Година 2010. биће таква да ће већини требати више среће него памети. И више личне спремности на жртву, него бесплодне подршке професионалних оптимиста.

Пол Кругман: Нови светски поредак се урушава!

Године у којима је требало радити паметно потрошене су, благо речено, у лудости. Човек ту може да се без по муке сложи са америчким нобеловцем Полом Кругманом који је, пригодно, решио да погледа уназад: „Са економске тачке гледишта, могу предложити да деценију иза нас зовемо Велика Нула. Била је то деценија у којој се ништа доброг није догодило, и ништа од оног у шта смо оптимистички веровали није се показало као тачно.”

Кругман се одлучио да подсети шта је Лари Самерс, данас први Обамин економски саветник, говорио 1999. године. Препричано: Америка има чисте корпоративне рачуне; то омогућава инвеститорима да доносе добре одлуке; све то тера менаџмент на одговорност; и – резултат је стабилан и функционалан финансијски систем.

„Колики проценат од тога је било истина?”, пита се данас Кругман. „Нула процената.” Сад је Лари постављен на право место да исправи своје заблуде? Или да прикрије своју срамоту? Или су то и тада биле голе лажи?

У ствари, Кругманов опис стања Велика Нула је, ипак, оптимистички. Јер, тзв. нови светски поредак у коме се дешавало оно о чему говoри Кругман, а на чијем челу су биле САД-е, урушава се, а то се, што рече лондонски банкар Стивен Грин, лепо види по Г20. Некад је то била Г7, па је из самилости припуштена сировински балгородна Русија, а сад ту стара седморка све мање води главну реч. O неком беспоговорном диктату, што је бивало, нема више ни говора.

Истина је да су деведесете прошлог века биле тријумф потрошачког друштва, у коме су потрошене све вредности западне либералне демократије, а капиталистички начин привређивања претворен у најбруталнију глобалну машину за цеђење профита из зноја људи целога света. Тако је тај спој сасвим изгубио неподељено поштовање и надање човечанства, које је на трен задобио 1989. године. Данас је свима сумњив, па и онима који су га ширили и проповедали.

Џаред Дајмонд: Капиталистички свет је доживео колапс!

На унутрашњем плану успостављен је тзв. „мешовити систем” који подразумева „мало демократије и много олиграхије”. Што је систем, како је приметио Лучано Канфора, који „комбинује изборно начело (демократска инстанца) са стварношћу, у којој је на одговарајући начин загарантована превага средње-високих сталежа.” Демос постепено губи вољу да учествује у том каламбуру. Све више апстинира. Неко време народ богатих држава бивао је од пребогатих олиграхија подмићиван по чаробној формули више робе=више среће. Култ богатства је основна религија тог друштва. Поједностваљено: „реч је о победи моћне олигархије која је усредсређена на велика богатства, али која је истовремено способна да обезбеди консензус и да се, држећи под контролом изборне механизме, кроз изборе – озакони.” Настало је друштво у коме јаз између богате мањине и осталих слојева надмашује све разлике познате у историји.

То царство среће засновано на диктататури богатства у интернационалним размерама сведено је на евроатлантски свет и с њим повезана „острва”. У почетку је формулисана, наводно, фер-понуда,  да сви могу да живе тако расипнички. Ко би томе одолео! Али та анестетична лаж – како ће таквог богатства бити за све, само кад и други науче да раде као Западњаци – убрзо је избледела. Остатак света остао је са својим очајем и бесом. Који расту…

Пол Кругман:

Са економске тачке гледишта, могу предложити да деценију иза нас зовемо Велика Нула. Била је то деценија у којој се ништа доброг није догодило, и ништа од оног у шта смо оптимистички веровали није се показало као тачно.

А „ако имате велико друштво које расипа ресурсе, то ће друштво доживети колапс на свом врхунцу”, вели антрополог Џаред Дајмонд, један од најкредибилнијих мислилаца западног света. Запад данас, мисли он, личи на цивилизацију Маја пред коначну историјску пропаст. У својој последњој књизи Collapse Дајмонд констатује: „тржишта су доживела колапс, банке су доживеле колапс и губитак поверења, а и сам капиталистички систем је доживео колапс”.

Али у својој „ароганцији моћи”, “западни човек” ће тешко прихватити чињеницу да нешто мора драстично да се мења, иако један Американац данас троши као 32 Кенијца. Проблем постаје нерешив кад би земље у развоју, као што би то могла бити Кина с обзиром на брзину успона, достигле тачку да њени грађани троше као Американци. Планета Земља нема толико ресурса! Опет, прерасподела ресурса извесно угрожава земље- велике потрошаче. Кресање њиховог богатства и расипништва угрожава њихове друштвене структуре и организације. Пред чим смо? Пред не баш пријатељском прерасподелом ресурса. Каква то може бити врста сукоба? У природи је човека, који прикрива од околине своје рушилачке нагоне, да тврди да се то неће претворити у рат. Са становишта историје, то знају бити „празне тлапње”.

Џаред Дајмонд:

Ако имате велико друштво које расипа ресурсе, то ће друштво доживети колапс на свом врхунцу.

Тржишта су доживела колапс, банке су доживеле колапс и губитак поверења, а и сам капиталистички систем је доживео колапс.

А и  само “западно друштво” се сударило са својим лицемерјем. Богатства све мање има и за сопствене грађане. То навикнутим на расипништво може звучати као апокалипса.

