље имали ситуацију у балканским друштвима, где се сви народи сматрају жртвама неправди. Где сви мисле да су управо они највеће жртве, а други највећи злочинци.
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН