10 – Како да се погледамо у очи кад смо два ока у глави?

9 – Из пропагандног рата излазимо као морални победници.

8 – Док победници пишу историју, побеђени се наоружавају.

7 – Срећом, од оних који нам отимају земљу добили смо гаранције да то није
усмерено против нас.

6 – Пре Слобе нисмо имали ништа, а онда смо све продали на тендеру.

5 – Не дирајте тајкуне, они су наше једино богатство.

4 – Не укидајте визе. То су једине олакшице које још имамо.

3 – Што cмо ближи ЕУ, све је више непремостивих граница.

2 – Европска унија нам гледа кроз прсте. Зато нам и не виде земљу у целини.

1 – Европа нема алтернативу: Косово је Србија!

Србија је морала да има иницијативу и да стално држи отвореним дијалог са ЕУ око важног питања као што је Косово. Уместо тога, садашња власт је напустила дијалог и побегла у јефтину демагогију како никада неће признати Косово, каже Војислав Коштуница, председник Демократске странке Србије, у разговору за Данас.

С ким сте разговарали у Бону, на конгресу Европске народне партије (ЕПП), и какве су поруке том приликом размењене?

Коштуница: Дводневни конгрес је био добра прилика за бројне билатералне разговоре са странкама које припадају ЕПП, као и са самим руководством ЕПП. Наш интерес је био да на основу снажних аргумената које имамо у рукама покрећемо сва она питања која у односима Србије и ЕУ треба решити сагласно нашим националним и државним интересима, као што то чине и све друге државе. Такво је и питање Косова, јер је ваљда први и главни циљ сваке државе да сачува своју територију и своје међународне границе.

Да ли је ваша порука из Бона, да је Србији место у ЕУ, извесно ублажавање ваших досадашњих ставова о европској интеграцији Србије?

Очигледно је да постоји сукоб интереса између ЕУ и Србије око Косова и да је интерес ЕУ независно Косово, а да је наш природни интерес очување целовитости земље.

Ако у међународним односима не браните своју државу, можете бити сигурни да неко други то сигурно неће учинити уместо вас.

Уместо тога садашња власт је напустила дијалог и побегла у јефтину демагогију како никада неће признати Косово.

Коштуница: У последњих десет година заступам доследну политику према ЕУ која је заснована и полази од наших државних и националних интереса. Ту се ниједно слово од моје политике није променило. Представници садашње власти су направили велику грешку када су без озбиљног дијалога, тачније речено без икаквог дијалога са Бриселом потписали ССП, и то малтене истог дана када је већина држава чланица ЕУ признала Косово. Поред тога потписани ССП је аутоматски суспендован, што очигледно значи да је било довољно времена да отворимо преговоре са ЕУ о нашим међусобним односима и да заједнички тражимо решење за Косово. Видели смо како се Чешка и Ирска боре за своје државне и националне интересе, а суштина је да држите отвореним дијалог са ЕУ све док се не пронађе прихватљиво решење.

Да ли и даље мислите да ЕУ од Србије отима Косово?

Коштуница: Морамо поћи од нас самих и од тога да је садашња власт својом погрешном и површном политиком прихватила Еулекс и тиме фактички на све пристала. Очигледно је да постоји сукоб интереса између ЕУ и Србије око Косова и да је интерес ЕУ независно Косово, а да је наш природни интерес очување целовитости земље. Ако у међународним односима не браните своју државу, можете бити сигурни да неко други то сигурно неће учинити уместо вас. Србија је морала да има иницијативу и да стално држи отвореним дијалог са ЕУ око важног питања као што је Косово. Уместо тога садашња власт је напустила дијалог и побегла у јефтину демагогију како никада неће признати Косово. Озбиљна влада не сме да бежи од сталног дијалога са ЕУ у коме износи снажне аргументе да је целовитој Србији место у ЕУ и да истовремено критикује сваки потез који је противан нашим легитимним националним интересима.

Како оцењујете иницијативу Велимира Илића о обједињавању опозиције, с Томиславом Николићем и СНС на челу, у циљу расписивања превремених избора?

Грађани једва састављају крај са крајем и социјална криза се продубљује, а нови подаци указују да је већ 70.000 фирми у блокади.

Експерти који су проевропски оријентисани процењују да би Србија могла 2020. године да уђе у ЕУ.

Грађани до тада морају да преживе и пронађу посао за одржавање својих породица.

Коштуница: Не само опозиција него пре свега грађани хоће промене у Србији, јер је стање у земљи изузетно тешко и сваким даном постаје све горе. Одговорност за ову агонију је на Влади која очигледно нема снаге и нема никакву политику да се носи са све већим и тежим изазовима са којима се Србија суочава. Све опозиционе странке треба заједнички да раде на расписивању избора како би грађани дали свој суд ко треба да води Србију и извуче је из ове дубоке кризе.

Шта ће ДСС тражити од СНС у преговорима о формирању власти на Вождовцу? На којим ћете питањима, али и позицијама, инсистирати?

Коштуница: То је тема о којој ће подробно разговарати градски одбори. Најважније је да се формира општинска власт и ради у интересу Вождовца, јер је макар за ту општину било више него довољно избора.

На која питања би уједињена опозиција морала да стави акценат? Колико би за вас била прихватљива јасна проевропска платформа опозиције?

Коштуница: Пошто грађани једва састављају крај са крајем и социјална криза се продубљује, а нови подаци указују да је већ 70.000 фирми у блокади, уверен сам да је тежак реални живот у Србији и излазак земље из кризе најпрече питање за све политичке странке. Експерти који су проевропски оријентисани процењују да би Србија могла 2020. године да уђе у ЕУ. Грађани до тада морају да преживе и пронађу посао за одржавање својих породица. Дотле одговорна влада треба да води стални дијалог са ЕУ о проналажењу решења да целовита Србија заузме своје место у ЕУ.

Данас, 11. 12. 2009.

Војислав Коштуница је члан Управног одбора Фонда Слободан Јовановић

За разлику од Немачке и Турске, власт у Србији маркетиншки произведеном илузијом о лидерству на Балкану прикрива ерозију националног и државног интереса. Када би Србија заиста била лидер у региону, она би примењивала исту стратегију као Немачка или Турска. Ако већ не у односу на све земље у региону које имају културну блискост, онда бар у односу на делове српског народа у тим земљама. Таква стратегија је, међутим, Србији изричито забрањена. Сваки покушај заштите права Срба у суседним државама означава се као великосрпски експанзионизам, а њено право на одбрану државног суверенитета на целокупној територији чак се криминализује.Последњих двадесет година Срби драматично покушавају да артикулишу своје национално питање. На жалост, тешко и, бар засад, безуспешно. Пре двадесет година, срушен је Берлински зид и Немачка се ујединила. На двадесету годишњицу изведен је и у Београду пригодан перформанс. Danke Deutschland певало се деведесетих година у Загребу, а ехо те песме лебдео је и Београдом као да смо и сами нешто добили. Необично када се зна да је уједињењем Немачке и уз њену помоћ започео распад Југославије и тешка драма српског народа.

Но председник Србије Тадић имао је за ту прилику занимљиво објашњење. Са приметним заносом рекао је да „дан када је пао Берлински зид није означио само нови почетак у великој немачкој историји, већ је учинио могућим европско уједињење, најважнији пројекат у новијој светској историји”. Потом додао: „Храброшћу и преданошћу грађана Немачке остварен је историјски сан о уједињењу, а визија јединствене Европе и даље живи. Нама је подршка пријатељске Немачке на европском путу од непроцењиве важности, а јака и стабилна Србија, чланица Европске уније, биће залог бољег живота њених грађана, али и темељ стабилности западног Балкана, што представља и заједнички европски интерес.” Истоверемено, међутим, док је председник Србије славио јубилеј немачког уједињења, у Новом Саду су посланици Скупштине Војводине усвојили предлог покрајинског Статута, као први чин „Цобеловог сценарија” и „сна о разједињењу”, чиме Србија није постала ни јача ни стабилнија. Да ли је председник Тадић хтео, у ствари, да каже како је за Немачку добро када се уједини, а за Србију када се разједини? Европа је изнад свега?!

Немачка, као водећа европска земља, заиста јесте узоран пример успешне заштите државних и националних интереса од које бисмо могли да научимо много. Посебно када имамо на уму често истицану намеру нашег државног вођства да Србија постане лидер на Балкану. Међутим, наше маркетиншко лидерство представља супротност правом вођству какво је немачко. Док се Немачка уједињује и наступа као стварно јака и стабилна држава, Србија своју „снагу и стабилност” види у фрагментацији која је баш подржана од Немачке. Како истиче наш водећи историчар Милорад Екмечић: „(Н)емачка влада финансира организације (FUEV, EZM), институте и пројекте који се баве проблемима мањина (њиховом трансформацијом у ‘етничке заједнице’) и подстичу унутрашње одвајање и територијалне аутономије у другим државама.” У складу са тиме, замишљено је да и Војводина буде један од еврорегиона, а сам тај пројект води “Друштво југоисточне Европе” из Минхена, који финансира немачка влада. У коначном, Немачка би се, каже Екмечић, могла ујединити са новоствореним регијама и контролисати више од 190 милиона становника у средњој и југоисточној Европи и тако поново постати велика сила. Шта ту Србија има да слави, када је немачки државни пројект по својим циљевима и методама потпуно супротан српском државном и националном пројекту, посебно када се има у виду да је Немачка активно учествовала у разбијању СФРЈ, СРЈ, сецесији Косова и Метохије и „регионализацији” Војводине?

Oд 1997. године све водеће политичке странке у Републици Српској учествују у преношењу надлежности Републике Српске на Босну и Херцеговину.

Сâм Додик је изјавио да су од Републике Српске отете 54 надлежености.
Но ни то није довољно.
Циљ је да се Република Српска потпуно стави под контролу централне власти у Сарајеву што потврђује и „бутмирски пројект” иза кога стоје САД и НАТО.

Друга значајна земља која показује све видљивије аспирације према Балкану јесте Турска, о чему је недавно у Сарајеву министар спољних послова Турске недвосмислено говорио. Он је понудио пројекцију у којој Балкан може постати или „центар светске историје” или „жртва светског надметања и територија друге силе”. Позивајући се на „златно доба Балкана” од 15. до 20. века, када је Турска њиме владала, он најављује да је дошло време за „поновно уједињење” Балкана под турским вођством. Турска ће обновити отомански Балкан на основу отоманског наслеђа. „Укратко, наша историја је заједничка. Наша судбина је заједничка. Наша будућност је заједничка. И попут 16. века, успона отоманског Балкана, као центра светске политике, направићемо Балкан, Кавказ, Средњи исток, заједно с Турском, центром светске политике у будућности. То је циљ турске спољне политике и ми ћемо то постићи. Ми ћемо реинтегрисати балкански регион, ми ћемо реинтегрисати Средњи исток, ми ћемо реинтегрисати Кавказ на овим принципима регионалног и светског мира не само за све нас, него за цело човечанство.” – истакао је Давутоглу. При томе, Турска има на Балкану своје фаворите. За њу је територијални интегритет Босне и Херцеговине једнако важан као и територијални интегритет Турске. „И ми смо сигурни да је Сарајево наше! Када кажем да је Анадолија ваша, ако желите да дођете, дођите! Али, ми желимо да ви будете сигурни овде као власници Сарајева и Босне и Херцеговине. Оно што се дешава у Босни и Херцеговини је наша одговорност.” – рекао је турски министар. На све то српско руководство је одговорило да је Србија веома заинтересована за унапређење односа са Турском, која је стратешки важан политички и економски партнер наше земље.

За разлику од Немачке и Турске, власт у Србији маркетиншки произведеном илузијом о лидерству на Балкану прикрива ерозију националног и државног интереса.

За разлику од Немачке и Турске, власт у Србији маркетиншки произведеном илузијом о лидерству на Балкану прикрива ерозију националног и државног интереса. Када би Србија заиста била лидер у региону, она би примењивала исту стратегију као Немачка или Турска. Ако већ не у односу на све земље у региону које имају културну блискост, онда бар у односу на делове српског народа у тим земљама. Таква стратегија је, међутим, Србији изричито забрањена. Сваки покушај заштите права Срба у суседним државама означава се као великосрпски експанзионизам, а њено право на одбрану државног суверенитета на целокупној територији чак се криминализује. Забрана заштите права и интереса Србије и српског народа у складу са стратегијом коју воде немачка или турска државна политика није само реторичка него и војна, у чему немачка војска у саставу НАТО-а има значајну улогу, све до присуства на територији Србије.

О америчком присуству и начину заштите националних интереса широм света па и на Балкану не треба посебно ни говорити. Разбијање јужнословенске, затим српске државе, бомбардовање Републике Српске, етничко чишћење Срба у Хрватској, агресија на СРЈ, односно Србију, протеривање Срба са Косова и Метохије и сецесија Косова, као и последњи покушаји унитаризације Босне и Херцеговине и одузимање последњих државних надлежности Републике Српске одвијали су се као пројект под непосредном контролом САД. Не улазећи у то колико су националне политике Немачке, Турске и САД међусобно партнерске а колико супарничке, постоји тачка пресека у којој се кристалишу њихови заједнички интерeси. То је НАТО. За Србију је од суштинске важности његово присуство у региону.

Приликом потписивања оквирног споразума о ступању Србије у Партнерство за мир, 14. децембра 2006. године, председник Србије Борис Тадић изјавио је у седишту НАТО-а да овај споразум представља „само први корак у процесу који ће кулминирати потпуном интеграцијом региона у НАТО“.

Присуство НАТО-а као војне организације у региону, које се уз то оправдава потребом обуздавања српске политике, упућује на то да је српско национално питање и безбедносно питање. Због тога је за Србе изузетно важно у каквом безбедносном простору живе. Да ли под окриљем НАТО-а, изван ове војне алијансе, или подељено – делом у границама НАТО-а, а делом као војно неутрални. Са те тачке гледишта важан је не само однос Србије према уласку у НАТО него и однос делова српског народа који не живе у Србији, посебно онај део који има елементе државности као што је Република Српска. С обзиром на то да је безбедносна политика Србије званично опредељена за војну неутралност, укључење Босне и Херцеговине у НАТО довело би до тога да Срби у Србији и у Републици Српској, односно Босни и Херцеговини, припадају различитим безбедносним системима.

Према јавним иступањима, видљиво је да политичка елита и у Србији и у Републици Српској верује како је НАТО добар оквир за заштиту српских националних интереса, што се непрекидно потврђује већ неколико година. Приликом потписивања оквирног споразума о ступању Србије у Партнерство за мир, 14. децембра 2006. године, председник Србије Борис Тадић изјавио је у седишту НАТО-а да овај споразум представља „само први корак у процесу који ће кулминирати потпуном интеграцијом региона у НАТО”. Премда је укључење Србије у НАТО премештено у неодређену будућност, то опредељење никада није суштински доведено у питање, чак ни онда када је усвојена резолуција о војној неутралности у Скупштини Србије.