Потрошачко друштво је од становништва направило „идиоте”. Потрошачи су убили креативна бића у себи. Они су делови великих сложених система у којима раде „свој део” научени да не мисле о „другим деловима”, а камоли о целини. Кад системи зашкрипе они су у паници као путник који на пучини падне с брода. Зато је економска криза и милиони незапослених драма која доводи у питање сам опстанак тих система. Кад су се нашли 1929. године у сличној ситуацији, људи демократског друштва су тражили „матицу” као пчеле.

Отуђеност данашњих грађана свакако је већа него у оно доба. Отуђеност од рада, од суседа; породица је разорена, стотине милиона бића искорењено из вере, обичаја, традиције, идентитета, локалне сигурности; солидарност је заборављена категорија; морална обнова приоритет… Отуђеност од природе је аксиом модерног доба. За милионе људи вода извире из чесме, а она вода за пиће – у самопослугама; земља је обавезно нешто прљаво, прашина или блато; ватра је пожар или забава у ватрометима; ваздух је нешто опасно за наше дисајне органе. Од „четири елемента”,за које су стари Грци тврдили да су супстанца Битка, данашњем човеку сушаственији су жвака „Орбит”, LCD екран јужнокорејског порекла, Цилит-бенг средство за прање керамичких шоља, а да се не говори о недавно пронађеној Кока-колиној течности која се зове „Зироу”. Потрошач је систематски одвикнут од било какве навике стварања. Научен је да се купује све што људском бићу треба: срећно детињство, знање, пријатељство, љубав, здравље, дечја љубав, друштвени статус, лек за душу, место у цркви, гроб.

Имануел Волерстин:

Живимо у доба транзиције из нашег постојећег светског система, капиталистичке светске економије у неки други светски систем или системе. Не знамо да ли ће то бити промена на боље или на горе.

Нећемо присуствовати једноставној, опуштеној политичкој дебати, пријатељској дискусији међу момцима из хора. То ће бити борба на живот и смрт.

Утешно би било кад би 2010. година, или било која година у наредној петолетци, могла са високом извесношћу бити „година опоравка”. Да се све што се десило том друштву оконча тако да се рупе на чамцу покрпе, весла ојачају, да веслачи седну на своја седишта и да се пут настави.

Међутим, биће да се овај свет којим доминира капиталистичка производња данас налази у тзв. петој фази Кондратијевог циклуса што се узима као законитост капитализма. Укратко, знани руски економиста, један од креатора НЕП-а, открио је још 1926. године, да основне иновације наступају у одређеном моменту у времену у гомилама (кластерима); њихово увођење у економски живот доводи до дугих коњуктурних успона; и кад се досегне ситост система, следи коњуктурни пад. „У овоме моменту се налазимо у петој фази Кондратијевог циклуса, који је изнесен кроз тзв. TIME технологије (телекомуникације, информационе технологије, медији)”, констатује немачки економиста Макс Оте.

Може ли се ово, уопште, окончати тако просто? Неки озбиљни људи упозоравају да „или ћемо ући у другу парадигму или ћемо се суочити с тамом”. (Ерик Хобсбаум)

Жак Атали: "Суперконфликт" или нови "Друштвени уговор"?

Жак Атали, економиста и бивши сарадник француског председника Митерана, писац „Кратке историје будућности” (2006) види три могућа сценарија: суперимперија (доминација САД-а са низом ратова), суперконфликт (велики распад поретка империја, колективини процес хаоса) или супердемократија (нови светски друштвени уговор и инстанце за глобално управљање). Имануел Волерстин, амерички социолог, пита се да ли је либерална демократија систем који би могао опслужити потребе друштва будућности? У спису „Утопистика или Историјски избори XXI века” (1998) он најављује „тешко време”: „Живимо у доба транзиције из нашег постојећег светског система, капиталистичке светске економије у неки други светски систем или системе. Не знамо да ли ће то бити промена на боље или на горе. Нећемо знати све док не стигнемо тамо, а то се неће догодити за још 50 година. (…) Нећемо присуствовати једноставној, опуштеној политичкој дебати, пријатељској дискусији међу момцима из хора. То ће бити борба на живот и смрт. Јер ми говоримо о постављању темеља за историјски систем који ће постојати наредних 500 година. (…) Ова анализа није ни оптимистична ни песимистична, у том смислу што не умем и не желим да предвиђам да ли ће исход бити бољи или гори. Међутим, она је реална у покушају да стимулише дискусију на тему врста структура које заиста могу боље да нам послуже, и врсте стратегија које могу да нас помере у том правцу. Па, као што би рекли у источној Африци: harambee!”

А ми, ми ћемо наравно рећи: Срећна Нова година! Попити неку чашу хладног белог вина, слушати грмљавину петарди, обрадовати се бојама кинеских приручних ватромета, љубити се три пута и са ближњим и са даљним… Свесни да присуствујемо завршетку прве деценије трећег миленијума после Христа.

Бројгел: Играње "труле кобиле" и "натезања"

Срби су вазда имали најгори однос према својим најбољим и најмудријим људима које су, по правилу, омаловажавали, прогонили и осуђивали.

Read the rest of this entry »

Аватар: чупање vs чување корена

Управо сам погледао најновији амерички филмски хит “Аватар”. Изузетно искуство у 3Д технологији, врло забаван филм и занимљиве политичке референце. Наиме, кључни део филма је напад војно надмоћних земљана — који неодољиво подсећа на интервенције НАТО/САД/њихове плаћеничке филијале Блеквотер – на ванземаљце-домороце који се бране за опстанак на своме. Циљ је, како каже командант агресора, да се сломи отпор уништавањем такозваног “светог дрвета”, чиме ће се “убити морал” код домороца тако што ће им се “одсећи духовна веза са прецима”.

