Фонд Слободан Јовановић | Рик Розоф: Зауставите НАТО

ГЕОПОЛИТИЧКЕ РАСКРСНИЦЕ: ПЕНТАГОН И НАТО ДОВРШАВАЈУ ОСВАЈАЊЕ БАЛКАНА

Превод за Фонд Слободан Јовановић: Светислав Максовић

ЗАУСТАВИТЕ НАТО

Стабилност и просперитет који је Запад донео Балкану.

Кад Босна и Црна Гора постану пуноправне чланице НАТО-а, а потом кад и Македонија буде кренула њиховим стопама, тај војни блок ће нарасти на 31 државу, готово двоструко више него пре 10 година када је НАТО започео поход на исток. Кад се томе додају Србија и Косово (које је још пре но што се учланило постало први политичкии ентитет НАТО-а), број чланица Алијансе биће више него двоструко већи него што је био 1999. године, деценију после пада Берлинског зида и окончања Хладног рата. Свих 17 придошлица биће из источне Европе, а већина чланица НАТО-а биће или некадашњи чланови Варшавског пакта или, пак, бивше југословенске републике и једна покрајина.

Генерални секретар НАТО-а Андерс Фог Расмусен посетио је 26. новембра главни град Црне Горе, а већ наредног дана је био у главном граду Босне. Једно средство информисања са Балкана јавило је тим поводом да ће Расмусен „разговарати о могућности одобрења акционог плана Црне Горе за учлањење у НАТО” и о „јачању сарадње НАТО-а и БиХ (Босне и Херцеговине”. (1)

Пре турнеје по Балкану, Расмусен је боравио у Немачкој, где је разговарао с канцеларом Ангелом Меркел и осигурао додатан број војника за рат у Авганистану.

Први човек НАТО-а је у последње време активнији него обично, настојећи да, за рачун Вашингтона, регрутује за рат у Авганистану што више нових војника из што више земаља Европе, радећи на изради нове стратегије Алијансе, на сакупљању подршке за постављање система ракета за пресретање, под вођством САД, широм „старог континента” и на припреми конференције министара иностраних послова чланица НАТО-а, предвиђене за 3. и 4. децембар.

Кад Босна и Црна Гора постану пуноправне чланице НАТО-а, а потом кад и Македонија буде кренула њиховим стопама, тај војни блок ће нарасти на 31 државу, готово двоструко више него пре 10 година када је НАТО започео поход на исток.

Кад се томе додају Србија и Косово (које је још пре но што се учланило постало први политичкии ентитет НАТО-а), број чланица Алијансе биће више него двоструко већи него што је био 1999. године, деценију после пада пада Берлинског зида и окончања Хладног рата.

Балкан се добро уклапа у све наведене аспекте онога што се последњих година рутински назива НАТО-ом 21. века, глобалним и експедиционим војним савезом који грозничаво трага за новим „изазовима трећег миленијума” и при том указује на „милијарде смртоносних претњи” (2) као изговор за јачање своје улоге ионако већ раширене на пет континената и на Блиском истоку.

Неколико дана пре но што је стигао у најновију (признату) државу света, у Црну Гору, помоћник америчког секретара за одбрану, задужен за међународну безбедност, Александар Вершбов, боравио је у главном граду Босне, у Сарајеву, где је председавао петим састанком министара одбране Америчко-јадранске повеље, основане 2003. године са циљем да се погура што бржа интеграција Балкана у НАТО.

Прве три чланице Повеље које су САД регрутовале биле су Албанија, Хрватска и Македонија. Прве две су званично примљене у НАТО априла ове године, на самиту поводом 60. рођендан тог војног блока. Досад би и Македонија већ била увучена у Алијансу да није њеног дуготрајног спора с Грчком око имена. Босна и Црна Гора су лани додате као чланице Повеље, а сада су на реду Србија и – сепаратистичко Косово. Пошто су Бугарска, Румунија и Словенија постале пуноправне чланице НАТО-а 2004. године, на самиту у Истанбулу, а Грчка и Турска су чланице Алијансе већ деценијама, то значи да је сада цела југоисточна Европа преображена у територију НАТО-а, од Јадранског до Црног мора и од Јегејског до Јонског мора.

У раду састанка у Босни, одржаном 17. новембра, учествовали су, сем представника Пентагона, Александра Вершбова (који је био амерички амбасадор при НАТО-у 1999. године, за време рата против Југославије), вицеминистар одбране Албаније и његове колеге из Босне, Хрватске, Македоније и Црне Горе. Присутни су били и Драган Шутановац и Љубица Јелушич, министри одбране Србије и Словеније, земаља које су припадале категорији названој „гости и посматрачи”.

