Слобода медија и војни интерес

Запад полако диже руке од свих демократских вредности, што је био његов највећи квалитет. Чувени Блеров саветник за медије Алистер Кембел, сада човек с важним искуством, у ауторском тексту у „Фајненшел Тајмсу” објашњава зашто је „слобода штампе” постала сувишна при извештавању о ратовима које НАТО и Запад воде. Призводња „корисних лажи” зове се стратешка комуникација

Велика Британија ратује у Авганистану. Њено становништво нема такав утисак, јер има представу о рату која је још увек одређена Другим светским ратом са милионима жртава и бомбама које падају на Лондон. Али, то јесте рат.

Сведочећи прошле недеље пред Комисијом за истрагу о учешћу Велике Британије у рату у Ираку, на питање које би лекције, према мом мишљењу, требало да научимо, изразио сам бојазан да смо, услед контроверзи које окружују информисање о рату у Ираку, већ извукли погрешне поуке што се тиче поступања са Авганистаном. Политички и војни лидери знају зашто смо тамо, али јавност превише често то негира. То указу је на неуспех стратешких комуникација, а не војног планирања или извршења.

Победа изискује задржавање јавне подршке, јединственог међународног фронта, истрајност у мисији упркос неуспесима – то је поента стратешког комуницирања.

Упркос полемици око Ирака, верујем да је рад на комуникацији више, а не мање значајан. Док се политичари стално извињавају што се баве политиком, док се комуникације уопште посматрају као интерпретација информација на начин који их чини повољнијим, док већи део масовних медија приказује само лошу страну приче и док високи војни званичници иступају против начелника генералштаба и сопствених министара, што се превише редовно дешава, тиме се не гради платформа потребна за снажне комуникације када смо у рату.

Ово фокусирање на стратешке комуникације је још теже у доба Интернета и 24-часовног медијског извештавања, у којем заглибљени репортери шаљу само фотографије ратних призора и сваки губитак се представља као догађај који пуни насловне стране; медији једва чекају да известе о “подбацивању” док игноришу помаке; вести и коментари се практично мешају, а наши непријатељи су вични у експлоатисању наших медија, тако да терор постаје наша кривица, а не њихов грех.

Осама бин Ладен може да пошаље видео поруку из неке пећине и то се сматра генијалним односима са јавношћу, а када ми објашњавамо зашто смо забринути због неке претње, то се осуђује као једнострано тумачење.

Постоји потреба за сталним фокусирањем на стратешке и безбедносне разлоге за рат.

То није лако када наши медији имају тенденцију да привате моралну еквивалентност између демократије и диктаторства или терора…

Дакле, шта би, уместо тога, требало да научимо? Прво, да стратешке комуникације треба схватити озбиљно. Када сам говорио на недавној конференцији НАТО-а пред војним лидерима, генерали су били охрабрени одлуком Барака Обаме да пошаље 30.000 додатних војника и имали су утисак да имају оно што им је потребно у војном смислу да би се борили против талибана. Међутим, они су се пожалили на лоше стратешке комуникације. Они су сматрали да је то веома значајно, нарочито због опасности од губитка домаће подршке, али и због јасности циља на терену. У војној стратегији, ви морате да задате околности. Исто је и са комуникацијама. Агенду треба да поставе они који комуницирају, а не они који извештавају о вама.

Друго, у једној мултинационалној алијанси, ви мора те да интернационализујете комуникацију тако да кључни циљеви могу да се пренесу кроз временске зоне и политичке системе. Размишљање Блерове владе о томе се продубило са Косовом, када су се снаге НАТО-а обрушиле на Слободана Милошевића 1999. Сви смо ми имали одређене претпоставке о НАТО-у. То јесте једна велика и значајна организација, али су персонални нивои и структуре направљени за нормална времена били неадекватни. А онда су председник Бил Клинтон и Тони Блер закључили да, иако је то можда било асиметрично војно надметање, демократске земље са либералним медијским системима губе битку у односима са јавношћу са диктаторским режимима који имају потпуну контролу над тим. Земље су биле фокусиране на националне, а не на укупне интересе, а војно-цивилна сарадња је била лоша. Зато смо се договорили да се ниједна значајна вест не објављује без сагласности малог медијског тима, у име њихових лидера. Двапут дневно смо сазивали међународне конференције; договорили смо се да се не објављују реакције на сензационалне вести без позивања на усаглашавање ставова и заједничког приступа међусобним сазнањима. Ови системи су били адаптирани за употребу после напада од 11. септембра и током рата у Ираку, са успехом развијени, али касније не толико успешни. Војни лидери на Косову су касније истакли да су могли да се у потпуности усредсреде на војну мисију тек када је успостављен овај међународни систем руковођења медијима.

Победа изискује задржавање јавне подршке, јединственог међународног фронта, истрајност у мисији упркос неуспесима – то је поента стратешког комуницирања.
Конференција о Авганистану, коју је Гордон Браун сазвао 28. јануара, добро дошла је.
Комуникације би требало да буду у врху његове агенде.

Оптужбе да се тиме једнострано тумачење ради представљања догађаја или информација у лепшем светлу стављају испред војне службе требало би игнорисати.
Војска побеђује у ратовима.
А неуспех у борби за придобијање подршке може да проузрокује ратни пораз.

Тешко је било уочити овај приступ пре, као и након што је најављено појачање у Авганистану. То појачање је требало да буде праћено координисаним комуникацијама у читавој алијанси. То се не ради енергично и доследно како би требало, а координациони системи су ослабили од рата у Ираку.

Треће, постоји потреба за сталним фокусирањем на стратешке и безбедносне разлоге за рат. То није лако када наши медији имају тенденцију да привате моралну еквивалентност између демократије и диктаторства или терора, а диктаторства имају себи својствену предност што могу да тврде шта год хоће – као што је Милошевић тврдио да смо гађали школе напалм бомбама или што је “Хемијски Али” порицао да је Ирак икада употребио хемијско оружје.

У Ираку, Садам Хусеин је помно пратио рад западних медија и то је користио у подржавању сопствене кампање односа са јавношћу. У Авганистану, непријатељ ће искористити промену у ставовима јавног мњења. Ма о чему медији брујали, народ ће слушати лидере и временом апсорбовати компликованије поруке. Међутим, овде аргументе треба доследно изложити.

То је другачија врста рата. Победа изискује задржавање јавне подршке, јединственог међународног фронта, истрајност у мисији упркос неуспесима – то је поента стратешког комуницирања. Конференција о Авганистану, коју је Гордон Браун сазвао 28. јануара, добро дошла је. Комуникације би требало да буду у врху његове агенде. Оптужбе да се тиме једнострано тумачење ради представљања догађаја или информација у лепшем светлу стављају испред војне службе требало би игнорисати. Војска побеђује у ратовима. А неуспех у борби за придобијање подршке може да проузрокује ратни пораз.

*Аутор је био портпарол и стратег Тонија Блера од 1994-2003.

Financial Times

Миломир Степић: Да ли је могуће расписати референдум о прикључењу НАТО, а не и Европској Унији, када с зна да од 27 њених чланица само шест није у НАТО и да су најмоћније државе старог континента део тог савеза који је према Србима имали једнак однос од доба распада СФРЈ, а данас према Србији воде једино политику ултиматума?

Погледајте видео запис предавања др Mиломира Степића:

Први део: овде

Други део: овде

Срби су за НАТО “балкански Руси” и зато је НАТО применио стару-нову “формулу обуздавања”: мала Србија-стабилан Балкан, оценио је проф. др Миломир Степић, на трибини Фонда “Слободан Јовановић” одржаној у Коларчевој задужбини.

Говорећи о ширењу НАТО и геополитичком положају Србије, професор Факултета за међународну економију Мегатренд Универзитета је истакао да је улога ове Алијансе, коју су основале САД, и након Хладног рата остала иста – задржавање униполарног америчког глобалног вођства, контроле у Евроазији и “обуздавање” не само Русије, већ и Кине, Индије, Ирана…

- Теоријско-концепцијска основа америчког стварања НАТО, заснива се на концепцији Николаса Џона Спајкмана о “Римленду”, који окружује Евроазију. Његов силогизам гласи: Ко контролише “Римленд”, влада Евроазијом. Ко влада Евроазијом, контролише судбине света. Циљ Североатлантског пакта се од оснивања није променио, а то је Русија, или, по Мекиндеру “Хартленд”. Зато се НАТО ширио у неколико наврата, у неколико фаза, према Истоку – сматра Степић.

На том путу дошао је и до Балканског геополитичког лука, а самим тим и до Србије коју Запад посматра као балкански “Хартленд”, данас сасвим окружен “Римлендом”. Професор објашњава да је Алијанса зато применила поменуту  “формулу обуздавања”: Мала Србија-стабилан Балкан.

- Створили су супарничко окружење, економски нас исцрпљивали, креирали су и на крају признали наводну независност “натоидне” републике Косово, где су  стационирали своје снаге, изградивши базу “Бондстил”, која је постала симбол контроле овог дела света. Америчка перцепција Европе је јасна и заснива се на ономе што је још Бжежински рекао: Европа је најбитнији амерички геополитички мостобран на Евроазијском континенту. Како би спречио да Руси „преотму” Стари континент, НАТО савез примењује инструментаријум геополитичког одузимања, којег сам условно назвао „цевоводним”. САД су изнеле став о томе како Русија геополитички злоупотребљава Европу услед њене зависности од гаса као енергента. Руси на то нису рекли ништа већ се одлучили за градњу скупље варијанте гасовода, “Јужног тока”, који ће, због сигурности, бити спроведен делом испод Црног мора, на путу до коначног одредишта – Италије, односно Европе – истакао је Степић.  Професор је додао да се на путањи тог гасовода нашла и Србија, али само као транзитна земља. Кључну улогу игра Бугарска, као будуће чвориште „Тока”. По његовом мишљењу, ова суседна држава, као и Румунија, примљена је по убрзаномпоступку у Европску унију и НАТО једино због развоја супарничког пројекта гасовода – „Набуко” – којег подржавају САД, а чији је циљ да пресече „Јужни ток” и Европу ослободи зависности од руских енергената.

