Александар Никитовић
Нико не очекује више да је Демократска странка спремна да води државотворну политику и да се одупирући страним притисцима бори за начело српске државности. Сагласно политици ове странке било је сасвим природно и очекивано што је 2004. године Борис Тадић позвао Србе на Косову и Метохији да изађу на изборе. Исто тако, 2006. године била је очекивана и њихова незаинтересованост за судбину референдума у Црној Гори. Следило је, крајем 2007. године, хитно расписивање председничких избора који су били завршени само два дана пре проглашења независности Косова. Затим је дошло до потписивања међудржавног споразума ССП са земљама које су, малтене тог дана, признале независност Косова. У духу те исте политике настала је и садашња Влада противно гласу народа, а уз помоћ тајкуна и страних амбасадора. Ништа мање очекивано од Демократске странке било је и тражење саветодавног мишљења од Међународног суда правде поводом једностраног и противзаконитог проглашења независности Косова, уместо подизања тужбе макар против једне државе која је ту независност признала противно важећем међународном праву. Признат је Еулекс који ствара независну државу Косово и потписан споразум о граници са Косовом. Све отвореније се подржава спољашњи притисак на Републику Српску како би се створила унитарна Босна.
Све ово је, дакле, очекивано и природно произлази из политике Демократске странке која се најбоље оличава у пароли да ЕУ нема алтернативу, што значи да сваки пут када се сукобљавају интереси Србије и ЕУ-е ствари се на крају морају подредити интересима ЕУ-е.
Ако нико од Демократске странке није очекивао ни самосвест ни пожртвованост у одбрани националних и државних интереса, ипак постоји граница коју нико па ни Демократска странка не би смела да пређе. А та граница је самоиницијативно разбијање државе, што је случај са Предлогом статута Војводине. Aко нико од њих није очекивао да бране Србију, најмањи минимум био је да је макар не нападну изнутра.
Шта су Срби по новом Статуту у Војводини? Срби су национална заједница као и Мађари, Словаци, Хрвати, Црногорци, Румуни, Роми, Буњевци, Русини, Македонци и друге националне заједнице.
Тако је Србија по Уставу држава српског народа, а Војводина је по Статуту Покрајина равноправних националних заједница. У Војводини више не постоји српски народ већ су Срби једна од „националних заједница”.
Зло семе сепаратистичког Статута посејано је у Војводини. Без намере да се умањује значај других странака владајуће коалиције и њихових лидера, одговорност за сепаратистички Статут носи Борис Тадић. Човек чија је прва уставна дужност да „изражава државно јединство Републике Србије”, најодговорнији је за усвајање Статута којим се ствара државно нејединство Србије.
Шта су Срби по новом Статуту у Војводини? Срби су национална заједница као и Мађари, Словаци, Хрвати, Црногорци, Румуни, Роми, Буњевци, Русини, Македонци и друге националне заједнице. Тако је Србија по Уставу држава српског народа, а Војводина је по Статуту Покрајина равноправних националних заједница. У Војводини више не постоји српски народ већ су Срби једна од „националних заједница”. Да ли било ко, ко је способан да здраворазумски расуђује, може и помислити да би рецимо у Мађарској могла бити донета слична одлука, по којој би Мађари, Срби и Румуни постали националне заједнице.
Пренос државних надлежности са Владе Србије на Владу Војводине представља смишљено и свесно прављење државе у држави.
…
Здрав разум мора направити разлику између „поверавања појединих питања из своје надлежности” и поверавања више од 150 државних надлежности.
Претварање Срба у Војводини у једну од „националних заједница” није само противуставни чин, већ је то велико зло које Срби могу да учине Србима. Једноставно, садашња власт је одлучила да део свог народа из уставног статуса државотворног народа претвори у националну заједницу. Никоме пре власти Бориса Тадића није пало на памет да део свог народа самоиницијативно претвори у националну заједницу.
Сагласно новој улози националне заједнице коју Срби имају у Војводини, Демократска странка као творац Статута побринула се и да Срби добију посебан, нов и „модеран” идентитет у Војводини. Застарелу ћирилицу оставили су остатку Србије. Исто тако су и наводно застарелу и национализмом отровану Српску академију наука и уметности оставили остатку Србије. Нова српска национална заједница у Војводини треба да се окрене модерној и новоустановљеној Војвођанској академији наука и уметности и прогресивном латиничком писму. И осим тога, ваљда да би се истакла наводна разлика и назадност осталих делова Србије, у Статуту је утврђено да је „Војводина регија у којој се традиционално негују вишекултуралност, вишеконфесионалност и други европски принципи и вредности”.
Када је Статут већ утврдио да Срби више нису народ, да не ваља писмо, да не ваљају најстарије националне институције, и да заправо најмање ваља Устав Србије, онда је отворена бреша да дух сепаратизма почисти све пред собом. Јер када сама држава Србија не ваља, како онда могу ваљати три амбасаде Србије у Бриселу, а реч је о нашој амбасади у Белгији, амбасади при ЕУ и амбасади при НАТО. Све три амбасаде заједно нису способне да заступају и интересе АП Војводине, већ се мора отворити засебно представништво Војводине. Да ли треба да погађамо коме ће бити подређено војвођанско представништво, министру спољних послова Србије или председнику Владе Војводине.
