Нећу у НАТО, с битангама не идем ни у исту кафану

Да ли ћемо остати војно неутрални или ући у северно-атлантску алијансу, за Србију је кључно питање, каже писац Синиша Ковачевић, и објашњава:

Тачно 200 српских интелектуалаца потписало је прошле недеље петицију којом се од власти захтева да под хитно распише референдум на којем би грађани рекли да ли Србија треба да уђе у НАТО. За Србију, каже драмски писац Синиша Ковачевић, један од потписника петиције, прикључење НАТО је капитално питање, а погрешном одлуком Срби би лако од жртве постали џелати.

Ковачевић: Пошто сам дубоко свестан да је демократија најмање лош од свих до сада смишљених система, од Месопотамије до данас, ја ћу након референдума пристати на одлуку грађана Србије каква год она била. Да се лично питам, никада не бисмо ушли у НАТО. Много ме људи зауставља на улици, зову ме и телефоном да ме питају где могу да потпишу. Број од 200 људи је симоболично одабран, а више нула том броју додаћемо када за то буду постојале политичке потребе. И ово је било довољно да се уздрма јавност.

Има ли неких реакција из власти на ову вашу иницијативу?

Ковачевић: Видим страшно велику количину буке и беса у којима се појављују разне атлантске иницијативе на чијем челу се, гле чуда, налазе бивши комунистички генерали. Огласио се и Душан Петровић, онај геније људске мисли из ДС, који је забранио позориште у Шапцу – он је с лапидарном лакоћом рекао „докон поп и јариће крштава”. Не знам да ли је он крштен или није, али тај исказ је ужасно бахат и глуп.

Слична иницијатива постојала је и у Словенији, где је такође било јако анти-НАТО расположење, па се тамошња власт досетила и на референдуму поставила питање „Да ли сте за улазак у ЕУ и НАТО?”. Мислите ли да тако нешто може и нама да се деси?

Ковачевић: Може, може да се постави и питање: „Да ли сте за то да вам дамо 1.000 евра и да уђемо у НАТО?”. То је одлично референдумско питање, требало би да га ауторизујем, да ми га ови што ће сутра да организују референдум не украду. Та врста марифетлука је могућа. А пошто је јавност склона манипулацијама, не бих се изненадио да референдумска одлука буде да уђемо у НАТО.

Зашто сте Ви против уласка Србије у НАТО?

Прво, зато што НАТО нема морални кредибилитет.

Реците ми једну једину НАТО интервенцију у последњих 50 година а да је била етички кредибилна.

Погледајте натовски образац деловања – Вијетнам, Кореју, или сада Ирак, Аваганистан или Србију ’99. и видећете да она нема ни историјско, ни морално, ни политичко ни правно упориште.

Откуд сада та иницијатива када нас, како неки кажу, нису ни звали у НАТО?

Ковачевић: Није да нас нико није звао, ми смо прешли већ неколико корака ка НАТО, а власт спроводи једно клизеће прикључење. Осим тога, мислите ли да је та препарација јавности, то спиновање, случајно, да се тек тако догодило? Шаље нам се порука „прихватите реалност”.

А Ви је не прихватате?

Ковачевић: Да ли бисте, као жена, могли сутра да опростите свом силоватељу? Јер, боже мој, „прихватите реалност”: био је осам месеци на робији, и сада идемо даље. Да ли сте спремни да прихватите реалност да вам је једно дете наркоман, или ћете звати психологе, лекаре, везати га за радијатор, откризирати са њим заједно, звати војску и полицију и председника? То је празна фраза, као и та европска мантра „Европа по сваку цену”. Шта то нема алтернативу у животу? Али, нама као народу генерално недостаје то осећање за меру. Ја имам одређену врсту евроскепсе, али када би неко сада рекао да је против Европске уније, острашћени европејци би га умазали катраном и уваљали у перје.

Цитираћу покојног патријарха Павла:

„Ако је цена тога да опстанемо на планети да постанемо нељуди, онда нека не опстанемо”.

Не могу да замислим српске момке како убијају Арапе.

Зашто сте Ви против уласка Србије у НАТО?

Ковачевић: Прво, зато што НАТО нема морални кредибилитет. Реците ми једну једину НАТО интервенцију у последњих 50 година а да је била етички кредибилна. Погледајте натовски образац деловања – Вијетнам, Кореју, или сада Ирак, Аваганистан или Србију ’99. и видећете да она нема ни историјско, ни морално, ни политичко ни правно упориште.

Кажете да је питање уласка у НАТО за Србију капитална одлука. Зашто?