Професор Степић и Милош Јовановић, уредник трибине Фонда

- По aмеричким проценама Бугарска и Румунија нису биле спремне да уђу у ЕУ и НАТО. Стварни циљ њиховог пријема је био излазак НАТО на Црно море и остварење зоне одсецања руског утицаја од Балтичког мора и Медитерана. У тој “игри” се нашла и Србија коју “Набуко” пројекат треба да заобиђе, а која треба свој однос према НАТО да преломи преко проблема Косова и Метохије, пошто је већина европских земаља и чланица НАТО већ признала независност српске јужне покрајине. Косово је пре свега духовно, али и важно економско питање за нашу земљу. Резерве лигнита у тој покрајини су огромне у светскимразмерама.  Косово и Метохија располажу са тек нешто мање лигнита него у Кина, а много више него цела Заједница независних држава (ЗНД).

Ако независност није признало само пет од 27 земаља ЕУ и само четири од 26 европских чланица НАТО, с разлогом се поставља питање: Како расписати референдум за приступ НАТО, али не и за улазак у Европску Унију – закључио је гост трибине Фонда Слободан Јовановић, одговарајући на питања бројне публике. На интересовање, хоће ли успети најновији покушај НАТО,  да са Запада успешно продоре у Русију, професор је одговорио да је мало вероватан успех таквог подухвата, али је вероватно да би овакав покушај нанео Русији веома велику штету.

Посетиоце су занимали разлози, ради којих Србија успоставља све пријатељскије односе са САД, без обзира на чињеницу да је та држава окупирала Косово?

- Не ради се о пријатељству, већ присили. Као што су у средњем веку постојали вазали, тако смо и ми, али не само ми, принуђени да поново будемо нечији вазали и то  чинимо. Не видим бољу дефиницију тог односа – нагласио је проф. др Степић.

Професор Степић се осврнуо и на однос Србије према чланству у Европској унији. Запитао се је ли могуће да Србија уђе у Европску Унију а не и у НАТО, ако се зна да су ове две организације комплементарне и да је од дванаест нових чланица ЕУ, њих десет прво приступило Североатлантској алијанси? Да ли је могуће расписати референдум о прикључењу НАТО, а не и Европској Унији, када с зна да од 27 њених чланица само шест није у НАТО и да су најмоћније државе старог континента део тог савеза који је према Србима имали једнак однос од доба распада СФРЈ, а данас према Србији воде једино политику ултиматума?

Са трибине “Ширење НАТО и геополитички положај Србије”

10 – Aко приступимо НАТО-у, победићемо сами себе.

9 – Tребало је да ми возимо Фиат, а не он нас.

8 – Био сам јак кадар: отпустили су ме због вишка радне снаге.

7 – Ако их засеним својим интелектом, помрачиће им се ум.

6 – Узвратили бисмо истом мером, ал се бојимо да први започнемо сукоб.

5 – А како смо само некад цепидлачили… Нисмо хтели да дамо ни педаљ своје земље.

4 – Хтели су да нас усмере ка западу, али ми се чини да су изгубили компас.

3 – Имамо превише кртица да би коридор прошао кроз нашу земљу.

2 – Не би да коментаришем нови закон о медијима. Ја сам ипак новинар коментатор.

1 – Нас и Руса триста милиона. За подршку буџету…

Ако их засеним својим интелектом, помрачиће им се ум.

Шта Србија добија/губи (не)уласком у НАТО

Шта у Србији ниједна одговорна политика не може да занемари

Ова тема није на дневном реду српске државне политике, али свакако спада у круг оних дебата које означавамо као стратешка питања развоја друштва. Србија, за разлику од других европских држава које хрле у загрљај највећем војном савезу на свету, има све рационалне разлоге да води неутралну војну политику. Најпре, не могу се искључити осећања и сећања на НАТО агресију 1999, напросто зато што индивидуални и колективни живот не постоје без емоција и њиховог уплива на наша понашања.

На другом месту је морална свест. Нико ко држи до осећања достојанства, самопоштовања, части не може да гурне под тепих сва она убијања и разарања 1999. А поготову не могу да се прихватe обмане светске јавности о „хуманитарној катастрофи Албанаца”, одбрани цивилизације од српског варваризма, како је говорио шеф британске владе Тони Блер.

Немогућно је заобићи и антиправну чињеницу. У тој агресији на Србију прекршени су национални устави и међународне правне норме.

Наслаге негативних осећања, свест о лажним разлозима бомбардовања и гажење међународног правног поретка, само су део оног основног разлога због кога Србија нема шта да тражи у том војном савезу. У не тако давној прошлости на Србију су бацали бомбе савезници (Други светски рат, Ускрс, 1944) и о томе говоримо као историјској чињеници преко које је се прешло. Са НАТО бомбардовањем ствар је у корену другачија. Последица тог акта је, поред материјалне штете и људских жртава, одузимање дела територије српске државе (Косова и Метохије) и исељавање (протеривање?) преко сто хиљада Срба. Створена је зависна држава косметских Албанаца заслугом овог војног савеза.

Не могу да се прихватe обмане светске јавности о „хуманитарној катастрофи Албанаца”, одбрани цивилизације од српског варваризма, како је говорио шеф британске владе Тони Блер.

Немогућно је заобићи и антиправну чињеницу. У тој агресији на Србију прекршени су национални устави и међународне правне норме.

У Србији ниједна одговорна политика то не може да занемари. Референдум о уласку у НАТО могао би да се организује тек пошто би НАТО на неки начин исправио последице свог војног мешања у државни суверенитет Републике Србије. Тако нешто није нереално. Не може се на обманама, лажима и антиправним деловањем градити зграда безбедности у Европи.

Други разлог о коме би се размишљало на референдуму после самокориговања НАТО резултата на Космету јестеraison d`etre постојања овог војног савеза. Свако може да констатује чињеницу да се НАТО шири просторно, политички, војно. На путу проширења уписују се нове државе и гомилају се војни капацитети. Да ли то ширење може да стане – прво је питање. Друго је: ако настави са таквим процесом – где му је правац? Не треба бити војни стратег да би се логички одговорило на ова питања. Већ се ратује у Авганистану и Ираку, најављује се Иран, а војни арсенали се померају према Русији.

Подсетимо се само дела Хавијера Солане.

У свим државним реформама после 2000. активно је учествовао човек који је руководио НАТО бомбардовањем СРЈ.

Мешање и помоћ Солане у државна питања после 2000. године показало је да се увек завршавало политичко-националном штетом.

Зашто је интерес НАТО-а да Србија уђе у ту војску? Тврдњама по којима је то само ствар Србије не може се веровати. Имамо неке чињенице на длану. Подсетимо се само дела Хавијера Солане. У свим државним реформама после 2000. активно је учествовао човек који је руководио НАТО бомбардовањем СРЈ. После окупације Космета извршена је уставна реформа, уз посредовање бившег првог човека НАТО-а, која је од Србије и Црне Горе направила „државну заједницу”. Затим је помогао одвајање Црне Горе од Србије (која ће убрзо признати независност Косова и Метохије). После тога уследио је још један снажан ударац српској државности. Призната је државност самопроглашеној Покрајини Косово и Метохија 17. фебруара 2008.

Други прикривени интерес НАТО-а да Србију види у својим редовима јесте да, на основу погрешне перцепције српског етоса слободе и независности, што више неутралише измишљеног руског играча у европском и балканском дворишту.

Када се наведене чињенице ставе на тас, није тешко увидети предности остајања по страни НАТО-а: одбрана државне целине, неприхватање кривице, национално самопоштовање, нада у самокориговање алијансе, избегавање увлачења у могућне ратне сукобе ширих размера. И још нешто. Мешање и помоћ Солане у државна питања после 2000. године показало је да се увек завршавало политичко-националном штетом.

Аутор је социолог, научни саветник

Текст је преузет из Политике, 28. 1. 2010.

Европа пуна атомских бомби

Улазак у НАТО, штете и користи

Војно-политички коментатор Мирослав Лазански у интервјуу за „Печат” говори о добрим и лошим странама евентуалног уласка Србије у НАТО, могућности расписивања референдума, као и о великом броју атомских бомби које НАТО распоређује по Европи

За Србију је најбоља војна неутралност. Тај став „Печат” истиче од првог броја, а и једна од најважнијих институција у Србији – парламент донела је резолуцију о војној неутралности Србије. Међутим, у Србији постоје политичке и невладине снаге које се годинама залажу за улазак Србије у исти онај НАТО, који је нашу земљу мучки бомбардовао 1999. године. С друге стране група интелектуалаца покренула је петицију ради расписивања референдума о томе да ли Србија треба да уђе у НАТО.

Војно-политички коментатор Мирослав Лазански свакако спада у једног од најзахвалнијих и најстручнијих саговорника на Балкану на тему треба или Србији улазак у НАТО, то јест Северноатлантски војно-политички савез. У вишедеценијској каријери Лазански је обилазао не само НАТО базе и бројна светска жаришта где је на једној страни у ратном сукобу био НАТО. Такође је интервјуисао и неколико команданата и НАТО и Варшавског пакта.