Премијер Додик је изјавио 18. новембра 2009. године у интервјуу РТС да не треба заустављати Босну и Херцеговину ка чланству у НАТО. „Република Српска и Србија имају много приговора, јер нас је НАТО бомбардовао осиромашеним уранијумом и сви наши јауци о томе и тражење истине не пролазе. Али, можда је интересантно да једног дана, када Босна и Херцеговина постане члан НАТО-а, поставимо то питање.” Та изјава се слаже са претходном од 6. јуна 2009. године поводом Бајденове посете. „Он (Бајден) је тражио мој став везано за НАТО. Ја сам рекао да ми немамо ништа против НАТО-а и да сам ја спреман да истог тренутка потпишем учлањење Босне и Херцеговине у НАТО.” – рекао је Додик.

Вук Јеремић је 22. октобра после разговора са премијером Додиком „истакао да је Србија спремна да помогне Босни и Херцеговини на њеном путу ка евроатлантским интеграцијама.“

О уласку Републике Српске у НАТО Тадић је 25. маја 2009. године после разговора са Небојшом Радмановићем, председавајућим Председништва Босне и Херцеговине, рекао: „Учлањење у ЕУ и НАТО је заједнички интерес свих политичких чинилаца у Босни и Херцеговини и Србија подржава и једно и друго опредељење.” У складу са тиме је и изјава коју је, према веб-сајту Председника Републике Србије, дао у Новом Саду 20. јуна 2009, да Србија „подржава Босну и Херцеговину и у процесу европских и евроатлантских интеграција.” На састанку са представницима парламентарних странака из Републике Српске, који је 16. октобра 2009. године одржан у Београду, нагласио је да би било корисно да се кроз бутмирске преговоре дође до компромисног решења које би Босну и Херцеговину водило напред ка евроатланским интеграцијама. А према веб-сајту Владе Републике Србије, министар спољних послова Србије Вук Јеремић је 22. октобра после разговора са премијером Додиком „истакао да је Србија спремна да помогне Босни и Херцеговини на њеном путу ка евроатлантским интеграцијама.”

Видљиво је свакоме да је подршка уласку Републике Српске у НАТО усаглашена између Београда и Бања Луке. Једина задршка за политички врх Републике Српске односи се на то да ли ће улазак у НАТО бити условљен унитаризацијом Босне и Херцеговине. На упозорење да је генерални секретар НАТО Андерсон Фог Расмусен поставио промене Устава Босне и Херцеговине као један од услова за прикључење Алијанси, Небојша Радмановић, председник Председништва Босне и Херцеговине, изјавио је 28. септембра 2009. године. „(Н)ећемо гласати за улазак Босне и Херцеговине у ову алијансу ако услов за то буде промена устава и начина одлучивања у заједничким органима.” Али о томе се све мање говори, док се, са друге стране, намеће уврење да је НАТО, ипак, најбољи гарант очувања Републике Српске! Премијер Додик изјавио је 27. новембра 2009. године: „За Србе је од виталног националног интереса да се спријече било какве могућности насиља на овом простору и очува Република Српска у постојећи територијално-политичким границама с правима која има, а то сигурно можемо урадити уласком у НАТО”.

Да ли је заиста тако? „Бутмирски процес”, укључење у НАТО и унитаризација Босне и Херцеговине представљају и по сведочењу руководства Републике Српске амерички пројект чије је прихватање праћено озбиљним спољним притисцима. Може ли онда НАТО бити гарант државности Републике Српске и препрека унитаризацији Босне и Херцеговине? Да ли је оправдано поверење политичког врха у Србији и Републици Српској у НАТО? Негативан одговор намеће досадашње искуство.

На путу од Дејтона до Бутмира, две војне базе НАТО-а, Република Српска би од конфедералне јединице требало да се утопи у унитарну Босну и Херцеговину.

Чињенице говоре да ни после рушења Милошевића и успостављања нових власти у СРЈ, Србији и Републици Српској, које су на самом Западу назване демократским, није престао притисак да се, са једне стране, настави са цепањем СРЈ и Србије, и да се, са друге стране, појачају напори ка унитаризацији Босне и Херцеговине. Резолуција 1244 СБ УН, којом се гарантује суверенитет Србије на целој територији, употребљена је у произвољној интерпретацији НАТО-земаља као основ за сецесију Косова, коју су те земље одмах и признале. Наметнута је и прихваћена мисија ЕУЛЕКС-а која успоставља правни поредак „независне државе” Косово. Донет је Статут АП Војводине који отвара могућност федерализације Србије. Под притиском НАТО-земаља, од 1997. године све водеће политичке странке у Републици Српској учествују у преношењу надлежности Републике Српске на Босну и Херцеговину. Сâм Додик је изјавио да су од Републике Српске отете 54 надлежености. Но ни то није довољно. Циљ је да се Република Српска потпуно стави под контролу централне власти у Сарајеву што потврђује и „бутмирски пројект” иза кога стоје САД и НАТО. На путу од Дејтона до Бутмира, две војне базе НАТО-а, Република Српска би од конфедералне јединице требало да се утопи у унитарну Босну и Херцеговину.

Формула НАТО-земаља по којој су добре и „регионализација” Србије и унитаризација Босне и Херцеговине, односно формула фрагментације српског националног питања, говори о томе да НАТО за Србију није предвидео никакву улогу лидера у региону него је посматра у контексту остварења националних интереса својих чланица. Свако супротстављање тако дефинисаној улози Србије изазива политичку и моралну дисквалификацију. Произлази да меру демократског опредељења српских политичара представља њихова спремност да се повинују диктату политике утицајнијих чланица НАТО-а. Демократски исказана воља народа је добродошла ако је у складу са њиховим интересима. У противном је не треба ни консултовати.

Ахмет Давутоглу, министар спољних послова Турске:

“Ми ћемо реинтегрисати балкански регион, ми ћемо реинтегрисати Средњи исток, ми ћемо реинтегрисати Кавказ на овим принципима регионалног и светског мира не само за све нас, него за цело човечанство.”

То најбоље показује питање референдума поводом уласка Републике Српске у НАТО. Коштуничино писмо премијеру Додику у коме је изнето мишљење да у Републици Српској треба расписати референдум о њеном уласку у НАТО, Тадић је одмах назвао мешањем у унутрашње ствари Босне и Херцеговине. Извршни секретар Додикове странке Рајко Васић рекао је 6. јуна 2009. године да не треба организовати референдум о уласку у НАТО и да Република Српска и Босна и Херцеговина имају легално, демократски и уставно изабране органе који могу о томе да одлучују. Тадић је крајем јуна прецизирао да одлуку у којем правцу иде Република Српска доносе легитимно изабрани представници грађана Републике Српске, а у коме правцу иде Босна и Херцеговина одлучују сви грађани Босне и Херцеговине. Када је политички врх Републике Српске под притиском јавности, која је против уласка у НАТО, на заједничком састанку 28. септембра 2009. године, изнео став да није искључено да се у Републици Српској спроведе референдум о уласку у НАТО, Небојша Радмановић је одмах релативизовао тај став казавши „да референдум није јасна опција већ да његово одржавање зависи од одлуке ентитетског парламента”. О њему се говори крајње условно. Све то наводи на закључак да између политичког руководства у Србији и Републици Српској постоји усаглашена одлука да Република Српска уђе у НАТО, при чему се питање референдума потискује сасвим у други план.

Ово раздвајање одлуке политичког врха од воље грађана произлази из тога што су грађани Републике Српске, за разлику од политичког руководства, уверени да НАТО не само да није гарант Републике Српске него да представља за њу највећу опасност. Здрав разум на коме почива такво уверење грађана налази своје утемељење у јасним чињеницама. Под притиском НАТО-земаља одвија се непрекидан процес укидања дејтонских надлежности Републике Српске и унитаризације Босне и Херцеговине, што потврђују и последњи покушаји да се увежу промене Устава Босне и Херцеговине и улазак у НАТО. Било је врло тешко очувати бар неке од дејтонских надлежности Републике Српске док Босна и Херцеговина није била у НАТО-у. Оправдано се може претпоставити да ће у НАТО-у, који и стоји иза пројекта унитаризације Босне и Херцеговине, то бити практично немогућно. Шта Србија као гарант Дејтонског споразума, или било ко други, може учинити у погледу заштите статуса Републике Српске у оквиру једне чланице НАТО-а? Практично ништа! Немогуће је да тога није свестан и политички врх и у Србији и у Републици Српској.

У ствари, улазак Републике Српске у НАТО може имати смисла само са становишта да је стратешки циљ и Србије укључење у тај војни савез. Подршка Србије „евроатланским интеграцијама” Босне и Херцеговине представља још један доказ да је и политички врх Србија опредељен за тај циљ, упркос томе што народ ни у Србији ни Републици Српској не види НАТО као гаранта својих легитимних државних и националних права и интереса.

Ако НАТО није гарант очувања Републике Српске и државног суверенитета Србије на целој територији и ако за политички врх нема друге алтернативе осим чланства у НАТО-у, онда се само по себи намеће питање шта су за тај политички врх државни и национални интереси? Ако су то „евроатланске интеграције”, без обзира на то да ли ће их Србија дочекати као подељена или окрњена и без обзира на то да ли ће у НАТО-у бити укинута Република Српска, онда то може само да значи да је политички врх радикално редефинисао српско национално питање.

Магазин Печат, Бр. 93

Миле Савић је директор канцеларије Фонда Слободан Јовановић

Као доскорашњи агенцијски дописник из Брисела позван сам ове недеље на опроштајни пријем Високог комесара за спољне послове и безбедност Европске уније Хавијера Солане. Нисам отишао. Не само зато што нисам био у Бриселу. Бонтон ме учи да када одете на такав догађај ономе ко одлази пожелите успешан наставак каријере. У неку руку, то значи и одавање признања и поштовања према његовој досадашњој каријери. То нисам могао да учиним. Нисам Борис Тадић.

Тадић је, дан пре пријема, последњег радног дана стигао у посету Солани и силно га обрадовао. То је већ трећи пут у последњих годину и по дана да председник Србије одушеви Солану. Негде средином априла 2008. године, згрануо сам се када сам у Европском парламенту чуо обраћање Солане, који је у јеку предизборне кампање за парламентарне изборе у Србији изјавио да ће учинити све да се потпише Споразум о стабилизацији и придруживању (С С П) пре избора 11. маја да би победио Тадић а изгубио тада прокажени Томислав Николић.

“Хоћу да 10. маја увече заспим и да ми савест буде чиста да смо урадили све што смо могли, а не да се пробудим 12. маја и да увидим да смо могли да урадимо више… Позивам све да размисле о овоме … ако Николић победи, Младић се неће наћи у Хагу и зато морамо да учинимо све што можемо”, изјавио је тада Солана Спољнополитичком одбору ЕП.

Велика љубав између Тадића и Солане настала је на рушевинама државне заједнице Србије и Црне Горе, након што се председник Србије супроставио премијеру Војиславу Коштуници у његовој намери да, пре признавања референдумских резултата, до краја рашчисти све прљаве работе које “некако” није уочио Соланин изасланик Мирослав Лајчак.

Уз огромне лобистичке напоре, Солана је издејствовао потписивање ССП и отворио врата изборној победи његовог пулена.

Председник Србије му је вратио пар месеци касније, када је дао зелено светло за размештање Еулекса, најамбициозније мисије у историји ЕУ, под директном контролом самог Солане, а по плану Соланиног изабраника на место посредника у преговорима о статусу Косова и Метохије – Мартија Ахтисарија.

Велика љубав између Тадића и Солане настала је на рушевинама државне заједнице Србије и Црне Горе, након што се председник Србије супроставио премијеру Војиславу Коштуници у његовој намери да, пре признавања референдумских резултата, до краја рашчишти све прљаве работе које “некако” није уочио Соланин изасланик Мирослав Лајчак.

Ту блискост није могла да наруши ни чињеница да је управо Соланин кабинет за западни Балкан – а пре свега директор тог кабинета Штефан Лене – био коаутор Ахтисаријевог плана и један од његових кључних промотера.

Соланин кабинет је коаутор и мутне тезе о одвојености питања статуса Косова и интеграција у ЕУ – односно о томе како без обзира што се из Брисела координира једнострана декларација о независности косовских Албанаца, то не би требало да угрози “европску будућност Србије” – тезе која је касније претворена у маркетиншку крилатицу Демократске странке “И Косово и ЕУ”.

О томе је сам Лене нешто касније рекао: “Спремни смо да дамо статус кандидата Србији али нећемо тражити да формално признаје Косово јер не желимо да јој у овом тренутку нанесемо превише бола. Кад-тад свих 27 држава ЕУ ће признати независност Косова. Уколико Србија уђе пре Косова – што се и очекује – онда ћемо гледати на креативан приступ заснован на предлогу Волфганга Ишингера о « две Немачке ». То је « договор о неслагању» по правном питању, уз договор о сарадњи. То ће Србе припремити за реалност.”

Шта још рећи о Солани? Речи ? Не, довољне су ми слике у глави. Слике деце која горе пред мојим очима широм Косова и Метохије, унакажене бомбама које је он, као генерални секретар НАТО-а, послао на Србију пре десет година.

Знао сам да бих Солани на његовој опроштајној «журци » пожелео да их се сети. Знам да ће га прогањати. Ратни злочин не застарева. Макар у сну.

По Србији су још увек у обичају испраћаји у војску. Иако је српска војска толико разграђена и толико се, у име НАТО-модернизације, одаљила од сећања на њена херојска времена – обичаји су остали. Та догађања помало личе и на ону народну иронију: да ће пре умрети село него адет. Али да би доживљај овe године био комплетно урнебесан, ипак, су се потрудиле војне власти, наиме, одлазак децембарске класе изненада је одложен јер свињски грип „хара Србијом”. Можеш мислити како српски сељак, који је растао са причама о Кајмакчалану и Струганику, који замишља старог војводу Путника како  командује испод искрзане и крваве заставе, и који је, од своје беде, спреман да плати музику која ће му одгудити Марш на Дрину – можеш мислити, како он доживљава ту сумњиву свиленост.

Није се играти с народним обичајима. Они се перманентно модификују, али опстају у дубини народа а онда израњају отуд и нанова уређују савременост. Обичаји, те често незграпне појаве у модернизованом свету, испратили су или у историју или на сметлиште историје толике власти и такве владаре, знане и незнане министре, државне секретаре, начелнике, поручнике, трубаче и разводнике.