Ковачевић: Зато што је тај НАТО образац стално обично кабадахијско, силеџијско понашање у којем би се ментална и емоционална профилација нашег народа у значајној мери померила. Из жртве би прешли у позицију џелата. Цитираћу покојног патријарха Павла: „Ако је цена тога да опстанемо на планети да постанемо нељуди, онда нека не опстанемо”. Не могу да замислим српске момке како убијају Арапе. Друго, немојте да заборавите мирис гарежи. Јел’ га осећате? То није било пре 50 или 70 година, неки родитељи још носе црнину за својом децом. Убијали су децу, а ниједна дечија суза нема цену. Нема временске дистанце да је Србија очистила ране, па да кажемо „’ајде, будимо реални, рационални”. Не могу са битангама ни у исту кафану, избегавам и да прођем улицом у којој су људи са којима не делим одређену врсту погледа на свет.

НАТО се не прави за локалне ратове.
Он сада отаљава неки Авганистан или Ирак, сутра ће Иран или Јемен, тек толико да оправдава своје постојање.
Није распуштен када и Варшавски пакт само због једне ствари – то је Русија.
Са колико марљивости и стрпљења се прави та потковица око Русије, која полази од Скандинавије и негдашњих совјетских република, Литваније, Естоније и Летоније, и треба да се затвори уласком Украјне и Грузије.

То су емоционални разлози. Видите ли неки геостратешки или политички разлог да Србија уђе у НАТО?

Ковачевић: Не, апсолутно ниједан. НАТО се не прави за локалне ратове. Он сада отаљава неки Авганистан или Ирак, сутра ће Иран или Јемен, тек толико да оправдава своје постојање. Није распуштен када и Варшавски пакт само због једне ствари – то је Русија. Са колико марљивости и стрпљења се прави та потковица око Русије, која полази од Скандинавије и негдашњих совјетских република, Литваније, Естоније и Летоније, и треба да се затвори уласком Украјне и Грузије.

Шта ћемо ми у НАТО? Које је наше место у тој „потковици око Русије”?

Ковачевић: На пример, само након изградње Бондстила на Косову Америка више нема потребу за изградњом двадесетак носача авиона. Шта ће им једна бела флека у тој потоковици? За њих је то врло опасно у геостратешком аспекту. У сутрашњем сукобу НАТО и Русије, нека српски добровољци одлуче на којој ће страни да ратују, као што је било у шпанском грађанском рату. Верујем да ће бити много оних који ће ићи да се боре на страни Руса, али верујем да неће изостати ни они који ће ићи да се боре на страни НАТО. Ја бих лично највише волео да до тога не дође, али бојим се да ће тако бити. У том смислу, неутралност никоме не смета.

Овде се ради о томе да је светски газда одлучио да ми морамо у НАТО.
Рекао је то локалним чаушима, они сада треба да упрегну медије, лобисте, телевизије да нас у то убеде.

Зар не мислите да би нам баш та позиција „беле флеке” у ствари донела опасност?

Ковачевић: А шта мислите да је боље за нас, да српске окупационе трупе иду на Русију? Не можете деформисати властити емоционални простор зато што ћете изневерити своју структуру. Може ли неко сутра да вас утера у инцест? Да вам каже „остаћеш без детета, боље ишта него ништа, имај га са братом, или имај га са оцем”? Постоји нешто што је духовна вертикала, емоционална и ментална конфигурација једног народа. Извуците то тло Французима или Енглезима испод ногу и изгубиће идентитет. Срби нису емоционално спремни да се конфронтирају са Русима. Тај сукоб би за Србију био погубан чак и када Руси не би били у праву. У питању је емоционално ткање једне нације које је врло танко, неопозиво и дефинитивно се кида, и нема фирцања после. Можете ли да замислите ратни сукоб између Америке и Енглеске? Тешко, јер би се тај англосаксонски емоционални код који их везује неопозиво и дефинитивно искидао, од чега би се Британци дуго опорављали.

Али у војно-политичком погледу заговорници уласка у НАТО кажу да би за Србију далеко опасније било да остане усамљена окружена НАТО земљама?

Ковачевић: Зашто? Зар 21. век није проглашен веком мира, компромиса? Или смо сада дошли до тога да НАТО ипак није мирољубива категорија, да има одређених ратних, освајачких концепата, дакле, да није направљен да брани мир у свету? Јер, да је тако, онда бисмо у том концепту ми били потпуно безбедни, јер бисмо били окружени земљама које са позицијом апсолутне супериорности под тим моћним кишобраном немају потребе никога да угрожавају.

Ужаснут сам над сваком сузом, капљом крви, без обзира на националну припадност.
Осећам лични стид за свако непочинство које је неки српски војник урадио.
Ужасна је ствар, чак и ако апстрахујете чињеницу да је број жртава пренапумпан, да су доношени и празни сандуци, што сада пише и западна штампа.