Мирослав Лазански у интервјуу за недељник „Печат” говори о добрим и лошим странама уласка Србије у НАТО, државним интересима стављања наше земље на једну страну када су у питању светске војне силе, као и бројним опасностима и последицама које се подразумевају када би наша држава приступила Северноатлантском војном савезу.

Шта мислите о захтеву за расписивање референдума да ли Србија треба да уђе у НАТО?

Контакт: Ја лично нисам ни за ни против НАТО-а, али треба о тако битним питањима да се распише референдум, па нека народ каже зашта се залаже. Претходно треба да постоји јавна расправа на ту тему. Ајде да чујемо те аргументе пронатовских снага у Србији, било да је реч о политичарима, невладином сектору или медијима.

Одлука о уласку у НАТО подразумева да је та нова држава чланица изложена и потенцијалним ударима противника тог пакта.

Као једини аргумент за сада се у јавности појављује могућност квалификоване јавне расправе о НАТО-у. Зашто су онда протагонисти НАТО-а у Србији против референдума и јавног истицања лоших страна уласка у НАТО, ако су за јавну расправу?

Контакт: Поједини политичари, који су у међувремену били на високим државним функцијама су се средином деведесетих година залагали за неулазак тада СРЈ, а самим тим Србије у НАТО, а сада се истичу са пронатовским ставовима. Неки од њих су у међувремену ретерирали, па су схватили да референдум ипак треба да се распише. Исти ти политичари су били и против уласка чак и у Партнерство за мир, у којем је чланица наша држава. Ја нисам ни за, ни против НАТО-а, већ да се прво размотре сви аргументи и шта би Србија тиме добила. Сви нешто добијају уласком у НАТО. Словенија је добила чланство у ЕУ, Хрватска заокружење своје територије и гарантовање својих граница, да јој се не би догодио кнински случај. А Србији НАТО неће да гарантује останак Космета у саставу Србије, већ се подразумева да наша држава остане без 15 одсто своје територије. Ми уместо тога имамо ситуацију да нам адмирал Фиџералд лупи „шамарчину” и да нашег министра за КиМ избацују са јужног дела наше територије. Имали смо прилику да видимо једну од најбеднијих слика на политичкој сцени државе Србије, како не дају нашем министру да обиђе територију државе чији је члан Владе. И још треба да објашњава зашто мора да обилази своју територију. Примера ради, Израелци би то другачије урадили.

Русија и НАТО сарађују као две нуклеарне силе које се међусобно контролишу и самим тим мања је могућност од избијања нуклеарне катастрофе.

У Црној Гори су истакли позитивине ствари око изласка те државе у НАТО, као што је повећање продаје. Да ли је то баш тако у пракси?

Контакт: Ако мислите на туризам на који се позивају у Црној Гори, НАТО војници када буду дошли у Црну Гору, као и у другим земљама, од хране смеју да узимају и купују само конзервисане производе, јер НАТО војници храну и пиће носе са собом. НАТО неће да ризикује да му се од локалне хране или воде у Црној Гори отрује 100 морнара, па да се тиме доведе у питање извођење одређене војне акције. Не смеју да купе ни кило меса, нити воће и поврће, само конзервирана пића попут кока-коле и пиво. Такође, аргументи Црногораца да ће Црна Гора дати војнике за такозвану мировну мисију НАТО-а у Авганистану нису за њих добри, јер НАТО губи рат у том реону. Чисто подсећања ради, Црна Гора је већ изгубила рат из 1904. године против Јапана. Међутим, што је више у јавности аргумената од стручних лица изнесених против учлањења у НАТО, пронатовске снаге добијају више финансијских средстава за пропагирање ставова Северноатлантског савеза.

У јавности сте изнели податак да постоји око 180 атомских бомби типа Б-61 и Б-61-10, распоређених у седам европских држава и које су десет пута јаче од оних које су бачене на Хирошиму, а да се чувају у специјалним складиштима WS3. Можете ли нешто више да нам кажете на ту тему?

САД никада неће жртвовати термо-нуклеарни напад на Вашингтон или Њујорк због једне Естоније, Литваније, Хрватске, Србије или Албаније.

Лазански: То је податак заснован на чињеницама од пре неколико година. Сада је ситуација другачија. У Европи постоји 320 атомских бомби. Само у Немачкој, у складиштима у Рамштајну има 54 атомске бомбе, а десет у Бихелу. Поред тога атомске бомбе се налазе и у другим немачким базама. То су подаци из информативног центра за трансатлантску безбедност у Берлину, које је изнео директор тог центра Одфрид Насауер у разговору са новинарима “Берлиненцајтунга” у мају 2001. године. Један део база у којима се чувају те бомбе распоређен је у Италији и Грчкој и у складиштима у другим европским земљама. Код нас се дешава да бивши министар спољних послова потписује СОФА споразум, а да о томе ништа нису знали ни Влада ни парламент. Некадашњи француски председник Де Гол, који је и увео Француску у НАТО и исто је тако извео из те светске организације када је сазнао шта су му Американци сместили. Наиме, открио је да су Американци преко НАТО-а држали атомске бомбе складиштене у француској колонији – Мароку, што је откривено почетком шездесетих година. Ако имамо ситуацију да у Србији потписују споразуме тима СОФА споразума мимо знања Владе и парламента, која је нама гаранција да сутра НАТО неће да распореди неколико атомских бомби на чување у Србији. При том, неће нам дозволити ни да контролишемо шта све НАТО држи у својим базама, па самим тим нећемо ни знати колико се атомских бомби држи у појединим базама. Исто сам поручио и приликом гостовања у Црној Гори, када сам навео да је немогуће да било која НАТО подморница или брод уплови у њихов део Јадранског мора, а да то не региструју друге војне силе, попут Русије. Матична лука америчких нуклеарних подморница где пристану бродови са атомским бомбама је лука Сигонела на Сардинији. Ни Србија ни Црна Гора немају техничка средства да провере шта превози поједини авион а шта брод. Па, самим тим евентуалним уласком у НАТО нећемо знати шта ће све од нуклеарног отпада и атомских бомби бити распоређено у тим државама. Е због тога и бројних других разлога мора се у Србији ићи на расписивање референдума о НАТО-у. Исто се догодило у Словенији, где расписују референдум и о мање битним питањима, као што је да ли ће радње да раде недељом. Ако делови власти мисле да Србија треба да уђе у НАТО онда нека у јавности изнесу аргументе за ту тезу.

Ако НАТО жели Србију нека поправе оне војне зграде које су срушили приликом бомбардовања.

Поставља се оправдано питање чему толики број атомских бомби у америчком арсеналу на подручју Европе?

Лазански: Тачно тако. Чему то, ако Американци јавно говоре да су им Руси пријатељи. Не постоји више ни Варшавски пакт нити Совјетски Савез. Још 24. априла 1999. године на седници НАТО-а донесена је одлука да НАТО мора имати адекватне нуклеарне снаге у Европи. Земљама старе Европе попут Немачке стало је да се реше тих нуклеарних бомби и да их распореде у друге државе, можда мисле на Источну Европу и Балкан. Свака нуклеарна бомба има свој рок трајања и после извесног времена она треба да иде на репарацију или се из ње вади нуклеарно пуњење. Значи, ја нисам у начелу против НАТО-а, али хоћу прво да видим шта се добија уласком у ту организацију. Такође, није тачно да ће доћи до процвата војне индустрије уласком у НАТО. То најбоље потврђује пример Пољске, где је по уласку те државе у НАТО пропала војна индустрија. НАТО базе, које су распоређене у Румунији (две) и у Бугарској (три) служе и за снабдевање НАТО контингената приликом одласка на борбене операције у Авганистан. Руку на срце ширење НАТО ка истоку има везе са коначним опкољавањем Русије у војном смислу. Јако је интересантно истаћи да приликом доласка руског председника Дмитрија Медведева у Београд, није са руском делегацијом вођен ни један разговор на тему војне сарадње. Извори на обе стране су ми рекли да она друга страна то није желела. У Београду су ми рекли, да то нису желели Руси, а у Москви, да то нису хтели Срби. Очигледно је да ту постоји и одређена доза неповерења у српску политику одбране са руске стране. Ипак, ако узмемо у обзир снагу држава, на том разговору требало је да инсистира српска страна, јер слабији треба да инсистира на таквом разговору.

За разлику од појединих квазианалитичара Ви тачно знате шта се добија или губи уласком у НАТО. Реците нам нешто о евентуалним добрим странама уласка Србије у НАТО?

Питајте само шта о НАТО-у мисле породице чији су најближи страдали од НАТО бомби.

Лазански: Оно што би евентуално могло да буде аргумент је што би се стало са распарчавањем Србије, па би НАТО пристао да Србија остане само без Косова и Метохије, а остали делови територије се не би одвајали. Вероватно би капнула и нека војна помоћ Србији од НАТО-а. Србија би добила друголигашко наоружање на располагање од јачих држава чланица НАТО-а, које тим државама више није потребно. Створила би се и НАТО бирократија у Србији, па би држава слала своје представнике у Брисел и Монс. Неко би први пут у животу видео Брисел. И власт у Србији би била гледана пријатељски у НАТО очима. Друге предности не видим.

Да ли би Србија у том случају била безбеднија држава?

