Све је било фантасмагорично тог дана (30. новембра 2009.) само је његова смрт била стварна. За смрт „једног од најзначајнијих српских писаца с краја 20. и с почетка 21. века” одвојено је тридесетак секунди у допунском времену (34.минут) српских тв-дневника. Готово да се толико „нашло” за Милорада Павића и на Euronews- у.

А кад би социолог писао докторат могао би доказивати и како није безначајна улога најпревођенијег српског писца у стварању климе за „остварење демократског евро-сна” – да грађани његове земље који имају биометријске пасоше буду стављени на белу шенгенску листу. Госн Дачић и господин председник, логично, нису могли да мисле о таквим будалаштинама у том свечаном тренутку. А она братија – Баро, Оли Рен, „милосрдни анђео” Солана, госпођ(иц)а Штиглмајер и ини важни завничници – кад би их неко „притегао” знали би да су негде и некад чули за Dictionary of the Khazars, али и да политичка коректност Mr. Pavic није била за сам врх „беле листе”. Није баш био прогресивиста. И зато је логично да су тог дана за Србију важније вести милионито помињање ССП-а „питања свих српских питања”, умне формулације Сержа Брамерца – може да бидне данас, али не мора да значи сутра — па спектакуларан почетак „историјске расправе” пред Хашким судом правде који ће донети изузетно важно мишљење које, логично, неће никога обавезивати ни на шта; уз те спектакле умувано је у двадесетак секунди безначајног гласање (никако историјског) за безначајни Статут Војводине… (То, наравно, нема никакве везе с Хазарима и порукама из Речника, јер се у Павићевој харизми „функционалне аутономије” нису примале. „Ја сам писац већ две стотине година. Далеке 1766. један Павић је објавио у Будиму своју збирку песама и отада се сматрамо списатељском породицом. Рођен сам 1929. на обали једне од четири рајске реке у 8 и 30 часова изјутра у знаку Ваге (подзнак Шкорпија), по астечком хороскопу Змија.”) После вестице о Статуту Млађан Динкић је отворио још једно индустријско постројење – ни један дан без нове фабрике – а потпуно у складу с кафкијанством Велике кризе у којој се широм света све креће „полако набоље”, а незапосленот расте све брже. А ту је и вакцина коју прати и сумња народа и свињарија – да њега, народ, на сав глас руже они, наводно народни изабраници-експерти, који не смеју да онима који увозе лек на било који начин угрозе добру зараду. У тој историјској папазјанији, као мирођија, бануо је и стари шампион брзина Ники Лауда чије ће челичне птице младе Србе, старе Србе, све Србе који могу да одвоје тричавих стотинак евра возити по Европи. Да виде рођаке, што би рекао хиперхепи потпредседник Владе кога, и поред огромних заслуга за припитомљавање Чуда из Шенгена, нису повели у Брисел код чика Солане. Вест, важна вест, је било и то да се један немачки суд дочепао мање-више мртвог нацисте а који још игром случаја с видљивом муком дише – Ивана Џона Демјанука и баш му започиње још једно суђење, без обзира што су Џону и друговима – којих више нема – већ у неколико наврата судили. А онда се чудом, у тој стварности 30. дана месеца новембра 2009. године од рођења Христа – потпуно надреално „смрт Милорада Павића” уклинила између свег тог суперспектакла и промотивне  и добротворне приредбе Новака Ђоковића и Виктора Троицког у Бањалуци. На крају је за 1. децембар најављена киша и захлађење.

Њега је Москва још за живота поставила на „бронзану стражу” вечности.
А и Београд ће му се одужити.
Кад за то дође време.
Није хића, јер будимо отворени, није ни проф. Павић био „првоборац ове наше демократије”.
Није био ни отворени противник, али кад је било најважније није држао до „демократског реализма”.

Тако ће то наћи они који буду прегледали „Трезор” за неку годину и деценију. „Смрт Милорада Павића” није одабрала добар дан. А и шта је његова смрт? Милорад Павић је већ споменик. Њега је Москва још за живота поставила на „бронзану стражу” вечности. А и Београд ће му се одужити. Кад за то дође време. Није хића, јер будимо отворени, није ни проф. Павић био „првоборац ове наше демократије”. Није био ни отворени противник, али кад је било најважније није држао до „демократског реализма”. Као што, рецимо, Црњански пре пола века није држао до „народне власти”  и соц-реализма (чега су се првоборци држали), тако је некако Павић, као човек који се смео слободно изражавати „сасвим неопрезно” у интервјуу Village Voice у опуштеном разговору рекао на свом српском, да је ова демократија „пичкин дим”, па на енглеском објаснио: „A smoke of the cunt“. Да се не ради о писцу Унутрашње стране ветра, Предела сликаног чајем или Љубави у Цариграду звучало би то, као да се писац накресао у кафани и онда фрљао око себе свом времену непримерене речи. Да нисмо видели и живели демократуре које су ницале као печурке после пада Берлинског зида већина би остала у уверењу да Павић говори као „човек из прошлих времена”, без обзира што овај „историчар српске књижевности 17-19 века, стручњак за барок и симболизам, преводилац Пушкина и Бајрона, професор универзитета, члан Српске академије наука и уметности од 1991. године, члан Societe Europeenne de Culture и српског ПЕН-а”, ни у прошлом времену није био јавни љубитељ система. Па није „имао разлога”: „До 1984. био сам најнечитанији писац у својој земљи, а од те године надаље најчитанији.” Без обзира што није, било је некако јасно да он „није баш наш”. Ипак, људи од стрпљења и толеранције остају у уверењу да је Павићево неповерење у спектакуларно оглашавање „краја историје” пре умност и способност да се гледа даље од свог хаоса и изнад партијских памети. И, потпуно је јасно, није умност проф. Павића „од овога света” – ма колико нас збуњивало његово често присуство са лулом и у карираном сакоу на коктелима и промоцијама које не пролазе без фоторепортера и тв-камера. Није, јер „Борхес, Умберто Еко, Милорад Павић и Г. Гарсија Маркес на другачији начин разумевају усамљеност, безвременост, деперсонализацију…” (из књиге Archetypes of Though аутора Thomas-a Steven-a Molnar-a)ž

