нов 20
Бивши лидер ОВК дочекује будућег председника ЕУ

Бивши лидер ОВК дочекује будућег председника ЕУ

Новоизабрани, први председник Европске уније, Белгијанац Херман Ван Ромпај, пре само годину дана, 27. октобра 2008. године, обећао је бившем лидеру ОВК Јакупу Краснићију да ће снажно лобирати за признање « независног Косова » свуда у свету.

Ван Ромпај, тада председник Сената Белгије, изјавио је у Приштини да ће « лобирати не само у земљама ЕУ већ и другде, како би што већи број држава признао независност Косова ».

„Косово има снажног савезника у Бриселу, који ће подржати његов интегритет”, рекао је председник ЕУ, након сусрета са Краснићијем, Фатмиром Сејдиуом и Хашимом Тачијем.

Тако ће се Ван Ромпај борити за политику Владе Србије « И Косово и ЕУ ».

А како се сама Влада Србије бори, најбоље се видело на локалним изборима 15. новембра, када је својим збуњујућим порукама практично истерала пар хиљада Срба на гласање и давање доприноса признању « независног Косова ».

Да је нажалост тако, најбоље сведочи још један високи европски званичник, известилац Европског парламента за Косово, Улрике Луначек.

« Изузетно сам охрабрена укупним учешћем српске мањине, што обезбеђује аутономију на нивоу општина у складу с Ахтисаријевим планом. Ови успешни избори повећавају шансе да још земаља призна независност Косова”, оценила је Луначекова, посланица аустријских “зелених”.

нов 17
Милан Дамјанац

Милан Дамјанац: Заокупљени разним проблемима и опијени евроентузијазмом до граница фанатизма, не видимо велику претњу опстанку српске државе и народа.

Писати о српској политичкој сцени изискује извесну дозу неозбиљности. Под тим подразумевам превладавање ироније која, сама по себи, већ представља покушај “уозбиљавања” неозбиљности, њеног упристојења. Дакле, свака анализа мора превладати иронију да би успела; она самим тим бива отрежњујућа. Моменат неозбиљности се овде односи на њен извор и потребу која би у сваком другом, иоле, нормалном друштву и држави била излишна. Налазим озбиљност у чињеници да би тишина представљала злочин према себи и српском народу у целини. Грех према нашим потомцима. У овом тексту ћу се бавити кратком анализом војвођанског питања данас.

Заокупљени разним проблемима и опијени евроентузијазмом до граница фанатизма, не видимо велику претњу опстанку српске државе и народа. У пређашњем тексту, о српском националном идентитету, размотрио сам, у основним цртама, неке од узрока националних пораза. Изнова нам прети понављање историјског градива. Предлогом новог статута Војводине, којим се северној српској Покрајини дају прерогативи државности, Србија и њена политичка елита “призива већ виђене несреће “, како се већ саопштењем изјаснила једна од опозиционих партија. Прети нам ситуација настала доношењем злокобног Устава из 1974. године, којим су постављени темељи за разградњу СФРЈ на шест република, а Србије на три дела. Ваља говорити на време, ваља предупредити узроке, како се потом не бисмо жалили на последице и тражили кривце у другима а не у нама самима.

Напросто је невероватна апатија, инертност са којом се приступа овом проблему. Чини се да је питање Војводине скрајнуто из сфере интересовања наших медија. Стравичне деобе у српском националном корпусу напредују и уколико у најскорије време не прогледамо, касније ће, бојим се, бити касно. Стварање новог, сепаратног идентитета је обично иреверзибилан процес, те му стога не треба пружити и институционални оквир за деловање. Мора се имати у виду да последице могу бити далекосежне и вероватно неотклоњиве. Оснивање тзв. “војвођанске академије наука и уметности ” може условити дефинисање новог културног и националног идентитета који би се афирмисао кроз медије и нову, “војвођанску елиту “.

Напросто је невероватна апатија, инертност са којом се приступа овом проблему.
Чини се да је питање Војводине скрајнуто из сфере интересовања наших медија.

Војвођански идентитет може настати искључиво на превредновању већег дела српског националног корпуса у војвођански. Треба рећи да се може прогнозирати успех оваквом процесу уколико имамо у виду да паразитира на наслеђеном концепту комунистичке Југославије- фрази о тзв. ” братству и јединству”, под којом се крио шовинизам према српском националном бићу и српској култури. Једино Србин који би одрицао да јесте Србин и негирао српске интересе био је погодан за високе позиције у комунистичком друштву. Данас, такве Србе називамо политичком елитом, а ради се искључиво о медиокритетима. У Војводини бивши комунисти данас пропагирају тзв. ” европске вредности” и право на аутономију која подразумева судску, законодавну и извршну власт. Самим тим, није тешко увидети да није аутономија циљ којем се тежи, већ искључиво независност. Морамо имати у виду да не постоје рационални разлози за постојање аутономије, пошто је аутономија већинског народа од себе самог потпуни нонсенс.

У периоду од 1945. године до данас, вешто се спроводила идеја афирмације непостојећег војвођанског идентитета. Наиме, по обрасцу деловања политичке елите СФРЈ-е, опстанак Југославије и њена снага зависиле су од слабости Срба и Србије, којих је било највише у Југославији.

Аутономија Војводине настала је у време Аустро- Угарске монархије, чији је била део и у којој су Срби били мањина. Кроз аутономију, добили су право да, у извесној мери, испољавају своју културу, веру и обичаје. Тадашње име Војводине било је ” Војводство Србија и тамишки Банат”. Каснији и данас актуелни термин настао је из термина ” војводство”, односно ознаке за територијалну јединицу. Након прикључења Србији употреба овог имена престаје, престаје потреба самом аутономијом, пошто тамошњи Срби не могу бити национална мањина у Србији. У периоду од 1945. године до данас, вешто се спроводила идеја афирмације непостојећег војвођанског идентитета. Наиме, по обрасцу деловања политичке елите СФРЈ-е, опстанак Југославије и њена снага зависиле су од слабости Срба и Србије, којих је било највише у Југославији. Уставом из 1974. године, Срби не само што су подељени у шест република, чиме је постављена основа за дезинтеграцију Југославије, већ је и сама Република Србија административно подељена на три дела, чиме је постављен основ и за дезинтеграцију саме Србије. Видели смо шта се догодило на примеру Космета.

Да би се изградио, нови идентитет мора поседовати и компоненту негације. У случају Војводине, слично случају Црне Горе, моменат самоодређења почива на уверењу да им ” сво зло долази из Београда” и сматрају да их Београд “краде “. Војводини је уставом Србије већ загарантован степен економске аутономије, тако да није јасно чему даљи захтеви за проширењем исте?

Аутономашки покрети износе читав низ паушалних оцена о остатку Србије, које се свакако не могу назвати толерантним, већ искључиво шовинистичким. Обратимо пажњу на тврдњу коју стално износе и аргумент којим је поткрепљују, а чија је улога да истакне културну супериорност Војводине.

Да би се изградио, нови идентитет мора поседовати и компоненту негације. У случају Војводине, слично случају Црне Горе, моменат самоодређења почива на уверењу да им ” сво зло долази из Београда” и сматрају да их Београд “краде “.

Тврдња да је Војводина спремнија за чланство у ЕУ-у, од остатка Србије, темељи се на истицању да се у њој поштују све европске вредности. Ова тврдња пада у воду када чујемо аргумент који је поткрепљује. Истиче се да је Војводина била под “прогресивним европским утицајем “, док је остатак Србије био под “ретроградним азијским утицајем ” што условљава “заосталост ” остатка Србије и неразумевање “европских вредности “, те се стога, Војводина мора посматрати ” као засебно културно подручје” и истиче се да ће “Војводина изнети европски пут Србије са њом или без ње “.

Сада, када уочимо овај аргумент, бива нам јасно које се то европске вредности и у коликој мери поштују у аутономашким покретима. Размотримо укратко ове вредности.

Осврт на историјат културне ” супериорности”

Чињеница је да је данашња територија Војводине некада била у саставу Аустро- Угарске монархије која је била културно развијена земља и ништа више од тога.
Међутим, тврдња да је то разлог “културне супериорности ” Војводине је апсолутан историјски фалсификат.

Чињеница је да је данашња територија Војводине некада била у саставу Аустро- Угарске монархије која је била културно развијена земља и ништа више од тога. Међутим, тврдња да је то разлог “културне супериорности ” Војводине је апсолутан историјски фалсификат. У Мађарској се , на пример, Панчево звало “Варош на крају света”, а територија јужне Угарске је била напола војни логор, све до укидања Војне Крајине. Током револуције 1848. године, простор данашње Војводине је страховито опустошен. Том приликом је потпуно уништен Нови Сад. Стварни феудални односи никад нису укинути, те је на простору Војводине одувек било много сиромашних, чиме се такође демистификује тврдња да је ” Србија уназадила Војводину након уједињења “. Не само што је овај аргумент, као што смо видели, лажан, већ и имплицира нешто друго. Само позивање на супериорност и инфериорност упућује на идеју која је била популарна у Европи средином двадесетог века и која се темељила на “културној и расној супериорности Немаца “. Толико о поштовању “европских вредности “.

“Толеранција ” и “мултикултуралност “

Помињање ” заосталости” у контексту величања своје “прогресивности “, сложићете се, не представља никакву европску вредност, већ искључиво ниподаштавање туђе културе и вид нетолеранције. Овакве изјаве су, у најмању руку, увредљиве, неукусне и непристојне. Мора се признати да, доиста, подсећају на речник извесног нацистичког вође из времена Другог светског рата.

Суверенитет међународно признате државе

Само позивање на супериорност и инфериорност упућује на идеју која је била популарна у Европи средином двадесетог века и која се темељила на “културној и расној супериорности Немаца “.

Посебна прича је аргумент да, пошто Војводина баштини европске вредности, мора бити део ЕУ-е, са или без Србије. Аргумент не може бити нешто што се може окарактерисати једино као претња уставноправном поретку једне међународно признате земље. Тешко да то спада у европске вредности, сем ако ствар не посматрамо из угла тзв. независности Косова.

Поједине војвођанске странке су се у свом програму залагале за ” Војводину републику” и штампале војвођанске пасоше, те се и захтев за аутономијом која подразумева законодавну, судску и извршну власт, представништва у иностранству, војвођанску академију наука и уметности, главни град, соптвени буџет и полицију морају посматрати из угла кршења међународног права и хелсиншке повеље. Сецесија је озбиљно кривично дело у било којој озбиљној држави. Свака претња демократски изабраној и легитимној власти у Србији као и уставно-правном поретку државе Србије јесте сепаратистичка и ништа мање.

