Ове године академик и песник Матија Бећковић обележио је два јубилeја – 70 година живота и 50 година књижевног рада. Као сведочанство вредности његовог певања и мишљења кроз пола века за нама, „Српска књижевна задруга” објавила је књигу песама „Пут којег нема”.

Уобичајено је да се годишњице разумеју као повод за животне „билансе” и друга преиспитивања, па у разговору за „Печат” најпре питамо: Да ли је Матија песник, академик и ангажовани интелектуалац, одолео „напасти” критичке ретроспективе властитог друштвеног и стваралачког трајања?

Бећковић: „Мање сам очекивао од живота. Искрено речено нисам очекивао ништа. Тако је све што сам добио чист ћар. Имао сам више среће него памети. Чак сам веровао да ћу на крају имати мање година него што их сад имам. Чезнуо сам прво да имам таблицу и меку писаљку, па свеску и оловку, а на крају сам се докопао и најскупљих пера и најлепшег папира, па чак и компјутера и лаптопа… Али шта вреди кад стално пишем крњатцима на папирићима, окрајцима и комадићима. И чешће откивам него што косим!”

У интервјуу, који сте дали пре двадесет година, рекли сте: „Недовољно одлучан да замолим да ми се не придаје толико политичког значаја, а довољно слаб да прихватим улогу која ми се додељује, рећи ћу неколико утисака са овлашћењима једног песника.” Да ли данас осећате да су Вам овлашћења знатно шира?

Бећковић: Кад је „Печат” недавно пренео поменути интервју мало ко је приметио да сам га дао пре двадесет година. Изгледа да је код нас све што је икад речено постало заувек актуелно. Развојем технологије сада о мојим овлашћењима одлучују други. А шта су одлучили сазнајем последњи – и то преко Интернета.

Били сте – у два мандата (период 1988-1992) – председник Удружења књижевника Србије. У значајном делу интелектуалне елите, посебно оне тзв. другосрбијанске оријентације, оштро је потом критикован ангажман УКС у том преломном добу. Како бисте оценили улогу – своју и књижевне организације – на широј друштвено-политичкој и културној сцени?

Којим путем си дошао

Преко Лијешња

Или уз Мртвицу?

Бећковић: Срећом већина људи због којих сам се обрео у свему томе и до којих ми је највише стало нису више на овом свету. Не могу ни да замислим да су живи. Михиз, Пекић, Селенић, Душан Вукајловић… да поменем само покојне који су били у тој Управи. А таква Управа УКС постојала је само једном и никад више! И да цитирам Гетеа: „Да би неко неког ценио он и сам мора бити нешто!”

Народ је сада разапет на присталице „Фарме” и „Великог Брата” и тешко да ће стићи да главобољи о Француској 7.

Није ли необично што део наших уважаваних савременика, који је Француску 7 доживљавао као трибину слободне речи и мисли, данас иступа са готово супротних позиција и битно другачијих политичких и идејних уверења?

Бећковић: То су практични и паметни људи који од свега националног прихватају једино националне пензије. Неко је рекао да и ми имамо паметних људи, али они су против Србије. А како се може бити паметан друкчије?

Ни пута ни излаза

Ни за Веље Дубоко

Ни за Европу

Ни за читав свијет

С друге стране, зрелост једног народа видела се најбоље по томе што је одлучио да се сакрије и да је најпаметније да се јавно не појављује тако да се не може лако срести. Сад нико не зна ни где се крије, ни шта ради ни како му је. Као да је у земљу пропао. Осећа се недорастао времену и неће ни да штрчи ни да смета у овим актуелним, свечаним историјским тренуцима. Као краљ који се крио у просјачким ритама и Србија се маскирала у своје прње и није је лако познати. Већ дуже времена она се смешка и глади бркове, задовољна што је умакла потери и што је нико не препознаје. Надам се да се скривајући не смањује у невидљиву тачку као у причи о Сањи мог другара Моме Капора.

Друштвена улога УКС-а, посвађаног и „поцепаног” на две књижевничке организације, данас је готово невидљива. Шта је било одлучујуће за овако суморну ситуацију?

Бећковић: На оваква питања бих могао да се концентришем једино у емисији „Тренутак истине” .Тачан одговор би ми изнудили једино за паре. А што се тиче полицијске афере зване „Меморандум” и њених последица не би ме ни позамашна сума од 100 евра нагнала да наседнем и изађем из свог ћутања.

Када сте примљени у чланство САНУ-а, били сте један од најмлађих академика. Не чини ли вам се да је САНУ, оптерећен још из тих давних дана својим „источним грехом” друштвено-политичког ангажмана, сада отишла у другу крајност ?

Бећковић: Очигледно да јој ни ћутање није ништа донело ни поправило њен углед и положај. Мада је један истакнути лидер недавно с врло високе говорнице објавио да и у САНУ-у има нормалних људи. Хвала у на том макар и скромном покушају рехабилитације.