Пентагон је већ себи обезбедио седам нових војних база у Бугарској и Румунији (5) које излазе на Црно море, укључујући Граф Игнатијево и Безмер у Бугарској и ваздухопловну базу „Михаил Когалничану” у Румунији.

„Вершбов је поновио подршку САД скором прихватању молби БиХ и Црне Горе за Акциони план за чланство. Он је, такође, рекао да ће бити подржана молба Македоније за пуноправно чланство у НАТО-у чим буде решен проблем њеног имена”. Сем тога, министри одбране су се договорили да преко регионалних центара потпишу заједничку декларацију о повећању сарадње на Западном Балкану”. (3)

Асошијетед прес је, у једној информацији са састанка Јадранске повеље, поменуо и састанак у Бриселу, предвиђеном за 3. и 4. децембар (који ће, такође, бити форум за регуртовање хиљада нових војника НАТО-а за рат у Авганистану), наводећи да ће на „наредном састанку министара иностраних послова НАТО-а бити пружена снажна подршка жељи Босне и Црне Горе да постану 29. и 30. чланица трансатлантске Алијансе” (4).

Кад Босна и Црна Гора постану пуноправне чланице НАТО-а, а потом кад и Македонија буде кренула њиховим стопама, тај војни блок ће нарасти на 31 државу, готово двоструко више него пре 10 година када је НАТО започео поход на исток. Кад се томе додају Србија и Косово (које је још пре но што се учланило постало први политичкии ентитет НАТО-а), број чланица Алијансе биће више него двоструко већи него што је био 1999. године, деценију после пада пада Берлинског зида и окончања Хладног рата. Свих 17 придошлица биће из источне Европе, а већина чланица НАТО-а биће или некадашњи чланови Варшавског пакта или, пак, бивше југословенске републике и једна покрајина.

Огроман амерички камп Бондстил на Косову сада већ има 10 година, a у врло блиској будућности се може очекивати прилагођавање хрватских и црногорских лука на Јадрану за потребе Ратне морнарице САД.

Пентагон је већ себи обезбедио седам нових војних база у Бугарској и Румунији (5) које излазе на Црно море, укључујући Граф Игнатијево и Безмер у Бугарској и ваздухопловну базу „Михаил Когалничану” у Румунији. Писте се користe за, како се на војном сленгу каже, „downrange” војне операције – односно операције у иностранству (Авганистану и Ираку), а румунска база је сада седиште Пентагонове Здружене оперативне јединице за исток (Joint Task Force – East).

Огроман амерички камп Бондстил на Косову сада већ има 10 година, a у врло блиској будућности се може очекивати прилагођавање хрватских и црногорских лука на Јадрану за потребе Ратне морнарице САД.

Што се бивша Југославија све више распада, то се тај регион све темељније преображава у ниску такозваних истурених оперативних база или „листова лотоса” (термин који је изумео Доналд Рамсфелд) за војне акције на истоку и југу.

Распадом, уз одобравање Запада, државне уније Србије и Црне Горе 2006. године, државе која је представљала прелазан механизам, изум Хавијера Солане, генералног секретара НАТО-а за време рата 1999. године, а касније Високог представника Европске уније за заједничку спољну и безбедносну политику, довршен је распад Југославије на шест њених федеративних република. Једностраном декларацијом независности Косова од Србије 2008. године, коју су не не само подржали, већ и практично извели НАТО и његови цивилни огранци, те влада САД и Европска унија, почела је друга фаза распарчавања нације – разбијање бивших република на мини-државе. (6)

У Србији, иза Косова леже Војводина, Долина Прешева и Санџак , где су главу дигли – идући редом – етнички сепаратизам, оружани напади са друге стране границе и отворени тероризам.

Македонија се, такође, суочава са истом узнемиравајућом перспективом. Напади припадника такозване Ослободилачке војске Косова – Националне ослободилачке војске Алија Ахметија – са територије Косова у 2001. години довели су то нову државу на ивицу општег рата и насилног комадања.

Црна Гора, држава стара једва три године, ускоро ће послати први контингент своје војске у Авганистан, да тамо служе под окриљем НАТО-а.