Био сам овог лета на Српском војном гробљу у Солуну. Свечана вечна туга! Кад гледате оне плоче с именима и беле крстове постројене као регрути – видите смрт младих људи. Многима се ни имена не знају. Сабласна смрт. Кад гледате оно што доносе посетиоци – посебно су упечатљиви скромни али с неком дубоком љубављу бирани знаци пажње средњошколских екскурзија  – видите да и у тој смрти има нечег узвишеног. Век касније имате утисак да су кандила ту треперила одувек! Смрт, страх и поштовање.

Ни Александар Македонски није својим војницима омогућио оно што српским ратницима може да омогући „наша власт” у сарадњи са миротворном организацијом којој је остало несрећно НАТО-име из „хладног” злог доба.

Ако се не деси нешто непредвиђено српски миш ће, трчкарајући за НАТО-слоном, протрести мостове изнад многих устајалих мочвара. Велика Србија ће се транспоновати у месечеве сребрне зраке и њене границе ће међити светли гробови српских легионара – где буду српски гробови, биће и српске земље.

Цео свет ће бити наш.

Али, не да ми се ни замислити како би се неки посетилац из српских земаља, у будућности, за непун век, осећао на меморијалном гробљу под Кандахаром… Ослобођени Авганистан је већ просперитетна држава у којој се о хероину може наћи само у бајкама, а фабрике производе био-чипове и перпетум-мобл летелице. А на мермерној плочи поред савршених вештачких ружа стоји: „Овде у миру почивају НАТО-легионари, српског рода, они који су умирали с Обаминим именом на уснама…”  А водич, објашњава нашим праунуцима како је то исти онај Барак који је добио Нобелову награду за мир, и то годину после непоткупљивог праведника Мартија Ахтисарија, који је попут Соломона разрешио „Косовски чвор” и донео Србима мир који су они деценијама очајнички тражили.

Или, како се ствари развијају, могао би се на истој туристичко-ходочасничкој рути наћи и Пјонгјанг, где би се ганутим српским посетиоцима описивала последња ноћ пред херојску битку за атомску централу (каква смешна технологија!) у којој су српски борци, свесни да ће само ретки преживети у цивилизацијском обрачуну с мрачним хордама зла, пркосно певали „Фрау Меркел, само реци, летећемо као меци…”

А при вишемесечној, крвавој опсади Владивостока српску елитну гарду посетио је славни ветеран Весли Кларк, који је гардистима признао да је искрено ценио отпор њихових очева у време кад су они били заведени од самог Сотоне, а кад се баш водила преломна, историјска кампања „Милосрдни анђео” за спас НАТО-а. Маршал Весли и маршал Шелтон су милосрдно показали разумевање за „заведеност” очева ове изузетне јединице. Речено је да је то најбољи пример како свако може да се придружи прогресу – само кад се потруди и прошлост и њене јунаке стави тамо где им  је место. Јер, било је то у оно страшно доба кад је српска војска била толико затуцана и нецивилизована да није уопште имала идеју да постане део НАТО-а! У исто време су пензионисани спин-мајстор Џејми Шеј и српски официри, на свечаном часу МПВ (морално-политичког васпитање), разматрали дела класика о новом праведном уређењу света – Бжежинског и Кисинџера.

Не, нећу да кажем да песнички испраћај чини смрт лаком, али да је искрено јавно саучествовање чини узвишенијом, нема сумње.

И дају жртви неки смисао – свакако виши од „шаке долара” накнаде, чак и ако се тог месеца исплаћује пуна накнада за бол ожалошћеној породици.

Ако наставим и даље да ређам асоцијације, читаоцу се може учинити да је ово хумористичко штиво. А прави љубитељи НАТО-а би ту могли наћи и злокобну иронију. Ипак, истина је да они који пажљиво слушају изјаве нашег министра одбране не морају ни да се питају да ли је ово могуће. Ако се добро сећамо, спремамо јединице за учешће у НАТО-операцијама (ваљда се оне још увек зову мировне), уводимо НАТО-стандарде, школујемо наше официре у НАТО академијама… али поштујемо „нашу неутралност”.

А кад једном кренемо, не треба зачудити ако преко Кандахара стигнемо до Каракаса. Јер „мировне операције” и „борба против тероризма” не могу стати до год на овом свету има „бандитских држава” и ал-каидичних организација свих боја које се данас прикривају у пограничним областима Авганистана и Пакистана, сутра су већ у Ирану, али не треба искључити ни Амазон, ни Макао; или како немо гледати угрожена људска права становништва на Тибету; а колико сутра, у овом динамичном свету пуном неправди, може изронити проблем чије решење не трпи одлагања у Арунчал Прадешу или Раџистану… Ако желимо „да припадамо породици цивилизованих народа”, тешко да нам може и пасти на памет да не учествујемо у тим историјским мисијама „стварања бољег света за нашу децу и унуке”. Према нашем министарству и генералштапским структурама, српска војска ће увек учествовати у „праведним одбрамбеним операцијама” (засад је глупо да се то зове рат, јер неуки народ може да помисли да се тамо и гине). Зар неко сме да у то сумња?!

Ни Александар Македонски није својим војницима омогућио оно што српским ратницима може да омогући „наша власт” у сарадњи са миротворном организацијом којој је остало несрећно НАТО-име из „хладног” злог доба. Ако се не деси нешто непредвиђено српски миш ће, трчкарајући за НАТО-слоном, протрести мостове изнад многих устајалих мочвара. Велика Србија ће се транспоновати у месечеве сребрне зраке и њене границе ће међити светли гробови српских легионара – где буду српски гробови, биће и српске земље. Цео свет ће бити наш. И наше власти неће допустити да се понови оно што су радили недемократски режими с ових простора – да Србе вољне да уче и примењују највише ратне вештине плаћају и обучавају велике војске и велике државе. Никакве „легије странаца” нам неће покварити наш циљ. Сад ћемо све сами. Достојанствено – па, нек кошта шта кошта. Мора се обезбедити „нашим момцима” да не гину као бесни пси легионарски. Нема замене томе да се умре под својом заставом, ма за чији интерес то било. Некад се гинуло за слободу, краља, отаџбину, за Тита маршала, команданта Дражу, млад мајора Ђуришића, али дошло је време да изађемо из тих уских оквира. Локал-патриотизму је одзвонило.

Модернизација војске ће подразумевати и нове песме на испраћају војника-професионалаца.  Чегар, Мишар, Дрина и Солун су део наше светле традиције, али тиме се више неће „смарати” младе супруге, сад већ правих НАТО-војника, и ситна деца истих. Стари родитељи ће у транзиционом периоду моћи да наруче и неку такву песму за себе, али  после, кад војник оде. Наша будућност (сад кад имамо и беле шенгенске дозволе за наградна путовања) биће много светлија. Као свећа на усамљеном гробу војника у  пустињи Гоби.

Једино не могу да замислим песника који „тихо као туга” опевава бол „херојеве мајке”. Не знам да ли су песме, какве смо ми учили напамет у школи, певане и за Алекснадрове фаланге које су освајале Далеке земље. /И стара рука, једина на свеијету,/најтоплија рука под звијездама ту је, /спушта се на злато, на мртвога сина, / да га још једном помилује./ Не знам да су такве песме писане и о мајкама америчких војника погинулих у Вијетнаму. Не, нећу да кажем да песнички испраћај чини смрт лаком, али да је искрено јавно саучествовање чини узвишенијом, нема сумње. И дају жртви неки смисао – свакако виши од „шаке долара” накнаде, чак и ако се тог месеца исплаћује пуна накнада за бол ожалошћеној породици.

Дебата пред Међународним судом правде (МСП) је поново поставила легалност једностраног проглашења независности Косова у срце пажње. Саветодавно мишљење се очекује у наредних шест месеци, а исход случаја ће имати важан утицај на статус Косова.

Уколико мишљење буде на страни Србије, порашће притисак у прилог наставку преговора. Уколико, пак, мишљење буде да је проглашење легално, тренутно заустављени процес признања добиће ветар у леђа.

Шта год да буде исход, он мора да буде испоштован од стране свих, и сва реторика косовских Албанаца о могућој нестабилности у случају неповољног мишљења мора одмах да престане.

Важност овог случаја, која се види кроз до сада највећи број земаља које износе своја мишљења пред МСП, издиже се далеко изнад западног Балкана и сеже до других мировних мисија УН и етничких група које теже независности.

У свом уводном говору пред МСП, Скендер Хисени, министар спољних послова Косова и шеф делегације “аутора једностраног проглашења независности” упозорио је да би наставак преговора био “изузетно негативан, и да би могао да изазове нове сукобе у региону”. Он је додао да је “независност неповратива и да ће таква и остати, не само зарад Косова, већ и зарад одрживог регионалног мира и стабилности, којима је независност Косова толико пуно допринела”. Оно што се може наслутити из Хисенијевих речи је претња обнављањем насиља и нестабилност уколико мишљење МСП не буде по вољи Приштине. Међународна заједница је, нарочито након нереда марта 2004. године, дуго толерисала овакве ставове, које су косовски Албанци често користили да би вршили притисак на међународну заједницу да би, на пример, укинула сопствену политику “стандарди пре статуса” из страха од обнављања насиља.

Мишљење МСП ће такође имати дубоке последице по мировне мисије УН широм света.
Говорећи о државама чији је пристанак неопходан за размештање трупа УН.

Инсистирање да независност Косова доприноси регионалном миру и стабилности у ствари крије разне вреле расправе које се тренутно одвијају широм западног Балкана. Поново се обнављају приче о могућој размени територија – на пример између севера Косова насељеног Србима и Прешевске долине у јужној Србији насељене Албанцима – што је алармантно, и могло би да има последице у Босни и Херцеговини и бившој југословенској републици Македонији. Независност Републике Српске је као неизбежну оценио Метју Периш, бивши главни правни саветник међународног супервизора дистрикта Брчко у Босни и Херцеговини. Овакве могућности би биле непојмљиве да није дошло до организације и признавања једностраног проглашења независности Косова.

У региону у којем супростављени захтеви за националним самоопредељењем већ дуго доводе до насилних међуетничких сукоба и фрагментације, пребацивање оваквих питања из политичког у правни домен представља позитиван развој који захтева ближу пажњу и могуће понављање. Као што је рекао министар спољних послова Србије Вук Јеремић, с овим случајем “Србија је створила нов модел за решавање етничких сукоба у 21. веку, бирајући миран и неконфронтирајући приступ”.

Иако мишљење МСП неће бити обавезујуће, имаће важне последице не само по Косово и западни Балкан, већ и по способност УН да одржи међународни мир и безбедност другде.

Мишљење МСП ће такође имати дубоке последице по мировне мисије УН широм света. Говорећи о државама чији је пристанак неопходан за размештање трупа УН, Андреас Цимерман, професор међународног јавног праву на Универзитету у Потсдаму, упозорио је да би “након косовског искуства, био опасан преседан уколико би те земље закључиле да је долазак мировних снага први корак ка сецесији кризног региона који тежи независности”.

Цимерманова забринутост је таква да је описао дебату пред МСП као “од највише важности за функционисање укупног система УН и његове способности да одржи и обнови међунардни мир и безбедност”.

Иако мишљење МСП неће бити обавезујуће, имаће важне последице не само по Косово и западни Балкан, већ и по способност УН да одржи међународни мир и безбедност другде. Претећи даљом нестабилношћу у случају неповољног исхода, Хисенијеве речи пред МСП имају за циљ да спрече расправу о могућим алтернативним решењима за питање Косова. Као што честе дебате о размени територија и даљим проглашењима независности показују, само решење за статус Косова које је обострано  прихватљиво свим странама биће у могућности да одржи дуготрајан мир и стабилност на западном Балкану и другде.

Иан Бенкрофт, Гардијан

Овако је дословно почео разговор између службенице и муштерије, која се нашла на шалтеру берлинске поште. Службеница, љубазна, коректна Немица, – код ње годинама предајем моје поштанске пошиљке, – очевидно изнервирана инзистирањем странке, у једном је тренутку мало повисила глас, али још увек у границама уљудности, и упитала: „Haben Sie mich verstanden? In welchem Staat befindet sich das Gebiet?” Да, логично питање: у којој се држави налази та област?

Тако сам, ето, и ја, који сам се налазио тек трећи по реду до шалтера, могао да јасно чујем тај разговор. Из свега сам разумео, да млади човек шаље писмо у Нови Сад и да је под државу написао само „Војводина”. Службеница му је извадила службени попис држава са којима немачка пошта одржава контакте и замолила „Војвођанина”, да јој јасно каже, на ком континенту се налази та држава. Ред је већ био прилично дуг, а муштерије, Немци, постајали су видно нервозни, јер ето, морају да губе време због „неке Војводине”. Све се, наравно, на концу ипак завршило тако, да је службеница испод речи „Vojvodina” дописала „Serbien”.

Тако је Војводина постала проблем не само за Србију, него, ево, и за Немачку пошту. У нашој штампи је последњих недеља и месеци много писано о том проблему. Са правом, јер је питање Војводине од прворазредног значаја за српски народ и државу. До сада је речено много паметних, добрих и тачних примедби на проблем везан за усвајање Статута Војводине, тако да није потребно да понављам што је већ речено.
Готово нико, међутим није поставио питање: чему уопште Војводина? Да ли сличан пример постоји у Европи? Одговор је јасан. Оваква аутономна покрајина постоји само у Србији.

Ми, грађани Републике Србије, са простора севера Србије, тачније са простора Аутономне покрајине Војводине и општина које се ослањају на њу, полазећи од наших загарантованих уставних права и слобода, Повеље Уједињених нација, Хелсиншке повеље и потрeбе да имамо јефтину, ефикасну и контролисану државну управу покрећемо иницијативу за укидање Аутономне покрајине Војводине и њених институција, – представља прави законити пут као остварења права српске већине на подручју Бачке, Баната и Срема.

