Зоран Лончар

Посланици Демократске странке Србије (ДСС) поднели су у понедељак 21. децембра Уставном суду предлог за оцену уставности Статута Војводине и Закона о утврђивању надлежности Покрајине.

На конференцији за новинаре председник покрајинског одбора ДСС Зоран Лончар рекао је да та два документа садрже бројне одредбе које нису у сагласности са Уставом Србије, али и неким другим законима.

Додао је да целокупна правна анализа ДСС садржи око 100 страна.

Лончар је оценио да се Уставни суд Србије никада раније није сусретао са тако озбиљним предлогом за оцену уставности и изразио очекивање да ће судије том предлогу дати значај који има у правном и политичком смислу.
Према његовој оцени, на Уставном суду је и велика одговорност за очување јединства Србије и територијалне целовитости, због чега је затражено да се тај документ у целости прогласи неуставним.

Он је казао да ће се предлог за оцену уставности односити на Статут и Закон, али да ће бити поднет и захтев за оцену законитости та два документа јер су они, према Лончаревом мишљењу, у супротности и са већим бројем закона.

На Уставном суду је и велика одговорност за очување јединства Србије и територијалне целовитости, због чега је затражено да се тај документ у целости прогласи неуставним.

Функционер ДСС-а је поновио да су Статут Војводине неуставан и да од покрајине прави државу унутар државе, односно обезбеђује јој елементе државности.

Он је додао да је странка чији је функционер средином априла направила свој предлог Статута и Закона о утврђивању надлежности, који су у складу са Уставом, и предала га Скупштини Србије, али да владајућа већина на републичком и покрајинском нивоу није желела да их узме у разматрање.

Лончар је оценио да ће своје мишљење о Статуту и Закону у утврђивању надлежности пружити и грађани Војводине на наредним изборима и оценио да је неопходно њихово скоро одржавање.

ДСС

Прилози:

Предлог за оцену уставности Статута АП Војводине:

predlog1

Предлог за оцену законитости Закона о утврђивању надлежности АП Војводине

predlog2

Небојша Малић: "Сваки пут кад помислим да је ово дно дна и да горе више не може, неко из хунте која тренутно влада Србијом покаже ми да сам се преварио. Не знам зашто ме изненађује што се људи који су се званично одрекли морала и достојанства понашају неморално и ничега не стиде."

Сваки пут кад помислим да је ово дно дна и да горе више не може, неко из хунте која тренутно влада Србијом покаже ми да сам се преварио. Не знам зашто ме изненађује што се људи који су се званично одрекли морала и достојанства понашају неморално и ничега не стиде. Ваљда зато што ја још увек верујем и у морал и у част, па ми је то “слепа тачка”. Могу да појмим да постоје и неморални и бестидни, али не могу да предвидим како ће да се понашају, јер једноставно не умем да размишљам попут њих.

Отуд ме чуди прича у Србији ових дана о приступању НАТО-у. Није та прича ништа ново; још у августу сам дао интервју Фонду Слободан Јовановић о том питању, све се чудећи зашто се о томе уопште разговара, а камоли у тако неутралним тоновима. Као да се протекле две деценије уопште нису десиле!

Можда је у томе ствар. Демократура би да нас убеди, у најбољој традицији своје идеолошке претече, да је историја почела 5. октобра 2000.године. Исто тако, инсистира да су “наша” злодела тако грозна и неопростива да о њима стално треба да се говори и за њих се константно испашта, док су сва непочинства других или измишљена или преко њих треба прећи у духу “добросуседских односа“. Подсећа ли вас ово на нешто?

Само, историја није почела 5. октобра 2000., нити се завршила у јулу 2008. године. Улога НАТО-а у југословенској кризи почиње већ 1992. године, када је Алијанса на себе преузела спровођење УН ембарга на оружје (који је, дабоме, селективно кршен у корист “невиних жртава”), али и зоне забране летења у БиХ. Е сад, што би АВАКС-и “зажмурили” када су авиони ХВ митраљирали избегличке колоне на петровачкој цести, или када би хеликоптери АРБиХ превозили оружје, официре и материјал… ситнице, је ли. Бродови НАТО-а су, успут, спроводили и поморску контролу санкција УН-а према СР Југославији.

НАТО је потом великодушно понудио да реагује на повреде “заштићених зона” у БиХ-и. Бомбардери Алијансе су прво наступали по наређењу централе УН-а у Њујорку, али је убрзо затим тај “двојни кључ” укинут и НАТО је слао бомбардере по сопственој одлуци. Увек против “агресора,” дабоме. Кулминација ове постепене интервенције је била у лето 1995. године, када је НАТО покренуо општи напад на РСрпску операцијом “Намерна сила” (Deliberate Force), који је, нама тако драг, Ричард Холбрук описао као “бомбе за мир.” Притом је НАТО авијација пружала директну подршку копненој офанзиви ХВ и АРБиХ, којом приликом је уништена РСрпска Крајина, а протерано неких триста хиљада људи, што са територија данашње Хрватске, што из западних крајева БиХ насељених Србима. Јер, ако су Срби узрок рата, онда се мир успоставља уништењем Срба, дабоме.

Прво је у лето 1998. године Америка пружила подршку терористима “ОВК”, да би онда НАТО запретио бомбардовањем Србије у октобру, због наводне “хуманитарне катастрофе” на Косову и Метохији.

Иако је ОВК већ била разбијена и неутралисана (по други пут!), власт Слободана Милошевића је пристала да повуче војску и омогући улазак “посматрачке мисије ОЕБС,” коју су чинили махом војни обавештајци НАТО земаља.

Уз њихову помоћ, ОВК је повратила снагу и у јануару 1999. године извела “операцију Рачак,” која је на Западу представљена као масакр недужних цивила.

Истовремено су “мировњаци” УН-а скинули своје плаве беретке и открили се као интервентне снаге НАТО-а, које су онда запуцале по положајима Војске Републике Српске из топова, тенкова и чега све већ не. Када је после Дејтонског споразума успостављен ИФОР, мировна мисија под командом (гле чуда) НАТО-а, њени први чланови били су дојучерашњи војници УНПРОФОР-а, сада у сопственим униформама.

Добро де, овај део НАТО историје није познат свим Србима, поготово онима источно од Дрине којима је било тешко и претешко што због санкција нису могли да купују нове патике, а кога брига за оне “босанце” и “крајишнике” што гину и остају без крова над главом. Што се нису лепо поклонили добронамерним властима Туђмана и Изетбеговића, па да сви боље живимо!

Милошћу НАТО-а, ни они нису остали ускраћени за благодети Алијансе. Прво је у лето 1998. године Америка пружила подршку терористима “ОВК”, да би онда НАТО запретио бомбардовањем Србије (!) у октобру, због наводне “хуманитарне катастрофе” на Косову и Метохији. Иако је ОВК већ била разбијена и неутралисана (по други пут!), власт Слободана Милошевића је пристала да повуче војску и омогући улазак “посматрачке мисије ОЕБС,” коју су чинили махом војни обавештајци НАТО земаља. Уз њихову помоћ, ОВК је повратила снагу и у јануару 1999. године извела “операцију Рачак,” која је на Западу представљена као масакр недужних цивила. Уследио је ултиматум из Рамбујеа и напад НАТО-а на тадашњу СРЈ, марта месеца.

Ваљда не морам да подсећам да су "демократске" НАТО бомбе убијале без дискриминације, по аутобусима, возовима, пијацама, мостовима, тоалетима... Али ко је крив Србима што је НАТО морао да их бомбардује! Што се нису лепо безусловно предали, к'о сав нормалан свет?

Ваљда не морам да подсећам да су “демократске” НАТО бомбе убијале без дискриминације, по аутобусима, возовима, пијацама, мостовима, тоалетима… Али ко је крив Србима што је НАТО морао да их бомбардује! Што се нису лепо безусловно предали, к’о сав нормалан свет?

Милошевић се на крају и предао, све мислећи да ће НАТО да поштује договор. И шта би? Стотине хиљада Срба, Рома, и не-Албанаца, уопште, истерано је са Косова и Метохије на нож, њихова имовина опљачкана или попаљена. НАТО је мирно гледао како албански терористи “ослобађају” Покрајину. За девет година мандата УНМИК-а, нити један једини убица, пљачкаш, силоватељ или нападач Срба није ухапшен, а камоли осуђен.

Једини изузетак који потврђује правило: Фљорим Ејупи је ухапшен после бомбашког напада на аутобус пун Срба код Подујева 2001. године. Он је “побегао” из америчке тврђаве Бондстил, да би га онда после неколико година, ипак, ухватили, 2008. године. УНМИК-ов суд је осудио Ејупија на 40 година затвора, али га је “мисија реда и закона” ЕУ-е у пролеће 2009. ослободила!

У марту 2004. године, многе (мада не све) НАТО трупе су у својим бункерима исто тако гледале како десетине хиљада Албанаца пале српска села и руше цркве и манастире. Само су неки међу њима (нпр. Чеси) сачували образ и радили оно што им је на папиру и био посао: штитили цивиле од насиља. Тродневно дивљање Албанаца заустављено је оне секунде када су на њих припуцали Американци. Тек да се зна ко је газда.

И уместо да погром буде хладан туш и освести јавност на НАТО Западу шта се заиста дешава у окупираној српској Покрајини, пропагандна машина га је искористила као кључни аргумент за “Независно Косово”! Та квазидржава проглашена је фебруара 2008. године, када је процењено да је неутралисан отпор у Србији. Прво признање НДК стигло је из Авганистана, земље под окупацијом САД-а и НАТО-а.

Имајући све ово на уму, зашто онда уопште разговарамо о било каквим односима са НАТО, а камоли уласку у Алијансу? Све да су у Бриселу и Монсу сами анђели, и да сада деле бомбоне уместо ракета, а уместо захтева за куповину скупог оружја долазе са коферима пара (као што су ономад амерички агенти “помагали” ДОС), зар смемо да заборавимо, да опростимо? Штавише, да прихватимо да су сва ова злодела у ствари била праведна, а да смо ми у ствари грешни и да смо све ово заслужили?

Од 5. октобра наовамо, са малим варијацијама, Србијом влада режим који управо тако размишља. Војску која је 78 дана успешно одолевала најмоћнијој војној коалицији на свету су “реформисали” до глади и ништавила. Садашњи министар, којег неки само пола у шали зову ШуНАТОвац, вели да Србија мора да ратује у Авганистану - али да нипошто не сме да ратује да би одбранила себе и своју територију! Исто мисли и некадашњи министар војни а сада председник, Борис Тадић.

НАТОфили причају о некаквим стратешким интересима Србије, али никако да кажу шта су ти интереси. Да оно мало војске што је остало постану јањичари Беле Куће и Барака Блаженог у светим ратовима за “демократију и људска права”? Да Србија престане да буде “реметилачки фактор” на Балкану тако што ће и физички да нестане, и тиме заслужи вечну захвалност (ха!) НАТО-у и ЕУ-и?

Као што рекох, то су људи који се ничега не стиде. Сваки покушај да се са њима расправља о моралности било чега је апсолутно беспредметан. Али ваљда нас има који нисмо такви, који не могу да признају непостојећу кривицу, не могу зло да прогласе за правду а силу за закон, не могу да оправдају убијање деце по Авганистану а забораве убијену децу по Србији. За нас, НАТО није питање ни неког фантомског стратешког интереса, ни неке фантомске демократије, већ врло стварно питање очувања последњег грама достојанства нас као људи и као народа.

Сиви Соко

Реалност у Авганистану, а у Србији срамотне дилеме. Небојша Малић: "Ваљда нас има који нисмо такви, који не могу да признају непостојећу кривицу, не могу зло да прогласе за правду а силу за закон, не могу да оправдају убијање деце по Авганистану а забораве убијену децу по Србији."

Душан Пророковић

Било је довољно мало, па да држава Науру, барем на један дан, буде спомињана као једна од централних вести у већини светских медија. Било је довољно да објаве своју одлуку о признавању једнострано проглашене независности Абхазије и Јужне Осетије (после Руске Федерације, Никарагве и Венецуеле, четврта су држава која је то учинила).

Иначе, Науру је познат по два куриозитета. То је најмања република на свету (површине 21 км2) која нема главни град (већ само седиште административних органа-као и АП Војводина).

Иако је формалну независност ова микродржава стекла тек 1968. године, има врло богату прошлост.

На територији данас независне државе смењивале су се колонијалне управе Немачке, Велике Британије, Аустралије и Новог Зеланда. Године 1942. Науру су окупирале јапанске снаге и отерале у заробљеништво, на принудни рад, преко 1200 мушкараца од којих је њих 460 у заробљеништву умрло или убијено (што је у том тренутку представљало преко 5 % укупног становништва, односно 11% мушког становништва).

Острвска државица Науру издала је пре две године јединствени сребрњак: дводимензионални рељеф папе Јована Павла II спојен је с новчићем шаркицом, па може да се издигне. Науруанци су ово видели од клега са Кукових острва, који су нешто раније емитовали сличан новчић с ликом британске краљице Елизабете II.

Треба споменути да су током Другог светског рата Науру жестоко бомбардовали и Јапанци, који су га окупирали и Американци, који су га ослобађали. Године 1989. Науру је повео спор против Аустралије пред Међународним судом правде због „проблематичних потеза” које су аустралијске власти предузимале током управљања острвом, а што је довело до велике еколошке девастације. Спор није завршен пресудом Суда, већ је решен вансудским поравнањем, али Науру је однео највећу дипломатску победу у својој историји.

На дипломатском пољу, Науру се истакао и, најпре, признавањем независности Тајвана, па потом повлачењем те одлуке, затим признавањем једнострано проглашене независности Косова, и на крају Абхазије и Јужне Осетије.

Разлози због којих су наведене одлуке доносили је новац.

Почетком XX века на острву су откривене огромне залихе фосфата, а већ 1907. године почело се са његовом експлоатацијом. У једном тренутку, гледајући приход по глави становника, ова држава са десетак хиљада становника била је у самом врху светске листе, а незапосленост није постојала. Међутим, осим ослањања на рударство и фосфате никакав план развоја осталих делова привреде, нити размишљања о одрживом економском систему, није било. Већ крајем седамдесетих објављено је да су преостале залихе фосфата мале, а средином осамдесетих рудници су и званично затворени. Енормних прихода за државни буџет више није било, а новац потрошен на прилично екстравагантне ствари, попут куповине авиона и оснивања сопствене националне авио-компаније која је, ваљда, у том региону, требало да конкурише аустралијском „Квантас”-у, није више могао да се врати. Зато је власт ове државе, да би одржала достигнути животни стандард, прибегла задуживању.

Енормних прихода за државни буџет више није било, а новац потрошен на прилично екстравагантне ствари.