Прошле недеље, шеф Демократске партије Албанаца Мендух Тачи, позвао је своје спонзоре на Западу да Македонију сведу на међународни протекторат. Говорећи о актуелној политичкој кризи, коју је углавном он сам створио, Тачи је рекао: „Убеђен сам да је једини излаз из кризе хитна међународна заштита као мера за предупређење могућих догађаја”. Следећи корак је промена или прилагођавање имена државе, а потом ће, шта год да од ње буде, уследити позив да уђе у НАТО. Таквим исходом ће бити задовољни сви – Влада Грчке, паналбанске снаге у Македонији, Албанија, Косово, јужна Србија и Црна Гора – па ће НАТО добити своју 29. (или 31.) чланицу. (7)

Црна Гора, држава стара једва три године, ускоро ће послати први контингент своје војске у Авганистан, да тамо служе под окриљем НАТО-а. Кад црногорски војници стигну тамо, наћи ће се у друштву колега из Албаније, Босне, Бугарске, Хрватске, Македоније, Румуније и Словеније. Те земље су дале своје војнике и 2003. године за окупацију Ирака. Црна Гора тада још није постојала као независна држава тако да ће њено ватрено крштење у својству кандидата за чланицу НАТО-а бити у Авганистану.

Пошто је Србија посматрач у Јадранској повељи и пошто је 2006. године ушла у привремени програм НАТО-а Партнерство за мир, Вашингтон и Брисел ће бесумње и њу ускоро позвати да докаже своје право на кандидатуру те пошаље своје војнике на фронт у авганистанском рату. Пошто се САД и НАТО спремају да врло брзо квалитативно ескалирају рат у јужној Азији, министарства иностраних послова и одбране Србије су најавила да ће отворити мисију у седишту НАТО-а у Бриселу. „Циљ мисије биће побољшање сарадње и свакодневне комуникације са НАТО, учешће у раду 10 експертских одбора и побољшање… сарадње са ’50 чланица’ ‘политичког савеза’. (8) Педесет, то је готово у длаку тачан број земаља које дају војску за Авганистан. Србија би могла бити 51.

Последње изјаве актуелног министра одбране Србије Драгана Шутановца су увредљиве чак и за представника једне утучене, разбијене и деморалисане земље – толико су бесрамно љигаве и улагивачке.

Он ће ускоро бити први српски министар одбране који ће, за последњих 25 година, посетити Пентагон. Он је врло поносан на то па је недавно изјавио да ће његов пут „без икакве сумње бити од велике политичке и војне важности”, пошто је велики део од укупно 500 милиона долара којима је Вашингтон подмитио власти у Београду откако је, 2000. године, свргнут председник Слободан Милошевић, отишао у руке српских војних власти.

Шутановац, који је дипломирао на Европском центру за студије безбедности „Џорџ Маршал” (George C. Marshall European Centre for Security Studies), институцији коју заједнички воде министарства одбране САД и Немачке, и за кога кажу да „савршено говори енглески”, изјавио је нешто из чега се могу открити врло занимљиве појединости:

Последње изјаве актуелног министра одбране Србије Драгана Шутановца су увредљиве чак и за представника једне утучене, разбијене и деморалисане земље – толико су бесрамно љигаве и улагивачке.

„Српско министарство одбране има стабилне односе са америчким војним властима па можемо рећи да је, у овом тренутку, сарадња у домену одбране кичмени стуб односа САД и Србије.

„С обзиром на чињеницу да је амерички буџет за одбрану једнак буџету за одбрану остатка света, кристално је јасно шта је за америчку спољну политику и међународне односе најважније”. (9)

Бивша Ослободилачка војска Косова, касније Косовски заштитни корпус (а сада Косовске снаге безбедности) понудила је Американцима војску за рат у Ираку непосредно после инвазије, 2003. године. Косовске снаге безбедности, које је опремио и обучио НАТО, а које су у свему сем по имену национална армија у рађању, понудиће војску НАТО-у и за рат у Авганистану, који се отегао у недоглед. (10)

За време недавних општинских избора на Косову, првима од његове номиналне независности коју не признају 140 од укупно 192 државе света, а врло мало изван света НАТО-а (међу њима су Авганистан, Лихтенштајн, Монако, Маршалска острва, Сан Марино, Белизе, Малта, Самоа, Малдиви, Комори, Федералне државе Микронезије, Науру и Палау), присталице бившег главешине ОВК Хашима Тачија – премијера кога признаје Запад – и ратног злочинца Рамуша Харадинаја сукобили су се толико жестоко да је мало недостајало да севну ножеви па су „људи камењем напали поворку аутомобила у којој је био Хашим Тачи… Тачијева партија је оптужила Харадинаја да је непосредно изазвао и организовао тај напад…” (11)

Један руски извештај са тих избора, које је Запад подржао и величао, поставио је стратегију Запада за Косово у ширем контексту:

„Функционери ЕУ си то који присиљавају српску владу да прихвати неколико врло непријатних одлука – да призна општинске изборе на Косову, да се одвоји од Русије и да се повуче из заједничких енергетских пројеката са Русијом.