Ово ме подсећа на дискусију, коју сам пратио у немачкој штампи поводом признања Косова од стране великог броја земљаља Еврпске уније. У неким дискусијама сам и сам учествовао. На моје питање: «Зашто је Немачка признала Косово?» обично сам од мојих немачких саговорника чуо следећи одговор: «То је изузетак и не може да се упореди са Абхазијом, Јужном Осетијом или Нагорним Карабахом.» На моје додатно питање: «У чему се састоји тај изузетак?», обично сам остао или без одговора, или би одговарали непрецизним појмовима, као «због недавне историје», и тако редом. Као да то не може да се каже и за све остале спорне границе и у Европи и свету! Једном словом, изгледа да се све своди на следећу тврдњу: једни аршини вреде за Србију, а други за остале државе Европе. Јер, са једнаким правом могле би да постоје «Војводине» и неколико европских држава. У Словачкој, рецимо, и бројчано и процентуално има више Мађара него у Србији. Ово се такође односи и на Румунију. Турака у Бугарској такође има више него Мађара у Србији. Па ипак, ниједна од тих држава нема «Војводину». А све ове земље су чланице Европске уније и НАТО-пакта. Није ми јасно, зашто наши политичари не инзистирају, да се проблем Војводине у Србији решава по европским стандардима. Коначно, «Србија жели у Европу», па зашто онда да службени Београд не захтева «европско решење за Војводину»?

Како гласи европско решење тог проблема? Хајде да видимо, што Мађари имају у Ердељу (у Румунији) и Словачкој? Нека Србија да њима та иста права, ни мање, али ни више од тога.

А шта тек да се каже за простор бивше Југославије? Почнимо од Словеније. Она је добила море и градове као Копар, Пиран и Изолу, који никада нису били словеначки. Они су то постали тек 1945 године, када су словеначки комунисти протерали домаће, аутохтоно, италијанско становништво. И сада један Јелко Кацин, – који је годинама води истакнуту антисрпску политику, – добија од српских власти могућност да говори у Београду, у Скупштини и поздравља посланике на три језика. Оставимо по страни колико тај чин представља мањак минималног самопоштовања од стране српског режима, питамо се: да ли тај исти Кацин у словеначком парламенту поздравља присутне на мађарском (у словеначком Прекомурју живи мађарска мањина) и италијанском са «Buon giorno!”?

Лик и дело тог словеначког политичара сјајно је описао један српски публициста: «Најпре је Јелко Кацин , на сва уста, сочно лагао о Србима. Онда је припремао нелегалну војску да се бори против Срба. Па је затим и ратовао са Србима. А сада, непуне две деценије касније, Европски парламент шаље баш њега као специјалног изасланика за Србију, који ће тој држави помоћи (или “помоћи”) на путу евроатлантских интеграција. Неко би можда помислио да је овакво Кациново понашање мало лицемерно. У крвавом распаду СФРЈ службовао је као словеначки министар информисања и одбране (дакле, директно је одговоран за Холмец и друге злочине над Србима). Али, он у томе не види ништа неморално. Чак другима дели лекције о дволичности. Погађате коме: Србима!… Кацин говори у име организације, која вас мртва хладна и без икаквог разлога (а камоли законског покрића) избомбардује и отме покрајину, а истовремено вам прича о великом пријатељству које осећа према вама… Касније је Кацин “појаснио” да није у питању гаф или провокација, већ да је испоштовао то што у српском парламенту има и Мађара и Албанаца. Његова тројезичност ипак је провидно дволична. Пошто ниједном госту не би пало на памет да се, на пример, у америчком Конгресу обрати присутнима на енглеском и арапском (а сигурно тамо има пореклом Арапа, макар међу помоћним особљем). У стилу некадашњег словеначког министра одбране, Кацин је овим безобразлуком стројевним маршем прегазио преко чињенице да је српски званичан језик ове државе. Самим тим и њеног парламента, који га је угостио. Од некога ко је пре скоро 20 година ратовао против ЈНА, а тај рат и добио и то врло ефикасно, очекивало би се да одавно не осећа никакву мржњу према Београду, нити потребу да га провоцира и понижава. Али, ако је Јелко Кацин, рекох, у нечему постојан и истрајан, онда је то његов однос према Србима». (Страхиња Богдановић: «Његово височанство Јелко Кацин». 25 нов. 09. http://www.nspm.rs).

Млади човек шаље писмо у Нови Сад и под држава је  написао само „Војводина”.
Службеница му је извадила службени попис држава са којима немачка пошта одржава контакте и замолила „Војвођанина”, да јој јасно каже, на ком континенту се налази та држава.
Ред је већ био прилично дуг, а муштерије, Немци, постајали су видно нервозни, јер ето, морају да губе време због „неке Војводине”.

Све се, наравно, на концу ипак завршило тако, да је службеница испод речи „Vojvodina” дописала „Serbien”.

Ово још у већој мери важи и за Хрватску. Далмација је тако вековима уживала широку аутономију док је била у саставу Млетачке републике, а касније и Аустрије. Славонија такође. Данас Далмација нема никакву аутономију. И нико у Европском парламенту да протестује због такве неправде.

Према Аустроугарском попису од године 1910, Срби су у Хрватској чинили преко једну четвртину становништва. После Другог светског рата, њихов број опао је на 15 одсто. Због хрватског геноцида над Србима, у Уставу СР Хрватске стајало је да су и Срби конститутивни народ. Туђман је то поништио, а Европа није реаговала. Када је Милошевић желео да укине покрајине, јер су оне недомократске и створене у време комунистичке диктатуре, којом су Тито и Кардељ хтели да ослабе Србију, е, онда је Запад протестовао, јер се крши Устав из 1974. Комунизам и његови устави и закони нису добри, но када иду на штету Срба, онда одједном. Очевидно, постају у очима Вашингтона, Лондона и Берлина «реални, конструктивни и позитивни».

Надаље, Хрватска је после 1945 добила Истру и Барању, територије које никада нису раније биле у њеном саставу. Тако је Хрватска, која је починила један од највећих злочина у историји Европе – Хитлеров дипломата за Балкан Херман Нојбахер тврди, да су Хрвати од 1941 до 1945 убили 750 000 Срба, – била награђена, јер је добила територије, који никада нису били хрватски, а Срби, и поред геноцида, нису добили ни најскромнију аутономију у оквиру Хрватске. Са друге стране, Срби, који су имали, поред Руса и Јевреја, највеће губитке у Другом светском рату, и два антифашистичка покрета (четнички и партизански), добили су две аутономне области. Данас је Хрватска хомогена држава, у којој живи 94 одсто Хрвата, а политички је централизована држава и подељена је на жупаније и оне немају никакве политичке аутономије.

Срби, који су имали, поред Руса и Јевреја, највеће губитке у Другом светском рату, и два антифашистичка покрета (четнички и партизански), добили су две аутономне области.
Данас је Хрватска хомогена држава, у којој живи 94 одсто Хрвата, а политички је централизована држава и подељена је на жупаније и оне немају никакве политичке аутономије.

А Србија? Она је данас поражена, понижена, и потпуно осиромашила услед вишегодињших привредних санкција и бомбардовања од стране Сјењињених Држава и Запада. После америчких бомби године 1999, Србију су од године 2000 преплавиле иностране банке. Српска ћирилица је готово потпуно потиснута из јавног живота. Водећи медији у Србији, а пре свега телевизија, перверзно се иживљавају над клонулим и обезглављеним српсим народом. Свакедновно се употребљава језик мржње против свега што је српско. У свакој прилици настоје да му намутну осећај кривице, како то већ деценијама причају службени Вашингтон, Лондон, Ватикан и Берлин. Дозвољено је причати о «осам хиљада убијених муслимана у Сребреници», а не о седам стотина и педесет хиљада убијених Срба у Јасеновцу, Јадовну, Градишки, Козари, Глини!
Ова власт толико је, очигледно, уплашена од стране Запада и њених «невладиних организација», да се боји да употреби и само име «српски». Ми данас немамо «Српску железницу», «Српску телевизију», «Српску новинску агенцију», «Српску војску», па, ево, ни «Српску војводину», што би историјски гледано, било правилно да се каже. Но, после 1945, од Српске војводине комунисти су створили антисрпску покрајину, која је представља један од инструмената Титове политике: «слаба Србија, јака Југославија».

Аутономашка теза о београдској пљачки Војводине је у ствари њихов идеал.

И они би да пљачкају некога.

И они би да граде виле, возе скупа кола, летују на Мартинику.

Не. Данас имамо «Железницу Србије», «РТС», «Војску Србије», «Танјуг», «БЕТУ». Све европске, па и бивше југословенске републике, самоуверено употребљавају у свакој прилици реч, на пример, «Хрватска телевизија» или «Хрватске жељезнице».

Како се борити против овакве очевидне неправде и дискриминације против Срба у Србији? Поред свих законитих могућности ваља се ослонити и на духовите предлоге. Рецимо, на аргуменат сепаратиста, да „Војводина ради, а Београд се гради”, може да се одговори крилатицом: „Срем ради, а Нови Сад се гради”. Када већ тражите сепаратизам, онда га и ми прихватамо. Како? Подржавамо сепаратизам српског Срема, да се дакле, издвоји из Чанко-Пајтићеве Војводине и прикључи Србији. Најзад, Срем је етнички један од најхомогоенијих српских крајева, где Срби чине преко 94 одсто становника. Срби Срема су веома национално осетљиви, јер су зверства Хрвата од 1941 до 1945 остала незаборављена. Са истим аргументима ваља подржати и сепаратизам Баната, који је одувек давао истакнуте српске интелектуалне и научнике. Довољно је да споменемо Саву Поповића Текелију, Михаила Пупина и Милоша Црњанског.Један наш публициста публициста дао тачну дијагнозу:

Узмимо пример Баната.

Сва нафта и гас Војводине, безмало, налазе се у Банату. Ипак, седиште Нафтне индустрије није у Кикинди, већ у Новом Саду. Оно није изграђено ближе бушотинама, већ ближе аутономашким политичарима.

Зашто не би порези од централе НИС-а остајали у Кикинди или Елемиру?

Зашто не би млади Банаћани имали шансу да остану у својим градовима и да раде у управној згради НИС-а?

Зашто не би та институција привлачила банке, трговце и осигуравајуће куће у банатске градове уместо у Нови Сад?

Где је сад брига за динар који се негде заради, а који неко други опљачка?

О томе је један наш публициста публициста дао тачну дијагнозу: «Та аутономашка теза о београдској пљачки Војводине је у ствари њихов идеал. И они би да пљачкају некога. И они би да граде виле, возе скупа кола, летују на Мартинику. Узмимо пример Баната. Сва нафта и гас Војводине, безмало, налазе се у Банату. Ипак, седиште Нафтне индустрије није у Кикинди, већ у Новом Саду. Оно није изграђено ближе бушотинама, већ ближе аутономашким политичарима. Зашто не би порези од централе НИС-а остајали у Кикинди или Елемиру? Зашто не би млади Банаћани имали шансу да остану у својим градовима и да раде у управној згради НИС-а? Зашто не би та институција привлачила банке, трговце и осигуравајуће куће у банатске градове уместо у Нови Сад? Где је сад брига за динар који се негде заради, а који неко други опљачка? Зашто сад неко не предложи тачку на пљачку? По среди је отимање српске Војводине од Србије, отимање војвођанских Срба од Српства и Српства од војвођанских Срба. Ово је права пљачка, а њу спроводе две врсте људи. Једни похлепни, које не занима ништа сем сопственог банкарског рачуна и други залуђени (не мање похлепни) неохабзбуршким идентитетом и силовитом жељом да се постане «бољим и напреднијим, светскијим, цивилизованијим, денацификованијим и европскијим» кроз искрено припадништво јединственом средњеевропском културном простору» (Остоја Симетић Војводину нам не отима нико са стране, дајемо је сами, Постављено 28.11.2009. http://www.vidovdan.org/arhiva/article2312.html.)

Држимо се правила да никада у разговору са пријатељима да не спомињемо „Војводину” већ само Срем, Бачку и Банат, или просто да говоримо о „северној Србији”. Ако постоји југ Србије, ваљда онда постоји и север! Досетљиве идеје има наравно да докажу, колико је оваква покрајина Војводина апсурдна. Ако, рецимо, Нови Сад има покрајинску владу, зашто да то нема и Ниш? Постоји и Димитровград, Неготин и Петровац на Млави. Да и ту стварамо нову аутономну покрајину? И наравно нову Академију наука и уметности.

Зашто сад неко не предложи тачку на пљачку?

По среди је отимање српске Војводине од Србије, отимање војвођанских Срба од Српства и Српства од војвођанских Срба.

Често сам у самомом Београду чуо и то од сасвим добронамерних људи: „Нови Сад је ипак нешто друго него Београд.” Тачно, па Краљево и Крагујевац су такође нешто друго. Сем тога, удаљеност између Новог Сада и Београда износи свега осамдесет километара, а између Сплита и Загреба дистанца је четири пута већа и то не само у километрима, него и у језику и менталитету. Када разговарају становници острва Хвара са неким из Вараждина, њима треба преводилац (Ово не може да се тврди за Србе из Бачке и Шумадије). Но, разлике нису само у језику знатне, него и у менталитету. Па ипак, нико озбиљан у Хрватској не захтева, да се створи Далматинска академија знаности и умјетности. Са правом, јер четири милиона становника Хрватске просто не могу да истовремено финансирају две озбиљне научне институције. Колико научника и уметника светског гласа данас седи у Хрватској акадамији, а колико у Српској? Тачан број не знам, но знам да их нема много. А шта тек човек да каже за Црногорску академију? На шест стотина хиљада становника, колико та академија има чланова? Шта они представљају у свету? Ко за њих зна? Занимљиво, да нико на Западу не подржава стварање Далматинске академије, или Ердељске (Трансилванијске) у Румунији, а веома брзо су се на Западу пронашли покровитељи „Војвођанске академије”. Како то објаснити?

Вратимо се лингвистици. Погледајмо реч «дођоши». Употребљавају је често људи, који су и сами најкасније у другој генерацији «дођоши». Да ли она постоји и у другим језицима? Постоји, но нигде се она не употребљава са толико страсти и мржње као у српском језику. Да подсетим. После Другог светског рата у Западну Немачку се из њених источних области Пруске, Судета, Помераније и Шлезије слило готово преко ноћи чак дванаест милиона Немаца. У неким крајевима «дођоши» су чак чинили и већину становника. Разуме се, да је и ту било проблема, али нигде таквих као што их, ево, имамо у неким крајевима Бачка или Баната. Уместо да држава буде захвална да су ти људи стигли, јер најзад демографска слика Србије је деценијама катастрофална, власт се према тим људима односи као да су у питању избеглице из Сомалије, Вијетнама или Афганистана. Резултат, Срби из Далмације, Славоније и са Баније преплавили су улице Сиднеја, Мелбурна, Ванкувера, Торонта и Чикага.