Зато је власт ове државе, да би одржала достигнути животни стандард, прибегла задуживању.

Признавање Тајвана власти су и званично образложиле као „процес у који су ушли да би вратили дугове”.

Kакве све политичке уступке такве државе морају чинити да би краткорочно обезбедиле какву-такву економску стабилност и купиле социјални мир?

Признавање Тајвана власти су и званично образложиле као „процес у који су ушли да би вратили дугове”. Или у преводу, за признавање самопроглашене независности Тајван им је платио око 30 милиона долара, таман колико је Науру дуговао комерцијалним банкама и међународним финансијским институцијама. Да ли је нешто платила Кина због повлачења одлуке о признавању Тајвана и косовски Албанци за признавање самопроглашене независности Косова није познато (у случају Косова може се чути да је, ипак, кључно било нешто више „пријатељског убеђивања” и нешто мање одређених обећања од стране суседних Маршалских острва, иначе државе на чијој територији се налази полигон за нуклеарне пробе САД-а), али је познато да су у доношењу последње одлуке о признавању Абхазије и Јужне Осетије, барем према изјавама западних званичника, одређену улогу одиграли и неки руски тајкуни. Пошто је данас Науру оф-шор зона, тамо су своје седиште преместиле и неке руске фирме. За признавање Абхазије и Јужне Осетије, како се спекулише у „добро обавештеним круговима”, плаћено је нешто мало мање од 50 милиона долара. Од тога, око једна четвртина средства биће искоришћена да Науру врати постојећи дуг, а три четвртине су подељене становништву ове државе, тако да је сваки грађанин добио по око 3500 долара (БДП per capita у последњих пет година у овој држави је око 4800 УСД). И економска стабилност државе је за одређени временски период обезбеђена. До следећег задуживања и следеће трговине. Ко зна, можда им у будућности и Србија понуди новац за повлачење одлуке о признавању Косова.Већ крајем седамдесетих објављено је да су преостале залихе фосфата мале, а средином осамдесетих рудници су и званично затворени.

Западни политичари, који су барем на један дан морали да се позабаве Науруом и који су све окарактерисали као „непринципијелну трговину” и „одлуку која не може ништа значајније променити” вероватно су већ заборавили на ту, за њих ипак изненађујућу, непријатност.

Међутим, поред расправе између „реалиста” и „либерала”, која се овим поводом већ отворила на теоретском нивоу са старим питањима, шта је субјекат међународних односа, какав је легитимитет овако донетих одлука и да ли је постојећи поредак дугорочно одржив, назире се још једно, далеко важније, питање.

А то је: каква је судбина презадужених држава са неуспелим економијама?

То повлачи за собом и низ других ствари. На пример, какве све политичке уступке такве државе морају чинити да би краткорочно обезбедиле какву-такву економску стабилност и купиле социјални мир? Како се такве одлуке могу одразити на светску политику и у којој мери могу повећати нестабилности на међународном плану? Колики је степен одговорности „малих држава” у светском поретку? И на крају, докле све то тако може трајати?

Науру, острво изгубљено негде у бескрају океана и међународног права.

ГЕОПОЛИТИЧКЕ РАСКРСНИЦЕ: ПЕНТАГОН И НАТО ДОВРШАВАЈУ ОСВАЈАЊЕ БАЛКАНА

Превод за Фонд Слободан Јовановић: Светислав Максовић

ЗАУСТАВИТЕ НАТО

Стабилност и просперитет који је Запад донео Балкану.

Кад Босна и Црна Гора постану пуноправне чланице НАТО-а, а потом кад и Македонија буде кренула њиховим стопама, тај војни блок ће нарасти на 31 државу, готово двоструко више него пре 10 година када је НАТО започео поход на исток. Кад се томе додају Србија и Косово (које је још пре но што се учланило постало први политичкии ентитет НАТО-а), број чланица Алијансе биће више него двоструко већи него што је био 1999. године, деценију после пада Берлинског зида и окончања Хладног рата. Свих 17 придошлица биће из источне Европе, а већина чланица НАТО-а биће или некадашњи чланови Варшавског пакта или, пак, бивше југословенске републике и једна покрајина.

Генерални секретар НАТО-а Андерс Фог Расмусен посетио је 26. новембра главни град Црне Горе, а већ наредног дана је био у главном граду Босне. Једно средство информисања са Балкана јавило је тим поводом да ће Расмусен „разговарати о могућности одобрења акционог плана Црне Горе за учлањење у НАТО” и о „јачању сарадње НАТО-а и БиХ (Босне и Херцеговине”. (1)

Пре турнеје по Балкану, Расмусен је боравио у Немачкој, где је разговарао с канцеларом Ангелом Меркел и осигурао додатан број војника за рат у Авганистану.

Први човек НАТО-а је у последње време активнији него обично, настојећи да, за рачун Вашингтона, регрутује за рат у Авганистану што више нових војника из што више земаља Европе, радећи на изради нове стратегије Алијансе, на сакупљању подршке за постављање система ракета за пресретање, под вођством САД, широм „старог континента” и на припреми конференције министара иностраних послова чланица НАТО-а, предвиђене за 3. и 4. децембар.

Кад Босна и Црна Гора постану пуноправне чланице НАТО-а, а потом кад и Македонија буде кренула њиховим стопама, тај војни блок ће нарасти на 31 државу, готово двоструко више него пре 10 година када је НАТО започео поход на исток.

Кад се томе додају Србија и Косово (које је још пре но што се учланило постало први политичкии ентитет НАТО-а), број чланица Алијансе биће више него двоструко већи него што је био 1999. године, деценију после пада пада Берлинског зида и окончања Хладног рата.

Балкан се добро уклапа у све наведене аспекте онога што се последњих година  рутински назива НАТО-ом 21. века, глобалним и експедиционим војним савезом који грозничаво трага за новим „изазовима трећег миленијума” и при том указује на „милијарде смртоносних претњи” (2) као изговор за јачање своје улоге ионако већ раширене на пет континената и на Блиском истоку.

Неколико дана пре но што је стигао у најновију (признату) државу света, у Црну Гору,  помоћник америчког секретара за одбрану, задужен за међународну безбедност, Александар Вершбов, боравио је у главном граду Босне, у Сарајеву, где је председавао петим састанком министара одбране Америчко-јадранске повеље, основане 2003. године са циљем да се погура што бржа интеграција Балкана у НАТО.

Прве три чланице Повеље које су САД регрутовале биле су Албанија, Хрватска и Македонија. Прве две су званично примљене у НАТО априла ове године, на самиту поводом 60. рођендан тог војног блока. Досад би и Македонија већ била увучена у Алијансу да није њеног дуготрајног спора с Грчком око имена. Босна и Црна Гора су лани додате као чланице Повеље, а сада су на реду Србија и – сепаратистичко Косово. Пошто су Бугарска, Румунија и Словенија постале пуноправне чланице НАТО-а 2004. године, на самиту у Истанбулу, а Грчка и Турска су чланице Алијансе већ деценијама, то значи да је сада цела југоисточна Европа преображена у територију НАТО-а, од Јадранског до Црног мора и од Јегејског до Јонског мора.

У раду састанка у Босни, одржаном 17. новембра, учествовали су, сем представника Пентагона, Александра Вершбова (који је био амерички амбасадор при НАТО-у 1999. године, за време рата против Југославије), вицеминистар одбране Албаније и његове колеге из Босне, Хрватске, Македоније и Црне Горе. Присутни су били и Драган Шутановац и Љубица Јелушич, министри одбране Србије и Словеније, земаља које су припадале категорији названој „гости и посматрачи”.

Пентагон је већ себи обезбедио седам нових војних база у Бугарској и Румунији (5) које излазе на Црно море, укључујући Граф Игнатијево и Безмер у Бугарској и ваздухопловну базу „Михаил Когалничану” у Румунији.

„Вершбов је поновио подршку САД скором прихватању молби БиХ и Црне Горе за Акциони план за чланство. Он је, такође, рекао да ће бити подржана молба Македоније за пуноправно чланство у НАТО-у чим буде решен проблем њеног имена”. Сем тога,  министри одбране су се договорили да преко регионалних центара потпишу заједничку декларацију о повећању сарадње на Западном Балкану”. (3)

Асошијетед прес је, у једној информацији са састанка Јадранске повеље, поменуо и састанак у Бриселу, предвиђеном за 3. и 4. децембар (који ће, такође, бити форум за регуртовање хиљада нових војника НАТО-а за рат у Авганистану), наводећи да ће на „наредном састанку министара иностраних послова НАТО-а бити пружена снажна подршка жељи Босне и Црне Горе да постану 29. и 30. чланица трансатлантске Алијансе” (4).

Кад Босна и Црна Гора постану пуноправне чланице НАТО-а, а потом кад и Македонија буде кренула њиховим стопама, тај војни блок ће нарасти на 31 државу, готово двоструко више него пре 10 година када је НАТО започео поход на исток. Кад се томе додају Србија и Косово (које је још пре но што се учланило постало први политичкии ентитет НАТО-а), број чланица Алијансе биће више него двоструко већи него што је био 1999. године, деценију после пада пада Берлинског зида и окончања Хладног рата. Свих 17 придошлица биће из источне Европе, а већина чланица НАТО-а биће или некадашњи чланови Варшавског пакта или, пак, бивше југословенске републике и једна покрајина.

Огроман амерички камп Бондстил на Косову сада већ има 10 година, a у врло блиској будућности се може очекивати прилагођавање хрватских и црногорских лука на Јадрану за потребе Ратне морнарице САД.

Пентагон је већ себи обезбедио седам нових војних база у Бугарској и Румунији (5) које излазе на Црно море, укључујући Граф Игнатијево и Безмер у Бугарској и ваздухопловну базу „Михаил Когалничану” у Румунији. Писте се користe за, како се на војном сленгу каже, „downrange” војне операције – односно операције у иностранству (Авганистану и Ираку), а румунска база је сада седиште Пентагонове Здружене оперативне јединице за исток (Joint Task Force – East).

Огроман амерички камп Бондстил на Косову сада већ има 10 година, a у врло блиској будућности се може очекивати прилагођавање хрватских и црногорских лука на Јадрану за потребе Ратне морнарице САД.

Што се бивша Југославија све више распада, то се тај регион све темељније преображава у ниску  такозваних истурених оперативних база или „листова  лотоса” (термин који је изумео Доналд Рамсфелд) за војне акције на истоку и југу.

Распадом, уз одобравање Запада, државне уније Србије и Црне Горе 2006. године, државе која је представљала прелазан механизам, изум Хавијера Солане, генералног секретара НАТО-а за време рата 1999. године, а касније Високог представника Европске уније за заједничку спољну и безбедносну политику, довршен је распад Југославије на шест њених федеративних република. Једностраном декларацијом независности Косова од Србије 2008. године, коју су не  не само подржали, већ и практично извели НАТО и његови цивилни огранци, те влада САД и Европска унија, почела је друга фаза распарчавања нације – разбијање бивших република на мини-државе. (6)

У Србији, иза Косова леже Војводина, Долина Прешева и Санџак , где су главу дигли – идући редом – етнички сепаратизам, оружани напади са друге стране границе и отворени тероризам.

Македонија се, такође, суочава са истом узнемиравајућом перспективом. Напади припадника такозване Ослободилачке војске Косова – Националне ослободилачке војске Алија Ахметија – са територије Косова у 2001. години довели су то нову државу на ивицу општег рата и насилног комадања.

Црна Гора, држава стара једва три године, ускоро ће послати први контингент своје војске у Авганистан, да тамо служе под окриљем НАТО-а.

Прошле недеље, шеф Демократске партије Албанаца Мендух Тачи, позвао је своје спонзоре на Западу да Македонију сведу на међународни протекторат. Говорећи о актуелној политичкој кризи, коју је углавном он сам створио, Тачи је рекао: „Убеђен сам да је једини излаз из кризе хитна међународна заштита као мера за предупређење могућих догађаја”. Следећи корак је промена или прилагођавање имена државе, а потом ће, шта год да од ње буде, уследити позив да уђе у НАТО. Таквим исходом ће бити задовољни сви – Влада Грчке, паналбанске снаге у Македонији, Албанија, Косово, јужна  Србија и Црна Гора – па ће НАТО добити своју 29. (или 31.) чланицу. (7)

Црна Гора, држава стара једва три године, ускоро ће послати први контингент своје војске у Авганистан, да тамо служе под окриљем НАТО-а. Кад црногорски војници стигну тамо, наћи ће се у друштву колега из Албаније, Босне, Бугарске, Хрватске, Македоније, Румуније и Словеније. Те земље су дале своје војнике и 2003. године  за окупацију Ирака. Црна Гора тада још није постојала као независна држава тако да ће њено ватрено крштење у  својству кандидата за чланицу НАТО-а бити у Авганистану.

Пошто је Србија посматрач у Јадранској повељи и пошто је 2006. године ушла у привремени програм НАТО-а Партнерство за мир, Вашингтон и Брисел ће бесумње и њу ускоро позвати да докаже своје право на кандидатуру те пошаље своје војнике на фронт у авганистанском рату. Пошто се САД и НАТО спремају да врло брзо квалитативно ескалирају рат у јужној Азији, министарства иностраних послова и одбране Србије су најавила да ће отворити мисију у седишту НАТО-а у Бриселу. „Циљ мисије биће побољшање сарадње и свакодневне комуникације са НАТО, учешће у раду 10 експертских одбора и побољшање… сарадње са ’50 чланица’ ‘политичког савеза’. (8) Педесет, то је готово у длаку тачан број земаља које дају војску за Авганистан. Србија би могла бити 51.

Последње изјаве актуелног министра одбране Србије Драгана Шутановца су увредљиве чак и за представника једне утучене, разбијене и деморалисане земље – толико су бесрамно љигаве и улагивачке.

Он ће ускоро бити први српски министар одбране који ће, за последњих  25 година,  посетити Пентагон. Он је врло поносан на то па је недавно изјавио да ће његов пут „без икакве сумње бити од велике политичке и војне важности”, пошто је велики део од укупно 500 милиона долара којима је Вашингтон подмитио власти у Београду откако је, 2000. године, свргнут председник Слободан Милошевић, отишао у руке српских војних власти.

Шутановац, који је дипломирао на Европском центру за студије безбедности „Џорџ Маршал” (George C. Marshall European Centre for Security Studies), институцији коју заједнички воде министарства одбране САД и Немачке, и за кога кажу да „савршено говори енглески”, изјавио је нешто из чега се могу открити врло занимљиве појединости:

Последње изјаве актуелног министра одбране Србије Драгана Шутановца су увредљиве чак и за представника једне утучене, разбијене и деморалисане земље – толико су бесрамно љигаве и улагивачке.