Као што то већ бива у Срба, и САНУ је данас, како тврде упућени, озбиљно подељена. !?

Бећковић: Ако је тачно то што је рекао и ако поменути лидер није говорио напамет, значи да има наде и да може од нечег да се крене. Док год држава личи на дрвену фуруну изгледа да друкчије не могу бити ни њене институције. Али и то ће проћи. Ако прође.

МАЈКА

Је ли још жива
Она ваша сестра
Код које сте одлазили сваке недеље
Питам Патријарха Павла

Умрла је одавно
Али то ми није сестра
Него сестра од тетке
А тетка ми је мајка
Која ме подигла од колевке
Кад се преудала
Она што ме родила

И сад ја мислим
Кад променим светом
Да ћу прво видети тетку
Које сам се највише ужелео
А за остале у царству небескоме
Има времена
Да се видимо и поразговоримо
Од Аврама и Исака
До четвородневног Лазара
Моје крсне славе

Видећу и Светог Саву
И Цара Косовскога
И друге свете и
Из рода нашега
Који су одбранили образ божји

Видећу и мајку
Ако Бог да
И ако ме позна

Аналитичари кажу да је под кровом САНУ-а најсамосвеснија и најратоборнија невелика група академика која припада хуманистичкој интелигенцији, јасно јавно декларисаних патриотских уверења, а истовремено и чланству Крунског савета. Члан сте овог Савета, па реците да ли је наведено мишљење тачно, те уколико јесте, због чега данас „ратоборна” група бесмртника не говори гласније?

Бећковић: И кад ћуте и кад шапућу једни их прислушкују, а другима су прегласни. САНУ је крштена као Српска Краљевска академија. Можда ће се једном тако поново звати.

Сад кад народ хрупи да шета по свету, кад се засити и напутује, није искључено да закључи како ни то не би био смак света. И да није толики ризик звати се својим именом. Нису нам бели шенген дали за пут којег нема!

Како је Србија постала краљевина пре осам векова и како је успела да се домогне тог статуса, упркос бројним моћним противницима, написане су многе расправе. А како је тај статус изгубила није написана ниједна. Све је обављено и објашљено једним потезом пера.

Овогодишњи избори за нове чланове у кући српских бесмртника, чини се, нису међу срећнијима. Сенка компромитације је прилично видљива. То нас није затекло неспремне. Месецима унапред смо се психички припремали. Утешно је ако један просечан грађанин још има и каквих других брига.

Када сте били изабрани у Управни одбор куће „Политика”, део јавности је то искрено поздравио, верујући да је реч о персоналном „гаранту” да ће ова кућа превазићи велику кризу. Чини се да урушавање ове медијске куће није заустављено. Да ли сте могли да учините више за „спас Политике”?

Бећковић: Вероватно су проценили да ћемо и Кустурица и ја више допринети ако нас из Управног одбора истерају у прави час и тако нам пруже прилику да натенане, без притисака, стреса и икаквих формалних обавеза дамо пун допринос.

Одговорност медија за тешке прилике у друштву је огромна. Тврди се чак да је за несналажење, дезоријентацију и менталну конфузију нације „грех” медија – одлучујући. Може ли се, и како, превазићи стварност моћног медијског Великог брата?

Бећковић: Да је то тачно не би милион људи данима целивало уснулог Патријарха игноришући пандемију и забрану масовних окупљања!

Народ је изгледа још увек паметнији од медија. Као да медији одлучују шта да мисли и шта је истина. Ако су икад и одлучивали. Ко још нормалан чита новине и пали телевизор да би сазнао како му је па чак и шта има ново. Тешко оном ко се информише из средстава информисања. Тај је тотално погубљен и нема појма шта се дешава. Кад ти је плата 200 евра с тим све почиње и све се завршава. И кад смо већ код евра и плата, знате ли да је пензија Патријарха Павла на крају рипила на скоро сто евра. Толико је привилегована и тетошена наша црква.

Многе, често и апсурдне појаве у нашем друштву правдају се жељом да приступимо великој породици европских држава. Да ли су проблематичније европске вредности, или наше тумачење тих вредности?

Бећковић: Чему то или-или. Није спорно ни једно ни друго. Више не постоје ни заједничке ни универзалне ни вечне вредности. Чак ни у обдаништима. Свако бира и одлучује се за оне које му највише одговарају… Зато смо се и склонили у страну да ничему не сметамо да слободно цвета. Вртимо се у зачараном кругу рециклаже, а једина вечност у коју верујемо је вечност пластичних кеса!

Уколико су Срби деведесетих година прошлог века постали свесни да је „Србија нестала у бермудском троуглу Титове Југославије”, те су се у то време дуго враћали и тешко успостављали, како је могуће да и две деценије после распада СФРЈ још увек трагамо за сопственим идентитетом?