О овом проблему недавно прочитао занимљив прилог: «У нашем народу је распрострањена опасна пракса регионалног шовинизма, која чини да Срби једни друге искрено презиру, само зато што потичу из различитих крајева које је наш народ насељавао кроз историју. Морамо радити на укидању регионалних партикуларизама. Као изузетно ружну и штетну појаву треба гледати склоност немалог броја Срба да с ниподаштавањем и крајње увредљиво говори и мисли о другим Србима због различите завичајне припадности. То стање је неприхватљиво и егзистенцијално уништавајуће за српски народ у целини. Читав српски народ има заједнички национални интерес. Ваља нам промовисати принцип интегралног Српства и бити подједнако заинтересован за судбину сваког Србина ма где он живео или био рођен. О српској неслози довољно је речено. Она нас изједа и уништава. На карту те завичајне нарцисоидности и регионалне српске разједињености играју наши геополитички ривали вековима. На овај начин успели су да разбију српски етнички народ и створе нове народе и нације, који су онда Србима постали најљући непријатељи» (Остоја Симетић Војводину нам не отима нико са стране, дајемо је сами; http://www.vidovdan.org/arhiva/article2312.html. Постављено 28.11.2009).

Недавно сам обишао Лику и Кордун. У чисто српским насељима као Кореница, Вргин Мост, Војнић готово да нема Срба. Хрватска власт населила је Хрвате из Травника, Бугојна и осталих места из Босне. Ово се наравно противи свим међународним нормама понашања. Дорис Пак, бискуп Комарица, Кацин и остало друштво ћуте о том злочину. У центру Удбине, Војнића и Коренице никле су римокатоличке цркве. Њих никада тамо није било. Оне представљају највећу срамоту за римокатоличку цркву и Хрватску, јер су настале као реузлтат етничког чишћења над Србима година 1941. и 1995. Да Запад ћути, то ме не чуди. Но, зашто се не огласи српска држава?

Овиме није крај наших подела. Поред реч «дођоши», постоји и појам «пречани» и «Србијанци». А како се зову Хрвати из Босне? Хрватијанци? Не, та реч је наравно моја, вештачка, измишљена. Али, зашто та појава постоји само код Срба? Срби и Србијанци. Аустроугарска је измислила те поделе, а ми Срби смо их прихватили. У томе је проблем. Ми прихватамо језик непријатеља. Туђе олако узимамо, а одричемо се свога. Тако смо олако одбацили и ћирилицу. Да би, наводно, били ближе Европи, цивилизацији, култури. Грци су у Европској унији, но њима не пада да се одрекну свог писма. Друга технолошка сила света Јапан, одбија да се одрекне петнаест хиљада својих знакова и да прихвати једноставну енглеску латиницу, која броји ни тридесет слова.

Један од ретких светлих тренутака током мог недавног боравка у Србији, за мене представља сусрет са младим љдуима из невладине организације «Двери». О овој теми недавно је на Машинцу говорио и Мирослав Паровић, у име те организације. Шта нам преостаје? Српски сабор «Двери» верује, да је «једини излаз из проблема у који је држава запала укидање свих аутономија и повлашћених положаја било ког региона у Србији! Уместо квазирегионализације која само ствара нову администрацију и анимозитете унутар државе треба урадити суштинску децентрализацију власти и дати прилику локалним заједницама да се подједнако развијају, а зауставити катастрофалан процес београдизације Србије, као и овај најновији тренд даље дезинтеграције наше државе! Док се ово не деси, тј. док Србија не постане истински демократска држава, грађанима Србије, а нарочито Војводине остаје да се према новим властима односе као према страној власти и да искажу све мере грађанске непослушности! Јер када већ говоримо о европским вредностима, онда хајде да будемо грађани а не раја! Јер раја трпи а грађани знају за грађанску непослушност! Грађани знају да траже и референдум по питању закона о надлежностима и новог статута који никада нису били тема на изборима, већ се данас доносе на силу у циљу даљег распарчавања Србије и зарад властољубивих циљева покрајинских власти» ( http://www.dverisrpske.com/tekst/1750212).

Држим, да ГРАЂАНСКА ИНИЦИЈАТИВА – «Ми, ниже потписани грађани, на основу члана 182. Устава Србије, који одређује могућност оснивања нових и укидања већ основаних аутономних покрајина, и на основу члана 203. Устава Србије који се односи на начин спровођења промене Устава покрећемо грађанску иницијативу за укидање Аутономне покрајине Војводине. Ми, грађани Републике Србије, са простора севера Србије, тачније са простора Аутономне покрајине Војводине и општина које се ослањају на њу, полазећи од наших загарантованих уставних права и слобода, Повеље Уједињених нација, Хелсиншке повеље и потрeбе да имамо јефтину, ефикасну и контролисану државну управу покрећемо иницијативу за укидање Аутономне покрајине Војводине и њених институција, – представља прави законити пут као остварења права српске већине на подручју Бачке, Баната и Срема.

Ко ће да издржава толико министара из покрајинских влада, па све до плата «војвођанским академицима»? Ова инисијатива на крају исправно закључује: «Потврда анахроности и несврсисходности постојања АпВ, је и чињеница да такав сурогат не постоји нигде у окружењу, ни у земљама које су већ у Европској унији, нити у оним које претендују да тамо буду (те земље су по свим друштвеним, економским, територијалним и демографским каерактеристикама сличне Србији, поменимо неке: Мађарска, Бугарска, Румунија, Хрватска, Словачка…).»

Статистика је на страни Срба, јер они данас у Бачкој, Банату и Срему чине огромну већину. Негде сам прочитао, да чак 85% становника са тих подручја су Срби. Но, ово не сме да нас успава. До године 1945 све статистике су говориле да у Црној Гори претежно живе Срби. Ово су тврдили и сви немачки путописци из 19. и почетком 20. века. А каква је ситуација данас, то није потребно да понављам нашим читаоцима. Зашто по истом принципу не би могао да се створи и «војвођански идентитет»? Постојала је црногорска држава. То нико не спори. Но, становници те државе били су Срби. Тако је било до конца Другог светског рата. На данашњем тлу Немачке постојала је држава Баварска. Она је куд и камо била старија, озбиљнија и значајнија држава од Црне Горе. Играла је својевремено велику улогу у европској политици. Но, у име немачког јединства, она је пристала да се «утопи» у заједничкој држави свих Немаца. Ово се такође односи и на Саксонију, са главним градом Дрезденом, у коме се налази и чувена Галерија. А Црна Гора, од пола милиона становника, у име своје «славне државности», не само да не пристаје да са другом српском државом створи једну заједничку државу, већ и мења националну идентитет и после 1945 већина Црногораца тврди да нису Срби (Да су ипак Срби признају тек када им затреба, рецимо, када морају да се лече на Војно-медицинској болници у Београду).

Да се настоји створити нови идентиет код Срба у Бачкој и Банати, види се по наметљивим реклама и слоганима на данашњој телвизији «РТС»-у и осталим медијима у Београду и Новом Саду, где се непрестано понавља, како су се у «Војводини одувек неговале европске вредности», што у том контексту имплицитно значи, да су се у осталом делу Србије неговале «варварске, турске, нецивилизоване» вредности.

Посланици из владајуће коалиције су усвојили нови Статут Војводине. «Где расте очај, ту расте и нада», како је једном написао немачки философ Ернст Блох. Његова мисао изгледа ми тачна и примењива управо у нашој ситуацији. Ево прилике, да се на овом питању уједини српска опозиција. Сада није време за очај и малодушје. То управо, као што је познато, прижељкују наши непријатељи. Тек сада треба да се боримо. Ваља нам створиити широки фронт који би, у оквиру уставних могућности, могао да прерасте у општенародни покрет. Он би могао да изнуди и превремене изборе, јер је, како ја то видим, у питању опстанак саме српске државе и српског народа.

Дочекали смо и то чудо на путу евроинтеграција: Европска Унија нам је укинула визе. Фабрике су пропале, нарочито оне «успешно» приватизоване, земља је презадужена, примања неизвесна, стандард све мањи. Међутим, у таквим условима, пошто нам је стандард све мањи, мого смо се обрадовали овом историјском успеху. У апатији и безнађу свака, иоле позитивна, вест постаје „догађај”. Нарочито ова коју еврореформска Влада користи да прикрије неуспех у суочавању са изазовима (Еулекс, светска криза, Војводина…).

Недавно нас је Влада обавестила како ће се «у наредној години завршити криза у Србији». «Безвизна» Србија, иако сиромашна и сирота, је, како кажу у Блицу, „коначно слободна”. Тај усклик малограђанске Србије „коначно слободни” говори паметном човеку више но томови књига. Опседнута оним шта Свет мисли „о нама”, инфантилно потиштена што нас „не желе”, она јесте укидање виза дочекала са великим олакшањем и радошћу.

Највећи део нас обичних грађана Србије ни нема новца да путује негде далеко, али је некако лепо чути да можемо путовати Европом, иако у себи, у тренутку искрености, признајемо истину коју је давно отпевао Ненад Милосављевић (Неша Галија): «дигни руке од свега, немаш карту ни до Приштине». Српска влада је дигла руке од Косова и Метохије признавши Еулекс. Званична Србија диже руке од Републике Српске, пуштајући је низ воду, дигла је руке од социјалне политике, дигла руке од сопствене части, поданички се осмехнувши Јелку Кацину кад ју је «еврословеначки» поздравио мирдита поздравом. Како изгледа, српска елита диже руке од свега осим од свог личног интереса и удобности.

Најзад, власт у Србији је дигла руке и од Војводине. Њена скупштина је изгласала сепаратистички Статут којим Покрајина постаје федерална јединица и чак нешто више – још увек нико не сме да каже шта. Социјалисти, који су пре две деценије певали «ој Србијо из три дела, поново ћеш бити цела», на сопствену срамоту су утврдили у Новом Саду сеапратистичку власт након две деценије, и тренутно се брукају обмањујући себе и јавност: «победили смо аутономаше».

У једном, некада усправном и поносном народу, стасале су генерације размажених мазохиста. Наравно да ће се онда радовати укидању виза, када су читаву младост по улицама градова слушали мантру «Девизе, визе, визе, визе…».

Но, питање је чиме ће путовати у Европу када тек сваки десети има пасош, а можда сваки двадесети има новац да путује Европом.

Садашњи евроутописти подсећају на оне дечаке из филма «Три карте за холивуд». Они, дакле, неће путовати као туристи, већ као они који мисле да ће бекством из сиромашне, и у муљу корупције заглибљене, Србије наћи негде своје место под сунцем.

Како је Влада дигла руке од народа, не би нас чудило да и многи дигну руке од свега и оду у ту европутопију, коју бајковито приказују домаћи медији. Можда то ова Влада и жели – да се реши младих и перспективних људи који би сада, у безвизно време, могли масовно кренути трбухом за крухом. Тако би се решили дела незапослених, додуше оних највиталнијих, али и оних који би могли да се буне и протестују што је транзиција у Србији пропала. Све би то наравно приписала себи као успех.

А шта је заиста победило? Победила је идеологија ситне користи и „не таласај” филозофија, која се хранила кукавичлуком и незаинтересованошћу за све осим своје удобности. Идеологија себичности је победила – сада се то зове тржишна оријентација и воља за успехом, којој је позната формула успеха у корупцији, полтронству и чланству у клановским структурама. Све је то аранжирано општим неморалом и друштвеном аномијом која бива видљива кроз бројне скандале. Тако гојени егоизам и пакост су, само ради сопстене сујете, писали писма странцима, дружили се с тајкунима, ручавали код непријатеља, свршавали послове за криминалце и окумљивали нарко-дилере из комшилука, а претили егзекуцијом оним који сметају таквом накарадном поретку.

Али, како је дошло до тога да идеологија себичности завлада Србима и да она толико надиђе елементарну границу здравог разума. Како је дошло до тога да народ поклони поверење власти која је, као своју, примила идеологију егоизма провинцијског кловна? Врло једноставно, баш као што је ову идеологију прихватио и «еврословенац», припадник народа који данас не би постојао да га два пута у прошлом веку нису ослободили Срби.

Овако размишља данас «српски евро-малограђанин»:

Ако нисам одолео искушењу да примим мито, одмах ћу поштене колеге да назовем неспособњаковићима!

Ако имам проблем савести, јер хоћу да оставим жену и децу, закрпићу своју савест тако што ћу подићи њеном «маторцу».

Имам ли проблем с зависношћу? Зависност је социјална болест и одмах ћу да нападнем читаво друштво како је оно криво!

Не умем да се снађем у животу? Прогласићу кривом традицију!

Немам оно што бих желео? Рећићу да ми је крив Милошевић!

Погрешно сам веровао у глупости годинама? Не, нећу мењати мишљење, окривићу све оне који верују да је могуће нешто паметно!

Увек ћу се угледати на оне који су физички јачи. Нарочито на оне, за које добро знам да су физички јачи, јер су нас понизили много пута!

Ради малограђанског осећаја супериорности над народом, који је показао да племенити мит може да буде истина и да постоје поштени и пожртвовани људи који нису ситне шићарџије неки су спремни да се одрекну своје вере, тадиције и националног идентитета. Наш паланачки мазохизам и аутошовинизам није од недавно. Пре више од једног века, Чедомиљ Мијатовић, син једне банатске врачаре, успео је да прода сиромашну државу која га је школовала, да би од цара Фрање добио престижну титулу грофа, за којом је жудео, уобразивши да је његова мајка грофовског порекла. Данас у Србији имамо хиљаде Чедомиља који би за неку похвалу, диплому, нешто медијског простора занемарили све своје, па и продали све своје у бесцење. И данас, наша велика уображеност да се има исто тако велико, грофовско порекло, у тој суманутости стигла је, чак, до постеља собарица цара Фрање. Једна друга уображеност осушила се од жеље, након пола века узалудног изучавања «феномена малограђанштине», те решила да прихвати туђу националност. Сремац је рекао да кад Србин жели да буде објективан, он пређе на страну непријатеља.

Овако размишља данас «српски евро-малограђанин»: «Ако нисам одолео искушењу да примим мито, одмах ћу поштене колеге да назовем неспособњаковићима. Ако имам проблем савести, јер хоћу да оставим жену и децу, закрпићу своју савест тако што ћу подићи њеном “маторцу”. Имам ли проблем с зависношћу? Зависност је социјална болест и одмах ћу да нападнем читаво друштво како је оно криво. Не умем да се снађем у животу? Прогласићу кривом традицију. Ако немам оно што бих желео, рећићу да ми је крив Милошевић. Погрешно сам веровао у глупости годинама, не, нећу мењати мишљење, окривићу све оне који верују да је могуће нешто паметно или честито рећи или учинити. И увек ћу следити на оне који су моћнији од мене. Нарочито на оне, за које добро знам да су физички јачи, јер су нас понизили много пута.» А понижавани смо много, толико пута, да су многи већ постали мазохисти, о томе је писао Драгомир Анђелковић (Српски национални мазохизам: од југословенства до евроатлантизма).

