Од Холбрука Београд није посетио овако арогантан комесар „међународне заједнице” као што то беше Јелко Кацин на дан 23. новембар текуће године. Човек је известилац Европског парламента што је у Србији равно свецу или каквом старозаветном пророку. Тако да нам је изружио Парламент, професорски укорио до неба евросервилног потпредседника наша пресветле Владе чији је грех био тек у бесциљном понављању његовог тра-ла-ла за Косово, а председнику Републике, (који и није био ту) у лице је бацио пешкир натопљен словеначким презиром према бившем главном граду на чијој је негацији Јелко направио највећи бизнис у свом животу. Сећате ли се како нас је учио да је лаж „спиновање”!

Од Холбрука Београд није посетио овако арогантан комесар „међународне заједнице” као што то беше Јелко Кацин на дан 23. новембар текуће године.
Човек је известилац Европског парламента што је у Србији равно свецу или каквом старозаветном пророку.

Не може се рећи да у овом београдском наступу Јелка Кацина није било и неке правде. Уместо да се ова земља креће према „европским интеграцијама” прецизним, бирократски одмереним, тврдим корацима партнера – јер ако ми не требамо Унији не треба се ни заваравати да би нас они икад позвали у своју структуру – наши представници упорно показују отужни вишак љубави која, логично смара љубљену организацију, и често се може читати као латентна инфериорност балканских вечних губитника, тужних народа према чијој злехудој судбини је скован и данас широм света радо употребљаван појам балканизација.

Кацин се сјурио у Београд као генерални инспектор колонијалне „уберменш заједнице” међу домороце који су већ научени да њихови богови и нису кадри да се носе с оним из Јелковог партенона. Кад је одјурио остао је утисак да смо добро и прошли кад онако љут и моћан није посмењивао или позатварао ове наше поглавице и врачеве.

Aко ми не требамо Унији не треба се ни заваравати да би нас они икад позвали у своју структуру – наши представници упорно показују отужни вишак љубави која, логично смара љубљену организацију, и често се може читати као латентна инфериорност балканских вечних губитника, тужних народа према чијој злехудој судбини је скован и данас широм света радо употребљаван појам балканизација.

Сад кад инспектор више није ту па можемо да седимо по кафанама и оговарамо. Шта се то дешава? Онај Солана, наш друг социјалиста Хавијер, лепо се с нама разговарао. И са Слобом, а и после. Навлачио нас на танак лед, али није чупао зулуфе и цинично нам се смејао у брк. И – човек је био из озбиљне земље. Шпанија је, кад се све сабере и одузме – иако није била седма република велике СФРЈ, респектибилна сила може да ти заврће руку али може и нешто да учини кад обећа. Вековна светска сила. И културна империја. А и онај Оли Рен, скроз пристојан човек. Скине се у гаћице па одигра и неку утакмицу с нашима на мале голиће. Чак је и Карла дел Понте показивала неку врсту позитивне емоције и респекта за „српску посебност”. Па и тај Ричард Холбрук није још у Београду бљувао по нашим изабраним представницима него се после у интервјуима, фељтонима и мемоарима хвалисао како је био баш груб према „злочиначким намерама” непопустљивог „касапина са Балкана” и то без обзира што је Мира доносила кафу и слатко док су они укрштали копља.

Јелко Кацин

Али брат Јелко из земље с којом смо се колико пре неки месец изнова толико ородили да је у нашим медијима све горело од силне љубави и неумерених обећања – наш брат по матери Југославији којој је он забадао глогов колац у срце, а ми бранили – е, он нам је без уобичајеног западњачког лицемерја и бонтона рекао ко смо, шта смо и да се не заваравамо и заигравамо, јер Балкан је Балкан и кад је из Брисела почаствован придевом Западни.

У ствари, ако ћемо поштено, ово Јелково ружење српског народа и поглавица и није догађај коме се не могу наћи позитивне стране. Као што нам је својевремено, али свакако на време, Андрес Цобел, немачки амбасадор у Београду, лепо рекао шта ће нам се радити у Војводини – а ми се једили на њега – тако нам је и Јелко експресивно пренео нека расположења и мишљења према нама у Љубљани, Бриселу а и по Европи, а које ми углавном не желимо да видимо. Али, Јелко није сам! За веровати је да они који мисле као он нису већина међу онима који одлучују у Унији, али ту снагу паметни би имали у виду. Да лакше стигну до циља. Да заобиђу Сциле и Харибде, како се то учено каже. Јелко, пријатељу, дођи нам опет. Што пре. Многе ми лекције још нисмо научили.