Народ је миљениче политичара – док их следи. Нема тога који се тада неће заклети у демос и одлучно се заузети да се „воља народна” има поштовати као највиши закон и да су они – политичари – тек сервис народни. Томе нису одолели ни они од којих би се то, накнадно гледајући, најмање очекивало, као Наполеон, Хитлер или Стаљин. Јер сви воле да им „љубав” буде узвраћена. Али та љубав није вечна. Кад народ почне да врлуда, да размишља, кад попусти, кад се поколеба, кад га нешто ђавоље почне заводити, кад га обузме сумња и напусти здрав оптимизам, е, онда се политичар замисли… Да ли ћемо ми сад да скренемо с правог пута, сад кад нам се на хоризонту јасно указује решење? Или боље: Имамо ли ми уопште право да дозволимо било коме да омета кретање ка Циљу? (Макјавелија је ту забрањено помињати!) Па, на шта би уопште личила историја кад би се светини и ниским интересима – ајде, да будемо искрени кад останемо насамо и кажемо „примитивној светини” – допустило да они ометају право изабраним (како се данас лепо каже „елити”) да реализују велике циљеве. А то је, у крајњој линији, на штету саме те светине, зар не!? И њој ће то после постати јасно…

Кад народ почне да врлуда, да размишља, кад попусти, кад се поколеба, кад га нешто ђавоље почне заводити, кад га обузме сумња и напусти здрав оптимизам, е, онда се политичар замисли..

У „демократској Србији” је наш Председник ових дана подсетио да је за те мале народне недораслости измишљен оригиналан отклон: они изабрани од народа имају право бити опозиција самом народу и доносити „храбре и непопуларне одлуке”, а за корист том народу. Народ ће схватити, али док се народ сабере и одузме – прође воз. А ово је XXI век. Возови јуре 300 на сат!

Добро, ајде да не будемо демагози. Черчилов цинични опис демократије, као „најбољег од свих лоших система”, је у основи тачан. А тачан је јер су друштва сувише компликовани механизми да би се процеси могли свести на једноставне токове. Сликовито је то објашњавао Ханс Моргентау: „Ми знамо да вода кључа на 100 степени Целзијуса, јер сваки пут кад изложимо воду температури она кључа… можемо понављати ефекат кључања бесконачно пута. Ова могућност вољног понављања… конституише експериментални карактер природних наука. Социјална сфера не познаје сличну могућност. Тако можемо одређену групу људи подвргнути одређеној пропаганди… која је ову исту групу људи навела на одређену врсту акције у прошлости. Ипак, да ли ћемо успети да поновимо идентичну реакцију, зависи од многобројних околности над којима имамо мало или нимало контроле.”

Дакле, тачно је да политичару увек остаје простор за „креативност” у односу на „народну вољу”. Многи теоретичари то сматрају отуђењем од народа, али теорија је теорија, а ово је, бре, сурова стварност. Скочи у ледену воду и пливај, други те мучки гурају,  а циљ стално плута и губи се у маглама. Ни Председников отац, који је написао онолико и онаквих књига, не би могао да поуздано оцени шта је шта и каквих ће ту све препрека бити. Политика је вештина могућег, а не јасно знање.

Али „политичар на мукама” тиме не добија право да ради шта год хоће, нити има право да тврди да ће народ тек на изборима добити право да то оцењује као добро или лоше. Однос народа и вођа познаје шири фер-плеј. Нешто од тога је написано у законима, а нешто обитава у историји. Кад они који су донели законе почну да их тумаче бахато и грубо нарушавајући друштвене законитости, не само да та група може постати сувишна, него се то може догодити и читавој структури. Наши неупитни „демократи”, неосоцијалисти или паралиберали могу зачас постати жртва невољника с пруга или дубоко повређених „националиста”. Као што је Андрић описивао: то се све скупи, прокува, подигне, пукне, а повод зна бити сасвим баналан – окидач може повући потпуно безазлена или друштвено невредна персона и у трену који се у принципу не може са сигурношћу предвиђати. Ни кнез Милош то није могао, па је саветовао кад народ заћути да се „мало отпусти”.