Тако су у једном, некада усправном и поносном народу, стасале генерације размажених мазохиста. Наравно да ће се онда радовати укидању виза, када су читаву младост по улицама градова слушали мантру «Девизе, визе, визе, визе…». Но, питање је чиме ће путовати у Европу када тек сваки десети има пасош, а можда сваки двадесети има новац да путује Европом. «Ко нема с ким, нека гледа с чим ће, па ако га нађе, то му је!», рекао би Душко Радовић. Садашњи евроутописти подсећају на оне дечаке из филма «Три карте за холивуд». Они, дакле, неће путовати као туристи, већ као они који мисле да ће бекством из сиромашне, и у муљу корупције заглибљене, Србије наћи негде своје место под сунцем.

Фонд Слободан Јовановић 11. децембра обележава прву годишњицу свог постојања, која протиче у знаку манифестација посвећених 140 година од рођења једног од највећих српских интелектуалаца 20. века.

Саопштење Фонда Слободан Јовановић поводом јубилеја 140 година од рођења Слободана Јовановића

Пре 140 година, на велики празник Ваведања пресвете Богородице, родио се Слободан Јовановић, правник, историчар, социолог, књижевни критичар, државник, најкрупније име наше правне и политичке науке. Био је академик и председник Српске краљевске академије, професор Правног факултета и ректор Београдског универзитета, председник Српског културног клуба и председник Владе у изгнанству.

Прошле године, о 50. годишњици смрти, на свечаној академији на Коларчевом народном универзитету 11. децембра 2008, основан је Фонд Слободан Јовановић. Прва јавна манифестација Фонда Слободан Јовановић била је Национална академија СРБИЈО ПАМТИ одржана у Сава центру на годишњицу бомбардовања Србије од стране НАТО алијансе. Фонд је основао свој веб сајт и покренуо Трибину Фонда на Коларчевом универзитету на којој су, током протекле године наступали домаћи и страни ауторитети. Фонд припрема издавање часописа Држава и библиографију Слободана Јовановића.

На иницијативу Фонда Слободан Јовановић Свети Синод Српске православне Цркве донео је одлуку о оснивању Спомен гробља за све пострадале током НАТО бомбардовања.

Овог месеца у Петрограду, Фонд Слободан Јовановић потписао је споразум о сарадњи са Центром за социјано-конзервативну политику при странци Јединствена Русија.

Пренос посмртних остатака Слободана Јовановића из Лондона у Београд остаје неодужен дуг на који Фонд Слободан Јовановић неће престати да подсећа све док се овај дуг не одужи онако како доликује.

Матија Бећковић, председник Фонда Слободан Јовановић

Три манифестације — изложба, трибина и представљање књиге – обележиле су 140 година од како се Слободан Јовановић родио у Новом Саду, 4. децембра 1869. године.

У Београду, у предворју читаонице Правног Факултета, 4. децембра, отворена је

изложба “СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ 1869-1958.”

Бројна публика је добила прилику да разгледа мноштво фотографија и оригиналних докумената везаних за живот и рад Слободана Јовановића. Атрактивно припремљен и врло добро систематизован изложбени материјал представио је, између осталог, велики број фотографија које до сада нису биле познате јавности.

Веома је значаjно напоменути да су изложена и антикварна издања књига Слободана Јовановића, која су у библиотеци Правног факултета брижљиво сачувана, упркос вишедеценијској пракси прикривања и уклањања трагова рада великог научника током периода владавине тоталитарног режима у Србији.

Присутнима се обратио професор Јовица Тркуља:

„Једна од највећих сенки на богатој традицији нашег Факултета је огрешење о професора Слободана Јовановића, једног од највећих и најугледнијих наставника овог факултета”. Професор Тркуља се осврнуо на комунистичку осуду Слободана јовановића 1946. године, којом је он осуђен као „издајник и ратни злочинац”, уз губитак низа грађанских и имовинских права. Ова репресија је ослоњена на „традицију остракизма у Србији”, а „саучесници у тој неправди, односно кривци, су и стожерне институције српске културе, посебно САНУ и Правни факултет, као и сви ми”.

Ипак, подсетио је Тркуља, „крајем 80-тих година 20. века, Правни факултет је осетио потребу да се окрене својој научној баштини”, услед чега је природно и постепено поновно откривен значај Слободана Јовановића.

„Библиотека Правног факултета у Београду је била једна од ретких која је издавала студентима и наставницима књиге Слободана Јовановића” током доба „после осуде и изгона Слободана Јовановића”. А „1989. године се Наставно-научно веће Правног факултета јавно супротставило одлуци ГК СК Београда против издавања Сабраних дела Слободана Јовановића”.

Током година урушавања комунистичког режима у Србији, извршена је потпуна научна рехабилитација Слободана Јовановића, у чему је водећу улогу имао Правни факултет у Београду, а неколико аутора је штампало важне научне радове о Слободану Јовановићу. Амфитеатар бр. 2. Правног Факултета, назван је његовим именом и у њему је постављена спомен биста великог професора који је у амфитеатру држао предавања.

Ова изложба поводом 140 година рођења Слободана Јовановића, у склопу је тих активности Правног Факултета и професор Тркуља је најавио да ће Правни факултет „и даље учествовати у организовању стручних скупова и објављивању књига из богате заоставштине Слободана Јовановића.

Професор Тркуља се осврнуо и на судску рехабилитацију Слободана Јовановића, којом су након 61 године окончана сва идеолошка спорења о његовој личности и извршена правда према једном „бриљантном научнику, патриоти и искреном борцу за истину и правду”.

„Повратак Слободана Јовановића на Правном Факултету, на којем је он провео цео радни век”, значи и „отварање врата за свестрану и критичку расправу о његовом делу”, навео је професор Тркуља.

Присутнима се обратио и представник породице Павловић, чијом су љубазношћу сачувани бројне фотографије и документи, објављени на овој изложби.

У Београду, у сали Скупштине општине Стари град, у петак, 4. децембра, одржана је

трибина посвећена обележавању 140 година од рођења Слободана Јовановића.

Професор Драгољуб Кавран је навео како у Србији „још увек нема препорода дела Слободана Јовановића”. Говоривши о скромности и успеху рада великог српског научника, подсетио је на тужну чињеницу „брисања Слободана Јовановића из историје, али и народног сећања”.

„Дело Слободана Јовановића актуелно је и данас. Овом приликом се морамо осврнути на његово разматрање проблема децентрализације. Слободан Јовановић је био присталица централизоване државне власти, сматрајући да држава, путем свог централизаторског утицаја, друштво дисциплинује и помаже дистрибуцију и развој свих оних добробити која собом носи напредак”, напоменуо је професор Кавран.

Академик Коста Чавошки је након подсетио о образовању Слободана Јовановића „изврсном за оно време”, па изложио ток школовања и развој његове каријере. „Слободан Јовановић је представљао савест српског народа”. „Умео је да разликује два слоја у српској политици”. Ради се, „о странчарству и истинском бављењу политиком”. Ипак, иако није припадао ни једној странци, „Слободан Јовановић се и те како политиком бавио. Био је у центру свих политичких збивања и био учесник свих судбинских питања у српској политици”, навео је Чавошки. Подсетио је на коначну судску рехабилитацију Слободана Јовановића.

„Посмртни остаци Слободана Јовановића, још увек почивају на Кенсел грин гробљу у Лондону”. У вези тога, Чавошки је навео мало познату чињеницу, о томе како је Слободану Јовановићу од стране комунистичког режима у Југославији нуђена нагодба. У тој „великодушној” понуди, Слободану Јовановићу су југословенски комунисти нудили могућност да се врати у земљу. Њима је велики научник поручио „вратићу се са слободом”.

Порфесор Мило Ломпар је публици говорио о цензури која је у доба тоталитарног поретка вршена над делима Слободана Јовановића. Подсетивши како је 1960. године, „у едицији `Српска књижевност у 100 књига` ипак штампана и једна књига Слободана Јовановћа, зајваљујући утицају Ива Андрића”. Ипак, то се није поновило приликом издања нове едиције 1970. године. Професор Ломпар је изнео тезу да је „тада дошло до хрватизације југословенског питања, којој није одговарало критичко и истинито преиспитивање политичких питања, које је присутно у делу великог српског писца”.

Професор Чедомир Антић је такође говорио о политичком раду Слободана Јовановића, с освртом на „његово велико политичко завештање, чему нема сличног међу савременим српским државницима”. Такође, подсетио је на његову „иницијативу, којом је основан Српски културни клуб”. „Ово удружење, ипак није прерасло у изванредну политичку странку, услед развоја историјских догађаја, пошто је Југославија захваћена Светским ратом”.

О Слободану Јовановићу су на трибини говорили и представници Двери Српских, и представник Српског културног клуба из Новог Сада.

У уторак, 8 децембар, у амфитеатру бр. 2 Правног факултета у Бограду (Амфитеатар Слободана Јовановића), одржана је  промоција књиге

“Савременици о Слободану Јовановићу”

На промоцији су говорили: Декан Правног Факултета др Мирко Васиљевић, др Момир Милојевић (рецензент), др Јовица Тркуља (приређивач) и Маринко Вучинић (приређивач).

Издавачи књиге цу Службени гласник и Правни Факултет.

Након представљања књиге емитован је документарни филм РТС: «Слободан Јовановић: осврт на живот».

Интервју за Глас јавности:

СРБИЈИ СУ ПОТРЕБНИ ОЗБИЉНИ ЉУДИ

Садашња власт је одговорна за пропадања Србије, тешку економску и социјалну кризу, доношење сепаратистичког Статута за Војводину и признавање Еулекса који ствара државу Косово, одговорна је за успостављање партијске власти и урушавање државе, за политику непрестаних обмана и лажних обећања којима се убија нада грађана у бољу будућност, каже у разговору за Глас Војислав Коштуница, председник Демократске странке Србије.

Војислав Коштуница, председник Демократске странке Србије, о стању у земљи, процесу пред судом у Хагу, Европској унији, изборима и уједињењу опозиције:

Коштуница: У Србији данас имамо на једној страни народ који свакога дана живи све теже и на другој страни је власт која је задовољна и хвали се својим успесима. Србија и сви грађани су постали таоци намере владајуће коалиције да чува власт по сваку цену док земља тоне и пропада у све дубљу и тежу кризу. Излаз из ове агоније је у расписивању избора и успостављању нове Владе која ће раскрстити са садашњом политиком обмана. Нова Влада мора погледати народ у очи и рећи му истину да само сопственим снагама и великим заједничким трудом можемо започети унутрашњу обнову земље и градити бољу будућност Србије. Порука ДСС грађанима је да само озбиљни људи, који имају чврста уверења, јасан политички програм и лично поштење могу поново покренути и подигнути Србију. Ми чујемо глас народа, иако је због велике муке у Србији завладала тишина. Ми чујемо да народ хоће посао, да хоће нормалан ред у држави и да хоће сигурност за своју породицу. Уместо празних прича и лажних обећања народ хоће правну државу и социјалну правду, уместо нових сепаратизама хоће јединствену, целовиту и снажну државу Србију.

Доста се прича о уједињењу опозиције. Каква је позиција ДСС у односу на СНС и СРС?

Коштуница: Народ је незадовољан стањем у Србији, а то значи да је одговорност на опозицији да својим заједничким деловањем покаже грађанима да постоји реална алтернатива овом безнађу који ствара власт и наравно да се избори за што хитније расписивање парламентарних избора. У Скупштини Србије постоји сарадња коалиције ДСС и НС и са СНС и СРС. Важно је и да постоји споразум са СНС око кључних принципа, а то су истовремено расписивање ванредних избора и референдума о НАТО-у, однос према Војводини, однос према Косову И Метохији и укупној економској и социјалној ситуацији. Незадовољни и изневерени грађани заједно са опозиционим странкама имају исти циљ да промене стање у земљи и да на здравим темељима водимо земљу напред.

Да ли видите себе у комбинацији коју је недавно поменуо Велимир Илић, ви као председник Србије, Тома Николић као премијер?

Коштуница: Заједнички циљ је да земљу извучемо из економског, социјалног и политичког безнађа и зауставимо даље растакање државе. Сва друга питања се решавају после избора, наравно на основу јасних принципа која се дефинишу кроз сарадњу странака пре избора. Народ треба на изборима да оцени снагу политичких странака и на основу суда грађана треба формирати нову српску владу. Ми смо изабрали пут да се окупимо око заједничких циљева, да се окупимо за Србију и њену бољу будућност. За разлику од садашње Владе за коју није гласао ниједан грађанин, па су зато морали да је састављају страни амбасадори и домаћи тајкуни, следећа Влада мора бити народна и састављена на основу слободне воље грађана Србије. Како кажу грађани на изборима, нека тако буде.

Пред Међународним судом правде започела је расправа о легалности проглашења независности Косова. Да ли мишљење Међународног суда правде може да доведе до нових преговора о Косову?

Коштуница: Косовски Албанци никада неће доћи за преговарачки сто без снажног притиска великих западних сила које су и биле ментори стварања ове квазидржавне творевине. Они су намерно и прекинули преговоре крајем 2007. године и поред чињенице да су Србија и Русија заједнички снажно инсистирале у Савету безбедности да се преговори започети 2005. године о статусу Косова наставе. Западне земље су тада тврдиле да су могућности за преговоре исцрпљене, јер се две стране нису договориле. А договора није било јер је једна страна, косовски Албанци, имала апсолутну подршку да не поштује Резолуцију 1244. Нажалост, саветодавно мишљење нема ни ту тежину ни ту снагу која би приморала Вашингтон и Брисел да донесу одлуку о новим преговорима.

Ви сте још тада заступали тезу да треба тужити земље које су признале Косово. Да ли и даље имате тај став?

Коштуница: Предност тужбе је у томе што подразумева јасан одговор у виду пресуде. С друге стране, тужба говори и о чврстини властите процене и става уколико сте уверени у то да је Повеља УН и Резолуција 1244 доведена у питање, односно, није поштована. У том случају нећете тражити мишљење, поготово не саветодавно. Управо сада имамо прилику да се уверимо како се све више и више истиче саветодавни карактер мишљења и указује на његове недостатке у односу на судску пресуду. Већ смо чули да се неке земље које су имале водећу улогу у признавању једностраног проглашења независности Косова, неће обазирати на ово мишљење јер није обавезујуће. То још више показује да је требало ићи овим другим путем и поднети тужбу. Јасно је да би у том случају пресуда у корист Србије имала посебну тежину у целокупној међународној заједници и отворила би нове могућности.

Како коментаришете то што је недавно пристигли извештај из Хашког трибунала о сарадњи Србије са овом институцијом, до сада најпозитивнији, а да је ваша влада, иако је сарадња тада била најинтензивнија, добијала само критике?