У филму, домороци, захваљујући “светом дрвету”, ипак успевају некако да се уједине и да снагом духа, луком и стрелом, сложно победе “Блеквотерову” војну супериорност.

Јесте стрип. Као што је стрип и мапа Европе под називом “Водич за путовање по ЕУ – Блиц Стрип!” – поклон дневника “Блиц”. У њему се са више или мање успешног хумора српски политичари размештају по « белошенгенској » Европи. Док сви путују од Париза (Тадић) до Рима (Кркобабић), карикатуре Војислава Коштунице и Велимира Илића остају ван граница. « Коштуница » поручује : « Нека вас нека, али само да знате да сте признали независно Косово ако отпутујете », а « Илић » са шљивовицом и пиштољем у руци каже: « Ко је призн’о Косово да му ја (цензурисано, цензурисано, цензурисано) !!?».

Да Блицова спрдња с Косовом није изолован случај потврђује и недељни « Топ 10 » дневника Прес у којем се аутор бави « политичарима на Фарми ». Тако на деветом месту стоји : « ДСС-овци би је прогласили алтернативном најскупљом српском речи, инсистирајући да јој се дода префикс ‘Лазарева и Милошева’ фарма ».

Волим хумористички двобој с политичарима, па га трпим и када задаје најниже ударце. Али овде се не ради (само) о Војиславу Коштуници, Велимиру Илићу и ДСС-у. Овде је реч о омаловажавању истрајне борбе коју многи свакодневно, већ годинама, воде на разне начине да укажу светској јавности на трагичну судбину земље чије се « свето дрво » чупа из корена. Нажалост, тај исти свет види да корене – намерно или не — чупамо и ми сами.

10 – Једни хоће у, а други на НАТО.

9 – Прошли смо кроз сито и решето. Зато смо мањи од маковог зрна.

8 – Код нас влада говор мржње али на срећу, ретко прелазимо са речи на дела.

7 – Авнојевске границе су биле још један неуспели покушај стварања Велике Србије.

6 – Да имамо слабије аргументе, лакше би се издигли из тешког положаја.

5 – Некад смо гајили мит о Косовском боју, а данас мит о косовском компромису.

4 – Срби имају највише права на Косово, али и најмање права на Косову.

3 – Што је мање Срба на Косову – то је мање препрека ка мултиетничком друштву.

2 – Косово је најскупља српска реч. Лицитација је у току…

1 – Српске земље су тамо где се траже визе.

Уз «Успомене балканског дипломате» од грофа Чедомиља Мијатовића, РТС, 2009.

Приказ књиге Радована Калабића

Немогуће је писати о Чедомиљу Мијатовићу, а претходно се не одредити у погледу политичких вредности.  Овај српски политичар је називан и «левантинцем» и «викторијанцем», док је у ствари био тајни гроф „царства на умору”, којег је његов народ, према речима једног савременог енглеског историчара, «разбио у парампарчад». А Мијатовић је до краја Хабсбуршке империје верно водио проаустријску политику.

Пишући «Грофовска времена», Радован Калабић сигурно није заузео никакав «сентименталан» став према великом српском моралисти, либералу, политичкком напредњаку, економисти и књижевнику, који је указом смењивао владике, био заштитник назарена, пријатељ калвинистичких деноминација, а једнога тренутка умало није постао српски патријарх.

За разлику од других аутора, који су пишући о Чедомиљу Мијатовићу, избегавали да коментаришу утицај његовог приватног живота на јавне послове које је обављао, Калабићу је то важна тема.  Покушао је да расветли многе приватне, чак интимне основе који су одлучно мотивисали Мијатовића у политичком раду. У овом послу се аутор веома трудио да одржи објективност, колико је српском писцу могуће.

У позадини Калабићевог труда намеће се јасан суд о личности Чедомиља Мијатовића, некритичног европејца који је развио посебну врсту моралне гипкости.
Ту гипкост је немодерна Европа наградила, модерна Европа је игнорисала.
Српски народ се од ње згражавао, а разумевања за њу је имала само корумпирана српска политичка чаршија на дугом путу интергације у савремену европску културу.

Мало који писац је представио Мијатовића као човека који сања о потврди грофовског порекла фамилије своје мајке, упркос чињеници да стварна породична историја ту жену познаје као бечкеречку врачару. Мада не експлицтно, ток Калабићевог излагања јасно приказује Мијатовића као човека који гради каријеру у Србији, жудећи за титулама и признањем у Европи. «Жудња за европском прихваћеношћу», била је мотивисана интимно, већ у Мијатовићевом родитељском дому и он је ту мотивисаност учвршћивао током живота, два пута се женећи са странкињама, приватним пријатељствима и пословањем са странцима.

Да ли би се могло рећи да је Мијатовић био англофил? Према ономе како га Калабић слика, он пре изгледа као својеврсни, успешни српски малограђанин, кога је жудња за високом племићком титулом наводила да предузима веома контраверзне политичке подухвате, од којих су се неки граничили с националном издајом.