Наша стварност постаће и то да и најсиромашнији делови Србије плаћају самостални одрживи развој Војводине.
Уз све то, творац Статут је и противуставно, али у широком и галантном стилу преотео сву имовину Републике Србије у Војводини.
Пошто је Статут већ догурао до свих ових државних атрибута некоме је онда пало на памет да се не цепидлачи и да се одједном од Владе Србије преузме више од 150 државних надлежности. Овај пренос државних надлежности са Владе Србије на Владу Војводине представља смишљено и свесно прављење државе у држави. Увредљиво је за здрав разум позивање на то да се државне надлежности преносе на основу уставне одредбе из члана 178., по којој Република Србија може Аутономним Покрајинама поверити „поједина питања из своје надлежности”. Здрав разум мора направити разлику између „поверавања појединих питања из своје надлежности” и поверавања више од 150 државних надлежности.
Посебан је шамар грађанима Србије то што ово прављење државе у држави, кроз пренос више од 150 државних надлежности на Владу Војводине, плаћају сами грађани из буџета Републике Србије. А када грађани Србије све ово плате онда могу и да прочитају у Статуту да је као целина „АП Војводина одговорна за сопствени одрживи економски, научни, образовни, културни и туристички развој, те уравнотежени развој својих географских области”. Дакле, грађани Србије плаћају преузимање одговорности Владе Војводине за одрживи развој Војводине. Наша стварност постаће и то да и најсиромашнији делови Србије плаћају самостални одрживи развој Војводине. Уз све то, творац Статута је и противуставно, али у широком и галантном стилу, преотео сву имовину Републике Србије у Војводини.
По новом Статуту ће „Влада Војводине утврђивати и водити политику” и без знања и одобрења државе Србије „закључивати међурегионалне споразуме”.
А шта би била нова држава, њен нови идентитет, нове институције, представништва у иностранству и деградирање српског народа на статус националне мањине, ако та држава не би имала Владу и председника Владе! Толики труд да се направи држава, а после свега да се извршна власт зове тако недржавотворно као што је Извршно веће! Државама управљају Владе, па зато и Војводина мора имати Владу. А где је нова Влада и где је нова национална академија, ту мора бити и нови главни град, јер где би председник Владе Војводине владао ако не у главном граду Војводине. Ту ће по новом Статуту „Влада Војводине утврђивати и водити политику” и без знања и одобрења државе Србије „закључивати међурегионалне споразуме”.
Неће проћи много времена а председник проевропске Владе Војводине узеће себи слободу да опомиње Србију како заостаје у реформама и европском путу. И те „добронамерне” опомене биће примећене, похваљене и подржане од званичника ЕУ-е. А онда ће Брисел охрабрити председнике Влада Србије и Војводине да започну отворен и пријатељски дијалог како би се хармонизовали односи Србије и Војводине. Дотле ће већ први екстремисти у Војводини почети све гласније да траже расписивање референдума о независности.
Зато је у Статуту фалсификована уставна одредба која јасно одређује да се сва питања око организовања референдума у АП Војводини морају одредити републичким законом. Статут смишљено кривотвори уставно одређење о референдуму, како би створили могућност да се питања у вези референдума утврде у Скупштини Војводине, а не у Скупштини Србије. А колико је значајно ко уређује сва питања која се односе на референдум најбоље се видело у Црној Гори.
Пошто су били ухваћени на делу, Демократска странка и Борис Тадић су се повукли и годину дана чекали погодан тренутак да заврше посао.
Не треба гледати предалеко у будућност и видети како ће сепаратисти, позивајући се на Статут, стално изнова уцењивати Србију и захтевати нове уступке, уз пратећу пропаганду како је Србија заостала а Војводина потпуно посвећена евроатлантским интеграцијама. Логика сепаратизма је потпуно предвидљива. Оног тренутка када су Статутом добили елементе државности неће се више задовољити и зауставити све док не добију све. А када затраже да добију све, то ће значити да су већ обезбедили подршку споља да се Србија и формално скрати за своју северну Покрајину.
Вреди и важно је и то, што је иначе остало забележено, како је интелектуална јавност реаговала на Статут. Ко је реаговао, како је реаговао и ко није реаговао, представља важно сведочанство о садашњем стању духа српског народа. У сваком случају можда је постојала макар и мала могућност да властодржац, ипак, устукне од овог сепаратистичког Статута да је свако у пуној мери испунио своју дужност.
И поред тога, сасвим гласно су се чула упозорења, која су се упорно понављала од када се пре годину дана Статут појавио, да је реч о сепаратизму. Пошто су били ухваћени на делу, Демократска странка и Борис Тадић су се повукли и годину дана чекали погодан тренутак да заврше посао. По опробаном рецепту о шест спасоносних тачака који је примењен када је прихваћен Еулекс, и за Статут је пронађено шест спасоносних амандмана. Али као што је Еулекс, тако је и Статут, све са ове две шестице, политичка заоставштина и политичка одговорност Бориса Тадића. Време све показује, па ако су Еулекс за Косово и Статут за Војводину на добробит српског народа и државе сва заслуга иде њему, а ако су штеточински онда и сва одговорност припада Тадићу.
Преузето из магазина Печат, број 91
Александар Никитовић је члан Управног одбора Фонда Слободан Јовановић
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН