Шта су ту радници с пруге? Салата у великом оброку. Њихове наднице су бедне и још ће бити бедније. Њихови животи су безвредни, односно само трошак у простој формули капиталистичког стицања профита.

Шта помислите кад видите радничку класу на међународној прузи код Прахова? Да чекају карте за рај?

Шта помислите кад видите људе из власти који иду да се са њима као договарају да они, кao одговорни грађани, покажу разумевање „за општу ствар” и да се склоне с пруге? Да, бре, дигну руке од тих својих бедних плата! Шта је то према губицима који настају зато што возови не иду?

А шта би помислили да се однекуд појаве специјалци и (као што се с времена на време покаже на ТВ) врхунски обучена српска жандармерија, па да почну да их „уклањају” са места где закон изричито забрањује протестна окупљања? Јер, закон је закон! Кад се једном донесе правило, ни то што човек нема шта да једе није никаква чињеница пред законом. Пред законом смо сви исти. И они који имају дворце и они који спавају под мостом. Закон свима даје исту шансу. Не треба бити искључив: може и онај из дворца да се смрзне, ако пође у Алпе на скијање, па га, рецимо, снежна олуја затрпа као у оним страшним филмовима. Дешава се и то. А онај под мостом има и ту срећу што белај не мора тражити по Алпима.

У ствари, читава та сцена на прузи код Прахова делује, што би рекли културолози, надреално. А реално – делује сомнабулно. И друштво које то гледа и са мрвом разумевања морало би да се „тргне из сна. Док не буде касно!”

Торстен Веблен:Пре једног века објаснио да се бизнис не занима за интерес шире заједнице.

Идемо по реду. Како је могуће да се радници нису одлучили да траже плате од газде који им паре дугује? Па, ваљда зато што знају с ким имају посла и схватили су да би то било бесмислено и опасно по живот. И кад би баш изгубили живце, онда би прво његово обезбеђење одрадило свој посао, а злу не требало стигла би и жандармерија – на време.

Још сомнабулније делује кад Владини министри иду да се договарају с радницима. Јер, шта човеку треба закон да би знао да кад унајми неког да му онда мора платити надницу. А ако газда не плати ред би, ваљда, био да држава, врховни заштитник реда у друштву (некад, по дефиницији, имала и монопол над силом у друштву), закуца на његова врата и „скрене му пажњу” на његове обавезе. Уколико човек не испуњава захтеве … Зна се!

То јесте логично по „науци логике”, али сигурно није реално у друштву које приватизацију пропагира као „свету радњу”, у друштву којем се реч инвеститор изговара као име народног хероја са Сутјеске, а долазак страног инвеститора – е, то је нешто као силазак божанства на земљу. Тако свакодневно говори легално изабран Председник (чак и кад онај фијат-баја у џемперу „инвестира” седам пута мање него што се договорио с нашом државом), тако понављају министри из коалиције која је „здрав разум” придавила још кад је настала. И то је „једини спас” за ово друштво, кажу. „Једини спас”, чак и у времену кад страни инвеститори не могу да спасе ни своје матичне земље, него оне спашавају њих. Као да смо у бунилу! Зато у том друштву, капиталиста Омега, који није месецима плаћао своје раднике, може мирне душе да каже властима: „Ако су толико моћни, а ја толико крив, питам ја вас што ме не ухапсе, зашто још нисам ухапшен?”

Право питање, али оно у себи садржи и одговор. У оваквој земљи не могу да се хапсе капиталисти. Не могу, јер ово је њихова држава, она доноси правила игре у којима се њима даје предност над „простим светом” најамника, а они – они онда среде да се „изабере влада”, кад зашкрипи.

А ту је и однос према великом свету. Јер је филозофија друштава инфериорног капитализма (90-тих је написана књига која је имала наслов „Зашто је капитализам успео у неким земљама и нигде другде”), дакле, филозофија да спаса нема без спаса споља. Та друштва нису научена да постоје сама по себи; она са светом не сарађују као партнери, него великом свету повлађују. Ништа ту не вреди чињеница да је „кинески инвестициони бум” подигнут на преко 80 одсто унутрашње штедње! И да се сваки капитализам подигао на унутрашњем напору и себичној идеји о сопственој надмоћи над другим. И кад неко друштво одлучи да „отвори душу” капиталистима, онда једино може бити сигурно да ће да остане и без душе и без богатства. С капиталистима се сусрећете као са продавцима на пијаци: или ће они вас, или ћете и ви успети да нешто уштедите.

Годинама овом земљом млађани државни предводници, као заљубљени тетребови, причају невероватне приче о својој бескрајној љубави за капитализам и његове божанске разултате.

Љубав је слепа, каже народ.

Али не увек.