Коштуница: Иза сарадње и оцене сарадње са Хашким трибуналом стоји нешто друго. Њима је поред питања хашких оптуженика некада још важније испуњавање дугих услова као што је, на пример, пузајуће признање Косова од стране власти Србије. Та институција је моћно средство притиска, и треба се сетити да су без икаквог повода најнеповољније оцене, које су довеле чак до замрзавања преговора о ССП, дате непосредно уочи референдума у Црној Гори.

Да ли ће се питање Косова у једном моменту поставити као услов за улазак Србије у Европску унију, с обзиром да смо недавно чули од председника Србије да нам је потребан нови приступ решавања питања Косова?

Коштуница: Тај нови приступ решавања питања Косова је на делу још од када су представници садашње владајуће коалиције у завршници прошле изборне кампање потписали ССП са државама које су признале Косово. Нови корак у том новом приступу био је признавање Еулекса који ствара државне институције независног Косова. И сада је у складу са тим новим приступом потписан и споразум са Еулексом о успостављењу границе са Косовом. Пошто Скупштина Србије не само да није потврдила већ није ни видела тај споразум о граници, јасно је да је реч о нелегалном и тајном споразуму. Затим, да би један међународни споразум ступио на снагу мора бити званично објављен, али све до данас нико осим представника власти није упознат са садржајем тог споразума. Сви у Србији знају за став ЕУ да после случаја Кипра неће прихватити чланство ни једне државе чији статус и територијални интегритет није решен. То значи да ће у први мах, док преговори о кандидатури буду трајали, бити потребно да се успоставе добросуседски односи између Србије и њеног дела који се зове Косово и Метохија. Затим ће се од Србије очекивати пуна нормализација и сарадња са властима у Приштини.

Недавно сте били и на Конгресу Јединствене Русије, странке Владимира Путина. Да ли имате сарадњу и са странкама из ЕУ?

Коштуница: Са Јединственом Русијом потписали смо споразум о сарадњи још 2007. године, а ове године смо на њиховом Конгресу потписали споразум о конкретним облицима сарадње у наредне две године. Значи, постојећу сарадњу смо проширили на низ области као што су размена информација о страначкој организацији и деловању, сарадња између наших омладинских организација И, што је такође важно, успостављена је сарадња између Фонда Слободан Јовановић, чији је оснивач ДСС и Центра за социјално конзервативну политику Јединствене Русије. Средином следеће недеље предводићу делегацију ДСС на изборном конгресу Европске народне партије у Бону, где ћемо учествовати у избору новог руководства ЕПП. Конгрес Европске народне партије окупиће лидере многих водећих странака у европским државама.

Били сте противник потписивања ССП-а, а недавно смо од званичника ЕУ чули да је управо то, што смо део тог споразума применили једнострано, доказ да смо опредељени ка чланству о ЕУ? Да ли мислите да Србија ускоро може да постане кандидат за улазак у ЕУ?

Коштуница: Србија је једина држава у Европи која је на своју велику штету једнострано примењивала ССП. Ниједна друга држава своју опредељеност ЕУ није доказивала на тако наопак начин. Ми морамо да се изборимо да за нас важе иста правила и исти услови као и за све друге државе, а не да пристајемо да плаћамо територијом и једностраним применама споразума приступање ЕУ. Постоји ли нормалнија ствар него да Србија гласно и јасно у партнерском разговору са Бриселом утврди да ће реализовати све оне услове који су важили за државе које су постале чланице ЕУ, али да неће пристати да за њу важе посебна правила и посебан ценовник који се односи на нашу територију. Сви европски народи и све европске државе се боре за своје националне и државне интересе, а добри примери су понашање Ирске и Чешке око Лисабонског споразума. Чланство у ЕУ подразумева дијалог и један вид партнерског односа.

Све чешће се у јавности помиње и промена Устава Србије, поготову када се помене Статут Војводине. Да ли за тим има потребе?

Коштуница: Треба се сетити да је наш Устав донет једногласно у Скупштини Србије у сагласности свих политичких снага у Србији, и вероватно да доношење устава може да послужи као добар пример да је за стабилност једне државе консензус неопходан, када се ради о најважнијим државним питањима. Знате, устави се доносе да би земљи донели стабилност и није чудо што стабилне државе у свету имају врло старе уставе који трају и вековима. Наш устав је донет и под једним скоро невероватним условом, држећи се процедуре из Устава из 1990. године према коме је било потребно да већина од укупног броја изашлих бирача гласа за њега. То је и урађено, а сада се може поставити питање шта се то у протеклих неколико година променило. Осим, уколико отварање питање Војводине и Статута који је противуставан не треба да доведе до тога да се Устав Србије прилагоди мери сепаратистичког Статута Војводине. Нема сумње да је Устав Србије брана даљој разградњи државе и зато смета свима којима је Србија превелика ако није сведена на Београдски пашалук. Са усвајањем оваквог Статута народ се пита зашто само за Србију важи правило да је добро да се држава непрестано дели и да има две владе, два главна града, две националне академије. Дугорочно гледано, једно од најопаснијих места у Статуту представља одредба по којој су Срби у Војводини од уставом загарантованог државотворног народа претворени у једну од бројних националних заједница. Нешто тако још ниједна држава до сада није урадила сопственом народу.

Б. Ристић

Преузето из листа Глас, 05.12.2009.

Интервју за Радио С:

ПРЕГОВОРИ СУ ЈЕДИНИ ПУТ ЗА КОСОВО

Србија јесте у праву имајући у виду и повељу Уједињених Нација и Резолуцију 1244., онда не треба тражити мишљење. На крају крајева, уочи саме расправе пред Међународним судом правде у Хагу, имали смо прилике да чујемо и председника суда и још неке људе блиске суду који су изјављивали да мишљење не може бити јасно, да оно мора бити двосмислено јер је просто мишљење. Судска одлука и пресуда садржи у себи нешто друго и просто мислим да је за тим средством требало на самом почетку посегнути дакле, тужити једну од земаља. Нису се можда морале тужити неке земље, али није мали број земаља на жалост које су признале независност Косова. Неку је требало егземпларно тужити. И то је просто став који се среће и у нашој јавности и у стручно-правничкој јавности и међу многим међународним правницима у свету.

ПРЕД МЕђУНАРОДНИМ СУДОМ ПРАВДЕ ОВИХ ДАНА ЈЕ ПОЧЕЛА УСМЕНА РАСПРАВА О ЛЕГАЛНОСТИ ЈЕДНОСТРАНОГ ПРОГЛАШЕЊА НЕЗАВИСНОСТИ КОСОВА. НАЈВИШИ ДРЖАВНИЦИ СРБИЈЕ СУ УГЛАВНОМ ОПТИМИСТИЧНИ ПО ТОМ ПИТАЊУ, А КАКАВ ЈЕ ВАШ СТАВ? ИМА ЛИ РАЗЛОГА ЗА ПРЕТЕРАНИ ОПТИМИЗАМ?

На крају крајева, уочи саме расправе пред Међународним судом правде у Хагу, имали смо прилике да чујемо и председника суда и још неке људе блиске суду који су изјављивали да мишљење не може бити јасно, да оно мора бити двосмислено јер је просто мишљење.

Коштуница: Нема разлоза за претерани оптимизам. Било би више разлога за оптимизам да се кренуло другим путем. А тај други пут је нешто за шта сам се и сам залагао својевремено, за шта су се залагали и многи угледни правници у земљи и у иностранству. А то је тужба против макар једне земље која је признала једнострано проглашену независност Косова. Предност тужбе је у томе што је одговор на тужбу недвосмислен, што је аргументација са којом излази земља јаснија. Уколико имате такву аргументацију, као што је у овом случају против правности једностраног проглашења независности Косова, онда нема разлога да тражите мишљење. Тражење мишљења подразумева на неки начин да се и сами колебате, да нисте сигурни . Психолошки посматрано мислим да је ту и овај политички моменат веома важан. Уколико сте уверени да сте у праву, а Србија јесте у праву имајући у виду и повељу Уједињених Нација и Резолуцију 1244., онда не треба тражити мишљење. На крају крајева, уочи саме расправе пред Међународним судом правде у Хагу, имали смо прилике да чујемо и председника суда и још неке људе блиске суду који су изјављивали да мишљење не може бити јасно, да оно мора бити двосмислено јер је просто мишљење. Судска одлука и пресуда садржи у себи нешто друго и просто мислим да је за тим средством требало на самом почетку посегнути дакле, тужити једну од земаља. Нису се можда морале тужити неке земље, али није мали број земаља на жалост које су признале независност Косова. Неку је требало егземпларно тужити. И то је просто став који се среће и у нашој јавности и у стручно-правничкој јавности и међу многим међународним правницима у свету.

ПРЕГОВОРЕ КОЈЕ СУ ПОЧЕЛИ У ХАГУ, А КОЈИ СЕ ВЕЋ НАЗИВАЈУ ПРОЦЕСОМ СТОЛЕЋА С ОБЗИРОМ ДА НИЈЕ БИЛО СИТУАЦИЈЕ ДА СЕ ТАКО ПРОГЛАСИ ЈЕДНА ДРЖАВА У ДРЖАВИ НЕЗАВИСНОМ, А ДА СЕ ПРОСТО ЗАТРАЖИ МИШЉЕЊЕ МЕЂУНАРОДНОГ СУДА ПРАВДЕ, ОВА ВЛАСТ ОЦЕЊУЈЕ ПОЗИТИВНО И ЧАК ЈЕ УБЕЂЕНА ДА ЋЕ СРБИЈА ИЗВОЈЕВАТИ ПОБЕДУ, САМИМ ТИМ ШТО ЈЕ ОДРАЂЕНА И ВЕЛИКА ДИПЛОМАТСКА БОРБА ПО ТОМ ПИТАЊУ. МИ СМО КОНТАКТИРАЛИ И АНЛИТИЧАРЕ, КОЈИ СМАТРАЈУ ДА СЕ СРБИЈА НИЈЕ ДОВОЉНО НИ ПРАВНО ПРИПРЕМИЛА ЗА ОДБРАНУ КОСОВА НА ОВАЈН НАЧИН. ШТА ВИ МИСЛИТЕ ?

Решење је тражено и пронађено изван међународног права и то решење није компромисно, не представља резултат сагланости две стране.
Према томе, то што је неко прекинуо преговоре у СБ крајем 2007.године није значило да од тога треба одустати.
Требало је и даље инсистирати на преговорима и није нипошто требало пристајати на уступке који су довели даље у питање позицију Србије.

Коштуница: И у том погледу могу се изнети неке замерке. Држава се Међународном суду правде обраћа преко Генералне Скупштине и на тај начин тражи саветодавно мишљење суда. Мислим да је важније од свега тога требало да буде инсистирање на тужби. Оптимистичка очекивања да би се процес пред Међународним судом правде могао завршити повољно по нас и да ће се потом иницирати нови преговори просто је нереалан. Права прилика за преговоре је била у тренутку када су они трајали, када су насилно прекинути од стране водећих западних земаља у децембру 2007.године и када је речено да су могућности за преговоре исцрпљене јер се две стране нису сложиле. То слагање наше српске стране је подразумевало да прихватимо противправну једнострано проглашену независност Косова. Србија се с тим није могла сложити. С друге стране преговори су трајали две године. Поставља се питање на основу чега? Да се подсетимо: Постојала је прва фаза у којој је био посредник специјални представник Генералног секретара Марти Ахтисари. Три месеца касније, у јесен 2007. године ту посредничку улогу имала је тројка коју су чинили представник Европске Уније, Сједињених Америчких Држава и Руске Федерације. На основу чега се могло закључити да су могућности за тражење компромиса исцрпљене после тих преговора који су трајали две године? Има толико тешких и великих спорних и територијалних проблема, етничких питања и спорова у свету и преговори трају док се не дође до решења . Нажалост, овде је решење било на самом почетку написано. Оно је садржано у Ахтисаријевом плану. Као што је познато била је идеја да се питање Косова реши током самих мировних преговора у Дејтону. Међутим настављено је нешто касније. Тај план је постојао, али је требало просто ту намеру до краја демаскирати. Ја сам често говорио страним саговорницима, да се до решења косовског питања и статуса Косова може доћи врло лако, под условом да се поштују две претпоставке. Прва је да се решење тражи у оквиру Међународног права и његових темељних принципа, дакле Повеље и Резолуције 1244. и друга је да се тежи ка компромисном решењу. Ми смо видели када је реч о западним земљама , ЕУ и САД-у да се оне нису држале ни једног ни другог. Решење је тражено и пронађено изван међународног права и то решење није компромисно, не представља резултат сагланости две стране. Према томе, то што је неко прекинуо преговоре у СБ крајем 2007.године није значило да од тога треба одустати. Требало је и даље инсистирати на преговорима и није нипошто требало пристајати на уступке који су довели даље у питање позицију Србије. Говорим о потписивању Споразума о стабилизацији и придруживању, без икаквих претходних преговора и то са 19 земаља чланица ЕУ које су признале једнострано проглашену независност Косова. Затим следи читав низ корака укључујући и долазак Еулекса, чије присуство треба да омогући стварање институција независног Косова и тако даље.

ДА СТЕ НА МЕСТУ ЧЕЛНИХ ЉУДИ ОВЕ ДРЖАВЕ, ШТА БИ ПО ВАМА ТРЕБАЛО УЧИНИТИ, КОЈЕ БИ ДАЉЕ КОРАКЕ ТРЕБАЛО ПРЕДУЗЕТИ ?

Коштуница: Па управо преговори и само преговори. То што једна страна није била спремна на преговоре није значило да Србија не треба на томе даље да инсистира и да се на неки начин саглашава са том другом страном чинећи низ уступака. Подсећам на једну веома важну чињеницу: у лето 2007.године се увелико радило на једној резолуцији СБ. Земље ЕУ које су чланице СБ су покушале на сваки начин у сарадњи са САД да кроз СБ на крају крајева у облику неких Анекса, а не у целини да прогурају такозвани „Ахтисаријев план” . Захваљујући позицији која је тада држана и подршци Руске Федерације то тада није прошло. Дакле једно решење које је засновано на Ахтисаријевом плану није прошло у СБ и то је био неуспех оне друге стране, показујући уједно које су предности чврстине и принципијелности у преговорима уколико се тако поступа. Касније је Ахтисаријев план, после 17.фебруара 2007. од једностраног и противправног проглашења независности Косова, дакле касније је тај план после уступака које је чинила нова Влада Србије и почео да се примењује на Косову. Дакле нешто што је било одбачено у СБ, нешто што са правне тачке гледишта не постоји је наметнуто као решење. Мислим то је нешто чему се треба супротставити. Наравно да постоје одређени интереси Србије да започети процес Европских инеграција настави, али не на своју штету. Дакле и ако постоји заинтереосваност Србије која је одавно испољена за укључивањем у ЕУ, то не значи да уколико постоји неко спорно питање, да на њега не треба указати и задржати се на њему. Јоп једном понављам по питању Косова треба преговарати и преговарати.