Убисмо се правдајући се да нисмо оно што смо. И у сред боја против идентитета – пресрећете ме са овим питањем. И то у часу кад су све снаге усмерене и све памети запослене да докажу да нам никакав идентитет не треба, а све наде положене да ћемо га се ускоро ратосиљати.

Јавља се извесна носталгија и за поменутим Бермудским троуглом и за његовим творцем. Ни то после свега, није никакво чудо. Да тај Гуливер који се обрео међу српским лилипутанцима није за живота постигао ништа друго, оно што је учинио на самртном часу би било довољно да буде запамћен као јединствен случај у историји. То је први човек у повесници људског рода који је до те мере био лишен слабости и предрасуда обичних смртника да је желео да се сахрани пред туђом кућом. И други људи се понекад сахрањују ван гробља, али на својим имањима. Али да пожелиш да векујеш пред туђом кућом, у туђем дворишту, јединствен је пример људке висине, ширине и несебичности. С друге стране где би друго такву жељу било могуће испунити сем у Србији, у њеном главном граду и на његовом главном брду. И још јој пребацују да је нетолерантна и ксенофобична.

Различитост, разноврсност, раскош стилова и жанрова основа су школских програма!Читаво богатство проблема, како је својевремено говорио један наш чувени мислилац.

Да ли ми свих ових деценија лутамо, не зато што не знамо ко смо и шта смо, не зато што смо изгубили компас, већ стога што купујемо време док не изумру генерације са ропском свешћу?

Бећковић: …А кад купимо то време – кукаћемо за старим добрим робовањем и старом срећном ропском свешћу! Уосталом, бар не морамо бринути шта ће бити. Већ је све било.

Човек све чешће сам себе слуша како не говори ни оно што мисли ни оно што зна. Оно што хоће да каже је свуда сем у његовим речима. Зато је свеједно шта говори. Траје непомућено поверење у лаж. Сећам се неког конкурса за највећу лаж који је својевремено био расписан у Америци. Победио је аутор који је испричао како је једном приликом на клин испред куће обесио врећу брашна. Кад се пробудио имао је шта видети. Преко ноћи је дунуо тако јак ветар, да је одувао врећу, а брашно остало да виси о клину. Као да је тај конкурс код нас још увек отворен. Свакодневно слушамо како се једна лаж засењује другом и релансира већом.

ПУТ КОЈЕГ НЕМА
Триптих Моме Капора

1.

Добро дошао соколе
Ђе си сто година вучје пиле
Има ли још ко с тобом
А што си ово оволико носио
Знаш да свега имамо
Само смо тебе жељни

Којим путем си дошао
Преко Лијешња
Или уз Мртвицу

Ја преко Лијешња

То си погријешио
Требао си уз Мртвицу
Уз Мртвицу је господски пут
Да си ишао уз Мртвицу
Кад год да си кренуо
И како год да си ишао
Кад и кад би дошао
Не би на орлу прије
То је пут с анђелима
Други пут да идеш уз Мртвицу

2.

Срећне очи које те виђеше
Ђе си ако Бога знаш крилат орле
А што си ово оволико носио
Знаш да свега имамо
Само смо тебе жељни

Којим путем си дошао
Преко Лијешња
Или уз Мртвицу

Ја уз Мртвицу

Што уз Мртвицу братски брате
Уз Мртвицу ни тица не излијеће
Да три пут не почине
Преко Лијешња је господски пут
Да си ишао преко Лијешња
Кад год да си кренуо
И како год да си ишо
Кад и кад би дошао
Не би на орлу прије
То је пут с анђелима
Други пут да идеш преко Лијешња

3.

Ало ало
Шта ово крчи окрени нулу
Јеси ли ти то браћо мила
Вјелкам ту Ванкувер
Чоче од лаписа
Јеси ли скоро био у Веље Дубоко
Има ли ко жив тамо

Којим путем си ишао
Преко Лијешња
Или уз Мртвицу

Ја преко Лијешња

Докле ћемо преко Лијешња јадан брате
Ђе би нам крај био
Да никад нијесмо ишли преко Лијешња
Не можемо и у интернет ери
Ићи преко Лијешња
Скоро је ође одржан симпозијум
Који је пут бољи
Од два пута којих нема
И сви су се сагласили
Нема од Лијешња ништа
Мртвица је наш бренд
Америка преферира Мртвицу
Прави пут је како Америка каже
Другога нема
Ни пута ни излаза
Ни за Веље Дубоко
Ни за Европу
Ни за читав свијет

(Из књиге „Пут којег нема”, СКЗ, 2009)

Свеопшта криза ауторитета је можда један од најмалигнијих проблема нашег друштва, посусталог од небројених разочарања, изневерених нада и улудо потрошене енергије и емоција народа. Видите ли наговештај да се актуелно безнађе може превазићи?