Калабић централну тековину Мијатовићевог политичког рада види у «тајној конвенцији», којом је, у доба Милана Обреновића, Србија практично разменила свој суверенитет у корист хабсбуршког, за титуле које су понела двојица Срба. Једну -краљевску, понео је Милан Обреновић, што му је хабсбуршки император признао, другу- грофовску, која је у тајности од императора додељена Милановом  министру, Чедомиљу Мијатовићу. Стварна морална трагедија Чедомиља Мијатовића, по Калабићу, била је та што је за спровођење тајног дипломатског подухвата овај српски моралиста коначно доспео до грофовске титуле, али у њој није могао да ужива, пошто му је била додељена за услугу коју би јавност сматрала националном издајом. У Британији, за коју је био нарочито везан у позним годинама живота, достојанство грофа пропале Монарјхије није значило ништа, а децу осиромашеног Чедомиља Мијатовића очево «грофовство» није занимало, као ни очево презиме, нити српско порекло.

Чедомиљ Мијатовић

Према Калабићу, произилази да је Мијатовић сопствено англофилство накалемио на улогу своје мајке. Наиме, аутор наводи како је Мијатовић био веома одушевљен сазнањем о томе како у високим круговима британског друштва постоји огромно интересовање за спиритизам. Закључује да је на жудњи за титулом, спиритизму, морализму, и сумњивој пословној и политичкој делатности, међу политичарима Србије, огрезлој у корупцији формирана Мијатовићева политичка и лична етика. Привремени јавни политички успех носиоца овакве етике, Калабић је представио као природну последицу везе подмитљивог режима Милана Обреновића са аустро-угарском политиком. Калабић није пропустио да помене да је  Мијатовић био члан Напредњачке странке, основане аутократским подухватом краља Милана, противно демократским начелима, у великој народној мржњи.

У сваком случају, главна вредност Калабићеве књиге је у томе што је овом књигом представио важне приватне и интимне мотиве који су владали политичком активношћу Чедомиља Мијатовића. У позадини Калабићевог труда намеће се  јасан суд о личности Чедомиља Мијатовића, некритичног европејца који је развио посебну врсту моралне гипкости. Ту гипкост је немодерна Европа наградила, модерна Европа је игнорисала. Српски народ се од ње згражавао, а разумевања за њу је имала само корумпирана српска политичка чаршија на дугом путу интергације у савремену европску културу.

Митрополит Амфилохије на трибини Фонда Слободан Јовановић

Српска мисија у Европској Унији је у томе да будемо сведоци достојанства, и у Европу треба да уђемо достојанствени, а не као просјаци, поручио је Његово високопреосвештенство архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски, мјестобљуститељ Патријарашког трона г.г. др Амфилохије у среду, 23. децембра, на трибини Фонда Слободан Јовановић у Београду.

Велико интересовање Београђана да чују речи митрополита Амфилохија приморало је организаторе да слушаоце преместе из предвиђене Мале сале Коларчеве задужбине у Велику салу која је била попуњена до последњег места, јер је скупу присуствовало више од 500 људи.

Говорећи о достојанству, Митрополит се осврнуо на реаговање народа поводом упокојења Патријарха Павла.

„Да ми то можемо, сведочи пример стотина хиљада, милиона Срба, који су се окупили поводом упокојења Патријарха Павла. Недавно, видевши како стотине хиљада људи хрле да се опросте с Патријархом Павлом, један пријатељ из Европе ми је рекао: „Срби су луд народ, у ово доба кризе, у ово доба пандемије, они хрле да целивају мртваца”.

Митрополит је истакао да је „боље изгубити главу него душу”.

„Овоме је мајка Јевросима учила свог сина Краљевића Марка и то је често говорио и покојни Патријарх Павле … Опет смо пред изазовом ‘ком ћемо се приволети царству’, да ли се определити за небеско или земаљско царство”, поручио је.

„На Косову се сад не прелама само српски и албански народ, већ се опредељују сви земаљски народи ‘коме ће се приволети царству’”, нагласио је Митрополит.

Оценио је да је Европа данас у „дубинској кризи самосазнања”:

„Европа је данас пуна тектонских поремећаја. У кризи духа је. Исав је продао првенаштво за чинију сочива. Слично и Европа продаје своје хришћанско првенаштво за чинију сочива. Она се данас враћа на римско „panem et circenses” („хлеба и игара”), а знамо шта је био Рим и како је завршио Рим”.

Митрополит је, након обраћања, одговарао и на питања публике. Једно од њих тицало се очувања хришћанских вредности на путу европских интеграција.

Заговорници нашег укључења у Европску Унију, наши „пуританци Европе”, понављају туђе приче, заборављајући да смо ми одувек део те Европе.
Хришћанска со из Цариграда и Јерусалима је осолила и нас и остатак европских народа.
На путу ка Европи ми не идемо тамо где нисмо били и никако не као просјаци. Међутим, они који су једном одбацили ‘хришћанску со’, осећају стид и имају комплекс према Европи.
Мене је стид кад чујем како данас причају о визама. Као да причају о милостињи и као да је сав смисао укључења у Европу сести у неки кафић у Бечу.

Ми требамо да подсетимо Европу својим присуством на њено заборављено памћење. А то можемо само ако смо и сами свесни њених и наших вредности које су исте, ма како се данас звале – европске или светске.

„Заговорници нашег укључења у Европску Унију, наши „пуританци Европе”, понављају туђе приче, заборављајући да смо ми одувек део те Европе. Хришћанска со из Цариграда и Јерусалима је осолила и нас и остатак европских народа. На путу ка Европи ми не идемо тамо где нисмо били и никако не као просјаци. Међутим, они који су једном одбацили ‘хришћанску со’, осећају стид и имају комплекс према Европи. Мене је стид кад чујем како данас причају о визама. Као да причају о милостињи и као да је сав смисао укључења у Европу сести у неки кафић у Бечу. Ми требамо да подсетимо Европу својим присуством на њено заборављено памћење. А то можемо само ако смо и сами свесни њених и наших вредности које су исте, ма како се данас звале – европске или светске”, оценио је Митрополит.

На питање о нападима на Српску православну цркву од стране појединих група у српској јавности, Митрополит је одговорио да „све то спада у рок службе Цркве и није ништа ново”.

„Жао ми је што се мржња против Цркве повампирује. Остаје само да се каже речима Господа Исуса Христа ‘опрости им Боже, јер не знају шта раде’”, истакао је.

Митрополит се осврнуо и на улогу Српске православне цркве на Косову и Метохији.

„Улога Цркве на Космету је иста онаква каква је била пре 500 година. Државе тада није било, али је било Цркве, храмова, били су архиепископи и крштени народ. Где није било Цркве, знамо шта се догодило. Наведимо само пример Корише, која је последња два века постала место најопакије мржње. Ту је изгубљен сваки контакт са својим духовним бићем управо зато што у том крају није било свештеника. Такав случај је и са Дреницом, где је било стотине храмова, где је било срце Косова. Сада је тамо остало само неколико наших сестара, гроб Светог Јоаникија Девичког и француски војници који их чувају. Црква данас, као и раније током векова, чува наду и веру”.

Публика трибине Фонда Слободан Јовановић на предавању митрополита Амфилохија

Погледајте видео записе са трибине Фонда:

Петар Петковић, најава уваженог госта трибине Фонда Слободан Јовановић, Његовог високопреосвештенства митрополита Амфилохија

Часни оци, поштоване даме и господо, драги пријатељи,
Добро дошли на Tрибину у организацији Фонда Слободан Јовановић, која се иначе сваког месеца одржава под кровом овогa дома. Због изузетног интересовања за предавање нашег високог госта, разговор водимо у највећој сали Коларчевог Унивезитета.

Отварајући прву трибину у марту ове године, мој колега Милош Јовановић је тада рекао да нам је намера да Трибине Фонда Слободан Јовановић постану референтно место научне мисли, на којима ће се озбиљно и утемељено разматрати национална и светска питања, друштвено-политичког, духовног и културног карактера. Доказ да нисмо одступили од дате речи, најбоље потврђује и овај вечерашњи скуп.

Разноликост тема домаћих и светских ауторитета који су досада гостовали на нашим Трибинама, имају за циљ не само да следе мултидисциплинарност Слободана Јовановића, већ и да укажу на неопходност једног ширег, целовитијег сагледавања човека и света у коме живимо. С тим у вези, вечерашња тема „Савремена мисија Цркве”, представља значајан допринос поменутој тежњи.

Поштовани пријатељи,
Фонд Слободан Јовановић има посебну част да поздрави свога уваженог госта, Архиепископа цетињског, митрополита црногорско-приморског, мјестобљуститеља Патријарашког Трона Српске Православне цркве, Његово Високопреосвештенство др Амфилохија, једног од најплодоноснијих савремених богослова у православном свету.

Како сам већ навео у најави ове трибине, Његово Високопреосвештенство митрополит Амфилохије, више од пола века, целим својим бићем, активно учествује у духовном и културном препороду српскога народа, чија се судбина дубоко прожима са његовим животним искуством. И када је као студент разобличавао марксистичку идеологију, и када је као монах узрастао уз старца Пајсија и аву Јустина, и када је као професор универзитета крчио пут богословљу у тадашњим ненаклоњеним академским круговима, и када је као епископ банатски заорао духовну бразду у војвођанској равници, и када је као митрополит црногорско-приморски православље до румијских врхова подигао, али и када је доживео да се Цркви којој служи отимају храмови, да се каменују светиње, када је својим рукама држао доказ невиних жртва косовскога страдања, када је о Истини сведочио пред небројеним међународним форумима, када је пожртвованом љубављу неговао блаженопочившег патријарха Павла, митрополит Амфилохије увек је ишао светосавским путем, неодступајући ни за јоту од поретка истине, правде и добра.

Митрополитова жива, опитна, светогорска вера, као и универзитетско образовање које је стицао у Београду, Атини, Риму, Берну и Паризу резултирали су бројним библиографским делима објављиваним и код нас и у свету. Тај богословски опус зналачки залази и у области философије, филологије, педагогије, историје и социологије.

Као сведок новијег историјског хода српскога народа, који се може назвати и ходом ка духовној обнови, коју је у недавној поворци за Свјатијejшим свако од нас могао да примети, митрополит Амфилохије је свакако, у овим данима, најпозванији да говори на тему наше вечерашње трибине.

Ваше Високопреосвештенство, препуштам Вам пажњу аудиторијума. Благословите.

Душан Пророковић

Да ли сте спремни да поверујете проценама истраживача НАСА-е? Уколико јесте, имате још један велики разлог за бригу. Процена надлежних из ове институције (Синтија Розенцвајг, истраживач климатских промена НАСА-е) је „да ће одржавање 450 ппм (parts per million, а подразумева концентрацију карбон-диоксида у атмосфери) у наредним годинама променити све-воду, храну, екосистем, здравље”.

Песимизам стручњака, чија је општа процена да пројекат „Копенхаген 2009″ није успео, провејава упркос томе што су пуни оптимизма са конференције отишли многи, укључујући и председника САД и генералног секретара УН, али и званичника Бангладеша, једне од земаља која је најпогођенија климатским променама. А усвојен је и Завршни документ.