Ваља подсетити да је Хаг дозвољавао Харадинају да, за време суђења, повремено одлази из затвора да би ‘владао’ Косовом, док је Тачи на концу ослобођен свих оптужби за геноцид над Србима.

„Што се тиче демократских вредности у политици ЕУ према Србији, у њих је тешко поверовати с обзиром на отворене симпатије функционера ЕУ према милитантним албанским групама у Ослободилаачкој војсци Косова. Узгред, присталице лидера ОВК, бившег ‘премијера’ Рамуша Харадинаја и његовог наследника Хашима Тачија, изазвали су жесток сукоб у једној од албанских енклава.

„Овде ваља подсетити да је Хаг дозвољавао Харадинају да, за време суђења, повремено одлази из затвора да би ‘владао’ Косовом, док је Тачи на концу ослобођен свих оптужби за геноцид над Србима”. (12)

Па ипак, САД и њихови савезници из НАТО-а- самозвана „међународна заједница” и шампиони демократије, права човека и тако даље, где код и кад год се све то уклапа у њихове главне политичке циљеве – и даље грле косовски ентитет као брата по оружју у новом глобалном поретку.

Бивши амерички председник Бил Клинтон посетио је 1. новембра главни град Косова, Приштину, да би присуствовао откривању кичасте, веома вулгарне, позлаћене статуе самог себе (13). Церемонији је председавао бивши вођа Ослободилачке војске Косова, Хашим „Змија” Тачи, чијом псеудо-државом, њеним стварањем, се Запад веома поноси.

Ево шта је о том догађају у црној рупи Европе, леглу криминалаца и кријумчара дроге, известио Асошијетед прес:

„Статуа приказује Клинтона како у левој руци држи актенташну на којој пише његово име и датум када је НАТО почео да бомбардује Југославију – 24. март 1999.

„Многи су махали америчким, албанским и косовским заставама и клицали ‘USA!’ док се бивши председник пењао на подијум, у чијој позадини се видео његов постер с натписом ‘Косово слави хероја’” (14)

То што је махано и албанским заставама показује шта је, у ствари, НАТО желео да постигне, бомбардујући немилосрдно, уздуж и попреко Југославију пуних 78 дана.

Три недеље касније, градоначелник једног града у Албанији – разликовање између те државе и Косова је сада ствар чисто академске природе – најавио је да ће, по угледу на Приштину, и он направити једну статуу и посветити је Џорџу В. Бушу. Буш и Клинтон су заједно створили аберацију Косово/Велико Косово. „Мали албански град Фуша-Круја планира да подигне статуу бившег америчког председника Џорџа В. Буша у знак сећаања на његову посету од јуна 2007. године, када је, у великом изливу уљубави према Америци, Буш слављен као херој”.

Градоначелник, Исмет Маврићи, изјавио је, како је пренето: „Кад бих се ја питао, ја бих врло радо подигао статуу три метра висине, вероватно у бронзи, споменик који би требало да „ухвати” његов енергичан начин хода”. (15)

Стопа незапослености на Косову 40%, а просечан доходак по глави становника 1.760 евра, упркос чињеници да је, за последњих 10 година, Косово добило помоћ, према подацима Светске банке, у висини три милијарде евра, а још једна милијарда се очекује до 2011. године.

Та људска катастрофа је плод сарадње НАТО-а и ОВК.

То је стабилност и просперитет који је Запад донео Балкану.

Завештање које су Вашингтон и Брисел оставили људима са Косова – онима који су преостали, јер су, од јуна 1999. године, стотине хиљада Срба, Рома и других побегли главом без обзира, спасавајући голи живот – детаљно је представљено у једном недавном извештају Ројтерса.

У том извештају се каже да је „стопа незапослености на Косову 40%, а просечан доходак по глави становника 1.760 евра, упркос чињеници да је, за последњих 10 година, Косово добило помоћ, према подацима Светске банке, у висини три милијарде евра, а још једна милијарда се очекује до 2011. године”. У Европској унији, пак, „просечна стопа незапослености је нешто испод 10%, а просечна годишња плата 24.000 евра”. (16)

Та људска катастрофа је плод сарадње НАТО-а и ОВК.

То је стабилност и просперитет који је Запад донео Балкану.