Али, зашто би се у том смислу фаворизовала патња једне групе? Потпуно је нецивилзацијски оплакивати тужну судбину муслиманских жртава, а тамо су страдали и Хрвати и Срби.
Па дозволите ми да жалим и за својима.
Ако је та резолуција детерминанта нечијег етичког става, геста, онда немојмо да делимо мртве.
Ако се као мртви пребројавамо према националном и верском предзнаку, шта ће онда бити са живима?

Мислите ли да је могуће да Србија остане неутрална?

Ковачевић: Овде се ради о томе да је светски газда одлучио да ми морамо у НАТО. Рекао је то локалним чаушима, они сада треба да упрегну медије, лобисте, телевизије да нас у то убеде. То је као када за вама неко има еротску потребу, и постоји неколико начина да је задовољи: један је да вас убеди да на то пристанете, други је да вас купи, а трећи да вас узме силом. Ми ћемо попут те несрећне жене апсолутно бити узети силом, али је моја морална обавеза да се против тог силовања буним, а не да пристанем на то и да вичем како ми је лепо. Коначно, захваљујући коме је Косово отето? Немојте ми рећи да су то урадили Тачи и Сејдију. И то вам није довољно да кажете нисам за НАТО? И стално нам понављају „будите добре комшије”. А један комшија вам заорава двориште, овај с друге стране вам стално баца цркотине у двориште, овај вам је отео један део куће и насилно се ту уселио. Докле бити добар комшија?

Мислите да је Србија превише снисходљива према својим суседима?

Ковачевић: Хрватска политика према Србији је константа. Без обзира ко је на њеном челу – Месић, Јосиповић или Косор. Јер та је политика производ хрватских интереса, а хрватски интерес је да Србија не буде снажна. И Хрватска ће у тим фантастично скројеним белим рукавицама увек радити на штету Србије. Сад ћемо некритички дочекати Јосиповића, а видели сте да му није пало на памет да не позове Сејдијуа на инаугурацију.

Мислите ли да не треба да повучемо нашу тужбу, чак и ако Хрватска то учини?

Ковачевић: Можда је тако ипак боље, због заједничког суживота, колико год се не волели, и имали проблеме који проистичу из вишка сличности, ту смо где смо – на Балкану, за вијек и вијеков. И можда је због будућих генерација боље да пробамо да се договоримо: „’Ајде, нећемо пуштати гласну музику од три до пет”. Ми смо земља са значајно оштећеним суверенитетом, и отуда Статут Војводине, резолуција о Сребреници и остали проблеми.

У ком смислу?

Ковачевић: Да не будем погрешно схваћен, ужаснут сам над сваком сузом, капљом крви, без обзира на националну припадност. Осећам лични стид за свако непочинство које је неки српски војник урадио. Ужасна је ствар, чак и ако апстрахујете чињеницу да је број жртава пренапумпан, да су доношени и празни сандуци, што сада пише и западна штампа. Али, зашто би се у том смислу фаворизовала патња једне групе? Потпуно је нецивилзацијски оплакивати тужну судбину муслиманских жртава, а тамо су страдали и Хрвати и Срби. Па дозволите ми да жалим и за својима. Ако је та резолуција детерминанта нечијег етичког става, геста, онда немојмо да делимо мртве. Ако се као мртви пребројавамо према националном и верском предзнаку, шта ће онда бити са живима?

Је ли нам заиста потребна таква резолуција?

Ковачевић: Војно, у том геноциду Србија није учествовала. У том смислу, ми можемо да се декларацијиски одредимо и према рату у Ираку. С тим што је ова врста катарзе нама потребнија, јер су ипак припадници нашег народа у томе учествовали. Дакле, неко је рекао да нам треба декларација о Сребреници и биће је, неко је рекао да споменик Османлијама на Тргу Републике мора гледа тачно у Кнеза Михаила и да буде пола метра виши, и тако ће бити.

Ми смо пре неколико месеци дочекали турског председника. Након те посете, имао сам утисак да је ћеле-кула у ствари објекат Медицинског факултета у Нишу, а данак у крви стипендија коју је турска влада давала српским момцима који су се отимали да иду у јаничаре.
Не смете да фалсификујете историјске чињенице.
Ми смо из осионости прешли у снисходљивост, у љигавост чак.

Које су последице тог нарушавања српског суверенитета? Колико се то види у нашој спољној политици?