„Српско министарство одбране има стабилне односе са америчким војним властима па можемо рећи да је, у овом тренутку, сарадња у домену одбране кичмени стуб односа САД и Србије.

„С обзиром на чињеницу да је амерички буџет за одбрану једнак буџету за одбрану остатка света, кристално је јасно шта је за америчку спољну политику и међународне односе најважније”. (9)

Бивша Ослободилачка војска Косова, касније Косовски заштитни корпус (а сада Косовске снаге безбедности) понудила је Американцима војску за рат у Ираку непосредно после инвазије, 2003. године. Косовске снаге безбедности, које је опремио и обучио НАТО, а које су у свему сем по имену национална армија у рађању, понудиће војску НАТО-у и за рат у Авганистану, који се отегао у недоглед. (10)

За време недавних општинских избора на Косову, првима од његове номиналне независности коју не признају 140 од укупно 192 државе света, а врло мало изван света НАТО-а (међу њима су Авганистан, Лихтенштајн, Монако, Маршалска острва, Сан Марино, Белизе, Малта, Самоа, Малдиви, Комори, Федералне државе Микронезије, Науру и Палау), присталице бившег главешине ОВК Хашима Тачија – премијера кога признаје Запад – и ратног злочинца Рамуша Харадинаја сукобили су се толико жестоко да је мало недостајало да севну ножеви па су „људи камењем напали поворку аутомобила у којој је био Хашим Тачи… Тачијева партија је оптужила Харадинаја да је непосредно изазвао и организовао тај напад…” (11)

Један руски извештај са тих избора, које је Запад подржао и величао, поставио је стратегију Запада за Косово у ширем контексту:

„Функционери ЕУ си то који присиљавају српску владу да прихвати неколико врло непријатних одлука – да призна општинске изборе на Косову, да се одвоји од Русије и да се повуче из заједничких енергетских пројеката са Русијом.

Ваља подсетити да је Хаг дозвољавао Харадинају да, за време суђења, повремено одлази из затвора да би ‘владао’ Косовом, док је Тачи на концу ослобођен свих оптужби за геноцид над Србима.

„Што се тиче демократских вредности у политици ЕУ према Србији, у њих је тешко поверовати с обзиром на отворене симпатије функционера ЕУ према милитантним албанским групама у Ослободилаачкој војсци Косова. Узгред, присталице лидера ОВК, бившег ‘премијера’ Рамуша Харадинаја и његовог наследника Хашима Тачија, изазвали су жесток сукоб у једној од албанских енклава.

„Овде ваља подсетити да је Хаг дозвољавао Харадинају да, за време суђења,  повремено одлази из затвора да би ‘владао’ Косовом, док је Тачи на концу ослобођен свих оптужби за геноцид над Србима”. (12)

Па ипак, САД и њихови савезници из НАТО-а- самозвана „међународна заједница” и шампиони демократије, права човека и тако даље, где код и кад год се све то  уклапа у њихове главне политичке циљеве – и даље грле косовски ентитет као брата по оружју у новом глобалном поретку.

Бивши амерички председник Бил Клинтон посетио је 1. новембра главни град Косова, Приштину, да би присуствовао откривању кичасте, веома вулгарне, позлаћене статуе самог себе (13). Церемонији је председавао бивши вођа Ослободилачке војске Косова, Хашим „Змија” Тачи, чијом псеудо-државом, њеним стварањем, се Запад веома поноси.

Ево шта је о том догађају у црној рупи Европе, леглу криминалаца и кријумчара дроге, известио Асошијетед прес:

„Статуа приказује Клинтона како у левој руци држи актенташну на којој пише његово име и датум када је НАТО почео да бомбардује Југославију – 24. март 1999.

„Многи су махали америчким, албанским и косовским заставама и клицали ‘USA!’ док се бивши председник пењао на подијум, у чијој позадини се видео његов постер с натписом ‘Косово слави хероја’” (14)

То што је махано и албанским заставама показује шта је, у ствари, НАТО желео да постигне, бомбардујући немилосрдно, уздуж и попреко Југославију пуних 78 дана.

Три недеље касније, градоначелник једног града у Албанији – разликовање између те државе и Косова је сада ствар чисто академске природе – најавио је да ће, по угледу на Приштину, и он направити једну статуу и посветити је Џорџу В. Бушу. Буш и Клинтон су заједно створили аберацију Косово/Велико Косово. „Мали албански град Фуша-Круја планира да подигне статуу бившег америчког председника Џорџа В. Буша у знак сећаања на његову посету од јуна 2007. године,  када је, у великом изливу уљубави према Америци, Буш слављен као херој”.

Градоначелник, Исмет Маврићи, изјавио је, како је пренето: „Кад бих се ја питао, ја бих врло радо подигао статуу три метра висине, вероватно у бронзи, споменик који би требало да „ухвати” његов енергичан начин хода”. (15)

Стопа незапослености на Косову 40%, а просечан доходак по глави становника 1.760 евра, упркос чињеници да је, за последњих 10 година, Косово добило помоћ, према подацима Светске банке, у висини три милијарде евра, а још једна милијарда се очекује до 2011. године.

Та људска катастрофа је плод сарадње НАТО-а и ОВК.

То је стабилност и просперитет који је Запад донео Балкану.

Завештање које су Вашингтон и Брисел оставили људима са Косова – онима који су преостали, јер су, од јуна 1999. године, стотине хиљада Срба, Рома и других побегли главом без обзира, спасавајући голи живот – детаљно је представљено у једном недавном извештају Ројтерса.

У том извештају се каже да је „стопа незапослености на Косову 40%, а просечан доходак по глави становника 1.760 евра, упркос чињеници да је, за последњих 10 година, Косово добило помоћ, према подацима Светске банке, у висини три милијарде евра, а још једна милијарда се очекује до 2011. године”. У Европској унији, пак, „просечна стопа незапослености је нешто испод 10%, а просечна годишња плата 24.000 евра”. (16)

Та људска катастрофа је плод сарадње НАТО-а и ОВК.

То је стабилност и просперитет који је Запад донео Балкану.

Овај ојађени део Европе је послужио НАТО-у као покусно поље за ширење ка источној Европи, а одатле ка Азији, Африци и Блиском истоку, почев од Босне у 1995. години, када је НАТО бацио прве бомбе и распоредио прве трупе ван територије својих чланица.

Покојни амерички научник Шон Ђервази (Sean Gervasi) упозорио је још 1996. године да “за слање снага НАТО-а на Балкан, а нарочито за проширење НАТО-а на Чешку и Мађарску, постоје дубљи разлози”. Ти разлози „су повезани с рађањем стратегије за обезбеђење богатства региона Каспијског мора и са ‘стабилизовањем’ земаља источне Европе – на концу и за ‘стабилизовање’ Русије и земаља Здружених независних држава”. (17)

Европа и свет су, пре 10 година, избегли шири рат. Може се, међутим, лако десити да, користећи Балкан као одскочну даску, НАТО једнога дана успе да изазове сукоб који неће моћи да буде пригушен нити, пак, да буде задржан у оквирима ратовања конвенционалним оружјем.

НАТО је сада учврстио војно партнерство, води редовне ратне игре и има сталне базе у неколико земаља око Каспијског мора – у Азербајџану, Грузији, Киргизији, Таџикистану и Узбекистану, а о Авганистану да и не говоримо.

Алијанса је „усисала” три бивше совјетске републике – Естонију, Летонију и Литванију – и наставља да упорно тврди како ће у скорој будућности њене пуноправне чланице постати и Грузија и Украјина, бивше чланице Здружених независних држава.

Ђервази је пре 13 година, такође, упозорио да „САД сада настоје да учврсте нов блок који треба да се састоји од европских и блискоисточних земаља… Ту је укључена и Турска, земља која игра централну улогу у том будућем блоку. Турска није само део јужног Балкана и сила Јегејског региона, већ и земља која има границе са Ираком, Ираном и Сиријом. Она, дакле, повезује јужну Европу с Блиским истоком, где САД имају, како саме сматрају, животне интересе… Ратом у Ираку (1991), САД су се безбедније него икад угнездиле на Блиском истоку, а готово истовремени распад Совјетског савеза, отворио је Западу могућност експлоатације богатстава региона Каспијског мора”. (18)

У годинама које су уследиле, све се одвијало баш онако како је Ђервази предвидео и баш из разлога на које је он указао.

Минирајући Уједињене нације, кршећи међународно право, понизивши Русију и размештајући снаге НАТО-а на Балкан, Запад се озбиљно латио подухвата да оствари глобалну доминацију у пост-хладноратовском свету. Када је први рат НАТО-а, бомбардовање Југославије 1999. године, почео да се одуговлачи и да поприма све узнемирујуће димензије, чак и пре но што су бомбе НАТО-а уништиле кинеску амбасаду у Београду, тадашњи руски председник Борис Јељцин изашао је пред камере националне телевизије и изјавио: „Рекао сам НАТО-у, Американцима, Немцима – немојте те нас терати на војну акцију”.

„У противном, избиће еворпски, а можда и светски рат”. (19)

Чињеница да је Јељцин био одан пријатељ Вашингтона учинио је ту изјаву још злослутнијом. Мање од месец дана касније, кинеска амбасада је била у рушевинама, а рат је и даље беснео.

Европа и свет су, пре 10 година, избегли шири рат. Може се, међутим, лако десити да, користећи Балкан као одскочну даску, НАТО једнога дана успе да изазове сукоб који неће моћи да буде пригушен нити, пак, да буде задржан у оквирима ратовања конвенционалним оружјем.

Камп Бондстил на Косову, војна база државе која нас је бомбардовала да би нам отела јужну покрајину, а сада би балканску сиротињу да шаље у ратове по белом свету.

Упутнице:

1) Македонска радио-телевизија, 26. новембра 2009. године

2) Thousand Deadly Threats: Third Millenium NATO, Western Business Collude

On New Global Doctrine

Stop NATO, 2. октобра 2009. године

http://rickrozoff.wordpress.com/2009/10/02/thousand-deadly-threats-third-millennium-nato-western-businesses-collude-on-new-global-doctrine

3) South European Times, 20. новембра 2009. године

4) Аssosiated Press, 18. новембра 2009. године

5) Bulgaria, Romania: U.S., NATO Bases for War in the East

Stop NATO, 24. октобра 2009. године

http://rickrozoff.wordpress.com/2009/10/25/bulgaria-romania-u-s-nato-bases-for-war-in-the-east

6) Adriatic Charter and the Balkans: Smaller Nations, Larger NATO

Stop NATO, 13. маја 2009. године

http://rickrozoff.wordpress.com/2009/08/28/adriatic-charter-and-the-balkans-smaller-nations-larger-nato

7) Threat of New Conflict in Europe: Western-Sponsored Greater Albania

Stop NATO, 8. октобра 2009. године

http://rickrozoff.wordpress.com/2009/10/08/new-threat-of-conflict-in-europe-western-sponsored-greater-albania

Вечерње новости, 4. новембра 2009. године

9) Политика, 27. новембра 2009. године

10) Balkans: Staging Ground for NATO’s Post-Cold War Order

Stop NATO, 9. фебруара 2009. године

11) Новинска агенција Танјуг, 12. новембра 2009. године

12) Руска  информативна агенција Новости, 17. новембра 2009. године

13) Kosovo: Marking Ten Years of Worldwide Wars

Stop NATO, 31. октобра 2009. године

http://rickrozoff.wordpress.com/2009/10/31/kosovo-marking-ten-years-of-worldwide-wars

14) Associated Press, 1. новембра 2009. године

15) Reuters, 21. новембра  2009. године

16) Reuters, 20. новембра 2009. године

17) Sean Gervasi, Why is NATO in Yugoslavia?
http://www.globalresearch.ca/articles/GER108A.html

18) Ibid

19) BBC News, 9. априла 1999. године

http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=16289

Алистер Кембел, "таблоидни ум" обликован у "Дејли Мирору", стварни "други човек" британске владе Тонија Блера

Готово су невероватне размере неподношљиве лакоће мржње према истини која се гаји на Западу последњих деценија. Последња жртва је Тони Блер. Реч је о бившем премијеру Велике Британије који је слављен као политичар новог миленијума, управо зато што нико као Блер није тако отворено градио свој имиџ помоћу етаблирано унижене истине до простаклука. Блерова десна и лева рука био је Алистер Кембел, „таблоидни ум”. Са мишљу обликованом у „Дејли Мирору”, претворен у „другог човека Блерове владе”, Кембел је од читаве британске јавности – а посредно је његов утицај пао на плодно тло све до државица на Балкану – правио таблоидну папазјанију. Сећате се како насмејани Тони Блер засуканих рукава плаве кошуље и раскопчан до пола прса гази између насмејаних војника под пуном ратном опремом. Сцене као да су глумљене по неким холивудским сценаријима. Познат као осион и несклон „размени мишљења” Кeмбел је увео начела да је од резултата важнији имиџ. Успех му није био незнатан, али, ипак је остало – кад су британске трупе кренуле да згазе Садама и прљаве Ирачане (2003.) – да с тим ратом свакако много тога није у реду.

Човек који је био поштен да бар самог себе у зору, пре петлова суочи са истином, знао је да је то један пљачкашки поход у коме је Садам ударен као препрека за потпунију контролу токова нафте у свету, а да су сладуњаве приче о демократизацији ирачког друштва зачињене Садамовим страшним ракетама, које би биле „спремне за лансирање за 45 минута”, обична шарена лажа. Уосталом, шта су друго били британски ратови последњих пола миленијума и каква су они имали оправдања за грађанство. Империја је била предводник империјализма за који је Лењин веровао да је „највиши и последњи ступањ капитализма”. Можда вреди подсетити да је пет његових темељних ознака: 1. концентрација производње и капитала која досеже монополе који играју кључну улогу; 2. стапање банкарског и индустријског капитала и стварање финасијског капитала и финансијске олигархије; 3. извоз капитала уместо извоза роба; 4. стварају се међународне монополстичке организације које деле свет; и 5. водеће капиталистичке земље су извршиле поделу света на своје зоне утицаја. Велика Британија била је на челу тог света који је постојао на крају 19. и почетком 20. века, а подсетивши се, читалац може да види и у чему се он разликује од овог света на почетку 21. века. Додуше, док се Запад сам шепурио тим простором није се либио ни да то крсти „крајем историје”. Данас се више такве формуле не објаљују.

Да ли је човек који је лагао за Ирак, у ствари, као обичан наивац ушао у тешку косовску авантуру?

И кога је могла изненадити изјава дата пет година касније да би „напад на Ирак био оправдан и да се знало да Садам Хусеин нема оружје за масовно уништење”? Само лицемере! Па, зар и Алистер Кембел није „одступио” са свог положаја, између осталог, зато што је сумњичен да је тајно пуштао у јавност „детаље” из тајног извештаја Владе у коме је стајала та лаж да Садам има то „страшно оружје”. Ма да је Садам тада имао само један кухињски нож у читавој држави то не би осујетило напад.

Још су циничнији наводни „оштрији критичари”. Лондонски „Индепендент” објављује да је Блеру „исход војне интервенције на Косову помутио моћ просуђивања и навео га на катастрофалну одлуку када је био у питању Ирак”. Јадни Тони, тај емотивац и филантроп! Али шта је британском премијеру помутило здрав разум када је донео одлуку, опет уз кршење свих међународних права и правила и рата и мира, да интервенише на Косову и Метохији, да бомбардује градове по Србији и Црној Гори, руши мостове на Дунаву, митраљира железничке композиције? А тек коментаторов проналазак, да је такав Тони „био премијер 1992. не би било дозвољено да се догоди катастрофа у Босни”!?

Шта би ту показала логичка анализа? Да је човек који је лагао за Ирак, у ствари, као обичан наивац ушао у тешку косовску авантуру, а да би опет исти тај млакоња и слабић у Босни био геније и херој.

Али није сва ова халабука потакнута грозном чињеницом да се „процене само цивилних жртава рата у Ираку који није окончан, крећу од 94.000 до близу 1,7 милиона људи у држави са 31 милионом становника”. Разлози за овакве буке увек су у лошем садашњем тренутку. Британска држава, која је и својим поданицима оваквим ратовима обезбеђивала лепе услове за бољи живот, једна је од заједница које су најтеже погођене рецесијом. И симбиотско обожавање „корисних лажи” – богати се богате, а до грађана стижу мрвице које их чине богатијим од сличне раје у другим световима – угрожено је. Народ више нема разлога да противно сопственом здравом разуму не види да је цар све голији. И онда се ту задеси Тони Блер који се прсио много више од Мејџора, на пример, а који је по окончању мандата „прешао у католичанство”, што у земљи чији се идентитет добрано заснива на антипапинству не може бити потез који нема противника. Ту ни гадни Садам није непробојна заштита. А кад се томе дода и чињеница да рат у Ираку ни после шест година није окончан – онда би Педро могао и да виси…

Бивши британски премијер Блер грицка нокте у друштву Томија недалеко од ирачког града Басре.

Неке ситуације траже жртвене јарце. Тако се најлакше умири гомила. „Јунак, кога је јуче гомила акламирала, изложен је сутра њеној порузи, ако га је сустигао неуспех”, писао је још 1895. године отац „психологије гомиле”, Густав ле Бон. „Реакција ће бити, шта више, живља, што је престиж већи. Гомила сматра сад палога јунака као једног себи равног и свети се што се клањала пред надмоћношћу, коју му она више не признаје. Док је Робеспијер кидао главе својих другова и великога броја својих савременика имао је ненадмашни престиж. Чим му је помицај неколико гласова отргао власт, он је сместа изгубио тај престиж, и гомила га је испраћала на гиљотину са таквом истом погрдом каквом је до јуче испраћала његове жртве. Увек су следбеници са беснилом крхали статус својих богова.” Тони Блер је „извисио” за високу функцију у Европској унији и сад је сасвим згодан за „испирање уста”. Сам је учествовао у јачању таблоидног елемента у енглеској јавности, тако да ће сада моћи на својој кожи да осети све чари тог третмана.

А гомила? Гомила у дубини свог бића није тврд противник ратова и не пита (се) претерано како до њих долази. „Поведите овај народ у рат, и он ће одмах заборавити да постоји нешто што се зове толеранција. За ратовање је потребна бруталност и безобзирност, и дух безобзирне бруталности продреће у саму срж нашег националног живота – заразиће Конгрес, судове, полицајце на дужности, човека на улици”, говорио је 1917. амерички председник Вудро Вилсон, спремајући се да безобзирно уведе у крваву каљугу свој народ незаинтересован за далеки ехо Првог светског рата. Али, народу не остаје друго него да верује на реч вођама. Једино не подноси ни губитнике, ни губитак. Јер некаквог плена мора бити. Тако је од искона.

Лаж никад није страна јавности. У јавности којом владају таблоиди она је талас који наткриљује све остале таласиће. А кад се друштво суочи са ратом лаж је као кисеоник. „Врло рано у животу приметио сам да у новинама догађаји никад нису тачно описани, али сам тек у Шпанији (односи се на време Шпанског грађанског рата 1936-1939, прим. С.Р.) видео новинске извештаје без икакве везе с правим чињеницама, па чак и без везе с оним за шта постоји назив ординарна лаж.” Орвел, наравно. Ретко ко се усуђује да буде толико искрен кад говори о кардиналним стварима рата и мира.

А људи који „раде посао” увек су ближи „искрености” коју је формулисао један војни цензор на саветовању у Вашингтону пред Други светски рат: „Ја народу не бих рекао ништа док се рат не заврши, а онда бих му рекао ко је победио.” Добри Блер, напуштен од Алистера Кембела, достојног наследника овог сјајног америчког мислиоца, није умео да се понаша у складу с овим врховним начелом, и зато има да плати. Сад ће му за врат скочити и народ који неће да му се истина (коју скрива од себе негде у кичменој мождини) баца у лице као хладне помије, а и колеге полит-радници којима је лепо гледати како се одиграва нека јавна драма која скреће пажњу са суморне свакодневице, а нису они у главној улози.

Terra Orveliana је, ипак, појава која данас увелико надилази територију Орвелове домовине.

Terra Orveliana је, ипак, појава која данас увелико надилази територију Орвелове домовине.

,,Караџић оштро критиковао ДСС”. Тако је гласио наслов вести на сајту Б92. Могли сте помислити да је Радован Караџић, из неког разлога, напао ДСС током процеса у Хагу. Да је телевизија Б92 добронамерна и професионална у поменутом наслову би стајало барем : ,,Марко Караџић оштро критиковао ДСС”, али није тако било. Тек када сте отворили ту вест, тек онда сте могли да видите да је ,,Државни сектретар Министарства за људска права Марко Караџић оштро критиковао дискриминишуће оцене о мањинама у Војводини које су изнете на веб-сајту ДСС- а”. Овде цитирамо наслов са сајта телевизије Б92 али на њиховом сајту нема знакова навода тако да се може схватити да је чињеница да постоје дискриминишући наводи на сајту ДСС а да то критикује државни секретар. Истина је да на сајту ДСС нема никаквих дискриминишућих навода. Сам Б92 користи неадекватан израз ,,критиковао” као замену за адекватан израз ,,безразложно напао”. Но, то се од Б92 и очекује. Ово помињем јер се ради о доста софистицираној медијској манипулацији. Марко Караџић је свој безразложни напад изрекао у емисији ,,Стање нације” управо на на Б92.

Шта је то државни секретар познат по горљивом залагању за геј параду, изрекао?

,,И онда видите како они објашњавају због чега су против Статута. После овога ви немате са њима шта да разговарате јер видите како они замишљају Србију, јер видите да је ДСС себе сврстала у ред неонацистичких организација јер каже да: ,,такав статус добијају све националне мањине које живе на територији АП Војводине. Тиме се националне мањине не само доводе у исту раван са српским народом, већ се ствара и правни основ за њихову конститутивност у АП Војводини”. Ако ови из ДСС-а и они који се боре за Србију мисле да моја пријатељица Моника Фекете, да моји пријатељи који су Русини нису у истој равни, да је моја бака, које је Румунка, са мном, који себе сматрам Србином-онда могу поуздано да кажем да је ово нешто што у савременом друштву може да се схвати као неонацизам”.

Шта је проблем у изјавама државног секретара?

Проблем је у томе што један од највиших функционера при Влади, у име Министарства и Владе, проглашава једну парламентарну странку, за неонацистичку.

Прво, Марко Караџић је државни секретар Министарства за људска права. Дакле, један је од највиших државних функционера при Влади Републике Србије. Он очигледно јавно износи свој лични став представљајући га као став Министарства јер гостује на телевизији као државни секретар. Осим што износи свој лични став, он очигледно износи став странке чији је функционер, Лиге социјалдемократа Војводине а све представља као став Министарства и Владе. То се зове злоупотреба службеног положаја. Проблем је и то што је Марко Караџић државни секретар у Министарству за ЉУДСКА ПРАВА! Он очигледно заборавља да су и припадници ДСС људи и да и људи из ДСС имају људска права. Главни проблем је то што државни секретар најгрубље вређа и клевеће Демократску странку Србије, као и њене чланове, симпатизере и бираче, дакле, вређа грађане Србије. То што износи тако очигледне неистине, не умањује његову одговорност. Из самог цитата који он наводи је сасвим јасно да ту нема ничега спорног, дискриминишућег или неонацистичког.

Проблем је у томе што један од највиших функционера при Влади, у име Министарства и Владе, проглашава једну парламентарну странку, за неонацистичку.

Демократска странка Србије себе сврстава у корпус странака десног центра.

Сви објективни аналитичари је такође сврставају у десни центар и ником нормалном не пада на памет да је сврста у екстремну десницу или у неонацистичке странке.

ДСС је припадница ,,European peoples party’s”- „EPP”, владајуће групације у Европском парламенту, која окупља умерено десне, народне и конзервативне странке.

Демократска странка Србије себе сврстава у корпус странака десног центра. Сви објективни аналитичари је такође сврставају у десни центар и ником нормалном не пада на памет да је сврста у екстремну десницу или у неонацистичке странке. ДСС је припадница ,,European peoples party’s”- „EPP”, владајуће групације у Европском парламенту, која окупља умерено десне, народне и конзервативне странке. Прошле недеље медији су (једва) известили да је делегација ДСС била на Конгресу ЕПП у Бону, 9. и 10. децембра. Сасвим је јасно да нико добронамеран не може сврстати ДСС у ред неонацистичких странака. Додуше, разумљиво је да ће један припадник ЛСВ, као папагај понављати речи челника своје странке и речи мрзитеља из тзв. Друге Србије. Свакако је апсурд да високи функционер једне екстремистичке и сепаратистичке странке који употребљава говор мржње, оптужује једну умерену и државотворну странку да је неонацистичка. Проблем је и у томе што, готово извесно, државни секретар Марко Караџић неће одговарати због увреда и клевета које је изрекао. Евентуално, може одговарати тек уколико буде осуђен по тужби коју је најавила ДСС.

Проблем је и у томе што, готово извесно, државни секретар Марко Караџић неће одговарати због увреда и клевета које је изрекао.

Евентуално, може одговарати тек уколико буде осуђен по тужби коју је најавила ДСС.

Потребно је да се Министарство и министар за људска права, изјасне о ставовима Марка Караџића. Потребно је да се о томе изјасни и сама Влада. Није на одмет да се о томе изјасни и председник Републике пошто се и онако меша у све и свашта, те је приграбио положај надпредседника Владе (да се подсетимо председникових речи које се савршено односе на Марка Караџића и сличне : “Видим непрекинуту нит између насиља које се дешавало деведесетих, зверских злочина на простору бивше Југославије, … политичког језика који је производио бес према тзв. издајницима и сталног трагања за непријатељима у друштву…и да је веома важно да се идентификују групе и појединци који су инспиратори и извршиоци насиља и идеје које инспиришу насиље у друштву… и да је борба против насиља које води у фашизам важнија и од европских интеграција”. Ето председниче Марка Караџића и његовог политичког језика који производи бес и стално трагање за непријатељима у друштву, ето идентификованог појединца и његове групе која инспирише насиље које води у фашизам. Шта ћете предузети председниче?). Да ли председник државе, Влада и председник Владе, Министарство и министар подржавају оптужбе државног секретара Марка Караџића? Да ли стоје иза тих увреда и клевета? Отвара се и следеће питање. ДСС своју политику (како год је оценили) није мењала дуги низ година. Политика ДСС је иста и данас и нпр. 2007. године, када је ДСС била у Влади са ДС и Г17. Ако садашња Влада коју води ДС стоји иза тврдњи државног секретара, да ли то значи да су ДС и Г17 били у коалицији са неонацистичком странком? Нама је тај одговор познат. Нису. Али, на то питање треба они да одговоре.

Да се вратимо на провидне неистине Марка Караџића.

Он брка права грађана појединаца и колективна права националних мањина или колективна права конститутивног народа у Војводини и Србији.

Да се вратимо на провидне неистине Марка Караџића. Он брка права грађана појединаца и колективна права националних мањина или колективна права конститутивног народа у Војводини и Србији. При том је Марко Караџић магистар правних наука! Он из контекста извлачи потпуно бенигну правничку реченицу, сасвим истиниту.

Шта то цитира државни секретар? Ради се о тексту правно-политичке анализе Статута Војводине који већ три недеље стоји на сајту ДСС, који је пре две недеље објављен у листу ,,Печат” и који је ДСС штампала у свом гласилу ,,Порука”. Ради се о анализи Војислава Коштунице, доктора правних наука и стручњака за уставно право.

Шта то цитира државни секретар?

Ради се о тексту правно-политичке анализе Статута Војводине који већ три недеље стоји на сајту ДСС, који је пре две недеље објављен у листу ,,Печат” и који је ДСС штампала у свом гласилу ,,Порука”. Ради се о анализи Војислава Коштунице, доктора правних наука и стручњака за уставно право.

Ред је да истргнуту реченицу ставимо у контекст: ,,Предлог Статута АП Војводине представља акт отвореног сепаратизма, који садржи велики број противуставних одредби. Статут има за циљ да преко противуставних одредби Покрајина добије елементе државности и да самостално одређује своју територију. Статут омогућава процес федерализације државе и притивуставно утврђује суверенитет грађана Војводине. Статут директно укида српски народ као уставну категорију и претвара српски народ у националну заједницу као нову етничку категорију коју не познаје Устав Србије. Такав статус добијају и све националне мањине које живе на територији АП Војводине. Тиме се националне мањине не само доводе у исту раван са српским народом, већ се ствара и правни основ за њихову конститутивност у АП Војводини (наглашени део цитира државни секретар).