Контакт: То је врло флексибилно питање, јер ако нека велика сила одлучи да изврши инвазију на малу државу, питање је да ли је војно неутрална држава или чланица НАТО може и како може да одговори. Видим да се ових дана јавност дели на проамеричку и проруску страну што није добро. За време СФРЈ они који су се изјашњавали да су проамерички или проруски били би хапшени, јер је било битно ко је пројугословенски оријентисан. Сада би требало да буде најважније ко је просрпски оријентисан и да се заступају ставови наше државе, а не САД или Русије. Мени је најбитније шта је добро за Србију, а не ово што истичу у медијима да је неко добар и прихватљив зато што је проамерички или проруски оријентисан.

Како коментаришете сарадњу НАТО-а и Русије?

Најбоље је да народ на референдуму после јавне расправе одлучи да ли је за или против уласка у НАТО.

Лазански: То је сарадња заснована на само једном интересу. То је контрола оног другог да ли спрема неку акцију у смислу нуклеарних или других ратних операција у свету. Русија и НАТО сарађују као две нуклеарне силе које се међусобно контролишу. Самим тим мања је могућност од избијања нуклеарне катастрофе. Зато и имају неке заједничке елементе сарадње око нуклеарних снага, да не би дошло до напада због погрешног тумачења неке радарске слике. А како стварно функционише та њихова сарадња видело се на примеру Грузије, где је Русија муњевито реаговала после интервенције грузијске војске. НАТО јесте војни и безбедносни савез, али је јасно да САД никада неће жртвовати термонуклеарни напад на Вашингтон или Њујорк због једне Естоније, Литваније, Хрватске, Србије или Албаније. И Русија и НАТО се и те како чувају ризика могућег међусобног нуклеарног рата.

Шта је најбоље за Србију у тој ситуацији?

Војна неутралност је најбоље решење.

Војно неутрални су и Шведска, Финска, Швајцарска, Аустрија, Ирска, Кипар, Малта, па зашто то не би била и Србија.
Ирска није хтела да ратификује Лисабонски споразум док јој се није гарантовала војна неутралност.
Сада је у Србији наступила једна хистерија под формом „да су сви ушли око нас у НАТО, а ми нисмо, па смо небезбедни”. То су глупости.

Лазански: Војна неутралност је најбоље решење. Војно неутрални су и Шведска, Финска, Швајцарска, Аустрија, Ирска, Кипар, Малта, па зашто то не би била и Србија. Ирска није хтела да ратификује Лисабонски споразум док јој се није гарантовала војна неутралност. Сада је у Србији наступила једна хистерија под формом „да су сви ушли око нас у НАТО, а ми нисмо, па смо небезбедни”. То су глупости. Какве то везе има што су сви око нас у НАТО-у. Или је можда реч о једној класичној уцени, да ми морамо да приступимо њима да нас не би они опет напали. Па то онда није добровољно учлањење, већ уцена. То уопште није демократски начин. Да ли је то исти принцип као 1941. године када је Хитлер поручио да ако не приступимо Тројном пакту бићемо нападнути? Да ли то значи да смо дошли у ситуацију, ако не уђемо у НАТО да ћемо бити нападнути? Можда су то нови вредносни критеријуми НАТО-а и њихове демократије. „Ко није с нама, тај је против нас”. Иначе, само чланство у НАТО релативно кошта, јер је поред чланарине потребно је и праћење модернизације војне опреме. Мора да се повећа војни буџет и да се већа финансијска средства издвајају за набавку војне опреме која мора да прати НАТО стандарде. Нису сами трошкови чланарине толико велики колико је све остало што прати чланство Србије у НАТО-у.

Какав је Ваш став по питању ратних операција у Авганистану?

Какве то везе има што су сви око нас у НАТО-у.
Или је можда реч о једној класичној уцени, да ми морамо да приступимо њима да нас не би они опет напали.
Па то онда није добровољно учлањење, већ уцена.
То уопште није демократски начин.
Да ли је то исти принцип као 1941. године када је Хитлер поручио да ако не приступимо Тројном пакту бићемо нападнути? Да ли то значи да смо дошли у ситуацију, ако не уђемо у НАТО да ћемо бити нападнути?
Можда су то нови вредносни критеријуми НАТО-а и њихове демократије.

Лазански: У Авганистану НАТО губи рат, а Русија ту гледа само свој финансијски интерес. Русија наплаћује прелете НАТО авиона, као и копнени транспорт НАТО контингената, који не знају како да се извуку из Авганистана. Русима сјајно одговара што се НАТО углибио у Авганистану. Али једна по једна земља бежи из Авганистана. Канађани су најавили одлазак 2011. године. Сада се и Немци и Холанђани колебају. Јасно је да је Авганистан за НАТО изгубљени рат, јер у Авганистану и у земљама око Авганистана је пуно заинтересованих страна да НАТО изгуби тај рат. Кини то одговара, јер онај део те државе који је наслоњен на Авганистан чини муслиманско становништво. Из истих разлога то одговара и Русији. Ирану то такође одговара, као и Индији, којој то одговара због Пакистана, који се директно граничи са Авганистаном. Пакистан је избушен Ал-Каидом и талибанима, које су и сами направили, па имамо ситуацију да у врху војних и безбедносних пакистанских структура имамо активне чланове Ал-Каиде. Е, који је сада ту интерес Србије и Црне Горе да се петља у те сукобе.

Шта се дешава са Јеменом?

Лазански: Ту су у причи Иранци због намера да се ослаби позиција Саудијске Арабије. Јемен је наслеђена колонијална прича. Јужни Јемен никада није био наклоњен северном Јемену, већ британска колонија, док је северни Јемен био под совјетском контролом. Е ту је та врста супротстављања, између Русије и Велике Британије. Северни Јемен је победио. Све се врти око контроле пута из Азије према Египту и Средоземљу. Иран је умешан да би се олакшала њихова позиција на другим местима, па дају помоћ побуњеницима у виду наоружања и пара.

Да ли се у Србији може догодити ситуација да “спава” на НАТО атомском склоништу, а при том да су руске бојеве главе окренуте према Србији због НАТО-а?

Једна по једна земља бежи из Авганистана.
Канађани су најавили одлазак 2011. године.
Сада се и Немци и Холанђани колебају.
Јасно је да је Авганистан за НАТО изгубљени рат

Лазански: Свашта је могуће. Земља чланица НАТО, са нуклеарним складиштима природна је мета противника НАТО-а. Путем сателита САД и Русија једни друге контролишу, па се тако сваки прелет авиона или кретање ратних бродова прати сатеклтима и радарима. Уколико се региструје приближавања војних контингената једне силе према другој, ту било да је реч о НАТО-у или Русији војне одлуке се доносе брзо. Ту је реч о минутима. Одлуке о сукобу такве врсте као што је евентуални рат се доносе за неколико минута, јер се нема времена да се размишља откуд се нечији авион или брод примакао граници једне суверене државе. Одлука о уласку у НАТО подразумева да је та нова држава чланица изложена и потенцијалним ударима противника тог пакта. Мене највише брину тајни анекси радних уговора око НАТО-а који би могли Србију да доведу у позицију мете. Поједини политичари се поносе што су потписали одређене споразуме мимо знања Владе и Скупштине, а сами не знају какве то може да произведе последице. Ко је то квалификован у Србији да самостално зна шта је добро и лоше да доноси такве битне одлуке у име државе мимо знања Владе и парламента. Свако сврставање на било коју војну страну значи потенцијалну могућност учешћа у неком рату.

Како гледате на „добронамерне” савете појединих пензионисаних војних генерала, који су највећи део своје професионалне каријере провели у ЈНА, а сада се залажу за улазак Србије у НАТО?

Лазански: Они су били против НАТО-а, док су били активни војни официри. Добијали су чинове генерала на антинато војним вежбама. Један део наших генерала када оде у пензију пусти браду, како би се представљали као интелектуалци, а не милитаристи и почињу да заступају потпуно другачије ставове него док су били активни војници. Највећи проценат војних вежби за време СФРЈ је била „одбрана Југославије од напада НАТО-а”. И већина генералских чинова је дељена на таквим вежбама, од којих су неке биле одржаване у Словенији, Далмацији, између Хвара и Виса, на полигону код Книна. А исти ти генерали сада када су у пензији заступају нешто друго. Зашто? Зато што неће да седе код куће и да иду по пијацама и пробају кајмак на Каленић пијаци, него да се мотају по разним Атлантским саветима и НАТО клубовима и изигравају стратеге и аналитичаре. Уместо да буду кајмаковићи пребацују се у НАТО лобисте.

А квазивојни аналитичари? Како се регрутују?

Одлука о уласку у НАТО подразумева да је та нова држава чланица изложена и потенцијалним ударима противника тог пакта.
Мене највише брину тајни анекси радних уговора око НАТО-а који би могли Србију да доведу у позицију мете.

Лазански: Они су посебна прича. Направили су кратак пут од прављења дрвених једрилица до војних геостратешких пројеката. Овима из НАТО-а сам неколико пута рекао да улажу силне паре у погрешне људе.

Стиче се утисак да Србија не би требало да уђе у НАТО, војни савез који ју је бомбардовао 78 дана током 1999. године?

Лазански: Многи који су се изричито залагали за улазак у НАТО мало су ретерирали задњих дана, јер су схватили какво је већинско расположење у народу. Већина грађана је бесна и огорчена на НАТО. Питајте само шта о НАТО-у мисле породици чији су најближи страдали од НАТО бомби. Питање о уласку у НАТО је и питање осећања, и морала, и политичких и националних интереса Србије, и судбине делова државне територије и материјалне штете коју нам је НАТО нанео. Ако НАТО жели Србију за пријатеља нека поправе оне војне зграде које су срушили приликом бомбардовања. За почетак зграде Министарства одбране и МУП-а, а не да од кречења неке школе или вртића на југу Србије праве светску фешту. Међутим, НАТО неће да уради ништа по питању обнове објеката које је рушио, јер би онда тиме признали да је било погрешно бомбардовање Србије. С друге стране уласком у НАТО Србија би накнадно легитимизовала бомбардовање 1999. године и да је НАТО агресија била оправдана. Неће тражити да се то напише у реченици неког споразума, али би се то подразумевало.

