Повратак Коштунице или ЕУ неће певати као што Борис пева о њој

Добар део националне интелигенције је пре две године са мање или више жара подржао Тадића, али је петиција о НАТО показала да се та подршка круни и да би до краја године могла да се сасвим исцрпе

Ако једног дана на власт дође Тома Николић, догодиће се то зато што су Срби свашта пожелели на почетку владавине Бориса Тадића, а завршили су, преварени, са мало нередовног хлеба и воде без мехурића. Ако се на власт једног дана врати Коштуница, биће то знак да је крахирала цела Борисова зграда, а не само кухиња. Нека се овдашња све новија и све гласнија евроелита, која Коштуницу воли да третира као смешну аисторичну појаву, не узбуђује превише: даље је он од повратка него они од памети.

Али не треба ни да буду сасвим спокојни. Коштуница, и кад је несистематичан, уме да буде човек који који мртав хладан заговара нешто и пошто му је цео свет већ рекао то да не ваља, и да, гле ђавола, у тој својој природи, често извргаваној подсмесима, понекад буде и у праву. А овај Коштуница од пре неколико дана или је први пут, откако је пре непуне две године изгубио изборе, показао неки систем у својој политици или смо – кад је он у питању, ваља узети и ту могућност – тај систем први пут могли да јасно видимо.

Симболички врх тог система, онај део санте који је изнад воде, јесте петиција против НАТО, коју је потписало 200 овдашњих интелектуалаца. Наравно, као што се спонтано не окупљају народи, тако се не окупљају ни интелектуалци: Коштуница је ту ствар дуго припремао да би је пустио преко невладине организације по имену „Фонд Слободана Јовановића”. У тој петицији Коштуници, вероватно најнеомиљенијем политичару у овдашњим прозападним медијима, пошло је за руком да широј јавности, после дугог времена, наметне неко питање на које ће се она жешће примити. Његов мали успех био је утолико значајнији што што је овдашња пронатовска експертско-интелектуална елита, снажно спонзорисана да међу Србима промовише идеју Атлантског савеза, била толико затечена петицијом да за недељу дана јавне дебате нису изашли ни са једним озбиљним аргументом за то – а није да их нема – него су ударили по потписиницима, управо тамо где је петиција била најјача.

Док су Борисови партијски људи, од којих се већина са последњим интелектуалцем срела у средњошколској лектири, углавном грубо оспоравали тај свет; док су НАТО лобисти као папагаји рецитовали строфе о анахроном патриотизму тих интелетуалаца исповедајући како је врхунац новог патриотизма прихватање реалности, чини се да је најмудрије ту поступио сам Тадић рекавши како је сасвим нормално да ће за тако важно питање као што је улазак у НАТО бити расписан референдум…

Док су Борисови партијски људи, од којих се већина са последњим интелектуалцем срела у средњошколској лектири, углавном грубо оспоравали тај свет; док су НАТО лобисти као папагаји рецитовали строфе о анахроном патриотизму тих интелетуалаца исповедајући како је врхунац новог патриотизма прихватање реалности, чини се да је најмудрије ту поступио сам Тадић рекавши како је сасвим нормално да ће за тако важно питање као што је улазак у НАТО бити расписан референдум, ако икада и дође на дневни ред. Тако да су, што се њега тиче, интелектуалци лупали на отворена врата. Али, са друге стране, Тадић вероватно зна да питање НАТО и референдума није била једина ствар која је окупила интелектуалце под Војину заставу, тим пре што је међу потписницима било и таквих који су га подржали у време последњег рата против Коштунице, попут Добрице Ћосића и Свете Стојановића.

Добар део националне интелигенције је пре две године са мање или више жара подржао Бориса: његова реченица да ће, ако дође у ситуацију да мора да бира, пре бирати Косово него Европску унију определила је део мислећег света наспрам Коштуничиног тврдог става, који је све паре дао на Косово, ниједну на Европу, чиме је заковао ствар и готово искључио могућност вођења било какве политике. Резултат избора је показао: добар део бирача који су били за јасну националну политику, али нису били ради да за Косово жртвују још једну генерацију Срба није више гласао за Воју, него за Бориса.

А он је у првој години владиног мандата умео да следи ту своју широко замишљену линију: поентирао је са Русима, увео је у спољнополитчку причу и Кинезе, и Турке, и несврстане, поправио је односе са Америма и ЕУ, мање или више успешно је тактизирао Косовом претварајући га у спољнополитички ресурс. Том широком политиком направио је два велика корака према ЕУ и појачао свој рејтинг у међународним круговима. На унутрашњој сцени такође је показао ширину: Србија је доспела готово до консензуса о ЕУ, спретно су пацификовани некада хомогени радикали. И ту за Воју није могло да буде простора чак ни на месту предводника опозиције, тим пре што је његову галаму о издаји на Косову угушио улазак покрајине у процедуру Међународног суда правде и што је број земаља које су Косово признале ипак био испод очекивања.

А онда је дошло до сужавања Борисове приче: национална интелигенција неће му заборавити Статут Војводине; истовремено, нимало им се није допало што бар две локалне групе НАТО лобиста ходају Београдом и хвале се да им је Борис рекао како је српски улазак у НАТО готова ствар. Поред тога, Борисова одлука да донесе резолуцију о Сребреници у тренутку када се Додику из западних кругова најављује година после које ће, ако је преживи, владати сто година, позицију Београда према Републици Српској чини веома двосмисленом. На крају, понижења која због Косова трпи у региону Бориса терају да се не нада како ће напролеће профитирати из одлуке Међународног суда правде, макар она и била делимично нагета на српску страну.