Влада Србије поред уставне обавезе да утврди изворне надлежности, преноси на АП Војводину још и преко стотину државних надлежности, правећи на тај начин на својој територији и од свог народа нову државу. Пошто Влада Србије, поред Уставом загарантованих седам одсто од Републичког буџета, додатно финансира и све пренете државне надлежности на АП Војводину, то значи да сама Влада финансира прављење нове државе”. Сасвим је јасно да у цитираном тексту нема трагова никаквог залагања за дискриминацију нити неонацистичких ставова. Ако некоме није јасно ту се говори о кршењу Устава тиме што се конститутивни народ у Војводини и Србији, Срби, своде на Уставно непостојећу категорију ,,националне заједнице”. Државни секретар очигледно има проблем са чланом 1. Устава: ,,Република Србија је држава српског народа и свих грађана који у њој живе…”. Познато је да се Лига социјалдемократа Војводине противила доношењу новог Устава, као и да се противи донетом Уставу. Тај став дели и њихов функционер Марко Караџић. Они сматрају да члан 1. Устава треба да гласи: ,,Република Србија је држава свих грађана који у њој живе…”. Они се противе потпуно легитимној дефиницији државе, каква уосталом стоји у уставима многих држава. Ту дефиницију државе која недвосмислено истиче национално одређење је прихватила апсолутна већина грађана на референдуму, а пре тога апсолутна већина парламентарних странака (изузев ЛСВ и ЛДП). Да подсетим да такву дефиницију државе имају и устави Немачке и Француске. Државни секретар Марко Караџић се не мора слагати са дефиницијама у Уставу, али га мора поштовати и као грађанин и као државни функционер. То што се не слаже са дефиницијама у Уставу не значи да може да вређа, клевеће и говори неистине. И поред тога што се Марко Караџић и његова странка противе постојећем Уставу (Ненад Чанак каже да Устав треба мењати да би се уподобио Статуту Војводине), треба пажљиво да прочитају Устав и да виде да постоји нпр. члан 20. Устава насловљен: ,,Ограничења људских и мањинских права”, и да схвате да постојање овог члана и његовог наслова не значи да ће било каква људска и мањинска права бити угрожена.

Ко је Марко Караџић?

Најпознатији је по жучној и ватреној подршци ,,Паради поноса”

Познат је по томе да подржава тзв. ЛГБТ особе у борби за остваривање већих права од оних која припадају осталим грађанима.

Ангажован у Католичкој служби за помоћ у одељењу за редукцију сиромаштва (шта Католичка црква мисли о подршци државног секретара паради ЛГБТ особа?).

Ангажован у Савету за права детета Владе РС.

Био на пракси у Међународном кривичном суду у Хагу.

Учествовао у изради националног плана акције за децу” (да ли је део националног плана претварање деце у ЛГБТ особе?).

Предавач на предмету људских права у Индијани, САД и у седам средњих школа у Београду.

Носилац престижне Рон Браун стипендије и стипендије Фонда за отворено друштво (Сорош Фонд).

Носилац престижне Рон Браун стипендије и стипендије Фонда за отворено друштво” (Сорош Фонд).

А ко је Марко Караџић, може се неко упитати?

Најпознатији је по жучној и ватреној подршци ,,Паради поноса”, тј. геј паради, односно поворци лезбејки, педера, бисексуалаца и трансексуалаца (ни једна од наведених речи није наведена у погрдном значењу, а да подсетимо да етимологија речи ,,педер” потиче од старогрчког-паидерастес-паис, генитив паидос=дечак, ерао=жудим). Државни секретар је познат по томе да подржава тзв. ЛГБТ особе у борби за остваривање већих права од оних која припадају осталим грађанима.

Наравно, питање је због чега?

У званичној биографији која се налази на сајту Министарства за људска права стоји, између осталог: ,,Магистрирао Међународно право људских права на Универзитету ,,Нотрдам” у САД”. ,,Ангажован у Католичкој служби за помоћ у одељењу за редукцију сиромаштва” (шта Католичка црква мисли о подршци државног секретара паради ЛГБТ особа?) ,,и у Савету за права детета Владе РС” (да ли се тамо залаже за то да се деца уче да ЛГБТ особе имају већа права од осталих?). ,,Био на пракси у Међународном кривичном суду у Хагу” (свакако). ,,Учествовао у изради националног плана акције за децу” (да ли је део националног плана претварање деце у ЛГБТ особе?). ,,Предавач на предмету људских права у Индијани, САД и у седам средњих школа у Београду” (невероватно)! ,,Носилац престижне Рон Браун стипендије и стипендије Фонда за отворено друштво” (Сорош Фонд)(то се подразумева). ,,Члан је Лиге социјалдемократа Војводине” (ЛДП ће да свисне).

Иако је то узалудно захтевати, државни секретар Марко Караџић треба да буде смењен јер је злоупотребио свој положај и јер је вређао и клеветао како ДСС тако и грађане Србије.

Чланак је објављен на сајту НСПМ и ДСС-а

Драги пријатељи,

Фонд Слободан Јовановић има изузетну част да вас позове на своју Трибину Улога СПЦ у Србији данас на којој ће говорити Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски, мјестобљуститељ Патријарашког Трона Г.Г. др Амфилохије, један од најплодоноснијих савремених богослова у православном свету.

Трибина ће бити одржана у среду, 23. децембра 2009. године у 19.30 часова у Малој сали Задужбине Илије М. Коларца.

Његово Високопреосвештенство митрополит Амфилохије више од пола века, целим својим бићем (још као студент, а затим као монах, професор Универизитета и епископ) активно учествује у духовном и културном препороду српског народа, чија се судбина дубоко прожима са личним искуством овог духовног горостаса. Богословски опус митрополита Амфилохија зналачки обухвата и области филологије, философије, педагогије, историје и социологије о чему сведоче бројна његова библиографска дела објављивана код нас и у свету. С тим у вези, најављена тема, у лицу Његовог Високопреосвештенства, додатно добија на значају.

Због изузетног интересовања грађана, обезбеђена је још једна сала са директним видео преносом, како би сви посетиоци били у прилици да прате предавање, али и учествују у разговору са нашим високим гостом.

Интервју са Жаком Брикмоном, филозофом и професором на Католичком универзитету y Лyвенy, y Белгији, водила Кандис Ванеке.

Превод за Фонд Слободан Јовановић: Светислав Максовић

“Може се, дакле, констатовати да се у медијима систематски примењује политика двоструких стандарда у зависности од тога да ли  злочине чине „непријатељи” Запада, окупирајући територију суседа, или неко други. У првом случају је нагласак на жртвама, а у другом се о томе мало говори. Медији су ту увек потпуно предвидљиви. Кад је о Хондурасу реч, тамо се наставља борба за поновно успостављање демократије, али о томе се сада мало говори – упоредимо то само са Ираном”.

Шта мислите о медијском покривању прошлогодишњег рата у Јужној Осетији?

Све најгоре. Новинари су рат у Грузији покривали на потпуно супротан начин од онога на који су писали о рату на Косову. Ситуација у Грузији је, међутим, била веома слична оној на Косову. У оба случаја је реч о становништву које се сукобило с централном влашћу. Оно у чему се та два случаја разликују, то је чињеница да је Косово одавно било део Србије, док је Јужна Осетија припојена Грузији административним путем, у време Совјетског савеза. Зато ми се чини да је жеља Грузијаца да поврате Јужну Осетију много дискутабилнија него случај Срба и Косова.

Када злочин, било да је реч о рату или атентату, почини неко из западног табора или, пак, неко од савезника Запада, његове жртве се сматрају „лошим жртвама”, што значи да се о њима готово уопште не говори у штампи и да ће догађај бити представљен у светлу који Западу највише одговара.

Ако, пак, супротни табор почини злочин и изазове жртве, штампа ће поступити на потпуно супротан начин.

Оно што су у лето 2008. године Грузијци учинили у Јужној Осетији, то је отприлике исто као кад би данас Срби хтели да силом поврате Косово, што ја свакако не желим. Кад би Срби то учинили, западна штампа би  их засула бујицом напада. Када је, пак, Сакашвили одлучио да бомбардује Осећане не би ли их натерао да се врате у крило грузијске државе, сви медији су пожурили да констатују како је то разумљиво. Исто тако, Руси су критиковани што су притекли у помоћ Осећанима, а НАТО је добио честитке за подршку Албанцима на Косову. Логично би било да штампа реагује гневно на рат у Грузији, али она то није учинила. Све то, међутим, није ништа необично нити чудно.

То савршено добро илуструје принцип о којем говоре Ноам Чомски и Едвард Херман, а према којем постоје „добре” и „лоше” жртве. Када злочин, било да је реч о рату или атентату, почини неко из западног табора или, пак, неко од савезника Запада, његове жртве се сматрају „лошим жртвама”, што значи да се о њима готово уопште не говори у штампи и да ће догађај бити представљен у светлу који Западу највише одговара. Ако, пак, супротни табор почини злочин и изазове жртве, штампа ће поступити на потпуно супротан начин.

Пример који лепо илуструје тај принцип „добрих” и „лоших” жртава јесте недавни државни удар у Хондурасу. Председник републике који је отеран представљен је као неко ко је хтео да промени Устав да би себи обезбедио могућност још једног мандата на челу државе и тако задржао монопол власти. Ствар је, међутим, у томе што свако на власти има право да жели да промени Устав. Саркози је то учинио у Француској па нико није повикао да је демократија угрожена.

Може се, дакле, констатовати да се у медијима систематски примењује политика двоструких стандарда у зависности од тога да ли  злочине чине „непријатељи” Запада, окупирајући територију суседа или неко други. У првом случају, нагласак је  на жртвама, а у другом се о томе  мало говори. Медији су ту увек потпуно предвидљиви. Кад је о Хондурасу реч, тамо се наставља борба за поновно успостављање демократије, али се данас о томе мало говори – упоредимо то само са Ираном.

Дакле, тај фамозни појам хуманитарног мешања, на њега се може  позвати само Запад?

Чомски  даје пример интервенције Индије у источном Пакистану. Западни Пакистан, то је оно што данас зовемо Пакистан, а источни Пакистан, то је данас Бангладеш. У деценији 70-их је избио рат којим је источни Пакистан желео да оствари независност у односу на западни Пакистан. Западни Пакистан је тада послао на исток војску и ова је тамо направила покољ. Интервенисала је Индија и тако је Бангладеш постао независна држава. У то време, скоро сви на Западу су жестоко критиковали ту интервенцију. Други пример: Пол Пот и Црвени Кмери. Њихови злочини се углавном увек помињу као оправдање за интервенцију. При том се, међутим, зааборавља да је режим Пола Пота ликвидиран захваљујући нтервенцији Вијетнама. Вијетнамци су у то време, 1979. године, такође критиковани због те интервенције. Може се расправљати о легитимности и нтервенција Индије и Вијетнама у смислу кршења међународног права – али то су интервенције чија сврха је била веома хуманитарна. На Западу, међутим, те интервенције никада нису сагледане под тим углом. Право на мешање у унутрашње ствари других држава је, готово по дефиницији, легитимно само ако га ми спроводимо у дело.

Принцип хуманитарног мешања дозвољава интервенцију, укључујући војну, моћних земаља у унутрашње ствари слабијих земаља.

Целокупно међународно право је, међутим, засновано на идеји да такве интервенције треба спречити.

Принцип хуманитарног мешања дозвољава интервенцију, укључујући војну, моћних земаља у унутрашње ствари слабијих земаља (мешање може, очигледно, да иде само у том смеру). Целокупно међународно право је, међутим, засновано на идеји да такве интервенције треба спречити – делимично због политике Немачке пре и после рата. Не треба заборавити да се једна од првих хитлеровских агресија догодила 1938. године анексијом Судета, дела Чехословачке у којем је живела германофонска и германофилска мањина која је поздравила своје „ослобођење” од чешког јарма.

Руководствима Француске и Енглеске из оног времена се стално замера што су, у Минхену, прихватила ту анексију, али питање које се тада постављало било је – треба ли или не дозволити „хуманитарно мешање” у унутрашње ствари друге земље (треба ли ослободити мањину која се сматра угњетаваном)? Човек мора да зна шта хоће: или је било легитимно да Немци притекну у помоћ немачкој мањини у Чехословачкој, у ком случају би Минхенски споразум био прихватљив, или, пак, није. Ако није било легитимно, онда није јасно како у наше време може бити прихватљива политика која се залаже за хуманитарно мешање. Иронија је у томе што је позивање на „Минхен” шлаг на торти сваке ратне пропаганде. Чим неко предложи преговоре или компромис – на пример данас са Ираном – ратоборни табор нам одмах потури под нос Минхен као парадигму кукавичлука и капитулације пред „Злом”. А у ствари је реч о томе да је Минхен значио прихватање на известан начин „права на мешање” још пре но што је то право фактички успостављено.

По Вама, да ли интервенција Русије у Грузији означава почетак ере у којој ће свака велика сила, ван САД и Европе, бити изложена ризику да се упусти у рат под изговором хуманитарног мешања?

После атентата у Сарајеву 1914. године, Аустроугари су захтевали од Срба да неизоставно испуне десет услова.

Један од њих је био сличан ономе који се, пред рат на Косову, појавио у Споразуму из Рамбујеа – да аустрогарска полиција вршља по сопственом нахођењу по самој Србији.

Срби су прихватили девет услова – сем првог.

Аустро-Угарска је потом заподенула рат па је остатак Европе утонуо у ратни вихор.

Године 1999. се догодила практично иста ствар, јер је Споразум из Рамбујеа предвиђао да војници НАТО-а добију право да до миле воље вршљају по Србији, да одржавају колико год хоће маневара, итд.

Срби су то одбили и НАТО је бомбардовао Србију.

То, додуше, није изазвало нови светски рат, али је знатно ојачало западни милитаризам који је тиме нашао, чак и по мишљењу „прогресиста”, изговор за хуманитарну интервенцију.

То је проблем Пандорине кутије коју можемо да отворимо, али после не знамо како да затворимо, као што рече Жак Ширак поводом окупације Ирака. Пандорина кутија је, иначе, отворена ратом на Косову, који Ширак очито није баш много одобравао. Но, Ширак је знао да би га одбијање да уђе у тај рат, имајући у виду притисак медија, коштало пораза на председничким изборима, у којима му је противник био неко ко се итекако залагао за интевенцију НАТО-а, Лионел Жоспен.

Бертранд Расел је говорио да је расправљати о одговорности у Првом светском рату исто што и расправљати о саобраћајном удесу у земљи у којој не постоје правила понашања на друму. И заиста, у то време није било, или их је било врло мало, принципа којима се регулишу односи међу државама. Нико, дакле, није забрањивао Аустро-Угарској да Србији наметне ултиматум са онаквим условима. После атентата у Сарајеву 1914. године, Аустроугари су захтевали од Срба да неизоставно испуне десет услова. Један од њих је био сличан ономе који се, пред рат на Косову, појавио у Споразуму из Рамбујеа – да аустрогарска полиција вршља по сопственом нахођењу по самој Србији. Срби су прихватили девет услова – сем првог. Аустро-Угарска је потом заподенула рат па је остатак Европе утонуо у ратни вихор. Године 1999. се догодила практично иста ствар, јер је Споразум из Рамбујеа предвиђао да војници НАТО-а добију право да до миле воље вршљају по Србији, да одржавају колико год хоће маневара, итд. Срби су то одбили и НАТО је бомбардовао Србију. То, додуше, није изазвало нови светски рат, али је знатно ојачало западни милитаризам који је тиме нашао, чак и по мишљењу „прогресиста”, изговор за хуманитарну интервенцију. То делимично објашњава релативно слабо противљење ратовима у Ираку и Авганистану.