Мултикултуралност и толеранција, на коју се војвођански политичари позивају, мора се посматрати из угла комунистичке флоскуле о “братству и јединству ” различитих народа и народности. За сваку је похвалу мирољубива коегзистенција различитих етничких група на простору АП Војводине, међутим, уколико се заиста ради о правој мултикултуралности, не видим разлог постојања аутономије Срба и осталих националних заједница од остатка Србије. Уколико се сва права националних заједница поштују, чему онда аутономија и за 65% Срба који у Војводини живе? Стално се истиче да ” војвођани желе аутономију”. Да ли то значи да грађане Србије који живе на територији аутономне покрајине Војводина не смемо звати Србима, зато што то нису, и зато што бисмо им тиме кршили основна људска права, али их смемо и морамо звати “војвођанима “. Видели смо да се у овом термину не крије само назив за грађане који живе на том простору већ и одређени културни образац којим се истичу непомирљиве разлике АП Војводине у односу на остатак Србије. Сада је већ уобичајено рећи да “војвођани траже… “, ” војвођани очекују…”, чиме се на мала врата уводи нов национални идентитет који почива на миту о европским културним вредностима које, наводно, Војводина поседује. Утврдили смо да их поседује и остатак Србије. Војвођански идентитет се, дакле, представља као европски идентитет у малом, док се иза тога крије југословенски идентитет, са јаком антисрпском идеологијом.

Мултикултуралност и толеранција, на коју се војвођански политичари позивају, мора се посматрати из угла комунистичке флоскуле о “братству и јединству ” различитих народа и народности.

Утврдили смо, дакле, да тврдња о европском карактеру Војводине није тачна, већ такав европски карактер поседује цела држава Србија у којој су законом заштићена сва људска права њених грађана. “Војвођани “су грађани државе Србије која је чланица Уједињених Нација, демократског уређења и у којој грађани на изборима слободном вољом бирају своје представнике. То је земља у којој је забрањено правити разлику између ” грађана првог и другог реда”, пошто су сви грађани једнаки пред законом.

Аутономна Покрајина Војводина може помоћи Србији, уколико буде уважавала ставове званичног Београда и буде координисала своје деловање са њим. Србија има разумевања за интерес свих њених грађана, те управо због тога постоје избори на којима се свако одлучује за ону политику коју сматра најцелисходнијом, а све у интересу мира и напретка свих њених грађана.

нов 17
Бранко Радун: Османлије поново јашу
icon1 Бранко Радун | icon2 Други пишу | icon4 11 17th, 2009| icon3Comments Off
Бранко Радун

Бранко Радун: Турска је данас један од кључних савезника Вашингтона у овом делу света.

Османска империја дошла је у Европу у 14. веку са намером да освоји Балкан, а само два века касније амбиције су знатно порасле – пожелела је да контролише и средњу Европу. Најозбиљнији отпор азијатском продору на Балкану дало је Српско царство, и то у тренутку када је преживљавало растакање и декаденцију. Вековима се Европа са правом плашила због могуће азијатске најезде Турака и могуће исламизације. Видевиши злочине и поробљавање које су преживели балкански хришћани, Европљанима је то била константна ноћна мора.

Но, како је турска моћ слабила, тако су европске силе, најпре Француска а потом и Енглеска, користиле Турску да би на континенту одржали статус кво или ослабили своје конкуренте. В. Британија је више од века одржавала „болесника на Босфору” да би онемогућили продор Русије (али и Немачке) на балканске просторе.

Вашингтон следи ту вишевековну матрицу коришћења Турака ради контроле Балкана, а првентвено непокорних Срба, који би могли да се окрену Русима. Кад год би на простору Балкана постојала могућност јачања конкурентних сила (пре свега Москве и Берлина) настојала се добити подршка Турске. Турска је зато и данас један од кључних савезника Вашингтона у овом делу света.

ЗЕЛЕНА ТРАНСФЕРЗАЛА

Како се очекује осека америчке моћи у региону, било је пожељно да се неки „послови” делегирају онима који су виђени као проверени савезници, недовољно моћни да постану самостални геополитички играчи. Пошто је постало јасно да ће бити веома тешко сломити отпор Републици Српској и Додику, убачена је у игру Турска карта. Турска треба да, подршком Сарајеву и лобирањем у Београду, доведе до слабљења ионако невелике подршке коју Додик има од Србије, те да се коначно оствари циљ – нестанак Републике Српске у „унитарној БиХ”. Осим тога, улагање капитала у Рашку треба да ојача, интегрише и за Анкару веже локалну муслиманску заједницу која има стратешку позицију на већ легендарној „зеленој трансферзали”.

Турска се на Балкан враћа вољом Вашингтона да би у времену очекивалног глобалног финансијског колапса и осеке стратешке моћи САД, Американци у региону имали свог клијента који заступа њихове интересе.

Само оне који не прате шира геополитича дешавања ово може да изненади. Турске аспирације на БалканУ у визији, како секуларних пантурских, тако и исламистичких идеолога и даље су живе. Турска је и током деведесетих година прошлог века била присутна на балканским ратиштима подржавајући „своје” муслимане, пре свега оне у Сарајеву и у Приштини. Стога ни не чуди отворена подршка Сарајеву да створи унитарну БиХ, као и њено признање Приштине. Дакле, на овим питањима САД и Турска, а и неке европске земље, имају заједничке интересе, који би, дакако, требало да буду супротни интересима Београда.

Цинично звуче изјаве турског председника да признањем Косова не жели да баци сенку на „добре односе Србије и Турске”. Исто тако треба се присетити и тога да се и у Анкари лобирало за садашњу проевропску владу преко политичких представника муслимана у Србији.

САВЕЗНИШТВО СА АНГЛОСАКСОНЦИМА

Ахмет Давутоглу, министар спољних послова Турске:
“Ми се нисмо спустили падобраном, него смо у Босну дошли на коњима!”

Следећи старо савезништво са Англосаксонцима (опекли су се кад су га једном напустили – остали су без царевине), Турци покушавају да се врате на балканске просторе пре свега као економска сила и заштитник балканских муслимана. Они прихватају модерно устројство света са Вашингтоном на челу, и желе да на терену „одраде посао за САД”, али и да себи створе базу за експанзију на Балкану. Са друге стране, САД тренутно више жели балканске муслимане под контролом Турске, него рецимо Ирана. Тако смо после посете руског председника имали трагикомичну медијску представу у којој нам се и турски председник, чија држава признаје независно Косово и унитаризацију БиХ, представља као „велики пријатељ Србије”.
А као симбол тог српско-турског пријатељства нуди се и градња исламског културног центра у близини Београда, што би била симболична потврда повратка Турске у Србију. Не само у Сарајево, Нови Пазар и Приштину, већ и у Београд. Домаћи мултикулриалисти су ову идеју дочекали са „одушевљењем”, а при томе нико није приметио да би било готово немогуће да Србија оснује православни центар у Истамбулу, Приштини или у Сарајеву. ЕУ као да поручује Србији: како вам у европском хороскопу нема скорог улазаска у Еврорај предлажемо вам оријенталне интеграције, јер сте иовако били са Турцима вековима у истој држави.

АКТИВИРАЊЕ „ТУРСКОГ ФАКТОРА”

Јаничари:некада су се елитне турске трупе попуњавале данком у крви

Јаничари:некада су се елитне турске трупе попуњавале данком у крви

Турска се на Балкан враћа вољом Вашингтона да би у времену очекивалног глобалног финансијског колапса и осеке стратешке моћи САД, Американци у региону имали свог клијента који заступа њихове интересе. Повратак Турске је лимитиран у економској, културној, верској и обавештајној сфери. Но Турска игра једну комплексну геополитичку игру – поред тога што је стуб америчке спољне политике у овом делу света и главни НАТО савезник она прави договоре око Јужног тока са Москвом, улази у аранжамане са Немцима, игра одређену улогу и у муслиманском свету а при томе не кршећи правила игре које диктира Велики Брат. Неке аналитичаре то помало збуњује. Но тако је за сада, а у случају већих ломова Анкара би могла заиграти и самосталнију стратешку игру.

Наравно, Турци су свесни да не могу очекивати реални повратак своје моћи на Балкану који су имали пре једног века, али знају да могу у оквиру америчких стратешких планова „растерећивања” остварити продор и у овом правцу.

Стратешки кругови у САД су током деведесетих разматрали идеју „активирања Турског фактора” али тада нису имали претереног интереса за тако нешто, а ни Турска тада није имала довољне капацитете за такве стратешке пројекте. Сада се са великом економском кризом, повратком Русије у светску арену, а и неких гласова у „старој Европи” чини погодан моменат да се преко повратка Турске неутралишу утицаји ривала. Стога не чуди арогантан турски наступ и недипломатски тон министра спољних послова Турске Ахмета Даутоглуа који каже: „Ми се нисмо спустили падобраном, него смо у Босну дошли на коњима”; и тиме нас подсећа да смо били њихова „раја”.

Магазин Печат бр. 89.

нов 16

Фонд «Слободан Јовановић» покреће на свом сајтy серију интевјуа везаних за однос према чланству Србије у НАТО-у. Намера нам је да се обратимо познатим личностима из јавног и културног живота како би наша јавност могла да се упозна са најширом аргументацијом везаном за ово суштинско питање савремене Србије пре него што се и сама изјасни о томе.

Домаћин: Фонд Слободан Јовановић

Гост: Владимир Умељић, историчар, публициста и стоматолог. Живи и ради у Немачкој Read the rest of this entry »

нов 16

Патријатрх Павле

Патријатрх Павле

И синоћ кад смо одлазили од њега тражећи благослов, својом већ изнемоћалом руком закрстио је ваздух савршено спокојним и сигурним покретом да се чинило да ће тај крст остати тамо заувек

Животни подвиг патријарха Павла је најбољи одговор на питање како да нам буду јаснија нека питања наше вере. У часу када представљамо трокњижје тог наслова, сутрашњег дана се не прибојава једино патријарх Павле. Његов народ се на свако црквено звоно трза и на сваки помен његовог имена стрепи само од једне вести молећи се да га та чаша мимоиђе, у овом часу кад му је најпотребнији и кад се свако пита како бисмо без њега. Једини који је ту бригу пребринуо је патријарх Павле који се подвизавао да у сваком трену буде спреман да изађе пред лице божје, живећи као да ће му сваки дан бити судњи и свака реч последња. Као да је испуњавао сопствене речи: „Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче а само он се радује”.

Одавно је постао чувен одговор оног детета које је на питање ко је ово одговорило: „То је патријарх српски господин Павле – будимо људи!” За овај додатак својој титули патријарх Павле је заложио и свој живот и свој понтификат. И у болесничкој постељи не престаје да служи понављајући будимо људи и издржимо до краја.