Овај ојађени део Европе је послужио НАТО-у као покусно поље за ширење ка источној Европи, а одатле ка Азији, Африци и Блиском истоку, почев од Босне у 1995. години, када је НАТО бацио прве бомбе и распоредио прве трупе ван територије својих чланица.

Покојни амерички научник Шон Ђервази (Sean Gervasi) упозорио је још 1996. године да “за слање снага НАТО-а на Балкан, а нарочито за проширење НАТО-а на Чешку и Мађарску, постоје дубљи разлози”. Ти разлози „су повезани с рађањем стратегије за обезбеђење богатства региона Каспијског мора и са ‘стабилизовањем’ земаља источне Европе – на концу и за ‘стабилизовање’ Русије и земаља Здружених независних држава”. (17)

Европа и свет су, пре 10 година, избегли шири рат. Може се, међутим, лако десити да, користећи Балкан као одскочну даску, НАТО једнога дана успе да изазове сукоб који неће моћи да буде пригушен нити, пак, да буде задржан у оквирима ратовања конвенционалним оружјем.

НАТО је сада учврстио војно партнерство, води редовне ратне игре и има сталне базе у неколико земаља око Каспијског мора – у Азербајџану, Грузији, Киргизији, Таџикистану и Узбекистану, а о Авганистану да и не говоримо.

Алијанса је „усисала” три бивше совјетске републике – Естонију, Летонију и Литванију – и наставља да упорно тврди како ће у скорој будућности њене пуноправне чланице постати и Грузија и Украјина, бивше чланице Здружених независних држава.

Ђервази је пре 13 година, такође, упозорио да „САД сада настоје да учврсте нов блок који треба да се састоји од европских и блискоисточних земаља… Ту је укључена и Турска, земља која игра централну улогу у том будућем блоку. Турска није само део јужног Балкана и сила Јегејског региона, већ и земља која има границе са Ираком, Ираном и Сиријом. Она, дакле, повезује јужну Европу с Блиским истоком, где САД имају, како саме сматрају, животне интересе… Ратом у Ираку (1991), САД су се безбедније него икад угнездиле на Блиском истоку, а готово истовремени распад Совјетског савеза, отворио је Западу могућност експлоатације богатстава региона Каспијског мора”. (18)

У годинама које су уследиле, све се одвијало баш онако како је Ђервази предвидео и баш из разлога на које је он указао.

Минирајући Уједињене нације, кршећи међународно право, понизивши Русију и размештајући снаге НАТО-а на Балкан, Запад се озбиљно латио подухвата да оствари глобалну доминацију у пост-хладноратовском свету. Када је први рат НАТО-а, бомбардовање Југославије 1999. године, почео да се одуговлачи и да поприма све узнемирујуће димензије, чак и пре но што су бомбе НАТО-а уништиле кинеску амбасаду у Београду, тадашњи руски председник Борис Јељцин изашао је пред камере националне телевизије и изјавио: „Рекао сам НАТО-у, Американцима, Немцима – немојте те нас терати на војну акцију”.

„У противном, избиће еворпски, а можда и светски рат”. (19)

Чињеница да је Јељцин био одан пријатељ Вашингтона учинио је ту изјаву још злослутнијом. Мање од месец дана касније, кинеска амбасада је била у рушевинама, а рат је и даље беснео.

Европа и свет су, пре 10 година, избегли шири рат. Може се, међутим, лако десити да, користећи Балкан као одскочну даску, НАТО једнога дана успе да изазове сукоб који неће моћи да буде пригушен нити, пак, да буде задржан у оквирима ратовања конвенционалним оружјем.

Камп Бондстил на Косову, војна база државе која нас је бомбардовала да би нам отела јужну покрајину, а сада би балканску сиротињу да шаље у ратове по белом свету.

Упутнице:

1) Македонска радио-телевизија, 26. новембра 2009. године

2) Thousand Deadly Threats: Third Millenium NATO, Western Business Collude

On New Global Doctrine

Stop NATO, 2. октобра 2009. године

http://rickrozoff.wordpress.com/2009/10/02/thousand-deadly-threats-third-millennium-nato-western-businesses-collude-on-new-global-doctrine

3) South European Times, 20. новембра 2009. године

4) Аssosiated Press, 18. новембра 2009. године

5) Bulgaria, Romania: U.S., NATO Bases for War in the East

Stop NATO, 24. октобра 2009. године

http://rickrozoff.wordpress.com/2009/10/25/bulgaria-romania-u-s-nato-bases-for-war-in-the-east

6) Adriatic Charter and the Balkans: Smaller Nations, Larger NATO