Борисови партијски људи у медијима не стварају климу консензуса о ЕУ, која је утолико неопходнија ако се за ту ствар морају принети још неке жртве, него дивљају проглашавајући сваку скепсу и сваку критичку мисао наслеђем 90-их.

Европска идеја, чији основ у највећем делу тог интектуалног света никада није био споран, у интерпретацији Борисове елите није идеја која уједињује, већ идеја која искључује. То се посебно види у медијима, којима над главом стоји очајни репресивни закон, у којима је завладала цензура, где велики број најквалитетнијих критички настројених новинара не објављује нигде, где су разложност заменили спинови и кампање, где се посебно по бедној аргументацији и раскошној компромитацији последњих дана истиче кампања за избор новог патријарха који би требало да буде по вољи власти.

Ако се некако и сложимо да је већина ових ствари које стоје пред Борисом морала да изгледа овако жртвована на олтару добрих односа са САД и приближавања ЕУ, интелектуалце је наљутило још неколико ствари које је могао и да избегне. Прво, Борисови партијски људи у медијима не стварају климу консензуса о ЕУ, која је утолико неопходнија ако се за ту ствар морају принети још неке жртве, него дивљају проглашавајући сваку скепсу и сваку критичку мисао наслеђем 90-их. Европска идеја, чији основ у највећем делу тог интектуалног света никада није био споран, у интерпретацији Борисове елите није идеја која уједињује, већ идеја која искључује. То се посебно види у медијима, којима над главом стоји очајни репресивни закон, у којима је завладала цензура, где велики број најквалитетнијих критички настројених новинара не објављује нигде, где су разложност заменили спинови и кампање, где се посебно по бедној аргументацији и раскошној компромитацији последњих дана истиче кампања за избор новог патријарха који би требало да буде по вољи власти.

Када уз то речник којим се промовише европска идеја постане близак ономе који промовише централни комитет медиокритета из овдашњих невладиних организација, интелектуалци, посебно они са нешто националног осећања, ту себе не проналазе, чак ни онда када немају никакву примедбу на улазак у ЕУ. И то је, рекао бих, оно што би Борис морао да има на уму када почињу да се појављују потписи који критикују његову владавину.

Да ли то значи да је поново дошло време за Коштуницу? Не значи. На реду је Тома Николић. Његов улазак у владу могао би да се догоди крајем ове или почетком следеће године. Зашто? Зато што Борис у једном тренутку или неће хтети или неће моћи да проведе све оно што се од њега на Западу захтева за наставак пута према Бриселу. Стабилизација прилика у региону, која се у овој години очекује од њега, уско је повезана са његовим даљим попуштањем на Косову, затим улога Београда коју у дисциплиновању Додика очекују на Западу тешко да може да буде одиграна онако како је они замишљају.

Речју, Борис у овој години тешко да ће моћи и да заштити националне интересе, посебно пошто је већ ставио у други план своју националну политику и Русе као највеће савезнике у њеном провођењу. Али ће тешко ту националну политику моћи и да до краја изневери будући да ипак није тај тип. Тада ће му у кључном тренутку помоћи странци помажући му да распише изборе и да после њих у владу убаци Тому. Зашто ће се то догодити? Да би му Тома, стари националиста, помогао да заштити националне интересе? Будимо озбиљни: Тома, који је спреман да плати сваку цену свог уласка у власт, је ту да би му помогао да буде попустљивији, да би поделили претешки терет и да би та попустљивост изазвала што мање потреса.

Тај наизгед савршен план има неколико озбиљних недостатака. Први је тај што Борис ни уз петорицу Тома не може да у српске новчанике убаци озбиљан новац и да тиме бар грађанима каже да његава попустљивст није била џаба. Осим тога, са Томом у влади он ће имати политички консензус за своје нове уступке, али ће, онако како се Томин недостатак икакве конзистентне политике буде на власти отварао у пуном светлу, схватити да за то нема друштвени консензус. И то су му показали ови интелектуалци, чији утицај не бих прецењивао, али не бих ни потцењивао њихову способност да пронађу рупу у Борисовој политици и да почну да је шире. Тај недостатак друштвеног консензуса, јесте ствар коју су у Борисовом окружењу некако презрели верујући да се сва политка одвија између странака, посебно оних најјачих. Иначе не би говорили са оволико бахатог подсмеха о интелектуалцима; не би кроз медије толико сужавали своју европску причу, него би је ширили укључујући у њу све који нису против, не би толико дивљали по медијима уверени да тако креирају јавно мњење, већ би знали да креирају отпор.

Уколико на том путу изостане из ЕУ одговор довољан да би дао некакав смисао Борисовим и сад већ и Томиним уступцима – а тешко да би икакав одговор оправдао оволико створених очекивања – све то ће на средњи рок поново вратити Коштунцу у први план. Или, да будем сасвим реалан, неког сличног њему будући да нема знакова да и он препознаје да се стари односи у свету, старе предкризне структуре владања и вођења економија данас бране још једино у Србији и земљама које личе на њу.

Стандард, 18. 1. 2010.