Бећковић: Све зависи које сте године рођени. За многе је овде последњи рај на земљи. Сад је многима лепше него што је икоме икад било. И надају с и моле да ово никад не прође. Једина дилема је она из „Великог брата”: да ли је боље да се пљујемо и псујемо по сценарију или спонтано. А шта ћемо тек рећи кад дође пролеће и колективно венчавање пред Градском скупштином! Што рекла она реклама: Увек прави избор – кокта!

Сахрана патријарха Павла – догађај који је по неким димензијама, можда преломан за самосвест и самопоштовање у савремених Срба – још увек збуњује свет, а чини се и нас саме. Несумњиво је да су Срби волели недавно преминулог патријарха српског Павла, али да ли је њихова љубав према њему била сразмерна њиховој моћи и вољи да га разумеју, односно схвате и прихвате његове поуке?

Бећковић: Патријарх Павле обраћао се само оном ко га чује и тако открио читав један народ за који нисмо знали. Као што ни Патријарха нисмо често виђали, ни он свој народ никад за живота није видео у толиком броју ни на једној литургији колико се окупило на његовом последњем испраћају. Тако је настао још један феномен. Сад знамо да тај народ постоји. А да ли ћемо га још који пут видети, Бог зна!

Књижевност (не само нашу) већ дуже време прекрива тишина равнодушја. Тиражи књига никада нису били мањи, а поезију читају или сами песници, или књижевни критичари по службеној дужности. А у исто време Ваше песме велики број људи и чита, и слуша, а Ваша беседа проноси се међу народом. Како то разумете?

Бећковић: И међу песницима има примера како је добро склонити се. И шта би тек било кад бисмо се могли склонити још више и не мрдати никуд из свог ћутања. Као да се и поезија повлачи са великих сцена и осветљених простора на још неизгубљене и непоробљене положаје, премештајући своје битке у народе и језике који се још нису одрекли ни себе ни песништва. Скоро сам у некој најспореднијој, периферној, књижари набасао на књиге и издавача о којима нисам ништа знао. Издавач се зове ЛОМ, а уредник, приређивач и преводилац Флавио Ригонат. Све што је објавио, превео и уредио тај човек су дивота до дивоте. Деца ми кажу да га знају, али ја нисам никад прочитао ни у једној културној рубрици и додатку ни реч ни о тим књигама ни о том београдском издавачу ни о том Београђанину. А очигледо да то ништа није сметало ни њему ни његовим читаоцима. Нема га али постоји више од многих којих редовно и свуда има.

У жичкој преображењској беседи (2002) признали сте: „Док читам песме чини ми се да слушаоце држим на окупу, да дишу једном душом, а сваком речју коју изговорим изван ње понеког изгубим”. Уколико је то тачно, ви сте редак песник и уметник којем то полази за руком.

Бећковић: Кад говорите поезију слушаоци се претходно не деле и не постројавју по групама. На политичким изјашњавањима вам не замерају једино истомишљеници.

Да ли се из чињенице да Ваше јавно читање властитог песништва има запажен одјек у јавности, може закључити да је обликовање живе и директне стваралачке заједнице (у којој и уметник и перципијент подједнако активно учествују), успешан рецепт за опстанак уметности у 21. веку?

Другог рецепта нема. Не може се избећи живо извођење. Још нисам пробао да говорим плеј бек. Мора се стати пред публику и читати макар у позадини имао три видео бима. А колико год говорили оно најдубље остаје неизрециво, а колико год је читали права песма остаје непрочитана. Која је прочитана та је и нестала.

Поједини књижевни критичари приметили су да Ваша појава представља један насушни анахронизам. Међутим, поједине Ваше збирке песама и поеме врве од многих иновација, углавном усмерених ка критици суморне свакодневице 21. века…

Бећковић: Никад није касно да човек буде млад. А како ће правити будалу од себе и које ће све вештине примењивати унапред не може знати ни он сам. У спрдњи је спас!

Када сте поручили оно славно „Ћераћемо се још”, као да сте погодили „у живац”, у само биће и срце не само наше нације, већ и најширег балканског поднебља. Да ли су данас – у доба глобализма и тзв постмодерне, ове речи добиле другачији смисао?

Бећковић: Као што знате најпре сам понудио да се више не ћерамо као да нисмо нормални него мирним и дипломатским путем. Сад, специјално за „Печат” у част нове 2010. године, предлажем да окончамо и ту фазу па да се више не ћерамо ни дипломатским путем ни за зеленим столом него ушушкани у топлим домовима искључиво путем ћертенета, ћвитера, ћахуа, ћутла, ћермејла и ћертјуба!

Печат бр. 95, 25. 12. 2009.

Академик Матија Бећковић је председник Управног одбора Фонда Слободан Јовановић