После дугих и исцрпљујућих преговора, светски лидери су се договорили да: 1. помогну најсиромашније земље света са 100 милијарди долара на годишњем нивоу али од 2020. године. До тада се обавезују да у периоду 2010-2012 подупру овај план-ЕУ са 10,6 милијарди, Јапан са 11 милијарди и САД са 3,6 милијарди долара; 2. пораст темературе у наредних сто година не сме да пређе 2 степена целзијусова; 3. свака држава мора израдити национални план везан за смањење емисије штетних гасова.

После дугих и исцрпљујућих преговора, светски лидери су се договорили да:
1. помогну најсиромашније земље света са 100 милијарди долара на годишњем нивоу али од 2020. године.
До тада се обавезују да у периоду 2010-2012 подупру овај план-ЕУ са 10,6 милијарди, Јапан са 11 милијарди и САД са 3,6 милијарди долара;

За представнике НВО сектора овакви закључци значе да су се ствари погоршале, и да двонедељна конференција УН о климатским променама одржана у главном граду Данске може бити названа „KопенХАЛТен 2009″. Скуп на којем је заустављено и до сада постигнуто. Један од НВО лидера у овој области Ким Карстенсен је тако разочарано константовао „да нема чак ни договора” већ само „необавезујућег споразума” и да смо „после две године преговора добили полу-печен текст нечисте садржине”. Чиста садржина и завршни текст којем су се надали била би нека врста надградње „Кјото протокола” и убрзавање целог процеса, јер циљеви постављени у Кјотоу да се у периоду 2008-2012 смањи количина гасова који производе ефекат стаклене баште за 5,2 одсто у односу на референтну 1990. годину очигледно неће бити достигнути.

Поред тога, документ усвојен у јапанском Кјотоу још 1997. године, ступио је на снагу тек почетком 2005. године, јер је механизам ратификације подразумевао да га мора усвојити најмање 55 одсто држава, које укупно чине најмање 55 одсто загађивача, а то је испуњено тек пошто је овај Споразум усвојила и Руска Федерација крајем 2004. А још и поред тога, до данас га није ратификовало још четрдесетак чланица УН које предводе САД.

На велику жалост већине, ЕУ је по ко зна који пут показала да не може да се постави као светски политички лидер. Две супротстављене стране у преговорима предводиле су САД, које на сваки могући начин покушавају да што дуже задрже позицију највећег светског произвођача и Кина, која жели да ту исту позицију што је могуће пре заузме.

Али и поред свих набројаних мањкавости, Кјото протокол је донео и многе позитивне новине. Тако су уведене квоте емисија за поједине државе, затим могућност трговине емисијама, дефинисани су механизми заједничког спровођења и тзв. Адаптациони фонд, кроз који је требала да се одвија сарадња измедју богатих и сиромашних економија. И то је заправо и био циљ састајања у Копенхагену, највећем скупу светских државника на тему заштите животне средине икада одржаном у историји. Због тога и констатација евро-премијера Жозеа Мануела Бароза дата по објављивању Завршног документа, да „да смо у Копенхагену прекинули овај процес, била би то једна врста доказа да смо прекинули солидарност са најсиромашнијим земљама света”, делује потпуно логично. ЕУ је ишла толико далеко, да се на последњем заседању Европског савета могло чути како већ од 2010. богате земље (пре свега чланице ОЕЦД) треба да формирају буџет од 100 милијарди евра за помоћ сиромашнима. На велику жалост већине, ЕУ је по ко зна који пут показала да не може да се постави као светски политички лидер. Две супротстављене стране у преговорима предводиле су САД, које на сваки могући начин покушавају да што дуже задрже позицију највећег светског произвођача и Кина, која жели да ту исту позицију што је могуће пре заузме. Суштина је да група земаља окупљених око САД желе договор који би ограничио будући индустријски раст Кине, чему се, поред Кине, противи и велики број земаља из Азије чија економска будућност директно зависи од кинеског тржишта и кинеских инвестиција.

Тако је цео скуп добио потпуно другачији ток од очекиваног и вероватно нам показао у ком смеру ће се одвијати будућа поларизација на светском плану и по којим темама. Покушај земаља трећег света да расправу врате у главни ток нису успели, чак ни после паничних упозорења која су дошла са Малдива, да ова држава може у наредним деценијама нестати, јер ниво океана расте, а највиша тачка на овом острву је „висока” 2,4 метра и да становници Малдива могу постати „климатске избеглице” (climate refugees).

Међутим, да се не мире са судбином и са намењеном улогом показали су надлежни из Државне агенције за животну средину Микронезије (тачније Савезне државе Микронезије). Званичници у Министарству животне средине Чешке Републике били су прилично затечени када им је дипломатском поштом стигло обавештење надлежне државне институције из Паликира (главног града Микронезије). Заправо, у Прагу још нису сигурни да ли се ради о обавештењу, жалби или најави тужбе, али је више него јасно да им из „тихоокеанске државе” поручују да нису задовољни са количином штетних материја које производе ефекат стаклене баште које емитује термоелектрана „Прунерово”.

Уместо питања људских права, слобода и борбе за демократију, које су доминирале међународним односима у последње две деценије, у деценијама пред нама то место ће заузети теме енергетске безбедности, очувања кључних природних ресурса и борбе против климатских промена.

Електрана „Прунерово” је понос чешке електропривреде али истовремено и осамнаеста на листи загађивача у ЕУ (по количини емитованог угљен-диоксида). Иако 13 000 километара далеко, надлежни у Микронезији прозивају емитера штетних гасова у Чешкој за снижавање топлоте мора и појаве све разорнијих олујних ветрова. Да ствар буде још занимљивија, онај ко је саветовао Микронезију (највероватније се ради о представницима организације Greenpeace) врло добро је познавао унутрашњи правни поредак Чешке Републике, јер уколико би се ова жалба претворила у тужбу, чешко правосуђе би морало да је прихвати и да у даљем поступку и изрекне пресуду. А то би опет могло да послужи као преседан у низу других случајева широм света.

Са једне стране скуп у Копенхагену јесте био разочаравујући, али са друге стране показао нам је барем три ствари.

Прво, показао је угроженим државама, да уместо у самитску дипломатију, рационално расуђивање великих сила и солидарност богатих држава морају да се уздају и у друге методе, пре свега методе притиска и да почну да их примењују.

Друго, потврдио је да се налазимо у почетној фази поларизације у којој ће на једној страни бити САД, а на другој Кина, и да ће у простору измедју њих још увек остати много „јаких играча”, регионалних сила и коалиција, што ће малим и средње развијеним државама отворити какву-такву могућност избора у наредним годинама.

И треће, да ће уместо питања људских права, слобода и борбе за демократију, које су доминирале међународним односима у последње две деценије, у деценијама пред нама то место заузети теме енергетске безбедности, очувања кључних природних ресурса и борбе против климатских промена.

Шта су ту радници с пруге? Салата у великом оброку. Њихове наднице су бедне и још ће бити бедније. Њихови животи су безвредни, односно само трошак у простој формули капиталистичког стицања профита.

Шта помислите кад видите радничку класу на међународној прузи код Прахова? Да чекају карте за рај?

Шта помислите кад видите људе из власти који иду да се са њима као договарају да они, кao одговорни грађани, покажу разумевање „за општу ствар” и да се склоне с пруге? Да, бре, дигну руке од тих својих бедних плата! Шта је то према губицима који настају зато што возови не иду?

А шта би помислили да се однекуд појаве специјалци и (као што се с времена на време покаже на ТВ) врхунски обучена српска жандармерија, па да почну да их „уклањају” са места где закон изричито забрањује протестна окупљања? Јер, закон је закон! Кад се једном донесе правило, ни то што човек нема шта да једе није никаква чињеница пред законом. Пред законом смо сви исти. И они који имају дворце и они који спавају под мостом. Закон свима даје исту шансу. Не треба бити искључив: може и онај из дворца да се смрзне, ако пође у Алпе на скијање, па га, рецимо, снежна олуја затрпа као у оним страшним филмовима. Дешава се и то. А онај под мостом има и ту срећу што белај не мора тражити по Алпима.

У ствари, читава та сцена на прузи код Прахова делује, што би рекли културолози, надреално. А реално – делује сомнабулно. И друштво које то гледа и са мрвом разумевања морало би да се „тргне из сна. Док не буде касно!”

Торстен Веблен:Пре једног века објаснио да се бизнис не занима за интерес шире заједнице.

Идемо по реду. Како је могуће да се радници нису одлучили да траже плате од газде који им паре дугује? Па, ваљда зато што знају с ким имају посла и схватили су да би то било бесмислено и опасно по живот. И кад би баш изгубили живце, онда би прво његово обезбеђење одрадило свој посао, а злу не требало стигла би и жандармерија – на време.

Још сомнабулније делује кад Владини министри иду да се договарају с радницима. Јер, шта човеку треба закон да би знао да кад унајми неког да му онда мора платити надницу. А ако газда не плати ред би, ваљда, био да држава, врховни заштитник реда у друштву (некад, по дефиницији, имала и монопол над силом у друштву), закуца на његова врата и „скрене му пажњу” на његове обавезе. Уколико човек не испуњава захтеве … Зна се!

То јесте логично по „науци логике”, али сигурно није реално у друштву које приватизацију пропагира као „свету радњу”, у друштву којем се реч инвеститор изговара као име народног хероја са Сутјеске, а долазак страног инвеститора – е, то је нешто као силазак божанства на земљу. Тако свакодневно говори легално изабран Председник (чак и кад онај фијат-баја у џемперу „инвестира” седам пута мање него што се договорио с нашом државом), тако понављају министри из коалиције која је „здрав разум” придавила још кад је настала. И то је „једини спас” за ово друштво, кажу. „Једини спас”, чак и у времену кад страни инвеститори не могу да спасе ни своје матичне земље, него оне спашавају њих. Као да смо у бунилу! Зато у том друштву, капиталиста Омега, који није месецима плаћао своје раднике, може мирне душе да каже властима: „Ако су толико моћни, а ја толико крив, питам ја вас што ме не ухапсе, зашто још нисам ухапшен?”

Право питање, али оно у себи садржи и одговор. У оваквој земљи не могу да се хапсе капиталисти. Не могу, јер ово је њихова држава, она доноси правила игре у којима се њима даје предност над „простим светом” најамника, а они – они онда среде да се „изабере влада”, кад зашкрипи.