Јесте, у природи је групе на власти неотпорност на „гвоздени закон олигархије”. (Роберт Михелс) Са те висине народ се учини као мрављи безглави хаос. И некако човек „осети” да они доле и не би могли без њега и те његове сјајне екипе с којом пије „виски с хледом”. Од те заблуде после страда и он, а и „мравља заједница” трпи штете. Демократија јесте, вероватно више и можда успешније од других система, покушавала да успостви механизме опомене. Али никада није успела да успостави аутоматизам који би „грешника” избацио из игре. То је та сфера ризика. За обе стране – и за народ и за олигархију.

И не заснива се успешност тог система на храбрости да се доносе непопуларне мере, јер истинска храброст се увек граничи са лудошћу и са мањим или већим очајем. Тако ће се мудар и даровит политичар на „храбре потезе” одлучивати само у крајњим ситуацијама. Осим ако нема велике обавезе према Неком ко није из његовог народа. Али то се онда не описује тим, у основи позитивним појмом.

Зато ових дана посматрачу чудно изгледа најава нашег Председника да ће скупштинску декларацији о Сребреници, очигледно тактички, проширити на још једну о злочинима над Србима –  храбро гурати, иако он, изгледа, верује да народ не би волео да се тако шта доноси. Као народ мислим и питам се: али, чему би то онда служило? Да би се свиђало неком другом народу? Да би неко у Унији обећао да ће се размотрити она наша молбица? Стоји ли ту вера да би неки други народи или организације волели да Председников народ доноси лажна и неискрена саопштења, питам саговорника у кафани. И зашто би то они волели?

А посебно је питање: зашто Председник мисли да он боље зна од народа шта је у тој ситуацији за народ боље? Јер, истини за вољу, председник је ту привремено, а народу ваља стајати на ветрометини вековима. Ако се после утврди да је председник био у криву он се, у најбољем случају, може извинити народу што је био у заблуди, а народ ће за његове грешке плаћати и дуго и тешко. А ако нешто знамо о бившим председницима, знамо да се нису ни извињавали.

А није ли се и овај наш Председник извињавао оним другим за дела која он није учинио, из времена кад је он био политички маргиналац, а сад их процењује као „лоше потезе” својих политичких противника? И шта је био резултат? Сам Председник се недавно запитао да ли је то било паметно и да ли је у реду да се он сам извињава за историјске радње за које треба најмање двоје, а реално и много више играча, од којих ни један нема намере које би Исус Христ могао прихватити као поруку љубави према брату својему.

А и зашто би Председник доносио одлуке за које „зна” да су непопуларне код његовог народа. Па није он Селим везир (из „Горског вијенца”) послан од цара  да „облазим земљу свуколику, да уредбу видим како стоји: да се вуци не преједу меса; (…) да прегледам у младежи зубе да се ружа у трн не изгуби, да не гине бисер у буниште; – и да раји узду попритегнем, е је раја ка остала марва.„ Еј, ово је, што би рекао Липсет, „демократски век” и ни једном владару при чистој свести не би испало из уста да је „пучина стока једна грдна – добре душе, кад јој ребра пучу.” Таман посла.

Али, у Србији изгледа да „демократским лидерима” попушта пажња. Прво су то о сувишности народне воље, кад храбри владар доноси одлуке, јавно пропагирали либерални-демократи који су од Жириновског украли име за своју партију, а чија су дела и идеје пријемчиви Западу, али само ван западних земаља. Сад и наши експерти (који су се напојили на Западним изворима) поручују да „вође треба да воде, а не да прате народ”. И то народ учи гуверенер Јелашић који потиче из тренутно најпрофанисаније експертске групе на кугли земаљској. То су они велики гуруи који су гледали и ћутали док је свет ишао у слом који се само одиграо на Волстриту, у јесен 2008.године. И ако и има нешто људи из те бранше који имају неки углед, и од којих се очекује да нешто могу рећи о томе „куда иде овај брод”, онда они свакако не припадају школи из које потиче наш гувернер. И чудно је да се те мисли отимају таквим људима. Да ли би Јелашић, да је опет унајмљен од неке бундес-финансијске орагнизације, учио своје послодавце шта да чине као што учи народ за који обавља тај посао?

Отимају се демократе, отимају се експерти… Личи да би могло прерасти у епидемију, а вакцину смо отказали. Један наш комедиограф је то назвао „ружење народа”. Како смо се само смејали онима који су се лакомислено и без осећаја за пролазност усуђивали на то, верујући да само њихова може горети до зоре…