Милорад Павић:
Нисам никога убио. Али, мене су убили. Много пре смрти. За моје књиге било би боље да им је аутор неки Турчин или Немац. Био сам најпознатији писац најомраженијег народа на свету – српског народа.

И шта су партија, коалиција, опозиција, палма, пензионер, градски менаџер у том сазвежђу? Ништа. Зрна песка које покушавају да заграде морске таласе. Али лидери, коалициони партнери, стратешки саветници не воле да кад их неко са било које тачке гледишта не види као центар света. Онда ће и они зажмурити на једно око „кад затреба”. Нису они као они њихови претходници – који су на оне који су одбијали да ступају стазама соцреализма – жмурили на оба ока. Не, ово је „демократски реализам” – ови ће само, забављени великим пословима, поред Борхесовог парњака проћи као поред старог великог зида. Они више држе до нових малих зидова. Од нових нетрајних материјала.

Отпловио је тихо.Премудар за ову малу царевину у којој је најважнија религија постала вера да је сва важна и велика памет негде другде. Довољно мудар да га Велики свет, што би ми хтели да постанемо, више цени од нас.

То је и изнад моћи тих „сиротих малих хрчка”. То је дух времена. Ма, да је лично Достојевски благоизволео умрети у Србији на историјски 30. новембар 2009. и његова смрт била би – фуснота. Па ни мрачни Фјодор не би могао да нам поквари свеколику моћ чињенице да је на тај дан куцнуо час кад је и нас, нас мале Србе – децу ружних, прљавих и злих претходника – Велики Запад, коначно, заволео као своју децу. У дану тог великог карневала, заиста је тешко наћи заветрину за писца који није читав свој живот посветио тој великој идеји. Напротив, могла би рећи нека цепидалака. Уосталом, сам је провоцирао: „Први пут сам бомбардован када ми је било 12 година. Други пут када ми је било 15 година. Између та два бомбардовања заљубио сам се први пут и под немачком окупацијом принудно научио немачки. Тада сам крадом научио и енглески од једног господина који је пушио миришљави дуван за лулу и није баш добро знао енглески. У исто време први пут сам заборавио француски (после сам га заборављао још два пута). Најзад, у једној школи за дресирање паса, где сам се нашао бежећи од англо-америчког бомбардовања, један руски царски официр емигрант почео је да ми даје часове руског из књига песама Фета и Тјутчева. Друге руске књиге није имао. Данас мислим да је учење језика било врста мог претварања у различите опчињујуће животиње. Волео сам два Јована – Јована Дамаскина и Јована Златоустог (Хризостома).”

Проф. Павић је, иначе, био човек такве структуре да га и није лако употребљавати у (демократским) карневалима. Сав у неухватљивим парадоксима и неухватљив за сигурне дефиниције:

“Критичари у Француској и Шпанији забележили су да сам први писац 21. века, а живео сам у 20. веку, када се морала доказивати невиност, а не кривица.

Највећа разочарања у животу донеле су ми победе. Победе се не исплате.

Нисам никога убио. Али, мене су убили. Много пре смрти. За моје књиге било би боље да им је аутор неки Турчин или Немац. Био сам најпознатији писац најомраженијег народа на свету – српског народа.

Нови миленијум за мене је почео 1999. године (са три обрнуте шестице) трећим бомбардовањем када су НАТО авиони бацили бомбе на Београд и Србију. Река на којој живим, Дунав, отада није више пловна.”

Шта би на ово рекли у Бриселу тог непоновљивог 30. новембра!

Отпловио је тихо. Премудар за ову малу царевину у којој је најважнија религија постала вера да је сва важна и велика памет негде другде. Довољно мудар да га Велики свет, што би ми хтели да постанемо, више цени од нас. И – свакако је „заслужио” оно што се дешавало тог 30. новембра 2009. Замислите да је све било другачије – да је смрт „једног од наjчитанијих савремених писаца са Балкана, прeведеног на тридесетак језика” била прва вест у тв-дневницима и cover story по новинама и магазинима у том карневалском дану. Сви би мислили да он то промовише свој нови роман. Ко би се овде сетио да је Милорад Павић о томе рекао своје: „Трудио сам се да што мање сметам тим [својим] романима. Сматрам да је роман као рак; живи од својих метастаза и њима се храни. Како време протиче, ја сам све мање писац својих књига и све више писац оних будућих, које по свој прилици неће никада бити написане.”