А медији су у то време тврдили како су у Рамбујеу исцрпљена сва дипломатска средства…

Ма они то стално раде! Ан Морели објашњава у својој књизи „Основни принципи ратне пропаганде” десет „светих заповести” пропаганде. Узмите било који рат и видећете да се ти принципи увек примењују, а нарочито онај у којем се каже да су сва дипломатска средства исцрпљена. Проблем је, међутим, у томе што је ратовима на Косову, у Ираку и Авганистану, али и израелским ратовима, легитимисан рат као једино средство решавања сукоба.

Италија је, због рата на Косову, повредила члан свог Устава у којем се каже да „Италија одустаје од рата као средства за решавање сукоба”. У Немачкој је, после Другог светског рата, на снази био слоган: „са немачког тла више никад неће кренути нови рат”. Можемо констатовати да је тај принцип тотално погажен. А ко га је погазио? Зелени у сарадњи са социјалдемократима. Тада су они били на власти, а њихов лидер Јошка Фишер, који је тада био министар иностраних послова, жестоко се залагао за рат, баш као и Данијел Кон-Бендит уосталом. Једино су Зелени, „пацифисти” и „антифашисти” из деценије 80-их, када су се борили против постављања нуклеарних пројектила на немачком тлу, могли да дају легитимитет рату који је делимично водила и Немачка, рату против земље коју је она сама окупирала за време Другог светског рата. Да су то учиниле неке друге политичке снаге у Немачкој, за њихово понашање би се одмах посумњало да је  реваншистичко и милитаристичко.

Једном сам, сећам се, дискутовао с једним чланом белгијске Еколошке партије. Он уопште није знао за садржај Споразума из Рамбујеа. Ја сам знао зато што сам га био добио преко интернета, из америчких извора. „Њујорк тајмс” је, међутим, објавио садржај тог Споразума тек два дана по окончању бомбадовања (1). То није случајно. Новине располажу тако добрим среддствима да дођу до информација да их, само ако хоће, могу увек имати. При том  је фрапантно да такве информације нису уопште прекривене велом тајне. А оно што је најважније за критику милитаризма, то нису теорије завере о 11. септембру, у које ја нисам ни за тренутак поверовао, већ документа која јавно стоје на располагању свакоме, попут Споразума из Рамбујеа или „меморандума из Даунинг стрита” (2). Медији су та документа прећутали, а на жалост, ни пацифисти их нису довољно искористили.

Италија је, због рата на Косову, повредила члан свог Устава у којем се каже да „Италија одустаје од рата као средства за решавање сукоба”.

У Немачкој је, после Другог светског рата, на снази био слоган: „са немачког тла више никад неће кренути нови рат”.

Можемо констатовати да је тај принцип тотално погажен.

А ко га је погазио?

Зелени у сарадњи са социјалдемократима.

Да ли мислите да, после ратова на Косову, у Ираку и Авганистану, али и у Грузији, међународно право и УН још имају некакву будућност или су, пак, то право и светска организација сахрањени с поменутим ратовима?

Надам се да још имају будућност, јер ја не мислим да се проблеми, ма  какви да су, могу решити агресијом једне земље на другу. Морамо, пре свега, констатовати да већина земаља света и даље брани класичан  појам међународног права, заснованог на поштовању националног суверенитета.

Сем тога, Џорџ Буш – мада је починио чудовишне злочине – учинио је и нешто добро, ако се тако може рећи, јер је САД увалио у немогућу ситуацију; и не само САД, већ и браниоце права на хуманитарно  мешање у унутрашње ствари других земаља. Циљ правила успостављених 1945. године био је да се не понови ситуација попут оне која је Хитлеру омогућила да окупира Чехословачку (а Бушу да окупира Ирак). Та правила се, наравно, могу мењати, али не може се натраг у стање вакуума у међунарондом праву. А право на хуманитарно мешање у унутрашње ствари других је баш то, јер оно није ничим дефинисано нити је, пак, одређено под којим условима је легитимно. У пракси је ту реч о озакоњењу права јачег.

Има ту још један проблем, а то је да се то право примењује само кад су у игри економски или геостратешки интереси….

Џорџ Буш – мада је починио чудовишне злочине – учинио је и нешто добро, ако се тако може рећи, јер је САД увалио у немогућу ситуацију.

Што се Косова тиче, ту није било много неких непосредних интереса, сем чињенице, више идеолошке него економске, да је тај рат послужио за давање „хуманитарног” легитимитета НАТО-у. Наравно да је увек могуће, ако се добро тражи, наћи неке интересе, али не могу се сви ратови објаснити економским или геостратешким интересима. Неке интервенције су подасуте истинском идеолошком динамиком. Зато је, кад је избила косовска криза, постојала истинска жеља – бар кад је о медијима и једном делу јавног мњења реч – да се интервенише „из хуманитарних разлога”. Сем тога, може се слободно рећи да је то била нека врста „рата левице” – рат левице који је, додуше, водио НАТО, али ипак, рат левице. Јошка Фишер и Зелени су били за, Лионел Жоспен је био за више него Жак Ширак… Мислим заиста да је хуманитарно мешање у унутрашње ствари других земаља постало нека врста религије нашег времена. Некад су то били хришћанство и цивилизаторско мисионарство.

Наравно, свуда  има економије, па је увек могуће, ако се хоће, наћи „скривене” економске интересе. Но, треба мало резоновати и у психолошком смислу да бисмо видели у којој мери и да ли је економија заиста главни разлог интервенција и ратова. Аргумент, којим се побија идеја да је сваки разлог за рат обавезно економске природе, јесте чињеница да то значи да се о трговини и профиту увек може договорити уместо да се води рат. Неспорно је, на пример, да амерички капиталисти стичу огромно богатство у Кини и Вијетнаму сада када између тих земаља и САД влада мир. Неко би, такође, могао да помисли да би, кад би мир постојао, окупиране територије на Блиском истоку могле да постану нови Сингапур. Ту би, дакле, човек могао да се обогати. Ту постоји релативно квалификована радна снага која мало кошта. То, наравно, звучи цинично, али ако заиста резонујемо са економског становишта, доћи ћемо до закључка да капиталисти могу да остваре много више профита у миру него у рату. Очигледно је да од рата највећу корист извлаче трговци оружјем и фирме које се баве послератном обновом. Но, морамо схватити да рат има и свој ирационалан аспекат, чак и са глобалног капиталистичког становишта. Прочитајте шта о томе каже Бертранд Расел, врло је занимљиво (3). Он се увек супротстављао марксистичкој, чисто економској анализи рата 1914-1918 зато што је био фрапиран ирационалном компонентом  која је тај рат пратила. Суштинску компоненту ирационалног у том рату чине националистичка осећања. Можда и она имају неку далеку економску основу, али чим таква осећања настану, она следе сопствену динамику. У наше време, најјаснији пример те врсте ситуације је бесумње Палестина. За тај конфликт нема никакве стварне економске основе, баш као што нема ни основе за западну подршку Израелу.

Што се Косова тиче, ту није било много неких непосредних интереса, сем чињенице, више идеолошке него економске, да је тај рат послужио за давање „хуманитарног” легитимитета НАТО-у.

Мислим да је хуманитарно мешање у унутрашње ствари других земаља постало нека врста религије нашег времена. Некад су то били хришћанство и цивилизаторско мисионарство.

Да, али ипак, у то време је Југославија имала затворену економију, а Милошевић је одбијао да је отвори ка тржишној економији…

Није баш сасвим тако. Међународне санкције су онемогућиле да Србија постане отворена економија. Погрешно је сматрати Милошевића неком врстом стаљинисте који је желео да затвори економију. Милошевић је наследио Титову економију која није била затворена, али ни сасвим отворена. Он је хтео да сачува и јаре и паре, није хтео да своју земљу прода на добош (као што су његови наследници учинили), али не треба заборавити да су против Србије постојале санкције које датирају још од рата у Босни. Милошевић је желео да те санкције буду укинуте. Ако трпите санкције, а желите да вам оне буду укинуте, то значи да желите више, а не мање отворености. Ја тај рат уопште не видим као сукоб у чијем средишту су углавном економски мотиви. Ја бих тај рат радије видео као неку врсту крсташког похода (4).

Али било је ту и геостратешких разлога, зар не?

Да, Американци имају сада војну базу на Балкану, али чему им она служи?

Па ту је Блиски исток, који није баш много далеко…

Није много далеко, али није баш ни близу. Американци могу да направе базу у Уједињеним Арапским Емиратима, већ имају базе у Турској. Ако једнога дана будете радили у некој великој бирократији, видећете за шта је све бирократија кадра. То је напросто нешто што се не да анализирати марксистичким, економским или другим теоријама. Узмите, на пример, америчке базе у Јапану. Оне не служе ничему откако је окончан рат у Вијетнаму и од каада је остварен детант у односима с Кином. Ипак, САД и даље држе тамо војнике који уживају, играју голф… Ако волите спорт и ако сте помало мачо, тамо ћете наћи  савршено скровиште.

Те базе, дакле, служе углавном за одржавања слике о империји која држи све под контролом…

Хуманитарни рат се „продаје” интелектуалцима, довољно паметним да схвате да је терористичка претња пренадувана.

Становништво има здравог разума, али нема информација, а интелектуалци имају информација, али често немају здравог разума.

Да, али потребно је сагледати економске интересе на свим нивоима, тј.  јасно је да економски интереси постоје, али то нису увек интереси капиталистичке класе као такве. Постоје економски интереси људи из Пентагона, трговаца оружјем,  лобиста, интереси који се надодају на   идеологију доминирања светом не би ли нека „нова претња” редовно омогућавала да се од Конгреса добије повећање буџета за одбрану. А ако се неко буде бунио, на главу ће му се сручити штампа и рећи му  да није патриота. Ту, дакле, имамо посла с мноштвом интереса. Али,  милитаристичка политика која захтева високе трошкове није баш увек у интересу капиталиста у целини.

Маркс је на владе гледао као на неку врсту колективног управног одбора буржоазије. То јесте донекле тачно, али гледано са тог становишта, неки видови милитаристичке политике би требало да буду сматрани лошим управљањем тог „управног одбора”.

У случају Израела, на пример, сваким даномм је све јасније да ционистички лоби у САД врши одлучујући утицај на америчку политику на Блиском истоку (5). Степен америчког ангажовања у корист Израела је потпуно ирационалан и не одговара ниједном интересу САД. Израел, на пример, није никада ничим помогао Американцима да успоставе контролу над нафтом. Сем тога, САД нису нигде другде ангажоване на таквом нивоу. Та подршка се не може другачије објаснити до сталним притиском ционистичког лобија, притиском који се врши у спрези са сваљивањем кривице за догађаје у рату 1940-1945.

Сваки случај морамо анализирати посебно. Нема опште формуле којом се ратови могу објаснити империјализмом или капитализмом иако у тим системима има заиста пуно фактора који стварају услове за рат. Но, ратови су (срећом) и даље релативно ретки, за разлику од, рецимо, економске размене која је увек ту. А сем тога, ратови су, наравно, постојали и раније, много пре настанка капитализма.

Ја, до извесне мере, видим рат против Србије као последицу хуманитарног империјализма, идеологије која је касније помешана с борбом против тероризма у случају Ирака и Авганистана. Укратко бих вам рекао да се рат против тероризма „продаје” становништву, довољно паметном  да схвати да, ако имамо пара за хуманитарство, онда ваљда имамо преча посла од ратовања; а хуманитарни рат се „продаје” интелектуалцима, довољно паметним да схвате да је терористичка претња пренадувана. Становништво има здравог  разума, али нема информација, а интелектуалци имају информација, али често немају здравог разума.

По вама, дакле, главни узрок рата на Косову произилази углавном из идеологије хуманитарног мешања?

Косово је, међутим, за Србе готово светиња и ето зашто су се повукли тек после извесног времена – тек пошто им је запрећено потпуним уништењем земље и пошто су их Руси оставили на цедилу.

Сем тога, Срби су, на крају рата, потписали споразуме који су могли бити прихваћени у Рамбујеу, а који касније нису поштовани. И заиста, тим споразумима је био предвиђен, између осталог, повратак хиљаду српских полицајаца на Косово ради заштите косовских Срба, што би овима итекако добро дошло, али то никада није остварено.

Кад су почели тај рат, мислили су да ће трајати три, четири дана. Слушао сам на радију како Србима треба неколико тура бомбардовања да би се повукли са Косова. Према ономе што су медији писали и говорили, испада да су Срби били задовољни што их бомбардују, јер су тиме добијали добар изговор да се повуку са Косова. Косово је, међутим, за Србе готово светиња (6) и ето зашто су се повукли тек после извесног времена – тек пошто им је запрећено потпуним уништењем земље и пошто су их Руси оставили на цедилу. Сем тога, Срби су, на крају рата, потписали споразуме који су могли бити прихваћени у Рамбујеу, а који касније нису поштовани. И заиста, тим споразумима је био предвиђен, између осталог, повратак хиљаду српских полицајаца на Косово ради заштите косовских Срба, што би овима итекако добро дошло, али то никада није остварено.

Идеолошки фактори су одиграли велику улогу у покретању тог рата. Пацифисти често инсистирају на економским поривима рата, стварним или умишљеним, бесумње зато што се покретачи рата тако разголићују  као „заиста зли” – јер похлепни. Но, ако је узрок рата верски или националистички фанатизам или, пак, идеологија попут цивилизаторске мисије или хуманитарног мешања, то те ратове не чини нимало легитимнијим нити симпатичнијим. А ако смо уз то још уверени да од рата има користи врло мало људи, чак и у управљачком слоју друштва, онда то збиља јача аргументе пацифиста. У случају Израела, где је ирационалан аспекат најјачи, буде ли једнога дана управљачки слој у САД почео да следи оно што је стварно његов  интерес, а сасвим је могуће да се то једнога дана догоди, подршка Израелу ће се срушити као кула од карата.

Упутнице:

(1)„Иманите” и „Монд дипломатик” су о томе раније писали.

(2) У том документу се говори о америчко-британским преговорима на високом нивоу, у лето 2002. године, тј. много пре свих разговора о „оружју за масовно уништавање”. Ту се, на пример, може прочитати „да је изгледало јасно да је Буш имао намеру да се лати војне акције иако одлука о њеном програму још није била донета, да је оправдање за рат било врло танко, да Садам није био претња својим суседима и да су његови капацитети у оружју за масовно уништавање мањи од либијских, севернокорејских и иранских. Видети http://questionscritiques.free.fr/edito/memo_secret_de_Downing_Street.htm

(3) На пример, Бертранд Расел (Bertrand Russell) The practice and theory of Bolshevism, Spokesman, London, 1995. године (првобитно издање: Allen and Unwin, 1920. године). Ово је, вероватно, једна од најбољих књига о руској револуцији, написана много пре „открића” о „стаљинизму”, као и једна од најбољих критика марксизма. У делу књиге који се односи на „материјалистичку концепцију историје” (тј. њено свођење на чисто економске факторе), Расел примећује да идеја, заједничка марксистима и либералима, према којој је богаћење природан циљ политичког делања људи, изгледа a priori разумна, али невоља је у томе што она игнорише „океан лудила по којем несигурно плива крхка барка људског разума”.

(4) Да преузмемо наслов књиге Дајане Џонстон (Diana Johnstone) , La Croisade des fous, Le Temps des cerises, Paris, 2005. године.

(5) Видети Џон Мерсхајмер (John Mearsheimer) и Стивен Волт (Stephen Walt), Le lobby pro-israélien et la politique étrangère américaine, La découverte, Paris, 2007. године, за убедљиву анализу ове чињенице. За ситуацију сличну оној у Француској, видети Пол-Ерик Бланри (Paul-Éric Blanrue), Sarkozy, Israël et les juifs, издање Osez dire, Embourg (Белгија), 22009. године.

(6) Андре Малро је рекао, много пре тих догађаја, да је проблем Срба у томе што им је њихов Алжир сувише близу, као што је Парижанима близу регион Орлеана. Формулација није баш много политички коректна, али није ни погрешна. Видети Живорад Стојковић „Si le Kosovo est au coeur de la culture serbe. Deux rencontres avec André Malraux”, L’aventure humaine, hiver, n° 10, 1989, странице 50-52.

http://mondialisation.ca/index.php?context=va&aid=15783

Дана 14. 12. 2009. године свечано je проглашен “Корхецов Статут” Војводине (1).

Очигледно противуставни акт, покушан да тајно буде протурен, затим након тешке и дуготрајне расправе усвојен под страним притиском, ненајављен грађанима пред изборе, усвојен је кад је већ нестало политичке воље да буде донет. Нико није питао грађане Војводине хоће ли они овакав Статут. Без народне подршке, без референдума, Статут Војводине је зомби, без срца и душе, права слика и прилика свог духовног оца, потеклог из града којег је кино – око постмодерне кинематографије видело као “Зону мртвих”.

У Србији је општепозната чињеница да је усвајање Статута Војводине један од Бајденових пет ултиматума Србији, у склопу пакета мера, којима Србија треба да се начини трајно подељеном и безопасном по интересе НАТО господара.

Војовдином, као и остатком Србије дивља економска криза. Од Статута добра за себе очекују само новосадска бирократија и аутономашки политичари из новосадске провинције, који се надају како ће се ускоро “учипити” у нови буџетски расход на народној грбачи.

За то време, председник ПИВ поткрпљује школе, буши бунаре, потшива фискултурне сале, најављује “пројекте”, “аплицирања” за кредите или донације, док се фабрике затварају, радионице пропадају, а пољопривреда нестаје у Војводини, у којој је боље само новим спахијама (латифундистима), њиховим саборцима профитерима (тајкунима) и “новој класи”, зависној од њих и од  “учипљености” у стране НВО, на страним буџетима. За сваки бирократски најављени “пројекат”, ПИВ најпре подигне спомен таблу себи, на којој пише како подухвате финансирају ЕУ, фондови и већа којима је председник Пајтић, његове колеге глобалисти или евробирократи.

Где си, Српска Војводино? У Мађарској, ил` Угарској? У сну ил` на јави? У ДКМТ региону ил` у Федерацији подунавских регија? У Конфедерацији панонских регија или у џепу “Швајцарске конституанце”?

Нико за Милошевићевим Статутом не плаче. Остатак његове странке, на сопствену срамоту, прихватио је све аутономашке ултиматуме. Укинут је Милошевићев Статут Војводине, па се Милошевићев наследник Ивица Дачић хвали, говорећи неразумно: “победили смо аутономаше”!

Ни међу аутономашима нема радости. Њихови идеолошки преци гласали на 8. седници ЦК СК Србије против Стамболића, доводећи на власт Милошевића, па после лагали како то нису урадили. Савремени аутономаши су се противили Статуту, а гласали за њега. Нико се Статуту не радује данас, ни са аутономашке стране.

У петак су почеле припреме за проглашење Статута Војводине. Српска полиција, на сопствену срамоту ухапсила је неколицину грађана, српских омладинаца који су, на новосадском Тргу Слободе, имали храбрости да јавно изађу и протестују против срамног Статута (2). Један од њих, наводно , био је из групе “национални строј” Горана Давидовића. То је било довољно да сви буду медијски жигосани као “неонацисти”. Сумњу је побудило то што је неко међу њима имао беџ на коме је био грб Србије. Симболе Србије ових дана очигледно није дозвољено носити у “Српској Атини”. Међутим, после пар сати, пуштени су на слободу, а против њих није поднета никаква кривична пријава. А зашто би била поднета? Зато што су Срби у Србији и поседују српске симболе?

У Новом Саду су напредни српски омладинци, 1866. године основали Уједињену омладину српску. Ово су били омладинци који су својим политичким радом развили модерно грађанско друштво, што је изазвало пад нељудских режима два феудална царства и уједињење југословенских народа: Владимир Јовановић (либерал, отац Слободана Јовановића), Светозар Милетић (родоначелник српске социјал – демократије), Јевем Грујић (либерал), Светозар Милетић (политички вођа Срба у Угарској), Никола Пашић (политички вођа радикала), Никола Петровић (Црногорски краљ), Марко Миљанов (црногорски војвода, писац “Примјера чојства и јунаштва”), Валтазар Богишић (велики правник), Лазар Томановић и многи други. Аустро – Угарска власт их није забранила. Тада је Нови Сад с поносом називан “Српска Атина”, иако је био у саставу туђе државе.

Аутономашима смета демократско изражавање воље грађана, макар их било само онолико колико има прстију на руци.

Наравно да им смета, боје се, јер аутономашко упориште међу грађанима Војводине није снажније од снаге десетак српских омладинаца.

Оно што није смела Аустро -Угарска, данас сме ненародни режим који испуњава жеље војвођанских аутономаша. Окупљање српске омладине је данас превелика опасност за нови војвођански режим. Зато их треба представити као “неонацисте”. Зато их је требало полицијски уклонити са Трга Слободе. Полиција их је ухапсила, јер је “прекршај” кад Србин изрази своје мишљење.

Окупљање српских омладинаца, осудио је Марко Караџић, функционер аутономашке ЛСВ, државни функционер Србије у Министарству за људска и мањинска права. Аутономашима смета демократско изражавање воље грађана, макар их било тек онолико колико има прстију на руци. Наравно да им смета, боје се, јер аутономашко упориште међу грађанима Војводине није снажније нити истинитије од снаге десетак српских омладинаца (3).

Хоће ли се Марко, или неки његов аутономашки колега већ једном сетити да је некажњен “старонациста”, Шандор Кепиро, убица који и дан данас слободно шета Будимпештом, незаслужено уживајући слободу, иако је одговоран за смрт новосадских Јевреја и Срба?

Неће.

Војвођански аутономаши ћуте о стварним фашистичким злочинима, измишљајући “неофашисте”, да не би неко поменуо злочине аутономаша, који су на злочинима, комунизму, тоталитарном поретку, уништавању и отимачини, изградили Брозову карикатуру, коју је 1987. године народ плебисцитарно и демократски одбацио.

Зашто Марко Караџић осуђује грађане који се не слажу са усвојеним Статутом Војводине? Па они нису стигли ни да изразе јавно свој став о Статуту. А он сам је о том Статуту рекао много тога врло неповољног: “Статут Војводине у политичком смислу представља пристанак Војводине на политичко понижење и адолесцентан статус.” “Статут Војводине је паркирање Војводине на најспореднији колосек у Србији, то је пристанак на политички инфериоран статус док је света и века. Статут Војводине у политичком смислу представља пристанак Војводине на политичко понижење и адолесцентан статус. У неком фактичком смислу Статут Војводине је једино акт задржавања дебеле администрације покрајинских органа који суштински не одрађују свој посао јер Војводина нема одговарајуће надлежности као државни ентитет или федерална јединица Србије!”(4)
Марко Караџић данас протестује зато што се грађани противе Статуту, чији је и он био противник. Уместо да се подсети на то, он скреће пажњу на некакве “неонацисте”. Види их и у ДСС-у (5).

Хоће ли се Марко, или неки његов аутономашки колега већ једном сетити да је некажњен “старонациста”, Шандор Кепиро, убица који и дан данас слободно шета Будимпештом, незаслужено уживајући слободу, иако је одговоран за смрт новосадских Јевреја и Срба? Неће. Зашто неће? Разлог је врло једноставан. Комунисти, идеолошки преци аутономаша који су створили АП Војводину, систематски су искоренили немачку националну мањину. Војвођански комунисти су извршили грозне освете над мађарским цивилним становништвом. Комунистички режим је осудио Дражу Михајловића, између осталог и зато што је рекао да су “Немци и Мађари у Војводини, у Краљевини Југославији били лојално становништво”.

Аутономаши су нихилисти и мрзитељи.

Они мисле да знају против чега су, али не знају за шта су они.

Сад су добили све надлежности које су тражили, па и више од тога. Али, не радују им се. Уз власт иде и одговорност. Уз одговорност иде критички дух. А уз критички дух слобода, која је основно обележје стварног грађанског друштва.

Војвођански комунисти су затим уништавали културне споменике, цркве, рушили синагоге у Војводини које нису немачки фашисти стигли да униште. Војвођански комунисти, први аутономаши, затрли су сећање на Јерменску националну мањину, уништивши њихов храм у Новом Цаду. Они су уништили јеврејску улицу у Новом Саду, да би подигли велико ништа и архитектонско ругло у главном граду своје квазидржаве. Они су отимали “кулацима” имовину и извикивали осуде на смрт у преким судовима. Њихови стари су у име ОЗН-ине правде одлучивали о животу и смрти. Они су отимали паорима земљу и уништавали салаше, исте оне салаше у које се заклињу њихови идеолошки потомци.

Војвођански аутономаши ћуте о стварним фашистичким злочинима, измишљајући “неофашисте”, да не би неко поменуо злочине аутономаша, који су на злочинима, комунизму, тоталитарном поретку, уништавању и отимачини, изградили Брозову карикатуру, коју је 1987. године народ прлебисцитарно и демократски одбацио.

Знају аутономаши све ово. Зато са њихове стране нема ни једног јединог човека који би се јавно радовао због успеха. Аутономаши су нихилисти, ругачи и мрзитељи. Они мисле да знају против чега су, али не знају за шта се они залажу. Сада су добили све надлежности које су тражили, али, не радују им се. Како да им се радују? Уз власт иде и одговорност. Уз одговорност иде критички дух. А уз критички дух слобода, која је основно обележје стварног грађанског друштва.

У сваком случају, коалиција аутономаша и социјалиста показала је своје право лице. Што мање има Србије, мање има слободе у Војводини!

Упутнице:
___

1. Егереши – Статут 14. децембра,РТС, 5. 12. 2009.

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/Srbija/347091/Egere%C5%A1i%3A+Statut+14.+decembra.html

2. Приведени демонстранти у Новом Саду, РТС, 11. 12. 2009.

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/135/Hronika/362791/Privedeni+demonstranti+u+Novom+Sadu.html

3. СНП 1389. Дезинформација Караџића и малтретирање полиције, 12. 12. 2009.

http://www.rtv.rs/sr/vesti/vojvodina/vojvodina/2009_12_12/vest_167450.jsp

4. Демократски или октроисани рецепт за аутономију, Дневник, 19. 10. 2001.

http://www.vojvodina.com/drustvo/arhiva1/101901.html

5. Караџић – у ДСС су неонацисти, Ало, 12. 12. 2009.

http://www.alo.rs/politika/22287/Karadzic_U_DSS_su_neonacisti

У овом тексту биће речи о историјским основама на којима почива албански национализам и злочинима према Србима као последици истог. Циљ је утврђивање континуитета албанске националне политике на Балкану.

Историјски осврт- Призренска лига

Албански национализам је производ различитих историјских околности. Отоманска империја је користила Албанце како би остале балканске народе држала у потлаченом положају. Разлог фаворизацији Албанаца од стране Турака била је верска припадност и изражени фанатизам у борби. Албанцима су уступане разне одговорне функције у администрацији и војсци на просторима Балкана. Нећу улазити превише у однос Срба и Албанаца током турске окупације и злочина према српском живљу, већ ћу се бавити периодом од оснивања „Призренске лиге”.

Пропадање Отоманске империје условило је буђење националних покрета и стварање националних држава. Након завршетка рата Русије, Србије и Црне Горе против Отоманског царства, албански лидери схватају да је сада турска империја слабија него икада. Сматрајући да је то прави тренутак за стварање сопствене државе или аутономије у оквиру Отоманске империје, албански лидери, на конгресу 1878. године, формирају „Призренску лигу” која је била платформа за уједнињење свих крајева у којима живе Албанци.

Отоманска империја је користила Албанце како би остале балканске народе држала у потлаченом положају.
Разлог фаворизацији Албанаца од стране Турака била је верска припадност и изражени фанатизам у борби.
Албанцима су уступане разне одговорне функције у администрацији и војсци на просторима Балкана.

Циљ је било спречавање да области, на којима је било настањено српско муслиманско (данас бошњачко) и албанско (већинско муслиманско и католичко) становништво, припадну Србији или Црној Гори. Кључна личност Призренске лиге у то време био је Али-паша Гусињски. Велики углед је стекао својим успесима у биткама против Срба из Црне Горе (1855,1879. и 1880).

Призренска лига се супротставила одлукама Берлинског конгреса да преда Гусиње и Плав Црној Гори због чега је дошло до сукоба снага између Срба муслимана (данас Бошњака) и Албанаца, на једној, и Срба и неколицине Руса на другој страни. Као последица овога, створена је држава у држави- Гусиња и Плава и као таква се одржала до почетка Првог светског рата. Уочи Берлинског конгреса, Лига, као признати заступник албанских националних интереса од самог албанског живља, упутила је меморандум учесницима, оспоравајући Србији и Црној Гори право на територије на којима живе Албанци.

Тадашњи албански дипломата Abdyl Frashëri је изјавио: „Ако Велике силе осуде овај храбри и слободољубљиви народ да остане у ропству или још горе- да буде подељен између суседних држава, Балканско полуострво никада неће имати мира…”
Након одлука Берлинског конгреса, Албанци подижу устанак и не дозвољавају спровођење одредаба конгреса.