Ковачевић: Ми смо пре неколико месеци дочекали турског председника. Након те посете, имао сам утисак да је ћеле-кула у ствари објекат Медицинског факултета у Нишу, а данак у крви стипендија коју је турска влада давала српским момцима који су се отимали да иду у јаничаре. Не смете да фалсификујете историјске чињенице. Ми смо из осионости прешли у снисходљивост, у љигавост чак. Не можете стално пристајати на шамаре, то ће се вратити као бумеранг. То ће произвести нову генерацију младих, фрустрираних људи који ће сутра бити ултранационалисти. Јер ће та врста емоционалне фрустрације да се колективизује, јер не можете прећи преко увреда и понижења и тако формирати своју емоционалост а да она не буде значајно хендикепирана

Сваке године нам умре једно Ваљево

Питање свих питања је нестајање Срба, и тога људи уопште нису свесни. То је прече од свега другог. Можемо живети и у 19 држава, али ако нас нема – џаба све.

Рекли сте да Србија има много већих проблема него што је улазак у НАТО. На шта конкретно мислите?

Ковачевић: Питање свих питања је нестајање Срба, и тога људи уопште нису свесни. То је прече од свега другог. Можемо живети и у 19 држава, али ако нас нема – џаба све. У Србији сваке године имамо 30.000 сахрана више него рођења. Јесте ли свесни тога? У тој ситуацији, морате водити рачуна о сваком појединцу. То је један Сомбор. Идите у Сомбор или у Ваљево, и догодине у ово доба, видите празан град, као у добрим вестернима – жбунови се котрљају празним улицама и лупају отворени прозори на ветру. У држави која има далеко пречих послова, од демографског до моралног препорода, ви се сада бавите неким НАТО-ом.

У политику нисам ушао због лепих жена него да „махнем мало веслом”

Последњих годину дана активно се бавите политиком, идете на све страначке скупове где учествује ДСС? Шта Вас је мотивисало?

Ковачевић: Зато што људи на челу државе нису државници него политичари, који недовољно разумеју Србију и недовољно је воле. Дозволите ми да хвалисаво кажем, ја сам се укључио у странку која је сишла с власти, и то нешто говори и о мени. Ја сам се интервјуа надавао, препознају ме људи на улици и без политике. Значи, комплекс бекства из анонимности сам давно „пребобао”, прележао. Ако је због новца, ја сам релативно ситуиран човек, за ову земљу са сиротињским кујнама и сигурним кућама на сваком другом ћошку, чак сам и богат. Што се тиче лепих жена, ожењен сам једном од најлепших Српкиња, а и посао ми је био такав да сам окружен најлепшим женама. Што се тиче добрих аутомобила, возио сам их и пре уласка у политику, а што се тиче скупих одела имам их у оној мери у којој одговарају мом стилу. Онда ми нађите још један разлог за мој улазак у политику, а да то није повећан осећај одговорности, или оно гесло из приче о светом Николи који каже морнарима после бродолома који га моле за помоћ: „Помоћи ћу, али махни и ти мало веслом”. Ја сам ушао у политику да бих махнуо мало веслом.

Зашто не тражимо да нам се Турци извине за 500 година ропства?

Шта је по Вашем мишљењу суштина напрасног турског интересовања за Балкан, која иде од иницијатива да се организује „нови Дејтон” за Босну до обнављања отоманских споменика и најава огромних инвестиција у Санџаку?

Ковачевић: Да се колоквијално изразим, Турска је ту „амерички играч”. Код њих очигледно постоји појачано интересовање да се утиче на политичка дешавања не само у Србији, него и на Балкану.

И, како се актуелна власт у томе сналази?

Ковачевић: Од Бориса Тадића се тражи да се извињава свугде, и он то и чини, и на појединим местима и не греши. Али, да ли је од турског председника тражио да се, попут аустралијског председника који се извинио Абориџинима, извини Србима за 500 година репресивне отоманске окупације, за кочеве и асимилацију, за данак у крви? Ако министри иду у неку другу земљу да питају за властито мишљење, то је флагрантно мешање у унутрашње ствари неке земље, а неки наши министри су тако ишли у Истанбул. Осим тога, када би се сутра српски, православни црквени великодостојник умешао у територијалну поделу Србије, гушчија бука би се дигла. А један муфтија је врло бучно и гласно захтевао да се територијална мапа Србије кроји према његовим параметрима, и на то нико није реаговао. По ком принципу се одвија то турско инвестирање у Санџак, и то се ради на нивоу између две државе? Да ли тамо живи турска национална мањина? То бих могао да схватим, као што Мађарска инвестира у Суботицу, јер жели да јој дијаспора живи квалитетније и боље. Да ли се то инвестирање у Санџаку одвија по религијском принципу? Онда је то страшно и нецивилизацијски.

Мислите ли да ту постоји заметак опасности од даље дезинтеграције Србије?

Ковачевић: Како да не. Можемо да пођемо од две претпоставке. Једна је да Турска има такве аспирације, друга је да све то чини из најбољих намера. У сваком случају, то је потпуно легитимна политика једне земље, али ми не нудимо ништа као одговор. То је проблем.

Недељни Телеграф,  22. 1. 2010.