Патријарх Павле у богослужбеној одежди

Патријарх Павле у богослужбеној одежди

„Нисмо бирали ни земљу где ћемо се родити ни народ у коме ћемо се родити ни време у којем ћемо се родити, али бирамо једно – да ли ћемо бити људи или нељуди.”

И синоћ кад смо одлазили од њега тражећи благослов, својом већ изнемоћалом руком закрстио је ваздух савршено спокојним и сигурним покретом да се чинило да ће тај крст остати тамо заувек.

Нико у бучније време није говорио тише, а да се чуо даље, нико није говорио мање а да је рекао више, нико у безочније доба није дуже гледао истини право у очи.

Нико се за славу земаљску није грабио мање, нико се није украсио с више украса да се сваког украса лишавао. Нико није био природнији у неприроднијим приликама, нико свој ауторитет није успоставио једноставније, без вишка речи и вишка покрета. Нико своју реч није овејао од свега сувишног, а себе и своју душу отребио од сваког труна, а ипак рекао: „Срећан сам што нисам безгрешан”.

Бог зна је ли случајно што се косовска драма поклапа са драмом патријарха српског Павла, дугогодишњег епископа рашко-призренског и данашњег архиепископа пећког. И реченице које понавља најчешће се тичу Косова. У највеће светиње уз Пећку патријаршију, Дечане, Богородицу Љевишку, Грачаницу, патријарх Павле убраја и Косово поље „на којем је одбрањен наш најважнији национални и духовни принцип”. За њега Косово није само крај и земља на којој су наше најважније светиње „него и наука која је у њима предавана и којој су нас оне училе”.

Све дефиниције косовског завета и царства небеског надвисује реч патријарха Павла. То је реч која пре њега можда никад није изговорена ни на једном језику, а поготово је није изговорио духовни вођа једног народа.

„Кад би оснивање наше независне државе и њено одржање и напредак били могући само злочином, ја бих пре пристао да нестане не само велика него и мала Србија и сви Срби заједно са мном, него што бих пристао на нељудско и нечовечно. Ето то је за мене косовски завет и опредељење за царство небеско”.

Патријарх

Патријарх Павле: "Свети кнез Лазар није против живота на земљи нити против царства земаљскога. Али кад већ треба једно да се губи, боље изгубити земаљско него небеско".

„Свети кнез Лазар није против живота на земљи нити против царства земаљскога. Али кад већ треба једно да се губи, боље изгубити земаљско него небеско”.

Али „ништа није изгубљено док није изгубљено”. Уз све речено, патријарх Павле је и један од најизведенијих писаца српског језика. Његов глас и дикција најпродуховљенија је мелодија нашег јавног говора. Патријарх пише као што говори, а говори као што живи онај који је постао најубедљивија личност нашег времена. Таква нарација је могла доћи једино из књига. Наш Патријарх је и усмен и писмен, али је писменији него усменији. Дошао је из књиге и служио књизи, оној једној јединој и најважнијој, чије га је слово родило и чији је јунак и он сам.

(Реч на представљању трокњижја патријарха Павла: „Да нам буду јаснија нека питања наше вере”, на Коларчевом универзитету, 29. новембра 2007)

ПЕСНИЧКИ РУКОПИС

МАЈКА

Је ли још жива
Она ваша сестра
Код које сте одлазили сваке недеље
Питам Патријарха Павла

Умрла је одавно
Али то ми није сестра
Него сестра од тетке
А тетка ми је мајка
Која ме подигла од колевке
Кад се преудала
Она што ме родила

И сад ја мислим
Кад променим светом
Да ћу прво видети тетку
Које сам се највише ужелео
А за остале у царству небескоме
Има времена
Да се видимо и поразговоримо
Од Аврама и Исака
До четвородневног Лазара
Моје крсне славе

Видећу и Светог Саву
И Цара Косовскога
И друге свете и
Из рода нашега
Који су одбранили образ божји

Видећу и мајку
Ако Бог да
И ако ме позна

Матија Бећковић

Политика, 08.12.2007.

нов 13

Пише. горан В. Ђорђевић

Горан В. Ђорђевић
Горан В. Ђорђевић

На почетку, умесно је поставити питање на следећи начин:

Да ли је регионализација једини начин равномерног развоја Србије или услов (коначног) приступа Србије ЕУ? Уколико јесте, који су то механизми који ће омогућити да регионализација, сама по себи, омогући једнак и равномеран развој свих делова Србије. Промотери регионализације не дају одговор на ово питање. Нема сумње да разлике у различитом степену развоја појединих делова Србије нису условљене централизацијом, као што ни тренутна супериорност Војводине или Београда нису резултат постојања аутономне покрајине, будући да је истоветна разлика између Војводине и других делова Србије постојала и у време Бановина.

Посебно је значајно питање критеријума на основу којих ће се формирати региони. Питање је значајно зато што нема одговора. Које су то посебности етничког састава, културних особености, историјског развоја, географских специфичности, привредних или демографских карактеристика, које би у једном друштву, свесном свих изазова, представљало разлог за регионализацију. Таквих разлика нема како у односу на различите делове уже Србије, тако и у односу Војводина – Србија, па ни унутар онога што се данас зове Аутономна Покрајина Војводина. Једине разлике су у погледу висине дохотка. Истоветне разлике су у различитим регионима Бугарске, Грчке или између жупанија у Хрватској. Уосталом, др Мигел Ереро де Мињон (писац првог шпанског демократског постфранковског Устава) давно је утврдио да «аутономија не служи за економски развој, већ за признавање идентитета тамо где га има!»

Јасно је да се српском народу, у процесу транзиционог хода до звезда, свако ново решење, свака нова идеја нуди као спасоносна.
Тако је и са регионализацијом.
Идеолошки забран у који је ушла Србија, у виду регинализације, је врхунац кризе српске државе, у коме се Србија разара изнутра, користећи овог пута регионалне разлике, домицилно незадовољство и контролисану безвољност, са циљем коначног урушавања било чега што би требало да сачува државно јединство.

Домаћи протагонисти идеје регионализације Србије, наступају тоталитаристички. Дакле, од потребе регионализације прави се једно опште место из којег је искључена било каква могућност критичког сагледавања. Регионализација Србије, у свом апсолутизму није усамљена. Регионализација Србије данас представља опште место, поред једног другог табуа нашег времена, као што је то аутономија Војводине. Имајући у виду све аргументе pro et contra регионализације Србије, може се поставити питање: како то да једина идеја која је имуна на идеју регионализације, јесте идеја аутономије Војводине? Зар регионалне разлике у Војводини нису исте (или веће) у односу на регионалне разлике у Србији? Поједини делови Војводине су потпуно неупоредиви према свим карактеристикама. Села у Банату (или деловима Баната) су у горем стању него села у јужној Србији. Да ли је за то крива аутономија или недостатак регионализације? Чему данас служи аутономија Војводине? Какав је и колики је то бенефит за становнике Војводине, који им омогућава покрајински административни апарат. Да ли ће новосадско Извршно Веће, донети бољи живот и европски стандард свим грађанима Војводине, или је реч о последњем бастиону пропалог поретка, који данас служи само као стециште преживелих бораца против „идеолошких бабарога”?!

Домаћи протагонисти идеје регионализације Србије, наступају тоталитаристички.

На крају се може поставити питање: зашто се и последњи табу брозовско-кардељевског уставотворства не подвргне ревизији, и приступи уређењу Војводине кроз форму региона, округа или јачање идеје и праксе локалне самоуправе?

Још једна од карактеристика регионалистичког подухвата јесу мотиви.

У делу мотива, као код сваке псеудоелите, могу се диференцирати прави тј. искрени мотиви и квазимотиви који су у нашем случају сведени на корак даље од неистине, сведени на голу лаж. Данашњи заговорници регионализације заступају само принцип формалне једнакости суштински неједнаких.

Једнакост у српској верзији регионализације постоји само код заговорника регионализације, и то у делу аргумената за регионализацију који се своде на приступ еврофондовима.

Искрени мотив српске регионализирајуће псеудоелите јесте могућност лакшег доступа предприступним фондовима ЕУ-е.

Регионализација Србије, није услов приступа ЕУ-и, па ни ЕУ фондовима. Регионализација Србије је потреба, и више од потребе, услов приступа ЕУ-и, само у визији Јелка Кацина и домаћих регионалиста и ЕУ интегралиста.

Искрени мотив српске регионализирајуће псеудоелите јесте могућност лакшег доступа предприступним фондовима ЕУ-е. Као и код сваке псеудоелите, лукративни моменти увек преовладају, док идеолошки служе само као параван или образложење намењено масама. Тако да новац од фондова ЕУ-е, јесте добродошао посусталој привреди у циљу новог тендерског (пре)распоређивања.

Друго образложење је намењено унутрашњој дневнополитичкој употреби. И ту домаћа еврорегионалистичка елита наступа доктринарно. Регионализација се након свих услова поставља као услов број један српских евроинтеграција. И као увек када псеудоелита употребљава идеолошки аргумент и овај је лажан. Регионализација Србије, није услов приступа ЕУ-и, па ни ЕУ фондовима. Регионализација Србије је потреба, и више од потребе, услов приступа ЕУ-и, само у визији Јелка Кацина и домаћих регионалиста и ЕУ интегралиста. Као пример увек се можемо осврнути око себе и показати на Бугарску, Грчку, Хрватску или Румунију. Опште је место да су регионалне разлике у Шпанији, Италији, Белгији, Грчкој или Пољској отприлике исте колике су у Србији. Међутим, наши суседи нису приступили регионалном прекројавању државе са образложењем европских интеграција. Хрватска је број жупанија и локалних самоуправа одредила још законом из 1992.године, док је Бугарска задржала мрежу округа (28 округа) још из времена Тодора Живкова. Зашто се онда Србији регионализација представља као услов свих услова, услов који ће ускоро достићи по тежини сарадњу са Хашким трибуналом или поштовање „мапе пута”?

Будући да је Србија земља са великим регионалним разликама које се крећу од 7 до 15 посто између појединих региона или делова Србије, јасно је да српска регионализација има један и то погубан дефицит, а то је неједнакост у основи.

Одговор се може пронаћи и у прокламованим регионалистичким приступима странака националних мањина. Зар се „мапа пута” не види кроз предлог бошњачких странака да становништво тзв. Санџака, у случају регионализације, мора остати у једном региону. Где су се ту загубили мотиви или изговори равномерног економског развоја, децентрализације и евроинтеграција, те принципи тријумфа појединачних над колективним правима? Ако је реч о етноцентристичким мотивима, зашто исти нису били присутни у периоду референдума у Црној Гори, будући да територија негдашњег „санџака” обухвата и делове територија у Црној Гори? Или су се исти свели на два бледа саопштења која су игнорисана од сународника у Црној Гори. О мотивима стварања региона типа „Прешевска долина”, чији су промотери Рагми Мустафа и Шаиф Камбери, или региона према принципима тријанонских ревизиониста излишно је и говорити.