Abdyl Frashëri:
„Ако Велике силе осуде овај храбри и слободољубљиви народ да остане у ропству или још горе- да буде подељен између суседних држава, Балканско полуострво никада неће имати мира…”

Сем што су ратовали око Плава и Гусиња, на југу су онемогућили уступање Грчкој дела Епира, а у једном временском периоду су под својом контролом држали Пећ, Вучитрн, Приштину, Ђаковицу и Призрен свргнувши турске господаре у овим областима са власти. Иако касније угушен од стране турске војске под вођством Дервиш-паше, албански покрет, проистекао из Лиге, наставио је да јача међу обичним народом. Немири су настављени одмах након повратка Дервиш-паше у Цариград.

Историјски подаци говоре да су само од оснивања Призренске лиге до 1912. године, Албанци са Косова и Метохије протерали 150 000 Срба.

Период од 1912 до 1945 године

Након избијања Балканских ратова формирана је организација која је за циљ имала спровођење платформе Призренске лиге- тзв. „Косовски комитет”, а између два светска рата организације „Џемајет”, „Беса” и „Мерхамет”.

Након избијања Балканских ратова формирана је организација која је за циљ имала спровођење платформе Призренске лиге- тзв. „Косовски комитет”, а између два светска рата организације „Џемајет”, „Беса” и „Мерхамет”. Континуитет великоалбанске политике траје од оснивања Призренске лиге до данас. Њему су свесрдно помогли Италијани у периоду пре и након избијања Другог светског рата, као и Срби, својом небригом и наивношћу. Италијани су директно заслужни за стварање албанског шовинизма на Косову и Метохији, идеолошким формулисањем истог.
Срби нису исувише обраћали пажњу на положај својих сународника на Косову и Метохији. Док су у Југославији сви остали народи јачали своју националну припадност, Срби су покушавали да изграде југословенски национални идентитет. Од 1918. године до данашњег дана није се обраћала пажња на злочине Албанаца према српском народу, што је било посебно изражено у периоду Титове владавине.

Други светски рат учинио је Албанце владарима територије под именом „Велика Албанија”. У саставу тог протектората, од 1941. до 1944. налазили су се Метохија, која је била под италијанском и немачком окупацијом, већи део Косова ( без северног дела), источни део Црне Горе и западна Македонија. Велика Албанија, која је била подељена на 14 округа, била је поприште великих злочина: убијено је око 12 000 Срба, а протерано око 100 000. У исто време око 150 000 Албанаца населило се на Косово и Метохију.

Положај Албанаца у комунистичкој Југославији до 1968. године. Бујанска конференција.

После ослобођења, 1945. године, комунистичка власт забранила је повратак протераним Србима. Албанци су 1945. и 1946. године држали сву земљу колониста. Извештаји из 1946. године говоре да су земљу делимично изгубиле 5.744 породице, а без целокупног имања остале су 1.564 породице. На Косово и Метохију никад се није вратило око 2500 породица.

После ослобођења остала су пуста многа српска села. Некоме је било потребно да се брзо забораве злочини албанских фашиста, највероватније због лажног „братства и јединства”, да се брзо забораве крваве епизоде и оргијања над српском нејачи, под заштитом и уз помоћ војника Немачке и Италије. Многи балисти су тако, у име „братства и јединства” произведени у борце НОР-а, што нам се касније, итекако, осветило.

„На Косову и Метохији, све до пред сам крај рата, није било ни организованог партизанског отпора окупаторима и њиховим слугама. Тек пошто је избила балистичка побуна у Дреници, партизански одреди су стигли са других подручја и угушили су побуну коју је организовао Шабан Полужа…Остаци дреничких банди, готово широм Косова и Метохије, организовано су нападали Урошевац, Гњилане, Ораховац и многе друге градове и села и наплатили „данак у крви” који се мери стотинама убијених српских бораца и мирних грађана. Осим оним бандитима који су погинули у окршајима, заробљеним и онима који су се добровољно предавали Озни, злочини су опроштени. По која година затвора, и то је било све.”
Досељени Албанци нису ни тражили југословенско држављанство, нити признавали југословенску државу, али су многи од њих, иако страни држављани, заузимали високе државне функције и радили на остваривању циљева Лиге.

Закључци Бујанске конференције, одржане у албанском селу Бујане, од 31. децембра 1943. до 2. јануара 1944., изражавали су сепаратистичке тежње Албанаца. Конференцији је присуствовао 51 делегат, од којих је било свега седам Срба са Косова и Метохије, а чак десет Албанаца из Албаније.

„Главни закључци резолуције Бујанске конференције:

1. Косово и Дукађин су насељени углавном Албанцима.
2. Албанци Косова и Дукађинија, као увек, желе уједињење са Албанијом.
3. Најбољи пут за Албанце да се уједине са Албанијом јесте заједничка борба са народима Југославије.
4. Албански народ Косова имаће могућност да одлучује о својој судбини као резултат борбе против окупатора.
5. Одређивање сопствене судбине садржи и право на самоопредељење до отцепљења.
6. Ово право се гарантује од стране Народног ослободилачког покрета Југославије (НОП), Албаније, и Велике антифашистичке алијансе, како је обећано од Атлантске повеље, Московске и Техеранске конференције.”
Идеја о отцепљењу Албанаца од Југославије и уједињењу у албанску републику дошла је до изражаја на Земаљском већу КПЈ, 25. новембра 1924.године. Тада је заузет став да се Косово и Метохија укључе у једну целину која би уз Албанију обухватала и све етничке територије Албанаца у Југославији. Затим, октобра 1928. године, на Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену, закључено је да је „уговорима о миру склопљеним после Првог светског рата трећина Албанаца остала под владавином великосрпске буржоазије”.
Качанички устав

Захтеви косовских Албанаца за републиком појавили су се 1968, затим 1981, па 1982. године. Уставом из 1974. године АП Косово добија статус државе у држави. Централна Србија је имала обавезу да плаћа огромне порезе који су се директно сливали у буџет Покрајине, а које су албански лидери користили за достизање независности.

Демонстрације на Косову и Метохији биле су масовне и рушилачке, посебно у Приштини, Вучитрну и Урошевцу. На Косову и Метохији бивало је све теже, притисци на Србе су учестали, а на албанске захтеве за републиком и терор Београд је, након 50 година игнорисања проблема, деведесетих година прошлог века узвратио већом контролом и присуством полицијских снага. Одговор Албанаца био је ступање у генерални штрајк 3. септембра 1990. године, напуштањем радних места, а 7. септембра 1990. године Албанци су у Качанику усвојили устав и прогласили републику Косово.

Након рата Срба и албанских терориста, започиње бомбардовање СРЈ-е. Након бомбардовања 1999. године, Космет постаје протекторат УН-а, а касније албански лидери проглашавају једнострану независност, односно, чине акт сецесије.

Континуитет злочина

Средњовековни попис становништва нам говори да је 1455. године на целој територији Вука Бранковића живело само 2% албанског живља. Ови подаци се могу пронаћи у отоманским изворима “дефтер” („пореска књига”). Данас на Косову и Метохији живи 97% Албанаца. Физички терор јесте први аспект који ваља размотрити и који је најзаслужнији за овакво стање у јужној српској Покрајини. Под физичким терором подразумевам убијање, застрашивање и остале злочине који су свесно чињени како би се српско живље свело на минимум. Од оснивања „Призренске лиге” Срби се суочавају са страховитим притисцима и прогонима, силовањима и убиствима на Косову и Метохији. Обратићу понајвише пажњу на период СФРЈ-е, пошто се о томе може пронаћи највише информација.

Забележени су многи злочини из мржње према српској заједници, од којих су најучесталији прогони и убиства, силовања и трговина људима. На овај начин преко ноћи су нестале читаве српске породице. Ове злочине комунистичка власт је игнорисала.

Наш покојни патријарх, господин Павле, такође је био жртва обести косовских Албанских шовиниста. Осим погрдних речи које су му свакодневно упућивали, једном је био и зверски претучен, а у више наврата каменован од стране албанске деце.

Наш покојни патријарх, господин Павле, такође је био жртва обести косовских Албанских шовиниста. Осим погрдних речи које су му свакодневно упућивали, једном је био и зверски претучен, а у више наврата каменован од стране албанске деце. Овакво понашање није било страно ни многим Албанцима који су радили у државним институцијама. Тако је 1988. године, полицајац албанске националности покушао да силује игуманију манастира Грачаница, мајку Татјану која је тада била старица у седмој деценији живота. Године 1983. силована је деветогодишња српска девојчица у селу Житиње код Витине. Исте 1983. године силована је и седамдесетдвогодишња старица монахиња Ана у манастиру Гориочу код Истока. Године 1984. у августу силована је дванаестогодишња девојчица у Љубенићу код Пећи итд. Не треба ни спомињати „случај Мартиновић” и многа убиства Срба о којима је комунистичка власт ћутала.

Прогон Срба након доласка међународних снага посебна је тема, међутим, навешћу само један цитат: „ Најбруталнији масакр догодио се (овог 23. јула) у селу Старо градско, поред Липљана. Како ми је јавио Машан Бошковић, убијено је четрнаест Срба у оближњој њиви у којој су жњели пшеницу. На њиховим мртвим телима иживљавали су се крволоци. Најстаријем Николи Стојановићу било је шездесет, а најмлађем Јовици Јанићијевићу тек четрнаеста. Била је то последња жетва и за Андрију Одаловића, Рада Живића, Јовицу Живића, Момчила Јанићијевића и Мила Јанићијевића, Слободана Јанићијевића, Бошка Ђекића, Миодрага Тепшића, Сашу Цвејића, Милована Јовановића. Без мало сам све те људе познавао. “

Након последњег рата, са Косова и Метохије је прогнано 200 000 Срба који живе као избеглице у остатку Србије. Ником од ових људи није враћена узурпирана имовина, нити гарантована безбедност, те тако, од доласка међународне мисије, није дошло до повратка Срба, али јесте дошло до проглашења независности Косова. Срби настављају да се исељавају са Косова и Метохије, а преосталим Србима је угрожено основно људско право- право на живот. Они не могу слободно да се крећу, већ припадници КФОР-а обезбеђују српске заједнице. Срби на Косову и Метохији живе у резерватима.

Од доласка КФОР-а ништа се није променило по питању терора над Србима, а ниједно од многобројних убистава које су починили Албанци није расветљено.

Говорити о асимилацији захтевало би бар још оволико простора. Треба, у најкраћем, рећи да су читаве српске породице након застрашивања, малтене преко ноћи, мењале веру и презимена, а самим тим и националну припадност. Треба споменути да су Албанци матичари при матичним службама, уз прећутну сагласност српских комуниста, од 1971. године самоиницијативно мењали српска презимена која су се завршавала са ић.

Културни геноцид

Геноцид над српским културним наслеђем на Косову и Метохији је и више него очигледан. Само у периоду од доласка међународних снага, на Косову и Метохији је порушено или оштећено 150 православних цркава и манастира. Преостали манастири се налазе под даноноћном стражом КФОР-а, а налазе се и под заштитом УНЕСКО-а. Међутим, неупоредиво је више порушених домова српских породица. Последњи српски новинар који је напустио Приштину, Мирко Чупић, каже: „Док снаге КФОРА…равнодушно посматрају…убијају и пребијају српски народ, пљачкају и спаљују српске куће, пале и руше културно-историјске споменике и оне из новијег доба. Већ је спаљен манастир Света Тројица у Мушутишту и древна црква у истом селу, једно од најлепших и најстаријих архитектонских здања те врсте у свету. Али, шта знају вандали шта је лепо и старо. За њих је најважније да је српско и да припада древној српској духовности и култури. Хоће да избришу те трагове…порушен је споменик Цара Душана Силног, оскрнављена је Богородица Љевишка…све што је српско или има било какве везе са српством, као рецимо споменик руском конзулу Јастребову, спаљено је или порушено. Уништена је и чувена Коришка пећина (у селу Кориши), боравиште испосника светог Петра Коришког, јединог свеца са простора југословенске државе о којем је написана хагиографија. Порушен је и тек обновљени споменик Симе Андрејевића Игуманова, знаменитог Призренца, чувеног српског добротвора.”

Не треба ни спомињати честе случајеве осамдесетих година када су Албанци преоравали читава српска гробља.

Јасна је тежња да се избришу сви трагови српског постојања на овим просторима. Оно што не могу прикрити, албанске власти, једноставно, присвајају. Српске цркве проглашавају старим албанским црквама, а себе потомцима Илира, народа који је истребљен и асимилован. Иду и толико далеко да у једном „научном раду”, који је објављен на енглеском језику у САД-а, можемо прочитати тезу да је јунак који је убио султана Мурата у Косовском боју био албански витез Милош Копилићи.

Такозвана држава Косово данас представља црну рупу Европе. То је држава са највећом стопом незапослености и са врло развијеним шверцом, трговином људима, дистрибуцијом наркотика и корумпираном Владом у којој седе бивши команданти ОВК, од којих су многи масовне убице и вође мафијашких кланова.

Врло успешно присвајају српску традицију и мењају српске топониме. Скоро сви топоними на Косову и Метохији су словенског порекла. Албанци никада не користе назив „Метохија” пошто овај термин значи „црквена земља”. Не само што су променили називе многим местима на Косову (Србица- Скендерај), већ планирају да то ураде и у местима где још има Срба. Стога, Срби ће трпети не само досељавање Албанаца, и у оно мало српских средина на којима су опстали, већ ће трпети и преименовање самих места.

Садашњост

Такозвана држава Косово данас представља црну рупу Европе. То је држава са највећом стопом незапослености и са врло развијеним шверцом, трговином људима, дистрибуцијом наркотика и корумпираном Владом у којој седе бивши команданти ОВК, од којих су многи масовне убице и вође мафијашких кланова.

То је такозвана држава, у којој бивши амерички председник Бил Клинтон има ту част да, док је још жив, открије свој сопствени споменик. Ова сецесионистичка творевина је дом америчке војне базе Бондстил. То је такозвана држава, која “тежи европским вредностима”, “мултикултуралности” и “толеранцији”, а која је при том готово потпуно етнички чиста, и у којој припадници српског народа живе у резерватима. Они су очигледно изоловани за сопствено добро, попут Јевреја, које су на сличан начин изоловали нацисти уочи Другог светског рата.

Сматрам да сам изложио довољно аргумената након којих могу слободно да тврдим да постоји континуитет геноцида над српским народом на Косову и Метохији. Циљ албанске политике никада није био суживот већ етнички чиста територија. Да ли ћемо окренути главу од нашег страдања, претварајући се да је оно плод наше маште или ћемо погледати истини у очи, зависи само од нас.

Лично, осећам одговорност да браним истину, ма каква она била. Тим пре што сам Србин са Косова и Метохије, али најпре стога што сам људско биће.