Питање о уласку у НАТО је и питање осећања, и морала, и политичких и националних интереса Србије, и судбине делова државне територије и материјалне штете коју нам је НАТО нанео.

Може ли се изаћи из НАТО-а?

Лазански: Како која земља. Само је Француска из разлога које сам навео напустила НАТО, када је Шарл де Гол истерао све трупе и базе НАТО-а из Француске због америчких атомских бомби у Мароку. После је друга власт вратила Француску у НАТО. Али Србија сада нема Де Гола. Једино да и ми сачекамо да се појави неко као Де Гол. Видећемо шта ће се у Србији догодити док чекамо српског Де Гола.

Печат, бр. 98, 22. 1. 2010.

У јануару и најсиромашнији Србин ископа однекуд неку пару да се преда празновању од Нове године до Св.Саве. За радан свет празници су „празни дани”, тј. дани кад се не ради. И слави се. И обично је јавност затрпана стереотипним причама како се Срби расипају храном. Као критични смо према тој неподопштини, али свима нам иде вода на уста док неки дебели стручњак за дијететску исхрану с докторском титулом покушава да нам огади: сарму, пихтије, печења разна, суво месо, димљени сир, кобасице, ајвар, а на сав глас хвали кисели купус на који се баца туцана црвена паприка и расо…

Ал’ се некад добро јело!

Јануар 2010. „Криза пролази”, јавља нам наша „пресветла” Влада, али нема уобичајених тема.

Одједном се однекуд појавила нека Србија коју смо крили од комшија и од себе самих – као губавог рођака. Неки човек, с гримасом коју после, кад се о овом добу буду снимали драматични филмови, неће моћи одглумити ни један глумац, угаслим очима, али баш угаслим, гледа у камеру: „Свети је Јован данас, а ми гладни…” Поглед му паде, а глас склизну у нешто као јецај. Иза декор достојан ове соло тачке. Испијена лица, попуцале усне, ушиљени носеви, нечешљана коса, олињале капе… Безизлаз. Иза њих пакао, испред њих ништавило.

Насред међународног пута ложе ватру. Штрајкују глађу у некој ледари у Новом Пазару.

Шире шаторе на међународној прузи.

А јануар…

Насред међународног пута ложе ватру. Штрајкују глађу у некој ледари у Новом Пазару. (Али то је напредак, некад су секли себи прсте.) Шире шаторе на међународној прузи. А јануар…

„Најгоре је што ми ни жена ‘не ваља’. Кажу, нешто гинеколошки, на зло се дало, а код куће троје деце пишти. Да ми је само да се овакав кљакав пријавим на биро, да барем здравствено добијем, да себе опоравим. Помреће деца крај живих родитеља.” (исповест Радише, „мајстора каквог није било у (Топличком) крају”, и „који као радник, каже, ником није дао преда се, а данас, као инвалид, никуд не стиже”)

Јављајући о сличним судбинама у осиромашеној Америци, колумниста „Њујорк тајмса” Боб Херберт се пита: „Колико гласни треба да буду позиви на узбуну, да би их чули председник и његови демократски савезници на Капитол хилу, који не само да су потпуно беспомоћни у суочености с кризом, већ су изгубили и контакт са стварношћу и реалним тешкоћама које муче људе.”

Пошто наша сиротиња сигурно има више разлога да гласно виче, до нашег министра економије и регионалног развоја је стигло нешто, али: „Не пада ми на памет да идем доле”, рекао је одлучно пред ТВ-камерама и позвао изабране представнике гладних да дођу у Београд на замајавање.

Радницима ЕПС, које је срећа послужила па добијају плате, али верују – гледајући све око себе – да оне морају бити веће, исти министар је припретио да: ако им није то довољно, нека дају отказ, ови доле (код којих му не пада на памет да их посети), једва чекају да заузму њихова места…

Млађан Динкић верује да је у политици све дозвољено, па и завађање великих несрећника са мањим несрећницима. Влада се с тим изгледа слаже (од Премијера се изјашњавање и не очекује). А од свих мера које ваља предузети, Влада се сетила да понови, стоти пут, да „криза пролази” и да припрети Жандармеријом.

Одједном, од свих демократа, једини који имају разумевања за народ су професионални полицајци. „Наш синдикат (реч је о Независном синдикату полиције) увек подржава народ, зато што су грађани Републике Србије наш једини послодавац. (…) Наше власти, и садашње и бивше, константно злоупотребљавају полицију. (…) Недавно су изненада уплаћене дневнице Жандармерији, а сад се види и зашто”, рекао је Александар Гавриловић, председник. И: „Као председник синдиката (ово је Полицијски синдикат Србије) нећу дозволити да полиција иде на гладне људе! Није наш посао да се обрачунавамо са грађанима који немају од чега да живе.” (Вељко Мијаиловић)

Од тога да ли Динкић говори истину сви су дигли руке.

Полицијско је да се брине о народу, а Влада има важнија посла. Шаље економске дипломате у свет! То је још један од Млађиних наума који ће сигурно државу, а и оне јадне људе с пруге, коштати много, и нико жив не зна шта може донети. „Важно је да у овом тренутку, када је криза на измаку, Србија енергично крене у што боље стратешко позиционирање у економски јаким земљама”, саопштава Јелена Марјановић, Динкићев овлашћени гласноговорник у овом пројекту. И објашњава зашто ова држава не може да смисли паметнији начин како да из свог бедног буџета потроши око 3 милиона евра, јер: “Економске дипломате ће се на један врло агилан и енергичан начин борити за промоцију Србије као дестинације за економску сарадњу, стварањем простора за робе и услуге српских компанија, привлачењем страних инвестиција, али и прављењем простора за наше инвестиције у земљама у региону.” Ако гладнима ово није довољно, онда је у праву Јеленин министар што му „не пада на памет да иде да с њима разговара”. О чему би разговарали?

Од свих својих силних пријатеља „страних инвеститора”, у Унији и „међународној заједници”, Влада је за тужни „Копаоник” решење (какво-такво) нашла у „Симпу”. Неће се из тога ништа научити. Дипломатија је наше решење! Зна Млађа!

Сви ћуте у владајућој коалицији о економској дипломатији, у часу кад јој време није. „Чим се Динкић пита, значи да је то партијско ухлебљавање кадрова из Г17″, најсликовитије изражава опште мишљење један Бојан на сајту Б92. Али, председник Тадић и његова партија тешко греше ако мисле да то што из „виших разлога” морају да изађу у сусрет Млађиним „великим идејама” неће морати да скупо плате. Јер, од тога да ли Динкић говори истину сви су дигли руке. Да вечерас у ТВ-Дневнику он каже да је Косовска битка била 1389. године, већина гледалаца не би веровала ни свом сећању. Јер, кад Млађо нешто каже то не мора бити више од 1% тачно. Доказано! А: дали су му да се донесу измене Закона о информисању које промовишу антидемократске накане и ометају слободну размену вести, критика и мишљења; дали су му да се паре српске државе улажу у спас италијанске аутоиндустрије у време кад је то једна од грана којој највише пада продукција у свету; дали су му да обећа 1500 евра голим и босим, а онда је „пола милиона грађана Бадњи дан провело у реду за 17 евра”; још се води позициони рат Калановић-Мркоњић за право првенства трошења пара за инфраструктуру. Млађо би нам обезбедио такве путеве, широке и дуге, да би ту могла изаћи читава Србија. И да не буде гужве.

Дали су му да обећа 1500 евра голим и босим, а онда је „пола милиона грађана Бадњи дан провело у реду за 17 евра”

Пошто је Млађо сад освојио дипломатију, ред би био да му се дају и акције Српске војске. Да поведе и један мањи рат. Да се „на један врло агилан и енергичан начин бори за промоцију Србије као дестинације за војну сарадњу”. Зна се да су Млађини смртни непријатељи Руси. Али да не иде на Москву. Да му се каже да он није обавезан да освети војсковође из ЕУ-е, из Француске и Немачке, који су имали лоша искуства на том дугом путу. Док не уђемо у ЕУ-у довољне су и мање операције. А пошто је „криза на измаку”, да он онда види и са том полицијом. Ако им не пада на памет да раде оно што им се каже, да се позову момци „с друге стране закона”, јер и њима су приходи отањили како је овај народ решио да гладује и у јануару. Можда и да се роди и идеја о дипломатији подземља. Што да не! Кад је криза на измаку, историјски је познато, иновације су увек биле добродошле.

Две стотине јавних личности и научних радника недавно је потписало Захтев за расписивање референдума о чланству Србије у НАТО. Ова иницијатива је наишла на запажено медијско интересовање, додатно подстакнуто значајном листом потписника која одавно није виђена у нашем народу. Како се виђенији потписници овог апела одавно препознају као носиоци поштења, поверења и озбиљности коју са собом носе, овај зхтев више је него добро примљен од стране грађана Србије и већег дела јавности. Но, с обзиром на обичај у Србији да мањина увек бива гласнија од већине, решио сам да се, као један од потписника, огласим и укажем на одређене нетачности које су по том питању изнете.