А ту је и однос према великом свету. Јер је филозофија друштава инфериорног капитализма (90-тих је написана књига која је имала наслов „Зашто је капитализам успео у неким земљама и нигде другде”), дакле, филозофија да спаса нема без спаса споља. Та друштва нису научена да постоје сама по себи; она са светом не сарађују као партнери, него великом свету повлађују. Ништа ту не вреди чињеница да је „кинески инвестициони бум” подигнут на преко 80 одсто унутрашње штедње! И да се сваки капитализам подигао на унутрашњем напору и себичној идеји о сопственој надмоћи над другим. И кад неко друштво одлучи да „отвори душу” капиталистима, онда једино може бити сигурно да ће да остане и без душе и без богатства. С капиталистима се сусрећете као са продавцима на пијаци: или ће они вас, или ћете и ви успети да нешто уштедите.

Годинама овом земљом млађани државни предводници, као заљубљени тетребови, причају невероватне приче о својој бескрајној љубави за капитализам и његове божанске разултате.

Љубав је слепа, каже народ.

Али не увек.

Заљубљеност предводнике, брзо и прође, и многима од њих остане само љубав за замашну суму на рачуну у „пореском рају”.

Пустимо Маркса, иако његово дело неће заобићи ни један озбиљан човек и научник на Западу, али ми смо се плебисцитарно одрекли његових сазнања о капиталу. Међутим, зар није Торстен Веблен (1857-1929), на пример, пре бар век објаснио да се бизнис не занима за интерес шире заједнице. То је „новчани приступ привредним процесима, тј. процес у коме је стицање новца главни интерес”. Бизнисмене људска бића не занимају. „Са мојом имовином могу да радим шта хоћу”, каже бизнисмен Омега. Звучи осоро, али може. И кад су неки као он, наравно много већи играчи, играјући va banque, свет довели до слома у Волстриту прошле јесени – шта се десило? Обратили су се држави за помоћ. И држава је узела од неких бедника, као што су ови наши који седе на прузи, и „пружила” им прву помоћ од 800 милијарди долара – да спасе систем. Пошто све игре у капитализму теже да постану va banque, добра држава то увек има на уму. Кад јој се отму дизгини онда имамо Волстрит и главобољу, casino capitalism, страдање, депресију, нестабилност. Ако су до прошлог лета владе малих земаља „имале оправдања” да се понашају као да тако шта никад нису чуле – сад више не могу.

И не могу више грађани да чекају док инвеститори овде направе рај. Они морају да преживе сад. Ко зна како ће изгледати рај за три године и ко ће тада преостати у улози инвестора. Многи неће. И зато се овде речи хуманизам и солидарност не могу користити у историјском значењу. Јавност више нема разлога да јој не буду смешне поруке које су наши људи из власти слали као балоне две деценије. Нека читалац погађа од кога је капиталиста Омега могао чути овакву дубокоумну мисао: „Али, много је већи проблем што се из Лапова шаље лоша порука за успешне пословне људе… А та порука гласи: Бежите инвеститори, тражиће вам паре из џепова, да вадите за оно што мувају предузећа!”

Нема сумње да управо Млађан Динкић, који се сад у Лапову појавио као држава, можда и најгласније, иако је то само у хору, овако читаву деценију „охрабрује” инвеститоре. Годинама овом земљом млађани државни предводници, као заљубљени тетребови, причају невероватне приче о својој бескрајној љубави за капитализам и његове божанске разултате. Љубав је слепа, каже народ. Али не увек. Заљубљеност предводнике, брзо и прође, и многима од њих остане само љубав за замашну суму на рачуну у „пореском рају”.

Шта човеку треба закон да би знао да кад унајми неког да му онда мора платити надницу?

Кад би неко „оштро око” сада прегледало књиге власника вила по Дедињу, видело би да је дошло до „смене генерација”. Стари партизани су ишчезли, а у куће које су они грубо „наследили” ’45.године од оне „старе класе”, уселила се „нова класа”. То су људи који су или били у власти па су са тих положаја омогућили „предузетницима” да нешто предузму а они за то добили свој део, или су то сами предузетници који су парадоксално као и „стари партизани” искористили рат и распад да предузму одговарајуће радње и сад могу филозофски да кажу да је највећи замислив злочин „нарушавање принципа недодирљивости приватне својине”.

Шта су ту радници с пруге? Салата у великом оброку. Њихове наднице су бедне и још ће бити бедније. Њихови животи су безвредни, односно само трошак у простој формули капиталистичког стицања профита. Они само разним млађанима, с времена на време, служе као убацивачи папира са заокруженим именима тих људи изражене „воље за моћ” и коштају инвеститоре кад у предизборним кампањама морају да плаћају партијама закуп времена на телевизијама да би се около ширила обећања за „бољи живот”. Да је неко време, били би и они од користи, јер би се из Пе-Де-Веа који дају кад купују нешто више од хлеба, млека и кинеских кошуља, пунио буџет. Али у кризи, кад је тај прост свет спреман да се сроза до заједничких казана и тако закошта поштену државу – е, тад би разним била права срећа да је део те радничке класе, као у оном филму звучног назива из 70-их, „отишао у рај”.

Наши млађани политиканти не знају шта причају кад кажу „да држава не може да се уплиће” у случајеве тешког нарушавања услова живота свог становништва. Не само да је наша дражава продала ту индустрију и те животе радника и њихових породица омегама, колетима, бековима него је та организација, од Хобса, рекло би се, по „друштвеном уговору” обавезна да обезбеди фер односе и поштовање унапред прописаних правила. А, ако су правила таква да угрожавају опстанак друштва, држава се обавезује да их прилагоди реалној ситуацији, а ако то не уме – зна историја и за другачија решења. А онда ће, вероватно, опет доћи до промене власника оних кућа на „светом Дедињу”. Само будале верују да је ово „крај историје”.