Фонд Слободан Јовановић | Душан Пророковић: Науру пише историју

Душан Пророковић

Било је довољно мало, па да држава Науру, барем на један дан, буде спомињана као једна од централних вести у већини светских медија. Било је довољно да објаве своју одлуку о признавању једнострано проглашене независности Абхазије и Јужне Осетије (после Руске Федерације, Никарагве и Венецуеле, четврта су држава која је то учинила).

Иначе, Науру је познат по два куриозитета. То је најмања република на свету (површине 21 км2) која нема главни град (већ само седиште административних органа-као и АП Војводина).

Иако је формалну независност ова микродржава стекла тек 1968. године, има врло богату прошлост.

На територији данас независне државе смењивале су се колонијалне управе Немачке, Велике Британије, Аустралије и Новог Зеланда. Године 1942. Науру су окупирале јапанске снаге и отерале у заробљеништво, на принудни рад, преко 1200 мушкараца од којих је њих 460 у заробљеништву умрло или убијено (што је у том тренутку представљало преко 5 % укупног становништва, односно 11% мушког становништва).

Острвска државица Науру издала је пре две године јединствени сребрњак: дводимензионални рељеф папе Јована Павла II спојен је с новчићем шаркицом, па може да се издигне. Науруанци су ово видели од клега са Кукових острва, који су нешто раније емитовали сличан новчић с ликом британске краљице Елизабете II.

Треба споменути да су током Другог светског рата Науру жестоко бомбардовали и Јапанци, који су га окупирали и Американци, који су га ослобађали. Године 1989. Науру је повео спор против Аустралије пред Међународним судом правде због „проблематичних потеза” које су аустралијске власти предузимале током управљања острвом, а што је довело до велике еколошке девастације. Спор није завршен пресудом Суда, већ је решен вансудским поравнањем, али Науру је однео највећу дипломатску победу у својој историји.

На дипломатском пољу, Науру се истакао и, најпре, признавањем независности Тајвана, па потом повлачењем те одлуке, затим признавањем једнострано проглашене независности Косова, и на крају Абхазије и Јужне Осетије.

Разлози због којих су наведене одлуке доносили је новац.

Почетком XX века на острву су откривене огромне залихе фосфата, а већ 1907. године почело се са његовом експлоатацијом. У једном тренутку, гледајући приход по глави становника, ова држава са десетак хиљада становника била је у самом врху светске листе, а незапосленост није постојала. Међутим, осим ослањања на рударство и фосфате никакав план развоја осталих делова привреде, нити размишљања о одрживом економском систему, није било. Већ крајем седамдесетих објављено је да су преостале залихе фосфата мале, а средином осамдесетих рудници су и званично затворени. Енормних прихода за државни буџет више није било, а новац потрошен на прилично екстравагантне ствари, попут куповине авиона и оснивања сопствене националне авио-компаније која је, ваљда, у том региону, требало да конкурише аустралијском „Квантас”-у, није више могао да се врати. Зато је власт ове државе, да би одржала достигнути животни стандард, прибегла задуживању.

Енормних прихода за државни буџет више није било, а новац потрошен на прилично екстравагантне ствари.

Зато је власт ове државе, да би одржала достигнути животни стандард, прибегла задуживању.

Признавање Тајвана власти су и званично образложиле као „процес у који су ушли да би вратили дугове”.

Kакве све политичке уступке такве државе морају чинити да би краткорочно обезбедиле какву-такву економску стабилност и купиле социјални мир?

Признавање Тајвана власти су и званично образложиле као „процес у који су ушли да би вратили дугове”. Или у преводу, за признавање самопроглашене независности Тајван им је платио око 30 милиона долара, таман колико је Науру дуговао комерцијалним банкама и међународним финансијским институцијама. Да ли је нешто платила Кина због повлачења одлуке о признавању Тајвана и косовски Албанци за признавање самопроглашене независности Косова није познато (у случају Косова може се чути да је, ипак, кључно било нешто више „пријатељског убеђивања” и нешто мање одређених обећања од стране суседних Маршалских острва, иначе државе на чијој територији се налази полигон за нуклеарне пробе САД-а), али је познато да су у доношењу последње одлуке о признавању Абхазије и Јужне Осетије, барем према изјавама западних званичника, одређену улогу одиграли и неки руски тајкуни. Пошто је данас Науру оф-шор зона, тамо су своје седиште преместиле и неке руске фирме. За признавање Абхазије и Јужне Осетије, како се спекулише у „добро обавештеним круговима”, плаћено је нешто мало мање од 50 милиона долара. Од тога, око једна четвртина средства биће искоришћена да Науру врати постојећи дуг, а три четвртине су подељене становништву ове државе, тако да је сваки грађанин добио по око 3500 долара (БДП per capita у последњих пет година у овој држави је око 4800 УСД). И економска стабилност државе је за одређени временски период обезбеђена. До следећег задуживања и следеће трговине. Ко зна, можда им у будућности и Србија понуди новац за повлачење одлуке о признавању Косова.Већ крајем седамдесетих објављено је да су преостале залихе фосфата мале, а средином осамдесетих рудници су и званично затворени.

Западни политичари, који су барем на један дан морали да се позабаве Науруом и који су све окарактерисали као „непринципијелну трговину” и „одлуку која не може ништа значајније променити” вероватно су већ заборавили на ту, за њих ипак изненађујућу, непријатност.

Међутим, поред расправе између „реалиста” и „либерала”, која се овим поводом већ отворила на теоретском нивоу са старим питањима, шта је субјекат међународних односа, какав је легитимитет овако донетих одлука и да ли је постојећи поредак дугорочно одржив, назире се још једно, далеко важније, питање.

А то је: каква је судбина презадужених држава са неуспелим економијама?

То повлачи за собом и низ других ствари. На пример, какве све политичке уступке такве државе морају чинити да би краткорочно обезбедиле какву-такву економску стабилност и купиле социјални мир? Како се такве одлуке могу одразити на светску политику и у којој мери могу повећати нестабилности на међународном плану? Колики је степен одговорности „малих држава” у светском поретку? И на крају, докле све то тако може трајати?