Сваком, иоле добронамерном посматрачу, јасна је коинциденција и континуитет између историјски поражавајућих искуства државе Србије са бановинама, и реформи бановина кроз пакт Цветковић – Мачек, покрајинских комитета и каснијих покрајина на територији Србије, уставних амандмана из 1968. године, Устава из 1974. године, све до „Омнибус” Закона о Војводини из 2002. године, и данашњих ултимативних захтева за регионализацијом Србије.

Будући да је Србија земља са великим регионалним разликама које се крећу од 7 до 15 посто између појединих региона или делова Србије, јасно је да српска регионализација има један и то погубан дефицит, а то је неједнакост у основи.

Нема дилеме да је неопходно повести рачуна о равомерном развоју свих делова Србије, као услову опстанка Србије, али нема сумње да предложени модели регионализације, у условима српске транзиције, представљају комбинацију псеудоелитистичких мотива останка на власти и антисрпских геополитичких пројеката.

Неједнакост у основи суштински представља одсуство корелата у виду неопходне једнакости између региона или делова Србије и то као краја регионализације, а не као основ почетка. Управо неједнакост у основи представља доказ несврсисходности регионализације у Србији, али и основ за разоткривање мотива промотера српске регионализације који указују на разлоге недопустивости регионализације у Србији.

Наиме, да би се створила модерна држава или држава по мери своје свеукупности и (територијалне) свеобухватности мора се поћи од фундамента (од кога полази сваки либерализам и свака демократија) да је држава увек једна хетерогена творевина. У том смислу се мора поћи од чињенице (од које полази и демократија) да оно што је једнако се третира једнако, као и да је често неопходно да се оно што је неједнако третира једнако (у случају наше теме реч је о различитим деловима Србије).

У чињеници да регионализација у Србији не уважава те наглашене различитости у стандарду и економском развоју појединих делова Србије, јесте разлог за неприхватање такве регионализације, која је изгледа наметнута као и сама тема о регионализацији. Какав је то државни концепт који у основи не уважава фактичко стање, а чији је циљ да се фактичко стање исправи? И како је могуће уједначити развој различитих делова Србије, у условима одсуства било каквог етатизма?

Непходно је да се, приликом разматрања идеје равномерног развоја Србије, крене од основних принципа који морају да буду сведени на облике јаче локалне самоуправе, или округе, али као облике недржавног или неполитичког облика организовања, са неопходним овлашћењима, уз паралелну праксу дислокације појединих државних органа.

Јасно је да се српском народу, у процесу транзиционог хода до звезда, свако ново решење, свака нова идеја нуди као спасоносна. Тако је и са регионализацијом. Идеолошки забран у који је ушла Србија, у виду регинализације, је врхунац кризе српске државе, у коме се Србија разара изнутра, користећи овог пута регионалне разлике, домицилно незадовољство и контролисану безвољност, са циљем коначног урушавања било чега што би требало да сачува државно јединство. Нема дилеме да је неопходно повести рачуна о равомерном развоју свих делова Србије, као услову опстанка Србије, али нема сумње да предложени модели регионализације, у условима српске транзиције, представљају комбинацију псеудоелитистичких мотива останка на власти и антисрпских геополитичких пројеката. На крају, можда горе наведени ставови представљају израз неразумног страха и несхватања стварности, или можда регионализација није део „мапе пута” која води од почетка 90-тих, али како наводи Достојевски „Не веруј, али размисли!”.

нов 12
Војислав Коштуница: Корак ка федерацији
icon1 Војислав Коштуница | icon2 Други пишу | icon4 11 12th, 2009| icon3Comments Off

Шта ће сутра за грађане Србије значити вест да се председник Владе Војводине састао са председником Владе Србије, како се по новом Статуту назива досадашњи председник Извршног већа Војводине?

Војислав Коштуница

Војислав Коштуница

Доношење Статута Војводине после новог Устава Србије из 2006. године требало је да представља први корак у поступку правног уобличавања покрајинске аутономије. То је требало да буде чисто правно питање. Под утицајем спољних притисака и што аутентичног, што калкулантског сепаратизма у Демократској странци, нешто што је требало да буде правно питање преметнуло се у озбиљно државно питање. До тога се дошло пре више од годину дана усвајањем Предлога статута у Скупштини Војводине, а затим и недавно Предлогом закона о утврђивању надлежности Војводине. Тако, уместо да дефинише аутономију Војводине у оквиру важећег Устава Србије, садашња власт ту аутономију одређује изван, односно знатно шире од утврђеног уставног оквира, дарујући Војводини као јединици територијалне аутономије у оквиру државе Србије елементе државности, претварајући је у државу у држави.

Све ово потврђује давање више од стотину нових надлежности које морају пратити уступање нових прихода Војводини. А посебно забрињава, када је реч о праву на референдум, могуће тумачење да се ради о засебном територијалном интегритету Војводине у односу на Србију. Али, да ствари поједноставимо. Шта ће сутра за грађане Србије значити вест да се председник Владе Војводине састао са председником Владе Србије, како се по новом Статуту назива досадашњи председник Извршног већа Војводине? Како ће одјекнути вест да је у представништву Војводине у Бриселу председник Владе или други званичник Војводине потписао међурегионални споразум? Да ли ће амбасадор Србије макар као гост присуствовати овом свечаном чину? Тако се наочиглед грађана Србије постепено и све мање прикривено ствара нова држава.

Доношење Статута Војводине после новог Устава Србије из 2006. године требало је да представља први корак у поступку правног уобличавања покрајинске аутономије.
То је требало да буде чисто правно питање.
Под утицајем спољних притисака и што аутентичног, што калкулантског сепаратизма у Демократској странци, нешто што је требало да буде правно питање преметнуло се у озбиљно државно питање.

Наравно, нова држава Војводина мора да има и свој посебан идентитет, макар и вештачки, макар и од јуче. Зато је ту и посебна, Војвођанска академија наука и уметности. Србија је и свету препознатљива по свом ћириличном писму, али то је за наше северне сепаратисте био разлог више да нови војвођански идентитет граде и на латиничном писму. Тако су по новом статуту управо Влада Војводине, међународна представништва, Војвођанска академија наука и уметности и латинично писмо постали битне симболичне и упоришне тачке за постепено прављење државе у држави.

Најтврдокорнијим писцима Статута Војводине ни све ово није довољно. Они би и даље и више. Садашњи Устав Србије није по мери њиховог статута, па Устав треба променити, односно заменити новим. Ствари треба поставити на главу. Устав Србије има да буде у складу са Статутом Војводине, а не обрнуто.

Србија се поодавно суочава са албанским сепаратизмом. Узроци албанског сепаратизма су старији, тежи, сложенији. Али стварање новог војвођанског сепартизма не само да нема никаквог дубљег основа, него представља насилно раздвајање живог државног организма. Истог дана када је у Београду слављено рушење Берлинског зида и изградња уједињене Немачке, започело је успостављање војвођанског зида на Сави и Дунаву, односно разградња Србије.

Истог дана када је у Београду слављено рушење Берлинског зида и изградња уједињене Немачке, започело је успостављање војвођанског зида на Сави и Дунаву, односно разградња Србије.

Још има времена да се одлучно подигне глас против разбијања Србије и да народни посланици преузму ствар у своје руке и одбаце овај сепаратистички акт.

Све у свему, у уставном, политичком и функционалном смислу Предлог статута Војводине и накнадно припремљени Закон о надлежностима представља враћање Србије у статус парализоване полудржаве. То је корак у правцу федерализације, односно разградње Србије по узору на уставни систем из 1974. године, са свим могућим замисливим и незамисливим погубним последицама по развој подједнако и Србије и Војводине. Супротно темељним начелима правне државе овде је више него јасно да је реч о подређивању државног интереса партијском интересу владајућег конгломерата. Самим тиме, то је и корак у правцу разобручене правне самовоље по узору на некадашњег неприкосновеног вођу који ће, између осталог, остати запамћен и по поруци да се закона, односно права не треба држати као пијан плота.

Засад најшира јавност немо и у неверици гледа на рађање новог сепаратизма. Као да још постоји нада да то ипак није сепаратизам и да се власт није окренула против сопственог народа и сопствене државе. Нажалост, и 1974. било је нешто од сличне атмосфере, осим великих и часних изузетака. Зато су Србија и цео српски народ најтежом ценом платили Устав из 1974. године. Садашњи Статут Војводине само је наследник таквог антисрпског устава. Још има времена да се одлучно подигне глас против разбијања Србије и да народни посланици преузму ствар у своје руке и одбаце овај сепаратистички акт.

Војислав Коштуница је члан управног одбора Фонда Слободан Јовановић

Вечерње новости 12.11.2009

нов 11
Бранко Радун: Европски миш је добио грип
icon1 Бранко Радун | icon2 Блогови | icon4 11 11th, 2009| icon3Comments Off

pirateКад смо летос писали чланак «Миш је добио грип», нисмо ни слутили колико ћемо бити у праву. Тада смо само покушали да сатирично прикажемо у којој мери је наша стварност постала стециште сићушних и плашљивих политичара – људи мишева. Но, никако нисмо могли да слутимо колико реалност може превазићи сатиру. Наиме, уместо да српски политички мишеви «добију грип, па седну у џип», добили су налоге да спроведу нешто веома непријатно и понижавајуће по своје друштво.

Срби могу много тога да поднесу. Могу, рецимо, да живе у разним државама и да их други деле „балканским зидовима” кад се другде ти зидови руше. Могу да преживе геноцид и да опросте Хрватима и да искрено покушају поново са њима да живе у истој држави. Могу да трпе понижења од других, подметања и клевете. Могу да истрпе бомбардовања и да не замрзе оне који су их бомбардовали. Не само то,  могу да истрпе и да им отму део територије, и то део који је колевка њихове државности и националног идентитета, и да тај део прогласе за „независну државу”, те да не презиру оне који су им то урадили.

Уместо да српски политички мишеви «добију грип, па седну у џип», добили су налоге да спроведу нешто веома непријатно и понижавајуће по своје друштво.

