Амбасадор, који није био само дипломата

У крајњем левом ступцу, на левој страници, у новинама где уредници као пасијанс ређају вести које се не читају, негде пред Нову годину приметих слику. Наслов: „Преминуо Андреас Цобел”. И неколико редова. Преминуо је у Берлину „после дуге и тешке болести у 56. години живота”, службовао у Београду од јануара 2005. до септембра 2007. године; неке његово изјаве изазивале су велике буре у српској јавности.

Никад се не зна шта ће историја, као објективизирана накнадна памет о ономе што се неком друштву дешавало, изабрати као важне догађаје, али све су прилике да би нама Србима, било од корисити да речи Андреаса Цобела узимамо „са дужном пажњом”. Јер Цобел је био више од амабасадора. И, иако је говорио пророчки, није био пророк. Говорио је оно што је добро знао.

Било би цинично, и у овом часу, рећи да је „био велики пријатељ српског народа”. Андерас Цобел је пре свега био немачки диломата и борио се за остварење интереса своје државе. У дневно-политичком ритму притискао нас је да „испуњавамо обавезе према Хашком трибуналу” а обећавао „европске перспективе”, био је заинтересован за уплив немачког капитала у мери у којој је постојао интерес немачких капиталиста – тако је остао забележен и његов бес на нас који „отворених руку” призивамо стране инвестиције, а кад се појавио велики РТЛ наша РРА је нашла начина да он не прође на конкурсу за националну фреквенцију; бринуо се да штете које су претпрпеле немачке банке и привредници – при, за Немце и Аустријанце, изненадној продаји „Сартида” Американцима – буду на одређене начине солвиране.

Сасвим је извесно да је Цобел делао и за геостратешке интересе велике немачке земље. Мислим да је немогуће у његовим честим иступима у нашој јавности наћи многом уху драгу фразу како су односи „две земље традиционалано пријатељски”, а што се нашим политичарима знало отети у тренуцима егзалтације. Јер геостратешки интерес Немачке на Балкану и није баш нешто што би Србија могла прихватати без остатка, а „у целини и целости”.

Преминуо је у Берлину „после дуге и тешке болести у 56. години живота”, службовао у Београду од јануара 2005. до септембра 2007. године; неке његово изјаве изазивале су велике буре у српској јавности.

И површан поглед на хронологију у последња два века показује да је ту увек варничило. Крајње поједностављено, постоји Drang nach Osten и постоји Србија на том путу. Први светски рат. Други светски рат. А Срби свакако нису имали разлог ни да поводом немачког учешћа у догађајима у распаду СФРЈ-е и потоњим сукобима запевају „Данке Дојчланд”. „Уосталом, и Хорст Граберт, амабасадор Свезне Републике Немачке у Београду у доба док је канцелар био Вили Брант, у неколико изјава поводом југословенске трагедије, недвосмислено је ставио до знања да је упорно инсистирање на признавању независности, пре свега Хрватске, потицало из десног крила Баварске хришћанске социјалне уније, које је од самог оснивања ове странке било у најближим везама са екстремном хрватском емиграцијом. У еуфорији свог поновног уједињења, поставши преко ноћи не само водећа европска већ и светска сила, Немачка ће као први одговор на сва понижења претрпљена до тада због пораза у Другом светском рату, првим својим спољнополитичким актом признати свог верног савезника из тог рата, Хрватску, као самосталну државу. Она је остале чланице Европске заједнице, по њиховом сопственом исказу, једино претњама и уценама могла приволети да се прикључе овом признању”, написао је 1998.године, наш вероватно најзначајнији германиста у другој половини XX века, Зоран Константиновић, човек за кога се не би могло рећи да је „мрзио Немце”, да није познавао дух немачког приступа, нити да није познавао немачке прилике.

Андреас Цобел, 2002 године:

Цена по којој Србија жели да задржи Косово може да значи покретање питања Санџака, јужне Србије и Војводине.

Ма колико ви инсистирате да је Косово одувек било део Србије, што иначе није тачно, јер је Косово постало део Србије 1912. године, након што неколико векова није било у Србији, сада би Мађари могли, по тој логици, да траже Војводину назад.

А Андреас Цобел, политиколог, који је пре дипломатске службе радио као новинар, од 1992. године био је везан за „послове и радне задатке” око јужнословенског распада. Кад је стигао у Београд 2005. године, он је свакако био „прави човек на правом месту”. Знао је „стање ствари” на терену, знао је суштину спољне политике своје државе у региону, био је посвећен у „оне ствари које се не говоре јавно”. Зато, то што је он чинио треба узимати пажљиво и стрпљиво анализирати.

Априла 2007. године, на Форуму за међународне односе Европског покрета у Србији, Цобел се није снашао „међу својима”: један ревносни питач се чудио како немачки амабасадор не види везу између српског губитка Косова и Метохије и српског добитка Војводине. Пошто је Цобел био новинар, а то значи да ако не пази „добија оспице” од говоранција које служе да се ништа не каже, одговорио је недопустиво директно: „По мом мишљењу, уколико се исувише удубимо у проблем Косова и потенцијални конфликт који се тамо може развити, то може довести до даљне дестабилизације Србије… Цена по којој Србија жели да задржи Косово може да значи покретање питања Санџака, јужне Србије и Војводине. (…)

Питање учесника: Али, да ли не мислите да, ако се сада одрекнемо своје територије, томе можда неће бити крај?

Амбасадор Цобел: Ма колико ви инсистирате да је Косово одувек било део Србије, што иначе није тачно, јер је Косово постало део Србије 1912. године, након што неколико векова није било у Србији, сада би Мађари могли, по тој логици, да траже Војводину назад.”

И није ту био крај: „Уместо инсистирања на томе да граница Косова буде део границе Србије, боље је радити на томе да и Србија и Косово буду за 20 до 25 година у Европској унији”, рекао је Цобел.

Онда су се Срби узбунили: „Цурик, Цобел!” појавили су се наслови, неки су се сетили Фауста, затражено је и амбасадорово протеривање, а већина је рекла како је дипломати непримерено да тако говори…

Андреас Цобел је био фер према слуђеним Србима. Није се много извлачио. Све у свему, деманти је био поштен: „Све синоћне изјаве, без обзира да ли су пренете на истинит или погрешан начин, могу се искључиво приписати мени…”

Има у томе нечег изузетног. Цобел је Прус. Одрастао је и школовао се у Западном Берлину у време хладног рата, кад је већина сценарија о почетку Трећег светског рата почињала баш од тог острва Запада у источној зони. Као студент сам проводио распусте у том граду и имам некаву представу како је изгледао живот с тим ризиком. Сећам се наслова из локалних новина „Како наш Берлин постаје све старији”. Млади људи су одлазили на Запад, а стари су остајали… Град је давао „берлински додатак” на плату онима који су остајали. Култни роман „Дјеца с колодвора Зоо” (ми сми имали хрватски превод) настао је на судбинама младих Берлинаца. Зато се, уосталом, данас за бецирк Кројцберг (Крстово брдо) у срцу града каже да је „трећи највећи турски град”… Неко је морао да ради у фабрикама земље која се развијала најуспешније на свету, ти људи су морали негде да живе, а они воле да живе са својима… За човека таквог профила, вероватно, је неподношљиво претварати се у крпу и због каријере лизати своје испљувке. Цобел је, у ситуацији која је настала, одвојио себе и „лично мишљење” од става немачке Владе и става ЕУ-е „који су познати”.

Отишао је из Београда четири месеца после велике буке коју је направио. Шта се дешавало око Војводине знате…

Пре овог случаја, пред почетак преговора о Косову и Метохији, ја сам правио интервју за НИН са немачким амабасадором. Рекао је да ће у преговорима око Косова и Метохије важнији бити политички аргументи него начела међународног права. Кад је интервју отишао на ауторизацију очекивао сам да ће амабасадор то „разводњити”. Цобел је остао при оном што рекао. Кад су на интервју стигле реакције, до мене је дошло да му није било драго што је то извучено у наслов. Цобел је докторирао на тему француских екстремних десничара пре Првог светског рата. Обећавао ми је да ће, као експерт, написати за НИН текст о модерној европској десници…

Отишао је из Београда четири месеца после велике буке коју је направио. Шта се дешавало око Војводине знате… Скептици, они који знају да „нема бесплатног ручка” и они који као Кисинџер не верују да су тзв. „теорије завере” тек плод болесне маште, питају се како је могуће да је најбоље решење за турска инвестициона улагања њихово скретање према Санџаку. Да ли ће то убрзати захтев да Србија добије још једну „европску регију”? А Југ Србије? Иако тамо преко административне линије триторију контролише Еулекс, што су српске власти одобриле, стање је као на фронту у време варљивог примирја. Српска жандрамерија нон-стоп лежи у блатњавим или прашњавим рововима, зависно од годишњег доба, а увек са аутоматским оружјем на готовс.

Herr Zobel је у још једном био у праву: Србија заслужује бољу елиту.