Инспирисани поменутим Захтевом, један део колумниста, аналитичара и саветника, последњих дана се активно оглашавао. Оно што је у томе неуобичајено јесте њихов приступ овој теми који се углавном бавио потписницима, који су искључиво интерпретацијом одређених медија названи интелектуалцима: „петиција против НАТО, коју је потписало две стотине српских интелектуалаца”, „залагање групе интелектуалаца за расписивање референдума”, „интелектуалци, који сами себе тако називају, излазе на улицу”, „професионални интелектуалци”, „муљ 200 квазиинтелектуалаца”, „криптоинтелектуална сцена” итд. Тако, уместо о Захтеву, случајно или не, отворила се врло приземна, па чак и вулгарна полемика о томе ко има право да себе назива интелектуалцем.

Оно што је у томе неуобичајено јесте њихов приступ овој теми који се углавном бавио потписницима, који су искључиво интерпретацијом одређених медија названи интелектуалцима.

Тако, уместо о Захтеву, случајно или не, отворила се врло приземна, па чак и вулгарна полемика о томе ко има право да себе назива интелектуалцем.

Истине ради, у самом тексту Захтева, као и при његовом представљању на конференцији за штампу, термин интелектуалац ни речју није поменут. Једина квалификација која се у текста апела користи гласи „Ми грађани Србије…” Потпис на Захтев за расписивање референдума нико није ставио из уверења да је интелектуалац, већ из уверења сопствене одговорности, која проистиче из добре упућености и доступности сазнања потписника. Друго, овом медијском карактеристиком, етикету надмености нико себи не би дозволио, шта више такав потез сматрао би се врло неинтелектуаланим.

Међу потписницима се налазе и имена оних људи који су својим ликом и делом умногоме задужили Србију, тако да смислена расправа и критика, која би долазила од људи истог формата, једино би имала тежину. Сви остали, бојим се, дају себи за право да се управо понашају као самозвани интелектуалци.

Петар Петковић, потписник Захтева за расписивање референдума

Текст коментара је објављен у Политици, 27 1. 2009.

Разговор недеље: Костас Дузинас, професор Лондонског универзитета

Амерички бомбардери засипали су наизменично Авганистан ракетама, пакетима хране и порукама добре воље: „Убијамо да бисмо вам сачували живот и усрећили вас”

Костас Дузинас је професор права и декан на Факултету за уметност и хуманистичке науке на Биркбершком колеџу Лондонског универзитета. Један од најугледнијих правних филозофа данашњице, професор Дузинас је протекле недеље боравио у Београду, поводом изласка из штампе његове књиге „Људска права и империја – Политичка филозофија космополитизма”. Књигу су објавили „Службени гласник” и „Албатрос плус”, у преводу Слободана Дивјака.

Гост из Лондона је одржао изванредно предавање у Коларчевој задужбини и говорио на конференцији за новинаре, када је представљена његова књига. Дузинасова студија, чија су централна тема људска права, оцењена је као једна од најзначајнијих теоријских књига протекле деценије.

Какав је однос између људских права и ратова које у њихово име данас покреће војни хуманитаризам?

Дузинас: Светски поредак после 1989. представља се као либерално-демократски, заснован на „правној једнакости, правима појединаца које штити устав, репрезентативној влади, тржишној економији и правима на приватну својину”. Неки међународни правници тврде да је „хуманитарно право” нови правни систем, који комбинује „хумано” право, стари закон ратовања, са законом о људским правима и да је то озбиљно ослабило суверенитет држава и у ратовима и у миру. Нагласак је пребачен са заштите територијалног интегритета и суверенитета на подршку одређеним моралним и законским вредностима. Уколико су оне угрожене, отворен је пут санкцијама, изолацији, рату и освајању. А најважније вредности су људска права, слобода, демократија и безбедност.

Колико је то тачно?

Дузинас: Сматрам да је поменута анализа велика лаж данашњице. Успон „хуманитарног права” и космополитизма подударио се с глобализацијом и неолибералним капитализмом на основу „вашингтонског консензуса”. Свака епоха и друштво стварају историјски специфичан амалгам политике, економије и морала. Поредак после 1989. комбиновао је америчку империјалну моћ, неолиберализам и хуманитаризам. Глобализација морала људских права уследила је после уједињења светских тржишта, а морализацију политике подржава огромна војна и технолошка неједнакост. Инфериорни противник више није само непријатељ, он је и дивљак, криминалац, зло. Сама војна надмоћ америчког савеза доказ је исправности те моћи јер се морални аргумент и сила складно подржавају. Моралност се потврђује ако се примењује на друге, а када уследи, морална је и војна акција. Тврдите да мото војног хуманитаризма може да буде слоган „Крстареће ракете и усољена говедина”. Зашто?

Амерички бомбардери засипали су наизменично Авганистан ракетама, пакетима хране и порукама добре воље: „Убијамо да бисмо вам сачували живот и усрећили вас”. Смрт и уништење упрегнути су у стварање света приближног неком америчком предграђу, што је највиши израз „биополитичке” моћи. А то је моћ над животом.

Покушај запостављања јасног међународног права за рачун промовисања морала и људских права крши правну цивилизацију, једно од највећих достигнућа модерног доба.
Истовремено исмева моралност.

Усољену говедину смо као прву храну пробали у Европи педесетих, за време Маршаловог плана. Одрастао сам у Грчкој и нису ми биле драге те конзерве „америчке помоћи” која је давана мојим родитељима. Данас су људска права налик на ту усољену говедину, а складиште за њих је и веће и мање. Веће, јер је номинално прихватање људских права улазница за империјално даривање. Уколико им се подсмевате може доћи до инвазије и окупације. С друге стране, значај људских права је мањи јер су она постала незаменљиви део западног миљеа, нешто што аутоматски поседујемо, као телевизор или мобилни телефон. Баш зато што их производимо у великим количинама, као жито и говедину, морамо пронаћи тржишта за извоз људских права. Не шаљемо као помоћ сиромашнима само половну одећу, него и људска права. Ако не прихвате ово наше доброчинство, наметнућемо га бомбардерима и ракетама.

Међународни поредак маше заставом космополитизма, а његове процедуресуратови, насиљаитортуре. Како се тај поредак односи према праву и моралу?

Дузинас: Космополитско веровање да су сви људи исти и једнаки комбинује грчки стоицизам и хришћански универзализам, онако како га схвата модерна политичка филозофија. Космополитизам је једна од најплеменитијих идеја или утопија у историји. Међутим, концепт „хуманости” се користи и као стратегија за поделу народа на хумане, мање хумане и нехумане. Грци и Римљани су нехумане називали варварима; хришћани су их сматрали неверницима; колонијалисти су за њих говорили да су дивљаци и расно инфериорни; европска елита сматрала их је ирационалним и нецивилизованим, а не правим људима; данас, они су избеглице, „илегалци”, неваљалци, економски бескорисни и непотребни, сиромаси, људски отпад. Њима су уз бок и они који се на домаћем или међународном терену одупиру заповестима космополитског империјализма. Они су ти „други”, који су у свакој епохи представљани као зло или, у најмању руку, као детињасти. Њих треба или елиминисати или им треба пружити помоћ да достигну наш стандард. Ова два начина Запад је осмислио за поступање са онима којима „недостаје” комплетна хуманост.

Тврдите да су ,,хуманитарне интервенције” нелегалне и нелегитимне?

Трибунал у Нирнбергу прогласио је агресивни рат за „највиши међународни злочин, који у себи садржи акумулирано зло целине”.
Напад на Србију био је, стога, међународни злочин највишег реда.

Дузинас: Покушај запостављања јасног међународног права за рачун промовисања морала и људских права крши правну цивилизацију, једно од највећих достигнућа модерног доба. Истовремено исмева моралност. Закон захтева минимум договора између држава и признаје чињеницу да нема категоричких моралних одговора на сложене историјске, политичке и културне конфликте. Тврдња да постоји само један моралан одговор на тешка политичка питања значи да своје политичке противнике можете да окарактеришете као зле, нехумане или дивљаке, да их казните или да их „коригујете”. Интереси јаких тако постају универзални морал и озакоњују империјализам. А прво правило Империје гласи: њен интерес и морал су једно и исто. Подсећам на речи песника Виндама Луиса: „Који је рат, икада вођен, био неправедан рат, осим наравно оног који је водио непријатељ”.

Да ли је НАТО рат због Косова потврдио да је међународно право само једно оружје више у калкулацијама великих сила?

Дузинас: Силе НАТО нису дале ниједан ваљани, убедљив, законски аргумент за рат против Србије, што је још теже кршење међународног права него када је реч о Ираку. Трибунал у Нирнбергу прогласио је агресивни рат за „највиши међународни злочин, који у себи садржи акумулирано зло целине”. Напад на Србију био је, стога, међународни злочин највишег реда. Неколико међународних правника искористило је рат против Србије да оправда рат против Ирака. Они су тврдили да је Косово уништило успостављене принципе међународног права и да оно више није могло да се користи за заустављање напада на Ирак. Ово становиште, међутим, није прихваћено. Баш средином овог месеца, Холандски истражни комитет закључио је да је рат у Ираку био незаконит. Исто гледиште појавило се и током истраге Чилкотове комисије о Ираку, која тренутно ради у Лондону. Србија би требало да захтева сличну истрагу ради испитивања легалности и легитимитета рата на Косову.

Како бисте дефинисали тај рат?

Дузинас: Хтео бих да укажем баш на људска права. Нападајући Србију савезнички бомбардери летели су изузетно високо да би избегли противавионску ватру и своју кампању завршили су без губитака. Резултат је била огромна цивилна „колатерална штета”. У том смислу, Косово није био рат, већ нека врста лова: једна страна била је у потпуности заштићена, а друга није имала шансе да се ефикасно брани. Рат у коме је живот једног војника вреднији од живота многих цивила не може да буде ни моралан ни хуман. Први принцип људских права који штити једнака права на живот био је свеобухватно дискредитован.

