Година 2010. биће таква да ће већини требати више среће него памети. И више личне спремности на жртву, него бесплодне подршке професионалних оптимиста.

Пол Кругман: Нови светски поредак се урушава!

Године у којима је требало радити паметно потрошене су, благо речено, у лудости. Човек ту може да се без по муке сложи са америчким нобеловцем Полом Кругманом који је, пригодно, решио да погледа уназад: „Са економске тачке гледишта, могу предложити да деценију иза нас зовемо Велика Нула. Била је то деценија у којој се ништа доброг није догодило, и ништа од оног у шта смо оптимистички веровали није се показало као тачно.”

Кругман се одлучио да подсети шта је Лари Самерс, данас први Обамин економски саветник, говорио 1999. године. Препричано: Америка има чисте корпоративне рачуне; то омогућава инвеститорима да доносе добре одлуке; све то тера менаџмент на одговорност; и – резултат је стабилан и функционалан финансијски систем.

„Колики проценат од тога је било истина?”, пита се данас Кругман. „Нула процената.” Сад је Лари постављен на право место да исправи своје заблуде? Или да прикрије своју срамоту? Или су то и тада биле голе лажи?

У ствари, Кругманов опис стања Велика Нула је, ипак, оптимистички. Јер, тзв. нови светски поредак у коме се дешавало оно о чему говoри Кругман, а на чијем челу су биле САД-е, урушава се, а то се, што рече лондонски банкар Стивен Грин, лепо види по Г20. Некад је то била Г7, па је из самилости припуштена сировински балгородна Русија, а сад ту стара седморка све мање води главну реч. O неком беспоговорном диктату, што је бивало, нема више ни говора.

Истина је да су деведесете прошлог века биле тријумф потрошачког друштва, у коме су потрошене све вредности западне либералне демократије, а капиталистички начин привређивања претворен у најбруталнију глобалну машину за цеђење профита из зноја људи целога света. Тако је тај спој сасвим изгубио неподељено поштовање и надање човечанства, које је на трен задобио 1989. године. Данас је свима сумњив, па и онима који су га ширили и проповедали.

Џаред Дајмонд: Капиталистички свет је доживео колапс!

На унутрашњем плану успостављен је тзв. „мешовити систем” који подразумева „мало демократије и много олиграхије”. Што је систем, како је приметио Лучано Канфора, који „комбинује изборно начело (демократска инстанца) са стварношћу, у којој је на одговарајући начин загарантована превага средње-високих сталежа.” Демос постепено губи вољу да учествује у том каламбуру. Све више апстинира. Неко време народ богатих држава бивао је од пребогатих олиграхија подмићиван по чаробној формули више робе=више среће. Култ богатства је основна религија тог друштва. Поједностваљено: „реч је о победи моћне олигархије која је усредсређена на велика богатства, али која је истовремено способна да обезбеди консензус и да се, држећи под контролом изборне механизме, кроз изборе – озакони.” Настало је друштво у коме јаз између богате мањине и осталих слојева надмашује све разлике познате у историји.

То царство среће засновано на диктататури богатства у интернационалним размерама сведено је на евроатлантски свет и с њим повезана „острва”. У почетку је формулисана, наводно, фер-понуда,  да сви могу да живе тако расипнички. Ко би томе одолео! Али та анестетична лаж – како ће таквог богатства бити за све, само кад и други науче да раде као Западњаци – убрзо је избледела. Остатак света остао је са својим очајем и бесом. Који расту…

Пол Кругман:

Са економске тачке гледишта, могу предложити да деценију иза нас зовемо Велика Нула. Била је то деценија у којој се ништа доброг није догодило, и ништа од оног у шта смо оптимистички веровали није се показало као тачно.

А „ако имате велико друштво које расипа ресурсе, то ће друштво доживети колапс на свом врхунцу”, вели антрополог Џаред Дајмонд, један од најкредибилнијих мислилаца западног света. Запад данас, мисли он, личи на цивилизацију Маја пред коначну историјску пропаст. У својој последњој књизи Collapse Дајмонд констатује: „тржишта су доживела колапс, банке су доживеле колапс и губитак поверења, а и сам капиталистички систем је доживео колапс”.

Али у својој „ароганцији моћи”, “западни човек” ће тешко прихватити чињеницу да нешто мора драстично да се мења, иако један Американац данас троши као 32 Кенијца. Проблем постаје нерешив кад би земље у развоју, као што би то могла бити Кина с обзиром на брзину успона, достигле тачку да њени грађани троше као Американци. Планета Земља нема толико ресурса! Опет, прерасподела ресурса извесно угрожава земље- велике потрошаче. Кресање њиховог богатства и расипништва угрожава њихове друштвене структуре и организације. Пред чим смо? Пред не баш пријатељском прерасподелом ресурса. Каква то може бити врста сукоба? У природи је човека, који прикрива од околине своје рушилачке нагоне, да тврди да се то неће претворити у рат. Са становишта историје, то знају бити „празне тлапње”.

Џаред Дајмонд:

Ако имате велико друштво које расипа ресурсе, то ће друштво доживети колапс на свом врхунцу.

Тржишта су доживела колапс, банке су доживеле колапс и губитак поверења, а и сам капиталистички систем је доживео колапс.