ГЛАВНИ ТУЖИЛАЦ ХАШКОГ ТРИБУНАЛА СЕРЖ БРАМЕРЦ ЈУЧЕ ЈЕ ПОДНЕО ИЗВЕШТАЈ СБ О САРАДЊИ СРБИЈЕ СА ТИМ СУДОМ У КОМ НАВОДИ ДА НАША ЗЕМЉА НАСТАВЉА ДА ПОБОЉШАВА САРАДЊУ СА ТРИБУНАЛОМ, АЛИ ОД СРБИЈЕ СЕ И ДАЉЕ ИНСИСТИРА НА ХАПШЕЊУ РАТКА МЛАДИЋА И ГОРАНА ХАЏИЋА. ДА ЛИ ЈЕ СРБИЈА ДОВОЉНО СПОСОБНА ДА ХАШКЕ БЕГУНЦЕ ПРИВЕДЕ ПРАВДИ ?

Хашки суд се мало по мало појављује и скаче из тог свог ковчежића као нешто чиме се Србије уцењује и где се на Србију врши одређени притисак.

Коштуница: Право је питање заправо која је сврха онога што се оцењује као сарадња са Хашким Трибуналом. Право је питање наравно и која је сврха и који је прави смисао Хашког Трибунала? Полазећи од тога да је за земљу неопходно да ту сарадњу оствари, право питање које се поставља јесте и како је долазило до тих различитих оцена? Како је на неки начин стално указивано на то да када је реч о сарадњи са Хашким Трибуналом увек је и стално је постојала препрека за Србију, а није постојала слична препрека за друге земље. Дакле на том плану Европских интеграција стално се као препрека, као нешто што је требало још прећи налазила сарадња са Хашким Трибуналом и те различите небројене оцене о томе како се та сарадња одвија. Ствар је заправо у томе што са једне стране потпуно реално морамо гледати на неопходност те сарадње, али и са друге стране не можемо бити ни слепи ни наивни, па мислити да иза те сарадње не стоји нешто друго. А очигледно је да стоји низ условљавања или уцена упућених Србији, које су везане за испуњавање одређених захтева који се пред земљу постављају. То са једне стране не треба узети у обзир, настојећи на сваки начин да се не доведе у питање будућност земље, њен територијални интегритет и државна целина , али ово су просто чињенице које треба имати на уму. И да то не би звучало као једноставно обичан лични став, навешћу један пример. У пролеће 2006. године, на основу сличних оцена закључено је да Србија не сарађује довољно са Хашким Трибуналом и да преговоре о ССП-у треба прекинути. То је учињено непосредно уочи референдума у Црној Гори. Очигледно, да је то био један додатни притисак на Србију. Знате Хашки суд се мало по мало појављује и скаче из тог свог ковчежића као нешто чиме се Србије уцењује и где се на Србију врши одређени притисак. Треба прихватити реалност за реалност. А мислим да реалност подразумева и чињеницу да будемо свесни шта заправо стоји иза свега тога и оваквих оцена као што је садашња Брамерцова и неке друге које су у неким тренуцима требале да буду или неповољније или потпуно неповољне, да би се извршио један додатан притисак на Србију и довела у питање целовитост земље.

ПОЗНАТО ЈЕ ДА ОД БРАМЕРЦОВОГ ИЗВЕШТАЈА МНОГО ТОГА ЗАВИСИ КАДА ЈЕ СРБИЈА У ПИТАЊУ, ИЗМЕЂУ ОСТАЛОГ ОДМРЗАВАЊЕ ПРЕЛАЗНОГ ТРГОВИНСКОГ СПОРАЗУМА И УОПШТЕ СТАВ ХОЛАНДИЈЕ ПРЕМА СРБИЈИ КАДА ЈЕ РЕЧ О ЕВРОПСКИМ ИНТЕГРАЦИЈАМА. ДА ЛИ СЕ У ТОМ ПОГЛЕДУ ТРЕБА ДОБРОМ НАДАТИ ?

Коштуница: Та игра са одмрзавањем Прелазног трговинског споразума је још један доказ више како је Хашки Трибунал у функцији сталних поновљених притисака на Србију. Хоћу рећи та цела епизода са Прелазним споразумом који је замрзнут оног часа када је потписан ССП је занимљива и на други начин. Још једанпут показује да је неопходно да држава, да власт има један чврст преговарачки став. Не искључив и конфонтирајући са светом, већ чврст преговарачки став. Не може се допустити да се нешто што је двострано примењује једнострано. Та врста уговора на нашу велику штету која посебно ставља у неповољан положај пољопривреду Србије је нешто што је незамисливо. Потребан је чврст и јасан став. Значи уколико споразум постоји онда га морају обе сране поштовати и примењивати. Не може га јеснострано примењивати само једна страна.

ОДЛУКА О СТАВЉАЊУ СРБИЈЕ НА БЕЛУ ШЕНГЕН ЛИСТУ, КОЛИКО ЈЕ У ОВОМ ТРЕНУТКУ ЗНАЧАЈНА ЗА НАШЕ ГРАЂАНЕ ?

Коштуница: Процес нормализације односа отварања Србије према земљама чланицама ЕУ, је одавно почео и наравно и онај део процеса који је везан прво за визне либерализације, онда олакшање а затим наравно и укидање виза под одређеним условим и одређеним правилима у такозваном шенгенском простору. То је нешто што траје годинама . На неки начин повратак Србије у Европску заједницу и изалазак из једног режима санкција започето је још 2000.године. Тако да је то део једног процеса који је сам по себи позитиван и не може ни у чему бити споран сем тога што је споран у једној јединој ствари а то је да са овом последњом одлуком Савета министара ЕУ се грађани Србије различито рангирају, дакле посебан статус имају грађани Србије са Косова и Метохије који једноставно привилегију коришћења белог шенгена неће имати.

СТАВ ДСС-а О УСВОЈЕНОМ СТАТУТУ ВОЈВОДИНЕ ЈЕ ВЕЋ ОПШТЕ ПОЗНАТ, АЛИ НА СВАКУ ВАШУ КРИТИКУ ПОЧЕВ ОД ОНЕ ДА СЕ ЊИМЕ ОТВАРА МОГУЋНОСТ СТВАРАЊА ДРЖАВЕ У ДРЖАВИ, ДА СЕ ПОСПИРУЈУ СЕПАРАТИСТИЧКЕ ТЕЖЊЕ, ВЛАДАЈУЋА КОАЛИЦИЈА ТВРДИ СУПРОТНО. ПОСТАВЉА СЕ ПИТАЊЕ КОМЕ ГРАЂАНИ ДА ВЕРУЈУ ?

Статут је и даље остао противуставан, заправо закон који би морао бити изнад Статута је усаглашен са противуставним Статутом Војводине. И то је једно врзино коло које имамо пред собом.

Устав Србије је потпуно јасан. Србија је држава српског народа и свих грађана који живе. Устав позанаје и категорију националних мањина, поред државотворног српског народа у Србији. Овде је једноставно та разлика избрисана. Више нема српског народа постоји само српски народ међу других десетак националних заједница.

Коштуница: Као што знате у неколико наврата сам изнео и ДСС је изнела све противуставне одредбе у Статуту Војводине. Њих је јако много. Да најпре подсетимо на једну необичну чињеницу, а то је да је Статут Војводине усвојен у Скупштини Војводине још 14.октобра 2008.године. Било је потребно да Скупштина Србије да сагласност на тај Статут, међутим од тада је прошло 14 месеци. И право питање које се поставља јесте шта се дешавало за тих 14 месеци? Шта је у нечему за шта власт тврди да је апсолутно у складу са Уставом, са неким малим изменама било толико спорно? Видели смо пре извесног времена да је 7.новембра Скупштина Војводине извршила једну техничко-правну редакцију и усагласила Статут Војводине у шест тачака са накнадно донетим законом о надлежностима АП Војводине. Прво тај закон је морао бити донет пре Статута, али се поставља питање уколико је било заиста тих шест „минималних” интервенција које су предстаљале препреку да Статут буде усвојен у складу са Уставом, зар је било потребно 14 месеци да се те исправке изврше? Очигледно да је проблем у нечем другом. Статут је и даље остао противуставан, заправо закон који би морао бити изнад Статута је усаглашен са противуставним Статутом Војводине. И то је једно врзино коло које имамо пред собом. Наравно има ту много спорних одредби, које се своде на чињеницу да уместо да се Статут изради на такав начин да се омогући даљи процес правног дефинисања и уобличавања аутономије Војводине после доношења Устава 2006. године, уместо тога Статутом су утврђени елементи државности Војводине у много чему. Војводина је постала држава у држави када је реч о односу према Територијалном интегритету Србије и кад је реч о неким елементима овог Међународног правног субјектитета, Међурегионалним споразумима, представништвима у иностранству, главном граду, Војвођанској Академији наука у и уметсности … Листа тих противуставних одредби је изузетно дуга, али оно што је посебно занимљиво јесте да је супротно Уставу Србије Војводина дефинисана као ентитет, целина састављена од више националних зеједница. Дакле Устав Србије је потпуно јасан. Србија је држава српског народа и свих грађана који живе. Устав позанаје и категорију националних мањина, поред државотворног српског народа у Србији. Овде је једноставно та разлика избрисана. Више нема српског народа постоји само српски народ међу других десетак националних заједница. На тај начин српски народ постаје један од небројених конститутивних народа у тој таквој квази државној творевини Војводине. Дакле таквих примера има небројено много и кад је реч о мрежи судова и кад је реч о могућности односно дефиницајама о Статуту Војводине да Скупштина и Влада Војводине утврђују и воде политику, а то може чинити само Влада Србије. Просто Статут врви од прптивуставних одредби, а те противуставне одредбе по својим последицама иницирају могућност сутрашње сецесије Војводине. Има много елеменета који подсећају на кобни „Брионски Устав” из 1974. године који је просто правно омогућио разбијање земље. Ово је заиста невероватно. Да после једног тешког проблема и једне борбе за очување државне целовитости Србије и једног савим другачијег проблема као што је проблем Косова и Метохије, из чиста мира се створи други проблем који доведе у питање државну целовитост Србије, преко северне покрајине Војводине.

И КАД СМО СЕ ВЕЋ ДОТАКЛИ ТЕМА ОКО КОЈИХ ПОСТОЈЕ НЕСЛАГАЊА, МОЖЕТЕ ЛИ УКРАТКО ДА НАМ КАЖЕТЕ ШТА НАЈВИШЕ ЗАМЕРАТЕ ОВОЈ ВЛАСТИ ?

Коштуница: Праве замерке износе грађани Србије, а ја ништа друго не чиним него једноставно те замерке наводим. Замерке су везане за услове у којима се живи, неиспуњена обећања, на чињеницу да грађани Србије траже неке једноставне ствари. Ништа више од тога него да имају посао, да у земљи имају ред и сигурност. Ништа више од тога да има социјалне правде, да живе у правој држави и ништа више од тога да живе у јединственој, целовитој и стабилној држави. То је оно чега у Србији нема и то су замерке грађана и не остаје ми ништа друго него да те замерке пошто их чујем, пошто држим до њих, пошто ме свакодневно прате да их стално понављам.

РЕТКО КАДА СЕ ОГЛАШАВАТЕ У МЕДИЈИМА. ПОСТОЈЕ РЕДОВНЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ ЗА НОВИНАРЕ ДСС-а, ИЗЈАВЕ ВАШИХ ПРЕДСТАВНИКА У СКУПШТИНИ, АЛИ РЕТКО КАД ГРАЂАНИ МОГУ ДА ЧУЈУ ВАС. ШТА ЈЕ ГЛАВНИ РАЗЛОГ ТОМЕ ?

Медијска ситуација је много гора него што је била раније. Имали смо један закон против слободе медија који је донет пред крај лета ове године за који никад нисам могао ни помислити да ће бити донет.

Коштуница: Два су разлога. Први, медијска ситуација је много гора него што је била раније. Имали смо један закон против слободе медија који је донет пред крај лета ове године за који никад нисам могао ни помислити да ће бити донет. После демократских промена 2000. године донет је један закон који је изазвао незадовољство новинарске професије и најшире јавности и који је најнеповољније оцењен у Европским круговима, поготову оног дела који се бави питањем медијских слобода. Једноставно тај закон је утицао на то да се чује скоро искључиво или превише глас неодговорне власти, а да се не чује глас јавности и да се не чује глас оних који ту власт критикују. Дакле то је прва ствар, а кад је већ реч о политичким медијским слободама мислим да се ту не ради само о ускраћености слободе у медијима, већ се ствари шире и даље на саму Скупштину. Мени који сам годинама био посланик у Скупштини Србије, рецимо од 1990.до 1997.године, није тешко уочити да је сад стање неупоредиво горе, да су одредбе пословника крајње рестриктивне. Не памтим у различитим околностима да су се они који председавају седницама Скупштине понашали или однослили према посланицима на ован начин на који се појединци у садашњем Председништву Скупштине односе. Само желим да кажем следећу ствар, искуство парламентаризма и парламента у свету је такво да парламенти подразумевају жестоку дебату. Можда је најбољи пример колевка парламентаризма- Енглески парламент, где се сучељавају једни према другима представници двеју странака, двеју групација који добацујући, гестикулирајући једни другима расправљају. Дакле то је просто модел парламентаризма. Ако некоме данас пада напамет да прекида посланике, да интерпретира њихова излагања у Скупштини, онда су слободе народних представника озбиљно угрожене, онда се поставља питање шта са другим слободама? Дакле имамо та ограничења када је реч о парламентарним слободама, имамо ограничења у медијским слободама и делом треба објаснити то редуковање, појављивање не само моје него и других представника опозиционих странака. С друге стране моје мишљење је да се јавности треба обраћати у таквим приликама, поготово у овим важним и тешким временима када је заиста порука важна, када није било каква, када није од дана до дана, да просто засени или запљусне јавност у неком тренутку. Али трај моменат је далеко мање важан у односу на озбиљна медијска ограничења и неслободу у овом тренутку у јавном животу Србије.

Кристина Џоковић.
Преузето са Радија С, 4. 12. 2009.

Војислав Коштуница је председник ДСС и члан Управног одбора Фонда Слобоан Јовановић