Срби могу и да се боре у унапред предатим и изгубљеним ратовима. Могу и да се поделе, па започну међусобне ратове и буне. Могу да се разједине, али и да се уједине кад пригусти. Могу и да се расрбе и губе у другим народима и да се пронађу и врате себи. Може Србин свашта, може да постане и свако и неко, да буде ово или оно. Да се покатоличе и да постану схоластички филозофи или да се потурче и да постану везири или паше. Да буду већи католици од папе и већи Турци од султана. Може Србин да постане Рус и да буде козачки атаман, и да са војском уђе у Берлин у неком од прошлих векова или да води руску коњицу против Наполеона. Може да «оде у Америку и пронађе електрику», или да оде у московски Кремљ, па на врху Николајевске куле монтира сат, или да «иза зидина кремља» монтира царску обавештајну службу и да преговара са кинеским царом о граници на далеком истоком. Могу Срби вековима, у служби «светог римског императора» да ратују за његово наслеђе верније од његових католичких поданике. Могу Американцима да на време јаве кад ће Јапан да нападне Перл Харбур. Срби могу скоро месец дана да ратују са читавим светом, па да после тога десет година трпе грдњу невладиних баба, готово ћутке. Могу после пет векова ропства да побегну са отоманског коца, па да опет жале «пусто турско».

Укратко, Срби могу да промене веру за вечеру,  да се преметну у нешто друго. Нико не зна одакле та моћ трансформације код нашег човека који може постати припадник било којег народа или неког витешког реда или тајног друштва. Дакле,  Срби могу да постану готово шта год пожеле јер могу да се уживе у други и другачији идентитет, па тако јалова толеранција представља сенку према овој српској особини. Србе је мука натера или амбиција или инат да постану нешто друго, да се у том другом утопе до мере да изгубе себе.

До данас се врло мало изменила техника власти неспособне да одржи државу. Уместо мишје болести,  домаће мишеве плаше свињском болешћу.

Иако могу да поднесу велике муке и невоље не могу да поднесу велику лаж и неправду,  нарочито од “својих”. Не могу да поднесу да их третирају као глупане које, јефтиним шаблонима, хоће да  преведу жедне преко воде. Власт често хоће да плаши народ неком болештином или космичким догађајима (помрачење сунца). Тако политичари мишеви, који се боје свега што шушне од моћника овог света, хоће да претворе наш народ у плашљиве мишеве. Уочи распада Југославије, 1991. године, неспособне власти су плашиле народ «мишјом грозницом». Ендемска болест динарских крајева, која ретко кад зарази неког чобанина, била је преокупација медија у лето пред рат. Словенија објавила раздруживање, Туђман наоружава Хрватску паравојску, Изетбеговић прикупља донације од организација исламских фундаменталиста. Земља се распадала, а медијска јавност је плашила народ «мишјом болешћу».

До данас се врло мало изменила техника власти неспособне да одржи државу. Уместо мишје болести, домаће мишеве плаше свињском болешћу. Пре пар дана су писале новине ово: Почео је удар епидемије свињског грипа. Ово је слабији удар. Следећи удар грипа ће бити знатно озбиљнији, почеће одмах иза Нове године, а после њега ће доћи трећи, најгори и најопаснији, догодине у Јуну.

Док људе плаше свињским грипом нико не мисли на сепаратистички статут у Војводини, или на то што се покушава угушити Република Српска, или оног што се дешава око Косова и Метохије или Рашке.

Колико су тачне новинарске вести, знају само лекари и то специјалисти епидемиолози. Чак ни њима изгледа није све јасно. Међутим, кад начелник београдске Клинике за инфективне болести каже како је смртност од овог грипа мања него од осталих, човек мора ставити прст на чело. Човек не види зашто се око тога диже толика паника. Но, кад министар здравља изјави пред камерама како неће да нам каже прецизно о вакцинама како су набављене и ко гарантује за њихову исправност онда ствари постају јасније. Наиме, види се да је неким круговима у интересу да вакцинишу народ и да остваре екстрапрофит. Чини се да су сви они који дижу панику „повезана лица” која имају заједнички интерес.

Осим јасног интереса увозника Тајкуна и политичара Министра и медија Европског који им је на услузи, постоје и други интереси у игри. Медији су добили „коску” коју глођу до миле воље. Власт је добила тему којом може да важне проблеме гурне под тепих. Док људе плаше свињским грипом нико не мисли на сепаратистички статут у Војводини, или на то што се покушава угушити Република Српска, или оног што се дешава око Косова и Метохије или Рашке.

Но, данас се озбиљно размишља како због «епидемије», страшно опаке болести, треба забранити јавна окупљања, пошто би се тим путем лако прошириле опаке клице. Епидемија се може лепо искористити за спречевање окупљања и протеста, на пример против сепаратизма у Војводини који је сада видљив и онима који су гласали за Тадића. Епидемија би могла бити повод забране протеста Срба због тога што њихове сународнике у Босни укључују у нову творевину, под покровитељством «реосманизоване» државе, чији ће покровитељ бити Турска а са благословом Београда. Епидемија би могла да буде идеално оправдање да се спречи одржавање синдикалних протеста и протеста незадовољника овом пропалом политиком. Но тим начином би се спречио и протест уколико би «евромишеви» са власти на неки начин признали независност Косова и Метохије и увели Србију у предворје НАТО пакта.

На жалост све више постајемо народ мишева,  јер ови политички мишеви на нас преносе своје ситне егоистичке страхове или директно измишљају ствари да би нама управљали.

Сва је прилика да је српски политички миш добио грип и сео у медијски џип. Пренадувана опасност од овог у суштини модификованог обичног грипа, од кога је смртност отприлике као и од класичног, можда и нижа, представља класичан пример манипулације и застрашивања народа. Наполеон је пре двеста година саветовао своје, да ако губе на фронтовима и ако је држава у кризи, да се надува опасност од криминалног насиља или од неке заразне болести. Управо је обе ове  ствари експлоатисала наша власт у протеклих пар месеци. Дакле, прво су медијски форсирали страх од навијачког насиља који прети, малтене, рушење државе, а сада шире  велики страх од свињског грипа.

Домаћи евромишеви покушавају да нас уплаше грипом  у тој мери да не размишљамо више својом главом. Уплашеним човеком је лако манипулисати, а још лакше друштвом у страху,  што потврђује масовна психологија тоталитарних система. Но,  на жалост све више постајемо народ мишева, јер ови политички мишеви на нас преносе своје ситне егоистичке страхове или директно измишљају ствари да би нама управљали. Како се не може владати само на страху и несигурности, они нам и нуде вирутелну шаргарепу – бели шенген. Како од обећаног уласка у ЕУ нема ништа, они морају, уместо тога, некакав “комадић сира” да понуде све сиромашнијој и очајнијој Србији. Она циркуска и шибицарска данас у Србији звучи – миш дели шенген бели.

нов 10

О ПОЛИТИЧКИМ ПОСЛЕДИЦАМА УСВАЈАЊА ЗАКОНА О НАДЛЕЖНОСТИМА АУТОНОМНЕ ПОКРАЈИНЕ ВОЈВОДИНЕ

Страни притисак против демократске политичке воље у Србији

И данас, поново, као у доба «Баховог апсолутизма», «аутономијом» и «самосталношћу» Војводине, маскира се подвођење њених грађана у зависни положај од нових (старих) господара дунавске «Мителојропе». Данас се Војвођанима под формом аутономије и регионализације, суштински, нуди статус «кертиса».

Када је коначно постало јасно да у Србији никако не може да се произведе политичка воља за прихватање Предлога статута АПВ-е, Влада Србије је, ултиматумима САД-а и ЕУ-е силом политичких притисака[1], натерана да га, ипак, конвалидира. Међутим, и мимо страних захтева од Србије, новосадска покрајинска бирократија је почела, поред преузимања осталих функција власти, да фактички води и сопствену спољну политику[2]. Војвођански политичари су уживали пуну подршку републичких да увуку страни фактор у унутрашње ствари Србије[3]. Нико из републичке власти, током целе 2009. године, никад није ни покушао да стане на пут тој опасној појави.  Уствари, они су их потпуно подржавали у томе, а некад чак од јавности прикривали стварни међународно-правни карактер односа којег успоставља новосадска бирократија[4]. Чак и сами представници највиших републичких власти јавно су преговарали са страним политичарима о унутрашњим стварима Србије. На тај начин је развијен противуставни, незаконити и недемократски статус административне бирократије, која је почела да управља једним делом републике и против интереса сопствених грађана. Страни утицај је одавно утврдио циљеве свог мешања у унутрашње ствари Србије, по питању Војводине, а  домаћи аутономаши су те циљеве сасвим прихватили[5].

После годину дана, српска Влада је смогла снаге да предложи Скупштини Србије конвалидацију противуставног статуса Војводине .
Врло је вероватно да ће Влада ускоро изложити предлог којим би се, на сличан начин, и сва остала Србија разбила на паланачке форме децентрализације , пошто је и то део ултиматума Запада према Србији.

После годину дана, српска Влада је смогла снаге да предложи Скупштини Србије конвалидацију противуставног статуса Војводине[6]. Врло је вероватно да ће Влада ускоро изложити предлог којим би се, на сличан начин, и сва остала Србија разбила на паланачке форме децентрализације[7], пошто је и то део ултиматума Запада према Србији[8]. Што се тиче саме Војводине, њени грађани би требали да се припреме на једну нову реалност, знатно политички тежу и сиромашнију од оне која је наступила у Црној Гори након њеног напуштања СЦГ. Наиме, иако мотивисано ванредном медијском манипулацијом, црногорско напуштање државне заједнице СЦГ било је легално и у складу с уставном повељом. Осим тога, било је изведено по основу референдума, који је формално демократско средство одлучивања народа о својој судбини. Овакавог приступа у Војводини није било.

Уставност и поштовање демократског израза воље народа у Војводини, су били најгрубље прекршени када су органи новосадских аутономашких бирократа нагнали да мењају статус Покрајине. Странке, чији посланици сада морају да конвалидирају акт новосадске бирократије, током избора својим бирачима нису ни најавиле намеру било какве измене статусног положаја Покрајине. Не, оне су најавиле обнову и изградњу, раст стандарда, «стотине хиљада нових радних места»,  «укидање виза», путовање у европске земље, интеграцију Србије у ЕУ-у, повољну пензиону политику, «социјалну одговорност» и коначно учлањење у Европску Унију. Промена статуса Војводине, током политичке предизборне кампање 2008. године, није уопште била најављивана, а нарочито није најављено да ће се кршити демократска опредељења грађана Војводине, позитивно и природно право. Осим што је дубоко противправна, промена статуса Војводине је, дакле, недемократска и сасвим нелегитимна. Она је једино, веома мотивисана тиме да руски продор с циљем снабдевање јужне и западне Европе гасом, путем Јужног тока, буде онемогућен[9].

Корпоративна зависност под маском аутономије и евроинтеграција

Осим што је дубоко противправна, промена статуса Војводине је, дакле, недемократска и сасвим нелегитимна.
Она је једино, веома мотивисана тиме да руски продор с циљем снабдевање јужне и западне Европе гасом, путем Јужног тока, буде онемогућен.

