Иако подела ни близу није најбољи начин за решавање питања Косова, и даље стоји као политичка опција за Косово у оквиру коначне одлуке о статусу, коју је једна од страна већ искористила.

Џерард М. Галучи је бивши амерички дипломата. Служио је као регионални представник УН-а у Косовској Митровици, од јула 2005. до октобра 2008. Виђења исказана у овом тексту су лична и не представљају став било које организације.

Разговор о подели Косова и даље је табу тема. Званично, готово сви одбацују ту идеју: и Албанци и Срби (и у Србији, као и на Косову), ЕУ и САД. Међутим, вероватно само Албанци заиста тако и мисле, заправо, само у случају да то подразумева резање дела “њиховог” Косова, али никако уколико би било примењено на поделу Косова од Србије. Западна Европа и САД су против поделе, тврдећи да је Косово јединствен случај, те инсистирајући да Косово јесте и може бити мултиетничка демократија у процвату. (Могуће је да неке чланице ЕУ, а можда и неки у Европској унији у Бриселу, подржавају поделу као најједноставнији начин да се отарасе проблема још увек нерешеног статуса Косова и изађу из баруштине у коју је мисија ЕУЛЕКС-а запала. Можда помало преурањено, изасланик ЕУ Волфганг Ишингер ставио је план поделе на преговарачки сто још у августу 2007). Сједињене државе подржавају званични став ЕУ, јер им тај став омогућава да се држе изван Косова, али и због других разлога – помислите само на Кавказ и Русију – да не прихвате етничке поделе. Срби на југу Косова подржали би поделу ако би некако могли да остану повезани са Србијом. Обзиром да је то мало вероватно, ту идеју не подржавају ни они. Косовски Срби северно од Ибра би вероватно поздравили план поделе – под условом останка у Србији – али, обзиром да то још увек није део српске државне политике, не могу то да кажу. Београд би у неком тренутку могао прихватити поделу, али ни они то не могу саопштити све док покушавају добити случај против губитка Косова. Русија је спремна да покупи делове, какво год решење да буде.

Подела је, дакле, попут слона у соби. Сви се претварају да подела не постоји, док истовремено покушавају да се прикажу заузетима у проналажењу других начина помоћу којих би се завршило утврђивање коначног статуса Косова. Аргументи против поделе чине се озбиљнима. 1) Подела би могла довести до обнављања притиска за поделу дуж етничких линија, укључујући и нека друга места у бившој Југославији. 2) Чинило би се да се тиме напуштају принципи и могућности за успостављање истински мултиетничке демократије, која је, као што се сви слажу, боља од једнонационалних мини-држава. 3) Косово је уживало аутономију као покрајина (мада не као република) под Титом, коју је Милошевић касније једноставно опозвао. Стога вреди размотрити сваки од ових аргумената редом.

Распарчавањем Србије, те произвољним мењањем њених државних граница помоћу војне окупације, успостављен је велики преседан који би могао имати импликације на многим другим местима широм света.

Заговарати да одређена држава губи права над делом своје територије или становништва због начина на који влада третира свој народ намеће питање ко заправо одлучује, када и на основу којих стандарда.

Питање поделе Косова као успостављања извесног преседана, или додатног охрабривања сличних акција негде другде, наводи на основно питање саме поделе Косова од Србије. Србија је била, и даље је, суверена држава и чланица Уједињених нација. Распарчавањем Србије, те произвољним мењањем њених државних граница помоћу војне окупације, успостављен је велики преседан који би могао имати импликације на многим другим местима широм света. Заговарати да одређена држава губи права над делом своје територије или становништва због начина на који влада третира свој народ намеће питање ко заправо одлучује, када и на основу којих стандарда. Одговори на ова питања ће бити релевантни за многе друге ситуације, као што је третман домаћег становништва у Аустралији, Бразилу и САД-у, као и случајевима БиХ, Конга, Македоније, Грузије, Ирака и Шпаније, да набројим свега неколико примера. Чињеница је да је са једностраним проглашењем независности Косова – које признају водеће чланице међународне заједнице – сама подела већ чињеница.

Не може се веродостојно тврдити да подела Косова од Србије није подела дуж етничких линија. Да би се то урадило, морало би се доказати да је Косово заиста мултиетничко друштво у процвату, или да може постати једно такво друштво. Но, Косово је у суштини једно-етничка албанска држава. Према изворима ЦИА Фацтбоок, 88% од укупног броја од 1,8 милиона људи су Албанци. Седам одсто су Срби, док је пет одсто осталих. Ако из статистике издвојите 40-60,000 Срба који живе на северу, албанска већина чини више од 90 одсто. Институције у Приштини су албанске институције и улога не-Албанаца ће бити – уколико буду имали среће – да имају неко право гласа у томе на који начин ће се њима управљати у њиховим заједницама, те да играју повремену улогу приказивања лажне слике. Одржавање Косова у целости како би се подржао случај који заговара мултиетничку демократију је лицемерје под маском високе политике.

Одржавање Косова у целости како би се подржао случај који заговара мултиетничку демократију је лицемерје под маском високе политике.

Подела је политичка опција за Косово као део разрешења коначног статуса и опција коју је једна страна већ користила.

Историја Косова може подржати готово сваки закључак који неко жели да изведе. Пре сто година, Косово је било део Отоманског царства, те би сада можда требало да буде део Турске? Тито је практиковао етничко распоређивање приликом гласања – манипулишући границама и легалитетима – у великој мери како би одржао истински мултиетничку Југославију уравнотеженом и мање-више стабилном. Једино што можда можемо научити од њега јесте да ће на крају увек превладати етничка оданост. Западна Европа је изгубила могућност да сачува мултиетничност на Балкану када је пожурила са признавањем распада Југославије, уместо да пронађе начин да јој помогне и ублажи последице. У сваком случају, Косово не може тврдити светост својих граница на основу преседана из Југославије посезајући преко граница државе-наследнице, Србије.

Ништа од овога није довољно како би послужило као тврдња да је подела најбољи начин решавања косовског питања. Али могло би у неком тренутку да буде део коначног пакета. Ахтисаријев план остаје најбоља опција за југ Косова, где не-албанском становништву преостаје јако мало избора осим да прихвати реалност која их окружује. А шта је са севером? Зашто би ти људи који су рођену у једној земљи били приморани да прихвате да наједном живе у некој другој? Неки ће рећи, а шта је са Албанцима који живе у Србији или Македонији? То је тачно. Иредентизам је опасност. Али, то не би смело постати основа геополитичке уцене.

На крају, подела је политичка опција за Косово као део разрешења коначног статуса и опција коју је једна страна већ користила.

Текст је преузет са сајта: www.transconflict.com