„Како интелектуалци могу да се одупиру провали ратова, насиља, религиозног тероризма, тортуре, тих средишњих обележја почетка 21. века?” Молим вас за сажети одговор на ово питање које сте поставили у првој реченици своје књиге.

Нападајући Србију савезнички бомбардери летели су изузетно високо да би избегли противавионску ватру и своју кампању завршили су без губитака.
Резултат је била огромна цивилна „колатерална штета”.
У том смислу, Косово није био рат, већ нека врста лова: једна страна била је у потпуности заштићена, а друга није имала шансе да се ефикасно брани.

Рат у коме је живот једног војника вреднији од живота многих цивила не може да буде ни моралан ни хуман.

Дузинас: Улога интелектуалаца јесте да безусловно буде предан истини, политичкој и моралној обавези на отпор старим и новим облицима империјализма. Даћу вам један пример. Либерална једнакост као регулативни принцип није премостила јаз између покварених богаташа и понижених сиромаха. Једнакост мора да постане необорива претпоставка: људи су слободни и једнаки; једнакост није резултат већ претпоставка деловања. Штагод да пориче ову једноставну истину ствара право на отпор и обавезу на отпор. Здравствена заштита потребна је свакоме, без обзира на средства; права на становање и рад припадају свима, без обзира на националност; у политичке активности могу слободно да се укључе сви, без обзира на држављанство; кантовско ограничено гостољубље мора постати принцип економске и културне организације, насупрот европске ксенофобије, неорасизма и политичке стагнације.

У каквој фази се сада налази тај нехумани светски поредак?

Дузинас: Смрт тог поретка сада је уочљива. Ако је 1989. била његов почетак, 11. септембар довео је до повратка историје, а 2008. је с колапсом Браће Леман означила почетак краја ове игре. Ако је то био светски поредак, онда је он био најкраћи у историји. Зато морамо мислити и деловати заједно да бисмо изградили нову Европу. Улога демонизоване и маргинализоване Србије у томе јесте централна. Србија подсећа Европу на трауму која је Европу довела до њене постмодерне меланхолије. Данас би се могло рећи да Србија није свесна те и такве Европе.

Политика, 24. 1. 2020.

ЧЕТИРИ РАЗЛОГА ЗБОГ КОЈИХ НЕ МОГУ ПОДРЖАТИ ИНИЦИЈАТИВУ ПРЕДСЕДНИКА ТАДИЋА О СРЕБРЕНИЧКОЈ ДЕКЛАРАЦИЈИ

ИСТИНА: Тешко ми је да говорим о Сребреници, јер је прича о Сребреници и њеној околини, од марта 1992. до јула 1995. године, прича о континуалном трогодишњем злочину. Злочину снага Насера Орића и Нурифа Ризвановића над српским становништвом у Братунцу, Сасама, Скеланима…У само једном дану, приликом упада у зворничку Каменицу, убијено је више од 250 људи, за шта је, већ споменути Орић, одликован „Златним љиљаном”, највишим одликовањем Армије БиХ, од стране Алије Изетбеговића лично, за „бриљантно планирану и изведену акцију”. Како је та акција изгледала може да посведочи др. Зоран Станковић, који је предводио тим стручњака који су вршили ексхумацију и који велики број тела уопште нису могли да идентификују, јер су била раскомадана. У само једном дану, на православни Божић 1993. године у селу Кравица, од тих истих, настрадало је више од 100 људи.

И злочина који је почињен над муслиманским становништвом Сребренице и села у њеном залеђу у априлу 1992. и јулу 1995. године. Тај јулски, био је најстрашнији. Тешко ми је и да слушам академске расправе о томе колико је тачно људи тада, јула 1995. побијено. Да би се донео суд шта се тада десило није битан број, већ намера и размере свега.

Тешко ми је да говорим о Сребреници, јер је прича о Сребреници и њеној околини, од марта 1992. до јула 1995. године, прича о континуалном трогодишњем злочину. Злочину снага Насера Орића и Нурифа Ризвановића над српским становништвом у Братунцу, Сасама, Скеланима…У само једном дану, приликом упада у зворничку Каменицу, убијено је више од 250 људи, за шта је, већ споменути Орић, одликован „Златним љиљаном”, највишим одликовањем Армије БиХ, од стране Алије Изетбеговића лично, за „бриљантно планирану и изведену акцију”.

Тешко ми је и да схватим понашање међународне заједнице током те три године, која је својим чињењем, или још чешће нечињењем, само продужавала агонију и Срба и муслимана у средњем Подрињу. И можда је и политички притисак, који долази од стране појединих дипломата са службом у Београду, да се Декларација донесе што пре, и жеља да се сребреничка прича затвори. Да више нико не запиткује каква је улога међународног фактора у свему томе била и колики је степен њихове одговорности због Б-Х трагедије.

Не желим да спорим да се између 6. и 16. јула 1995. године у Сребреници десио страшан злочин, али исто тако желим да подсетим, да то није био и једини злочин у Сребреници.

И ако желимо да сазнамо истину о свим тим дешавањима, ако желимо да објективно сагледамо црне епизоде из блиске нам историје, онда нам ту „скупштинска декларација” неће пуно помоћи. Више ће нам помоћи да, или сами, или још боље са парламентима суседних држава покушамо некако доћи до истине. Кроз Комисију за истину и помирење или каква (заједничка) скупштинска радна тела. Да отворимо истрагу, како би били ближе истини. И како би добили одговоре, не само око Сребренице, већ и око Маркала, Рачка, или тврдње да су извештаји главнокомандујућег УНПРОФОР-а Сатиша Намбијара, о томе шта се дешава у БиХ, циљано скривани од јавности, како се не би реметила већ конструисана прича о жртвама и џелатима у БиХ. Само ће нам то помоћи да будемо што је могуће ближе истини.

И злочина који је почињен над муслиманским становништвом Сребренице и села у њеном залеђу у априлу 1992. и јулу 1995. године. Тај јулски, био је најстрашнији. Тешко ми је и да слушам академске расправе о томе колико је тачно људи тада, јула 1995. побијено.

ПРАВО: Може бити да је и све то тачно. Али, истине нема, а правда је спора и недостижна. А, таман и сазнали истину о томе-шта се дешавало у подрињу несретних ратних година, опет нам остаје као разлог за усвајање декларације међународна обавеза која проистиче из пресуде Међународног суда правде у Хагу, директно или индиректно тумачећи, свеједно. Сагласан сам да се међународне обавезе морају поштовати, јер Србија мора бити део међународног правног и политичког поретка. Али како српска Скупштина може донети овакву одлуку, када управо они, који нас одобровољавају или наговарају да такву одлуку донесемо, истовремено говоре како треба прекршити и Хелсиншки завршни акт, и Документ Бадинтерове комисије и Повељу УН-а. С једне стране, када разговарамо о Косову и Метохији, објашњава нам се да морамо одустати од инсистирања на међународном праву зарад наше будућности, а с друге стране, када се коментарише пресуда Међународног суда правде, објашњава нам се да морамо поштовати међународно право и све што из те пресуде проистиче, опет зарад наше будућности. Може бити да овде има неке логике. Али наше залагање мора бити да се међународно право поштује увек и свуда. Да не дозволимо да се поштује на „парче”. Слободна тумачења и прихватање логике да мало треба а мало не треба поштовати принципе на којима међународни поредак почива, само ће произвести нове фрустрације, нове радикализме, нове нестабилности на Балкану.

Како српска Скупштина може донети овакву одлуку, када управо они, који нас одобровољавају или наговарају да такву одлуку донесемо, истовремено говоре како треба прекршити и Хелсиншки завршни акт, и Документ Бадинтерове комисије и Повељу УН-а. С једне стране, када разговарамо о Косову и Метохији, објашњава нам се да морамо одустати од инсистирања на међународном праву зарад наше будућности, а с друге стране, када се коментарише пресуда Међународног суда правде, објашњава нам се да морамо поштовати међународно право и све што из те пресуде проистиче, опет зарад наше будућности.

МОРАЛ: Ако и нема логике, или, неки ће рећи: нема воље да се испоштује право, онда ће заговорници усвајања декларације апеловати на морал. Због мирне савести морамо то осудити. Не знам како ћемо да класификујемо злочине, на оне који захтевају велику моралну осуду и оне који захтевају мању моралну осуду. Не знам како ћемо да класификујемо злочине, на оне који треба да буду у једној декларацији, и на оне који треба да буду у другој декларацији. Ваљда је морално осудити све злочине. Ма ко починилац био. И морално је да Народна скупштина инсистира да се сви злочини истраже. Мада, морам да приметим, да иницијативу председника Тадића најгрлатије подржавају они који су до јуче говорили да коме је до морала, нека иде у цркву.

ПОЛИТИКА: Али, ако већ не желим да подржим ову председничку иницијативу због наведених разлога, онда бих бар могао због политичких, рећи ће неки. Јер, ово је шанса да се отпочне са помирењем међу некадашњим братским народима и народностима.