Нови статус Војводине не значи нову независну државу по црногорском узору. Нико од аутономаша не верује ни да ће нови Статут Војводине донети Покрајини онај положај којег они прижељкују. Међутим, самоуправна и аутономна права Војвођана, под наступајућим статусом, очекују много веће опасности него што аутономаши могу то да замисле у овом тренутку. Улога Војводине и Војвођана у «средњоевропским интеграцијама» значи улажење у недефинисане парадржавне корпорације, чији статус и овлашћења нису одређени јасним позитивним правом, нити су под контролом било какве суверене власти.

«Интеграција» Војводине у ове заједнице, сасвим сигурно, драстично ће сузбити  овлашћења Војводине која Србија има вољу да јој пренесе. Наиме, бирократија новосадских аутономаша већ увелико развија политику увлачења Војводине у чудну заједницу са неколико оближњих мађарских, румунских, а можда и хрватских регија, путем разних појединачних уговора о сарадњи. Протагонисти ових решења подилазе мађарском национализму, «сладећи»- представљајући им своје пројекте као могућ развојни пут ка Великој Мађарској[10]. Међутим, решења формалног разграничења садржине и домашаја оваквих уговора потпуно су гипка, јер није могуће принципијелно разграничити шта су «међурегионални», а шта „међународни” уговори по својој садржини. Једна подунавска заједница (Алпе Адрија Панонија) је, пре више од две деценије, снажно релативизовала међународне односе у овом делу Европе, уговорно повезујући субјекте међународног права са аутономним јединицама, али и државама које до тада нису могле бити субјекти међународног права.

Међутим, Војводина се данас, у сред кризе, у крајње неповољном моменту увлачи у један сасвим нови систем средњоевропских корпорација, иако њена демократска јавност не зна ништа о правоној природи тог процеса, нити о његовим могућим последицама. Изненадни заокрет ситуације, у повољном смеру по аутономашке жеље, наступио је након Пајтићевог сусрета с представницима једне битне глобалистичке установе. Ради се о «Швајцарској конституанци», која је представник интереса ММФ-а и Светске банке[11].

Капитулација у форми конвалидације

Изненадни заокрет ситуације, у повољном смеру по аутономашке жеље, наступио је након Пајтићевог сусрета с представницима једне битне глобалистичке установе.
Ради се о «Швајцарској конституанци», која је представник интереса ММФ-а и Светске банке.

Капитулантска „београдска” републичка власт  у овом тренутку хоће да конвалидира изопачени Предлог статута Нацртом закона о преносу надлежности на АПВ-у, да би јавности приказала како се воља републичких власти, ипак, поштује. То је, ваљда, неко оценио добрим за политички «адвертајзинг» Владе Србије и Председника Републике. Не треба се овоме чудити, пошто је, иначе, тренд Запада да конвалидира изопачености, а свима је јасно да живимо у веку у коме незадрживо постаје најмоћнија она сила чија пословица каже: «Кад већ мораш да будеш силован, опусти се да ти буде пријатно».

Пошто се ера приватизације сасвим приближила крају, главни извор прихода војвођанског буџета је пресахнуо[12]. Отуд се основано може очекивати како ће новосадка аутономашка бирократија доћи у ситуацију да постане савршен вазал страних «регионализатора средњоевропског региона», трајно зависан од помоћи и донација[13]. То у перспективи значи потпуну финансијску зависност Војводине од страних корпоративних установа, пошто у њој, као у целој Србији, економску политику воде људи који своју способност  доказују, искључиво, кроз нова задуживања, окречене и поткрпљене сале за фискултуру, дозидане делове болница, домова културе, школа, забавишта и обданишта, по којем ископаном бунару или «шарампову» кроз који ће, како обећавају, ускоро тећи гас, струја, водовод или канализација.

«Регионализација», нови пут прописан Војвођанима, значи укључивање Војвођана у Корпоративну творевину где ће српска политичка воља бити мањинска, а којим ће владати нова бирократска тела, формално делегирана од стране учесница.
Њихови стварни господари ће бити лица подобна финансијским менторима новог корпоративног поретка «Мителојропе» за двадесет први век.
Тиме ће Војвођани (не само Срби, већ и сви остали) постати политички потпуно беспомоћни да деомкратски утичу на власт корпорација у које је Војводина удружена.

«Регионализација», нови пут прописан Војвођанима, значи укључивање Војвођана у Корпоративну творевину где ће српска политичка воља бити мањинска, а којим ће владати нова бирократска тела, формално делегирана од стране учесница. Њихови стварни господари ће бити лица подобна финансијским менторима новог корпоративног поретка «Мителојропе» за двадесет први век. Тиме ће Војвођани (не само Срби, већ и сви остали) постати политички потпуно беспомоћни да деомкратски утичу на власт корпорација у које је Војводина удружена. Баш по мери ЕУ-е, будуће супердржаве којом владају три бироа – Европска Комисија, Европска Централна банка и Европски суд правде. Ни једно од тих тела није демократски изабрано, па опет, она у крајњој инстанци одлучују о свему што је битно за Европљане.

А која ће то корпоративна тела одлучивати о судбини Војвођана? Можемо само да замислимо, пошто је као нова етапа у развоју интеграција утапање Војводине у «ДКМТ регион[14]» (види прилог). У свему овоме учествује «Пакт за стабилност југоисточне Европе»[15], «Комитет региона», бројни фондови (у којима нема демократски изабраних представника Војвођана). Читав процес развијања новог статуса Војводине[16] ужива подршку Института европских регија[17] из Салцбурга, којим командује Франц Шаубергер, у сарадњи са «Дунавском конференцијом»[18].

Уз све то, новосадска бирократија има крајње срамотан однос према војвођанским традицијама, који одише елементарним непознавањем војвођанске историје.

А која ће то корпоративна тела одлучивати о судбини Војвођана? Можемо само да замислимо, пошто је као нова етапа у развоју интеграција утапање Војводине у «ДКМТ регион» (види прилог). У свему овоме учествује «Пакт за стабилност југоисточне Европе», «Комитет региона», бројни фондови (у којима нема демократски изабраних представника Војвођана).

Новосадски аутономаши имају идеју да буде званично усвојен «дан аутономности»[19] Војводине. Међутим, ни у једној од њихових опсервација, не разматра се дан када је Српски црквено-народни сабор основао Српску Војводину. Аутономашка ЛСВ даје пуну подршку покушају једног хрватског удружења да постави спомен плочу на месту наводног «концентрационог логора» у Зрењанину[20]. У истом граду, пропадају бројни споменици војвођанске историје, међу којима и зграда нацистичког логора, у коме су погубљене, и из кога у смрт одведене хиљаде војвођанских родољуба и антифашиста.

Када су вандали унаказили споменик жртвама фашистичког терора у Жабљу[21], дело знаменитог српског уметника из Војводине, Јована Солдатовића, званичници новосадских аутономашких власти су срамотно ћутали. Ћутало је сво аутономашко руководство Војводине. Оно је одржало бројне сусрете с мађарским политичарима, али ни једном предмет њихових разговора није био Шандор Кепиро, одговоран за злочин над новосадским Јеврејима и Србима током 1941. године, који деценијама слободно шета Будимпештом[22]. Аутономашки политичари се труде да успоставе одличне односе са удружењем дунавских Шваба у Улму[23] и освеже памћење на односе Војвођана и Немаца. За то време, у самој Војводини пропадају споменици оних који су ту Војводину дигли из пепела фашистичке окупације, народних хероја и жртава фашизма[24].

Подметање атономаштва покојном Зорану Ђинђићу

Зоран Ђинђић о Војвођанским надлежностима:
«Мора се ићи корак по корак и што ефикасније покрајински органи буду спроводили те нове надлежности, то ће бити више оправдања за њихово ширење.
Ако крајњи корисници, пак, не буду задовољни, мораћемо размислити да се Република Србија поново укључи у неке од области.
Постоје механизми за надзор и ако се покаже да институције Војводине нису у стању да у овом тренутку спроводе те надлежности, надлежна републичка министарства ће реаговати како би се спречили штетни ефекти по грађане Покрајине».

Аутономашки политичари фалсификују дело Зорана Ђинђића, које је Војвођанима вратило аутономију. «Омнибус закон», којим су Војводини уступљена бројна овлашћења, прихватили су сви, међу њима и ЛСВ којим је руководио исти лидер као и сад. Овим актом је Војводини враћена пуна аутономија, у складу с визијом Зорана Ђинђића у којој је «Војводина мотор који ће Србију повући у Европу». Међутим, недавно је председник Скупштине Војводине, Шандор Егереши изопачио ту визију наводом да је «Омнибус закона» био само «почетак процеса» враћања аутономије Војводини. Ова груба неистина о визији српског демократског лидера вређа интелигенцију Војвођана. Тамаш Корхец, писац данашњег Предлога статута Војводине, био је током рада на Омнибусу закона у сукобу са Зораном Ђинђићем, ураво око питања превеликих надлежности које превазилазе појам аутономије Војводине. Тада је Зоран Ђинђић за аутономашке предлоге дословно рекао: «Сада презентују неки нови документ у којем практично предлажу да та Покрајина и ужа Србија имају мање међусобних веза него земље Европске заједнице»[25]. Корхец је узвратио рекавши да «не види смисао у премијеровој најави да републичка Влада ради паралелан предлог закона за враћање надлежности АПВ-и, ценећи да је суштина овог демократског процеса да то буде војвођански предлог»[26]. Tом приликом је Миле Исаков Ђинђићу поручио да ће «поломити зубе на Војводини[27]».

Зоран Ђинђић о финансијама Војводине:
«Војвођани би требали добро да размисле, у вези њихове аутономије, зашто би им било боље да плаћају два пореза уместо једног.»

Ђинђић сигурно није желео Србију зависну од страних донација. Сам је, у погледу аутономије, препоручивао Војвођанима да «добро размисле, требају ли њима два пореза уместо једног». Желео је да Војводина, као и сва Србија, буде способна да саму себе издржава, а не да се нада милости «предприступних» и других страних фондова. Када је говорио да Србија треба да буде лидер у региону, мислио је на лидер у развоју економије и владавине права, а не лидер у поделама и изопаченостима: «Мора се ићи корак по корак и што ефикасније покрајински органи буду спроводили те нове надлежности, то ће бити више оправдања за њихово ширење – казао је Ђинђић. – Ако крајњи корисници, пак, не буду задовољни, мораћемо размислити да се Република Србија поново укључи у неке од области. Постоје механизми за надзор и ако се покаже да институције Војводине нису у стању да у овом тренутку спроводе те надлежности, надлежна републичка министарства ће реаговати како би се спречили штетни ефекти по грађане Покрајине»[28].