Заљубљеност предводнике, брзо и прође, и многима од њих остане само љубав за замашну суму на рачуну у „пореском рају”.

Пустимо Маркса, иако његово дело неће заобићи ни један озбиљан човек и научник на Западу, али ми смо се плебисцитарно одрекли његових сазнања о капиталу. Међутим, зар није Торстен Веблен (1857-1929), на пример, пре бар век објаснио да се бизнис не занима за интерес шире заједнице. То је „новчани приступ привредним процесима, тј. процес у коме је стицање новца главни интерес”. Бизнисмене људска бића не занимају. „Са мојом имовином могу да радим шта хоћу”, каже бизнисмен Омега. Звучи осоро, али може. И кад су неки као он, наравно много већи играчи, играјући va banque, свет довели до слома у Волстриту прошле јесени – шта се десило? Обратили су се држави за помоћ. И држава је узела од неких бедника, као што су ови наши који седе на прузи, и „пружила” им прву помоћ од 800 милијарди долара – да спасе систем. Пошто све игре у капитализму теже да постану va banque, добра држава то увек има на уму. Кад јој се отму дизгини онда имамо Волстрит и главобољу, casino capitalism, страдање, депресију, нестабилност. Ако су до прошлог лета владе малих земаља „имале оправдања” да се понашају као да тако шта никад нису чуле – сад више не могу.

И не могу више грађани да чекају док инвеститори овде направе рај. Они морају да преживе сад. Ко зна како ће изгледати рај за три године и ко ће тада преостати у улози инвестора. Многи неће. И зато се овде речи хуманизам и солидарност не могу користити у историјском значењу. Јавност више нема разлога да јој не буду смешне поруке које су наши људи из власти слали као балоне две деценије. Нека читалац погађа од кога је капиталиста Омега могао чути овакву дубокоумну мисао: „Али, много је већи проблем што се из Лапова шаље лоша порука за успешне пословне људе… А та порука гласи: Бежите инвеститори, тражиће вам паре из џепова, да вадите за оно што мувају предузећа!”

Нема сумње да управо Млађан Динкић, који се сад у Лапову појавио као држава, можда и најгласније, иако је то само у хору, овако читаву деценију „охрабрује” инвеститоре. Годинама овом земљом млађани државни предводници, као заљубљени тетребови, причају невероватне приче о својој бескрајној љубави за капитализам и његове божанске разултате. Љубав је слепа, каже народ. Али не увек. Заљубљеност предводнике, брзо и прође, и многима од њих остане само љубав за замашну суму на рачуну у „пореском рају”.

Шта човеку треба закон да би знао да кад унајми неког да му онда мора платити надницу?

Кад би неко „оштро око” сада прегледало књиге власника вила по Дедињу, видело би да је дошло до „смене генерација”. Стари партизани су ишчезли, а у куће које су они грубо „наследили” ’45.године од оне „старе класе”, уселила се „нова класа”. То су људи који су или били у власти па су са тих положаја омогућили „предузетницима” да нешто предузму а они за то добили свој део, или су то сами предузетници који су парадоксално као и „стари партизани” искористили рат и распад да предузму одговарајуће радње и сад могу филозофски да кажу да је највећи замислив злочин „нарушавање принципа недодирљивости приватне својине”.

Шта су ту радници с пруге? Салата у великом оброку. Њихове наднице су бедне и још ће бити бедније. Њихови животи су безвредни, односно само трошак у простој формули капиталистичког стицања профита. Они само разним млађанима, с времена на време, служе као убацивачи папира са заокруженим именима тих људи изражене „воље за моћ” и коштају инвеститоре кад у предизборним кампањама морају да плаћају партијама закуп времена на телевизијама да би се около ширила обећања за „бољи живот”. Да је неко време, били би и они од користи, јер би се из Пе-Де-Веа који дају кад купују нешто више од хлеба, млека и кинеских кошуља, пунио буџет. Али у кризи, кад је тај прост свет спреман да се сроза до заједничких казана и тако закошта поштену државу – е, тад би разним била права срећа да је део те радничке класе, као у оном филму звучног назива из 70-их, „отишао у рај”.

Наши млађани политиканти не знају шта причају кад кажу „да држава не може да се уплиће” у случајеве тешког нарушавања услова живота свог становништва. Не само да је наша дражава продала ту индустрију и те животе радника и њихових породица омегама, колетима, бековима него је та организација, од Хобса, рекло би се, по „друштвеном уговору” обавезна да обезбеди фер односе и поштовање унапред прописаних правила. А, ако су правила таква да угрожавају опстанак друштва, држава се обавезује да их прилагоди реалној ситуацији, а ако то не уме – зна историја и за другачија решења. А онда ће, вероватно, опет доћи до промене власника оних кућа на „светом Дедињу”. Само будале верују да је ово „крај историје”.