Када се спомене политика и политичко одлучивање, на нашим просторима се обично мисли на дневну политику и постизање текућих, краткорочних циљева. А помирење је, ипак, ствар стратешког карактера и дугих рокова. Е, што се те, текуће политике тиче, декларација нам ништа не би донела. Чак напротив, вероватно би нам и нашкодила. У неким бившим „СФРЈ републикама”, а данас независним државама, скоро све је предмет дневне политике, осим једне ствари: антисрпске хистерије. То је константа. На томе многи граде своје политичке програме, идеологије. Усвајање декларације у Скупштини Србије такви неће схватити као жељу Скупштине Србије да се сазна истина, или као морално питање, или као испуњавање наше међународне обавезе које може бити почетак неких нових односа на нашем полуострву. Они ће то схватити као наше признање да смо геноцидан народ, а са геноцидним народом, сарађивати се не може. Некима од њих ће пасти на памет да нас поново туже, јер ето сада смо и сами признали. У уџбенике историје то ће сигурно ући, да би и долазеће генерације училе о „злим Србима”. Шта ће писати у декларацији-потпуно је свеједно. Исто као што је било свеједно што је СЦГ повукла контратужбу пред Међународним судом правде против БиХ. Јер то није било протумачено као гест добре воље и жеља за вансудским договором, већ као наша слабост и уплашеност због недостатка доказа. Слично су протумачени извињење председника Тадића и његов одлазак у Поточаре. Нећу бити оригиналан, поновићу већ предложено. Уместо декларације о Сребреници, корисније би било да наша Влада одобри средства за неки конкретан пројекат у Сребреници, да би Сребреница почела да личи на место достојно живота, јер она данас изгледа као да се рат јуче завршио. Да се отворе радна места, или да се поправи инфраструктура. Да покажемо да нам је до Сребренице стало.

Што се те, текуће политике тиче, декларација нам ништа не би донела. Чак напротив, вероватно би нам и нашкодила. У неким бившим „СФРЈ републикама”, а данас независним државама, скоро све је предмет дневне политике, осим једне ствари: антисрпске хистерије. То је константа.

Усвајање декларације у Скупштини Србије такви неће схватити као жељу Скупштине Србије да се сазна истина, или као морално питање, или као испуњавање наше међународне обавезе које може бити почетак неких нових односа на нашем полуострву.

Они ће то схватити као наше признање да смо геноцидан народ, а са геноцидним народом, сарађивати се не може. Некима од њих ће пасти на памет да нас поново туже, јер ето сада смо и сами признали.

П.С. Волео бих да сам у криву. Волео бих да грешим. Волео бих да ме време демантује. Волео бих да се усвајањем једне декларације у Скупштини Србије нешто решава. Али, посматрајући шта се све у последњих седам година дешавало код нас и у нашем непосредном окружењу, мишљења сам да би тај акт само ствари закомпликовао. У нашем окружењу видели би га као изнуђен и неискрен потез. А у самој Србији, он би произвео нове поделе. Нити би ми начисто били сами са собом, нити би се ишта у очима наших комшија променило.

Сребреница, као и остали злочини почињени у Словенији, Хрватској, БиХ, на КиМ, морају бити предмет разговора међу балканским народима. Макар ти разговори били и тешки, и дуги, и мучни. То је мање правно и политичко питање, а више морално. И само ако ову ствар тако посматрамо, можемо бити ближе истини.

А истина нам је потребна, како не би и даље имали ситуацију у балканским друштвима, где се сви народи сматрају жртвама неправди. Где сви мисле да су управо они највеће жртве, а други највећи злочинци.

Војници су увек нечија деца, чак и када су професионалци под уговором

Био сам пре неколико дана у Подгорици на телевизији „Ин”. Звао ме је господин Саво Кентера, председник Атлантског савета Црне Горе. И код њих је тема улазак, или неулазак у НАТО актуелна. Јавност Црне Горе није за улазак у НАТО.

„Не брини”, рече ми Саво, „имамо механизме да јавност буде за НАТО”.

„Добро”, кажем му ја, „ви сте у Црној Гори ипак у нешто другачијој ситуацији, немате проблем Косова, имаћу у ТВ емисији разумевање за вашу специфичну позицију”.

„А не, ти треба да оштро нападнеш све нас који желимо да Црна Гора уђе у НАТО. Јер нама онда на Западу цена расте, ми онда морамо много више да радимо. А ко ради тај и зарађује. Капираш брате?”

„Чекај Саво, јер ви хоћете да Црна Гора што пре уђе у НАТО или нећете?”

„Да ли си нормалан, па што бисмо онда после ми радили?”

Кад боље размислим, Саво је у праву, заправо, ја помажем и „српским Савама” да лепо живе. Од чега немам никакве користи.

Дакле, ових дана један „српски Саво”, овде у Београду, изнео је своје тезе у прилог уласку Србије у НАТО. Не бих се овде бавио могућом продајом српске хране, ципела, посуђа и ћебади за потребе НАТО-а, о камионима да и не говоримо, јер првих пет нових домаћих камиона за потребе војске тек треба да добијемо. Елем, „српски Саво”, који није баш младић, а који се пре 2000. године никада није јављао по било којем питању о НАТО-у, одједном је експерт за НАТО. Успут, ту су били и неки савети у вези са продајом вишкова наших војних некретнина.

Елем, „српски Саво” каже да наша деца неће гинути у Авганистану, јер од 2011. неће ићи у војску. Војници су увек нечија деца, чак и када су професионалци под уговором, но слажем се да наша деца неће ићи у Авганистан. Јер за 2011. Американци су већ најавили и одлазак из Авганистана. Изгубљен рат, у који нема смисла да се иде последњи.

Тада, 1997. године, и Русија и НАТО су повукли „црвене линије” које ни једна ни друга страна не смеју да пређу.

За Москву то значи да ниједна бивша совјетска република не може постати чланица НАТО-а.

Москва је касније управо у вези са тим и преварена, балтичке земље ушле су у НАТО, а НАТО је отворио и војне базе у Мађарској, Бугарској и Румунији.

Друга теза нашег српског Саве јесте „да у овом тренутку Русија има далеко боље односе са НАТО-ом него ми, да је активнија од нас у Партнерству за мир и да је комитет НАТО – Русија врло активан, и да би наши грађани били изненађени чињеницама о њиховој сарадњи”. Мерити активност Русије и Србије у Партнерству за мир напросто је смешно, јер огромне су разлике у величини војних буџета и војске. Оно што може Русија, не може и Србија. Примарни интерес Русије и САД јесте спречавање случајног избијања нуклеарног рата и нормално је да око тога постоје интензивне консултације и везе. „Темељни акт о међусобним односима, сарадњи и безбедности” између НАТО-а и Русије из маја 1997. био је за Москву слаба компензација за ширење НАТО-а на земље некадашњег Варшавског уговора. Оснивачки акт је имао преамбулу у четири дела, у. „војној димензији” односа, НАТО потврђује „да нема намеру ни план за размештање нуклеарног оружја на територији будућих источноевропских чланица, као ни за смештање нуклеарних складишта, да нема никакву потребу за трајно размештање значајних борбених снага на територији будућих чланица”. Тада, 1997. године, и Русија и НАТО су повукли „црвене линије” које ни једна ни друга страна не смеју да пређу. За Москву то значи да ниједна бивша совјетска република не може постати чланица НАТО-а.

У време хладног рата САД су имале више хиљада комада атомског оружја у 15 држава света, на Исланду и у Мароку без знања њихових лидера.

Француска није знала да су јој Американци у тада француском Мароку између 1954. и 1956. тајно сместили атомске бомбе.

Влада Исланда није била свесна присуства америчког атомског оружја на Исланду.

Године 1994. САД су признале да су тајно држале нуклеарно оружје од 1958. до 1965. у бази Тула на Гренланду, делу територије Данске која се увек залагала против атомског наоружања. Био је то политички скандал у Данској зван „Тулагејт”.

Москва је касније управо у вези са тим и преварена, балтичке земље ушле су у НАТО, а НАТО је отворио и војне базе у Мађарској, Бугарској и Румунији. Комитет НАТО – Русија у Бриселу није отишао даље од посматрача, дискретне обавештајне активности и необавезног разговора уз вотку.

И коначно, питање атомског оружја у земљама НАТО-а. У време хладног рата САД су имале више хиљада комада атомског оружја у 15 држава света, на Исланду и у Мароку без знања њихових лидера, написао је још Валтер Пинкус у „Вашингтон посту” од 20. октобра 1999. Француска није знала да су јој Американци у тада француском Мароку између 1954. и 1956. тајно сместили атомске бомбе. Мароко је био француски и шпански протекторат, о бомбама није знао ни Мадрид.

„Влада Исланда није била свесна присуства америчког атомског оружја на Исланду”, гласила је изјава Фридрика Џонсона, првог секретара амбасаде Исланда у САД за „Вашингтон пост” од 20. 10. 1999.

Године 1994. САД су признале да су тајно држале нуклеарно оружје од 1958. до 1965. у бази Тула на Гренланду, делу територије Данске која се увек залагала против атомског наоружања. Био је то политички скандал у Данској зван „Тулагејт”.

До сада се у проценама полазило од 180 комада атомског оружја у 13 ваздухопловних база у седам европских држава НАТО-а. Руководилац Информативног центра за трансатлантску безбедност у Берлину, Отфрид Насауер потврдио је у разговору за „Берлинер цајтунг” од 30. маја 2001. да су капацитети тих база предвиђени за 360 атомских бомби типа Б-61, а у још четири резервне базе до 66 додатних атомских бомби и да ће те базе бити оперативне до 2018. године.

Ипак, НАТО би Србији вероватно оставио слободу да сама одлучи хоће ли дозволити ускладиштење нуклеарног оружја на својој територији или неће. Јер, Саво ће се побринути да нас у то и убеди.

Са задовољством.

Политика, 23. 1. 2010.