Ђинђићева демократска пракса никад није водила Војводину да у односу на Србију постане corpus separatum и да као таква улази у корпорације којим не владају демократски изабрани представници, већ милост европских плутократа. Ова питања која покушава да размрси Цветковићева Влада, пред Ђинђићеву Владу се никад нису ни постављала, јер су крајње штетна и дубоко ненормална. Ђинђићева власт је знала да одступи од принципа легалности, међутим, увек се радило о изузетним случајевима, а и тада се водило рачуна о општој користи и нарочито о легитимитету у име ког се одступило од легалних правила. У његовом политичком говору никад није владала противречност каква влада у говору војвођанских аутономаша, нити је одступио од начела правне државе, а нарочито од легитимитета.

Зоран Ђинђић о Војвођанским новцима:
«Ко пушта вирус приче о томе да Војводину експлоатише Србија не жели добро овој земљи»

Ђинђићева визија о статусном положају Војводине у Србији, кретала се у оквирима онога што је Војводини дала, а то је сет Омнибус закона за Војводину из 1992. године. Безочно је везивати његово име за актуелни нелегитимни процес изопачивања правне државе и гурања Војвођана у загрљај недемократских корпоративних бирократа. Нажалост, његова Странка у Србији ћути, а њен већи део у Војводини води аутономашку политику, из све снаге се трудећи да укине Ђинђићев сет закона о Војводини и оживи демагошке флоскуле чију испразност је и сам препознавао. «Ко пушта вирус приче о томе да Војводину експлоатише Србија не жели добро овој земљи»[29]. А управо тај вирус је изазвао епидемију аутономаштва у Демократској странци у Војводини.

Војводина коју Војвођани нису хтели

«Жабе», које митски Запад нуди Влади Србије, у међувремену су постале толико велике и нагојене, да ни међу евроутопистима на власти нема више таквог који је кадар да прогута макар једну.

То, напросто, више није физички могуће. Влада Србије, и поред најбоље воље, не може да прогута бирократску аутономашку «жабу», и мучи се на том послу већ годину дана.

Али, ми Војвођани, баш из историје Војводине, знамо да се власти која се нагута жаба увек на крају «догоди народ».

Војводина је, од свог настанка, давне 1848. године, била створена демократском вољом народа који је живео у њој, и који се успротивио једној шовинистичкој револуцији мађарског ситног племства и романтичара. Чим је нестало смртне опасности по кућу Хабсбург, службеници «Дунавске монархије» су се трудили да демократску вољу у Војводини развласте. Најпре су укинули војвођанску финансијску самосталност[30], развластили њене самосталне установе, па је  и географски прекомпоновали 1849. године, припојивши јој суседне територије са мноштвом несрпског становништва, тако да у њој Срби остану мањина. То више није била Српска Војводина, већ «Српско војводство и тамишки банат». Затим  је власт, у овој вештачкој творевини, успоставила бирократска (полицијска) тела, која су њоме управљала мимо икакве демократске контроле. Ово стање је трајало  током читавог тзв. Баховог апсолутизма, а знатно пре Аустроугрске нагодбе је сасвим припојена Краљевини Угарској, као знак цесареве добре воље према мађарским политичарима, 7. 12. 1860. године.

И данас, поново, као у доба «Баховог апсолутизма», «аутономијом» и «самосталношћу» Војводине, маскира се подвођење њених грађана у зависни положај од нових (старих) господара дунавске «Мителојропе». Данас се Војвођанима под формом аутономије и регионализације, суштински, нуди статус «кертиса[31]».

«Жабе», које митски Запад нуди Влади Србије, у међувремену су постале толико велике и нагојене, да ни међу евроутопистима на власти нема више таквог који је кадар да прогута макар једну. То, напросто, више није физички могуће. Влада Србије, и поред најбоље воље, не може да прогута бирократску аутономашку «жабу», и мучи се на том послу већ годину дана. Али, ми Војвођани, баш из историје Војводине, знамо да се власти која се нагута жаба увек на крају «догоди народ».

Прилог:

Карта регије Донау-Криш-Муреш-Тиса – овде


Упутнице:


[1] Б. Д. С:  Вашингтон чека да се Тадић определи, Дневник, 7. 7. 2009, www.dnevnik.co.yu

http://www.dnevnik.co.yu/node/3864

Референдум о војвођанском статуту, Дојче Веле, 11. 9. 2009;

http://www.dw-world.de/dw/article/0,,4678089,00.html

Бирајте – статут Војводине или референдум, Дојче Веле, 14. 9. 2009.

http://www.dw-world.de/dw/article/0,,4682846,00.html

Николић, Слађан: Јуриш на Војводину, 24. 4. 2009;

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/juris-na-vojvodinu.html

Драговић Савић, Бранка: Створени услови за формирње Развојне банке Војводине, Дневник, 19. 9. 2009;

http://www.dnevnik.co.yu/node/8146

Председник Пајтић састао се са Адолфом Урсом у Вршцу, 25. 9. 2009,

http://www.vojvodina.gov.rs/index.php?option=com_ab_archives&year=2009&month=09

[2] Алемпијевић, С, Егереши понудио заједничку канцеларију Шумадије и Војводине у Бриселу, Данас, 12. 2. 2009, http://www.danas.rs/vesti/politika/egeresi_ponudio_zajednicku_kancelariju_sumadije_i_vojvodine_u_briselu.56.html?news_id=152864

Отворена канцеларија регије Фирули Венеција Ђулија, бизнис, 11. 5. 2009; http://www.biznisnovine.com/cms/item/stories/sr.html?view=story&id=34566

Председник Пајтић примиће амбасадора Велике Британије Стивен Џој водсворта, Регионал, 3. 7. 2009;

http://www.regional.rs/p/info-region/0/970

Ромић, З: Сви идемо истим путем – ка ЕУ, Дневник, 19. 7. 2009;

http://www.dnevnik.co.yu/node/4594

КЕП представио програме прекограничне сарадње, РТВ, 28. 8. 2009;

http://www.rtv.rs/sr/vesti/vojvodina/vojvodina/2009_08_28/vest_148338.jsp

Председник Пајтић примиће амбасадора републике Мађарске у РС Имреа Варгу, Регионал, 15. 9. 2009;

http://www.regional.rs/p/info-region/0/1114

Т. Д:, Војводина добија владу, министарства и право на представништва у иностранству,  Политика, 13. 9. 2008,. http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Vojvodina-dobija-vladu-ministarstva-i-pravo-na-predstavnishtva-u-inostranstvu.sr.html

Борис Барјактаревић примио Вилмоша Сабоа, државног секретара Републике Мађарске, 25. 9. 2009.

http://www.vojvodina.gov.rs/index.php?option=com_ab_archives&year=2009&month=09

Егереши примио државног секретара Владе Републике Мађарске Вилмоша Сабоа, 25. 9. 2009.

http://www.vojvodina.gov.rs/index.php?option=com_ab_archives&year=2009&month=09

Симић, Ј: У Европу мимо Београда, Вечерње новости, 27. 9. 2009.

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=1&status=jedna&vest=157965&title_add=U%20Evropu%20mimo%20Beograda&kword_add=nenad%20canak%2C%20statut%20vojvodine

Отворен Програм прекограничне сарадње са Мађарском укупне вредности 16,6 милиона евра, 30. 9. 2009.

http://www.vojvodina.gov.rs/index.php?option=com_ab_archives&year=2009&month=09

Мирослав Лајчак посетио Нови Сад и Бачки Петровац, 4. 10. 2009.

http://www.vojvodina.gov.rs/index.php?option=com_ab_archives&year=2009&month=10

Војводина – регија европских могућности и перспектива Србије према европским интеграцијама, 7. 10. 2009.

[3] Пастор: Статут Војводине интернационализовати, Блиц, 11. 2. 2009; http://www.blic.rs/politika.php?id=78458

Ковачевић – аутономија војводине већ предмет пажње ЕУ, Борба – 17. 2. 2009; http://www.borba.rs/content/view/2583/105/

[4] Г. Новаковић, А. Поповић: Закон о надлежностима на следећој седници скупштине Србије, Политика, 8. 10. 2009.

http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Zakon-o-nadleznostima-na-sledecoj-sednici-Skupshtine-Srbije.lt.html

[5] Бета: Војвођански клуб за испуњавање закључака Лондонске мировне конференције, РТВ, 23. 8. 2009.

http://www.rtv.rs/sr/vesti/vojvodina/vojvodina/2009_08_23/vest_147354.jsp

Вечно укинута уставна права Војводине, е-Новине, 23. 8. 2009;

http://www.e-novine.com/drustvo/29224-Veno-ukinuta-ustavna-prava-Vojvodine.html

Извештај ЕК – интернационализација Војвођанског питања, РТВ, 29. 9. 2009;

http://www.rtv.rs/sr/vesti/politika/stampa/2009_09_29/vest_153936.jsp

[6] Новаковић, Г: владин нацрт закона о надлежностима Војводине, Политика, 3. 11. 2009.

http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Vladin-Nacrt-zakona-o-nadleznostima-Vojvodine.sr.html

Танјуг: Пајтић – прихваћено 90 посто наших захтаева о преносу надлежности, 3. 11. 2009.

http://www.rtv.rs/sr/vesti/vojvodina/vojvodina/2009_11_03/vest_160350.jsp

[7] Ковачев, Душан: Паланачка регионализација: Фонд Слободан Јовановић, 8 – 9. 7. 2009.

http://www.slobodanjovanovic.org/2009/07/07/palanacka-regionalizacija-i/

http://www.slobodanjovanovic.org/2009/07/08/palanacka-regionalizacija-ii/

[8] Раковић, Миросла: Региони – Европски кошмар, Интервју с Милорадом Екмечићем, Вечерње Новости, 24. 10. 2009.

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=1&status=jedna&vest=160747&title_add=Regioni%20-%20evropski%20ko%C5%A1mar&kword_add=milorad%20ekmecic%2C%20regionalizacija

[9] Стојадиновић, Дејан; Мутан плави поток, Економист магазин, 8. 1. 2007; доступно на:  http://www.b92.net/biz/fokus/analiza.php?yyyy=2007&mm=01&nav_id=226672

Јасна, Петровић; Руси победили Набуко, Политика, 27. 2. 2008, http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Rusi-pobedili-Nabuko.sr.html

Искендеров, Пјотр; Руски гас и круна Св. Стефана, Политика, 19. 9. 2008.

Ковачев, Душан: Минирање јужног тока стварањем нових аутономија у Србији; 21. 9. 2008; http://www.nemasale.rs/analize/miniranje-juznog-toka-stvaranjem-novih-autonomija-u-crbiji.html .

Нема бране за јужни ток; Политика, 23. 9. 2008, http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Nema-brane-za-Juzni-tok.sr.html .

Милошевић, Милан: Јужни поток нешто носи, Време бр. 925, 25. 9. 2008, http://www.vreme.com/cms/view.php?id=710556

Све, Харак, Владимир; Продаја НИС-а је скандал, 3. 10, 2008, Дневник, http://www.dnevnik.co.yu/modules.php?name=News&file=article&sid=45282

Ковачев, Душан: Велика светска гасна игра у Војводини, НСПМ, 24. 10. 2008; www.nspm.rs ,

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/velika-svetska-gasna-igra-i-vojvodina.html?alphabet=l

Ковачев, Душан; Минирање Јужног тока аутономијама у Поморављу, Нова српска политичка мисао, 21. 2. 2009: http://www.nspm.rs/politicki-zivot/miniranje-qjuznog-tokaq-stvaranjem-novih-autonomija-u-srbiji.html

Вуковић, Небојша: Геополитички боршч или има ли краја цепању Србије, Видовдан, 6. 3. 2009;

http://www.vidovdan.org/arhiva/article1799.html

[10] Вујић, Властимир: Обнављање Велике Угарске, Печат, бр. 83, 1. 20. 2009,

http://www.pecatmagazin.com/2009/10/01/obnavljanje-velike-ugarske/

Вујић, Властимир, Мађарска до Београда, Печат, бр. 86. 22. 10. 2009, http://www.pecatmagazin.com/2009/10/22/1-34/

[11] Председник Пајтић примио делегацију Конституенце Швајцарске, 2. 10. 2009,

http://www.vojvodina.gov.rs/index.php?option=com_ab_archives&year=2009&month=10

[12] Саопштење са 83. седнице Извршног већа АП Војводине, 7. 10. 2009.

http://www.vojvodina.gov.rs/index.php?option=com_ab_archives&year=2009&month=10

[13] Војводина конкурише са 90 пројеката код ЕУ, РТВ, 15. 9. 2009;

http://www.rtv.rs/sr/vesti/vojvodina/vojvodina/2009_09_15/vest_151534.jsp

[14] Danube – Kris – Mures – Tisa Euroregion: http://www.dkmt.net/en/index.php?bov=139091197924984 . Карта ове еврорегије: http://www.dkmt.net/sr/index.php . Председавајући је тренутно Бојан Пајтић, председник ПИВ Војводине и председник управних одбора два најбогатија војвођанска Фонда.

[15] Пакт за стабилност Југоисточне Европе: http://www.stabilitypact.org/ . На челу ове организације тренутно је аустријски Вицеканцелар Ерхарт Бусек, у својству специјалног координатора.

[16] Институт европских регона подржао статут Војводине, РТВ, 14, 9. 2009;

http://www.rtv.rs/sr/vesti/svet/evropa/2009_09_14/vest_151264.jsp

[17] Институт европских регија. http://www.institut-ire.eu/en/en.htm

[18] Дунавски биро, Нови Сад: http://www.dunavskibiro.org.rs/glulicaCetvrKonf.html . Мрежа биорао ове организације може се видети на: http://www.dunavskibiro.org.rs/dmreza.html

[19] Саопштење Војвођанског клуба: Војвођански клуб – установити дан државности Војводине, 24. 2. 2009; http://www.autonomija.info/vojvodanski-klub-ustanoviti-dan-autonomnosti-vojvodine.html

[20] Бета. Чанак подржао подизање споменика у Стајићеву, РТВ, 7. 10. 2009;

http://www.rtv.rs/sr/vesti/politika/politika/2009_10_07/vest_155518.jsp

[21] Украли споменик од шест тона, Блиц, 7. 10. 2009;

http://www.blic.rs/vojvodina.php?id=11433

[22] http://naziwarcrimes.wordpress.com/2008/01/05/sandor-kepiro/

http://www.realcourage.org/2009/09/hungary-questions-accused-nazi-collaborator-sandor-kepiro/

Soares, Claire: The Independent, 1. 4. 2009,

http://www.independent.ie/world-news/europe/wanted-the-last-nazis-1363750.html

[23] Егереши у Улму на отварању изложбе «Завичај на Дунаву-суживот Немаца и Срба у Војводини», 12. 9. 2009.

http://www.vojvodina.gov.rs/index.php?option=com_ab_archives&year=2009&month=09

Потпредседник Злох примио делегацију подунавских Шваба, 25. 9. 2009.

http://www.vojvodina.gov.rs/index.php?option=com_ab_archives&year=2009&month=09

[24] Tермопилски кланац у банатској равници, 27. 10. 2009: http://www.vidovdan.org/arhiva/article2242.html

[25] Демократски или октроисани рецепт за аутономију, Дневни, 19. 10. 2001, http://www.vojvodina.com/drustvo/arhiva1/101901.html

[26] Ibitem.

[27] Ib.

[28] Омнибус у Војводини, Србија у Европи, Дневник, 23. 1. 2002. http://www.vojvodina.com/politika/arhiva2/020123.html

[29] Јакоби, Тања: Како су пропали пречани, НИН, 2640, 2. 8. 2001, http://www.nin.co.rs/2001-08/02/19129.html

[30] Ковачев, Душан: Асигнати српске Војводине, Видовдан, 20. 2. 2009:

http://www.vidovdan.org/article1775.html

[31] Варваризам из Војводине , означава човека чији је правни статус зависан од његовог господара.

нов 10

Разговор водио С. Марјановић:

Председник ДСС-а Војислав Коштуница каже за Пресс да је Војводина са оваквим статутом и законом о надлежностима кренула у отцепљење од Србије, по истом моделу како је то урадила Црна Гора. Он истиче да је сада „судбина Србије” у рукама народних посланика, који ова два документа треба да усвоје у Скупштини.

Војислав Коштуница
Војислав Коштуница

Коштуница: Статут Војводине и закон о надлежностима су сепаратистички и урађени су по моделу црногорског сепаратизма. То значи отварање међународних представништва како би се обезбеђивала спољна подршка за сепаратизам, затим истицање државних симбола као што су успостављање владе Војводине и прављење посебног националног идентитета преко латиничног писма и сопствене националне академије. Шта то недостаје амбасади Србије у Бриселу да не може да заступа и интересе покрајине, него мора Војводина да има своја међународна представништва. Посебно је питање зашто је власт пренела више од сто својих надлежности на покрајину, правећи тако државу у држави. То је као када би Пресс позвао своје читаоце да се убудуће о политичким темама информишу из неких других новина. Пресс би по закону могао ову своју „надлежност” да пренесе на неке друге новине, али је то противно здравом разуму.

Ви тврдите да су статут и закон неуставни, али бивши судија Уставног суда Слободан Вучетић тврди супротно. Који су конкретно чланови Устава прекршени?

Коштуница: Противуставно је одређење Војводине као регије у првом члану статута. А то је урађено да би се унеле и друге противуставне одредбе, рецимо да Војводина отвара представништва у иностранству и склапа међурегионалне споразуме без сагласности Владе. Уставна одредба о референдуму је кривотворена у статуту тако што је избрисан први став. То је посебно опасно и противуставно, јер омогућава тумачење да Војводина има свој засебан територијални интегритет у односу на Србију. У статуту се налазе и противуставне одредбе попут представништва у Бриселу, латиничног писма, привременог уређивања надлежности, одређивања територије Војводине (географске области Срем, Банат и Бачка), начина организовања извршне власти по коме Извршно веће постаје влада са министарствима, ВАНУ, мешовите комисије за уређивање међусобних односа републичких и покрајинских органа. Противуставна и правно бесмислена је одредба закона да ће се у поступку доношења свих других закона водити рачуна о достигнутом нивоу права грађана на покрајинску аутономију. Ово је урађено да би се сепаратистима противуставно загарантовало да оне надлежности које данашња влада преноси на Војводину неће моћи да се променом закона врате Србији. Ово су само неке од противуставних одредби.

Статут Војводине и закон о надлежностима су сепаратистички и урађени су по моделу црногорског сепаратизма.

Шта то недостаје амбасади Србије у Бриселу да не може да заступа и интересе покрајине, него мора Војводина да има своја међународна представништва.

Ви сте највише инсистирали на доношењу новог устава, који Војводини даје аутономију. Колика је Ваша кривица за овакав статут?

Коштуница: Устав је добар и статут који би био сагласан према Уставу без сумње би био и у интересу Војводине и целе Србије. Подсетићу вас да је ДСС предложио и статут и закон који су потпуно сагласни Уставу.

Како оцењујете начин на који је власт донела законско решење о Војводини?

Коштуница: Начин произилази из самог сепаратистичког садржаја статута. Годину дана је ДС разним пропагандним смицалицама и преварама спремао терен за усвајање статута. И онда када је статут поново дошао на дневни ред угасили су камере у Скупштини Војводине и у мраку обавили овај посао.

Где видите Војводину у наредних годину дана и шта ће се дешавати кад на власти у Србији и Војводини не буду исте странке?

За стварање сепаратизма и овог статута сву одговорност сноси искључиво ДС.
Када су пре годину дана направили статут, рекли су да није сепаратистички.
Данас кажу да је статут очишћен од сепаратистичких елемената.
Пошто је статут у сржи сепаратистички, он се не може исправити, и то је дело ДС-а.

Коштуница: Кључно питање је шта ће урадити народни посланици у Скупштини Србије, јер је у њиховим рукама судбина Србије. Ако би којим случајем победила свест о очувању Србије, онда би овај сепаратизам био спречен и у корену сасечен. Уколико статут ступи на снагу, то значи да ћемо имати нови велики државни проблем. У праву сте када слутите да тај проблем може још више да се прошири када различите странке буду на власти.

ДС ОДГОВОРАН ЗА СТАТУТ

Да ли је СПС својим амандманима „спасао” очување Војводине у Србији и зашто је ДС пристао на услове ЛСВ кад је у питању статут?

Коштуница: За стварање сепаратизма и овог статута сву одговорност сноси искључиво ДС. Када су пре годину дана направили статут, рекли су да није сепаратистички. Данас кажу да је статут очишћен од сепаратистичких елемената. Пошто је статут у сржи сепаратистички, он се не може исправити, и то је дело ДС-а.

Војислав Коштуница је члан Управног одбора Фонда Слободан Јовановић.

Прес, 10. 11. 2009.

« Previous Entries Next Entries »

Др Борис Милосављевић: Слободан Јовановић о историјској личности Драгољуба Михаиловића

ВИДЕО ЗАПИСИ ФОНДА »
Вукашин Милеуснић: Украдена стварност http://t.co/UTs5SmQ3 #politikasr #izbori

КЉУЧНЕ РЕЧИ