А и  само “западно друштво” се сударило са својим лицемерјем. Богатства све мање има и за сопствене грађане. То навикнутим на расипништво може звучати као апокалипса.

Потрошачко друштво је од становништва направило „идиоте”. Потрошачи су убили креативна бића у себи. Они су делови великих сложених система у којима раде „свој део” научени да не мисле о „другим деловима”, а камоли о целини. Кад системи зашкрипе они су у паници као путник који на пучини падне с брода. Зато је економска криза и милиони незапослених драма која доводи у питање сам опстанак тих система. Кад су се нашли 1929. године у сличној ситуацији, људи демократског друштва су тражили „матицу” као пчеле.

Отуђеност данашњих грађана свакако је већа него у оно доба. Отуђеност од рада, од суседа; породица је разорена, стотине милиона бића искорењено из вере, обичаја, традиције, идентитета, локалне сигурности; солидарност је заборављена категорија; морална обнова приоритет… Отуђеност од природе је аксиом модерног доба. За милионе људи вода извире из чесме, а она вода за пиће – у самопослугама; земља је обавезно нешто прљаво, прашина или блато; ватра је пожар или забава у ватрометима; ваздух је нешто опасно за наше дисајне органе. Од „четири елемента”,за које су стари Грци тврдили да су супстанца Битка, данашњем човеку сушаственији су жвака „Орбит”, LCD екран јужнокорејског порекла, Цилит-бенг средство за прање керамичких шоља, а да се не говори о недавно пронађеној Кока-колиној течности која се зове „Зироу”. Потрошач је систематски одвикнут од било какве навике стварања. Научен је да се купује све што људском бићу треба: срећно детињство, знање, пријатељство, љубав, здравље, дечја љубав, друштвени статус, лек за душу, место у цркви, гроб.

Имануел Волерстин:

Живимо у доба транзиције из нашег постојећег светског система, капиталистичке светске економије у неки други светски систем или системе. Не знамо да ли ће то бити промена на боље или на горе.

Нећемо присуствовати једноставној, опуштеној политичкој дебати, пријатељској дискусији међу момцима из хора. То ће бити борба на живот и смрт.

Утешно би било кад би 2010. година, или било која година у наредној петолетци, могла са високом извесношћу бити „година опоравка”. Да се све што се десило том друштву оконча тако да се рупе на чамцу покрпе, весла ојачају, да веслачи седну на своја седишта и да се пут настави.

Међутим, биће да се овај свет којим доминира капиталистичка производња данас налази у тзв. петој фази Кондратијевог циклуса што се узима као законитост капитализма. Укратко, знани руски економиста, један од креатора НЕП-а, открио је још 1926. године, да основне иновације наступају у одређеном моменту у времену у гомилама (кластерима); њихово увођење у економски живот доводи до дугих коњуктурних успона; и кад се досегне ситост система, следи коњуктурни пад. „У овоме моменту се налазимо у петој фази Кондратијевог циклуса, који је изнесен кроз тзв. TIME технологије (телекомуникације, информационе технологије, медији)”, констатује немачки економиста Макс Оте.

Може ли се ово, уопште, окончати тако просто? Неки озбиљни људи упозоравају да „или ћемо ући у другу парадигму или ћемо се суочити с тамом”. (Ерик Хобсбаум)

Жак Атали: "Суперконфликт" или нови "Друштвени уговор"?

Жак Атали, економиста и бивши сарадник француског председника Митерана, писац „Кратке историје будућности” (2006) види три могућа сценарија: суперимперија (доминација САД-а са низом ратова), суперконфликт (велики распад поретка империја, колективини процес хаоса) или супердемократија (нови светски друштвени уговор и инстанце за глобално управљање). Имануел Волерстин, амерички социолог, пита се да ли је либерална демократија систем који би могао опслужити потребе друштва будућности? У спису „Утопистика или Историјски избори XXI века” (1998) он најављује „тешко време”: „Живимо у доба транзиције из нашег постојећег светског система, капиталистичке светске економије у неки други светски систем или системе. Не знамо да ли ће то бити промена на боље или на горе. Нећемо знати све док не стигнемо тамо, а то се неће догодити за још 50 година. (…) Нећемо присуствовати једноставној, опуштеној политичкој дебати, пријатељској дискусији међу момцима из хора. То ће бити борба на живот и смрт. Јер ми говоримо о постављању темеља за историјски систем који ће постојати наредних 500 година. (…) Ова анализа није ни оптимистична ни песимистична, у том смислу што не умем и не желим да предвиђам да ли ће исход бити бољи или гори. Међутим, она је реална у покушају да стимулише дискусију на тему врста структура које заиста могу боље да нам послуже, и врсте стратегија које могу да нас помере у том правцу. Па, као што би рекли у источној Африци: harambee!”

А ми, ми ћемо наравно рећи: Срећна Нова година! Попити неку чашу хладног белог вина, слушати грмљавину петарди, обрадовати се бојама кинеских приручних ватромета, љубити се три пута и са ближњим и са даљним… Свесни да присуствујемо завршетку прве деценије трећег миленијума после Христа.

Бројгел: Играње "труле кобиле" и "натезања"