Janičari
Sultan care, proklet li si
kad ti sablja pravdu kroji
na zulumu carstvo stoji!
Braća Morići
Nedavno je, 16. 10. 2009. godine, u Sarajevu, održana konferencija pod nazivom „Otomansko naslijeđe i islamske zajednice Balkana”. Na njoj je, svakako, bilo najznačajnije učešće turskog ministra spoljnih poslova, Ahmeta Davutoglua, koji je, tom prilikom, izneo izuzetno radikalne stavove, najavljujući kontinuitet savremene turske politike s „otomanskim nasleđem” na Balkanu. Pošto se Turska, skoro sedam decenija, razvijala na temeljima sekularizma kojeg je postavio Mustafa gazi Kemal-paša, logično bi bilo da se neko začudi ili bar uplaši, pošto je opšte poznato kakve su bile tekovine otomanske okupacije balkanskih zemalja. Međutim, svaka negativna reakcija je izostala. Kao da se očekivalo. Izostala je, čak, i negativna reakcija srpske diplomatije, iako je normalno da agresivni stavovi o integritetu BiH Srbe zabrinu, pošto se u isto vreme vode butmirski pregovori koji prete da sasvim unište dejtonski poredak u BiH.
Međutim, ne vidi se ni reakcija turske armije, tradicionalnog čuvara tekovina sekularnog poretka i ukupne baštine Ataturkovog dela. Islamistička Partija pravog puta Nedžmetina Erbakana našla je kompromis s armijom. Prošlo je već desetak godina od poslednjih javnih upozorenja koje je Erbakanovoj partiji uputila armija.
Ahmet Davutoglu je izneo izuzetno radikalne stavove, najavljujući kontinuitet savremene turske politike s „otomanskim nasleđem” na Balkanu.
Logično bi bilo da se neko začudi ili bar uplaši, pošto je opšte poznato kakve su bile tekovine otomanske okupacije balkanskih zemalja.
Međutim, svaka negativna reakcija je izostala.
Kao da se očekivalo.
Izostala je, čak, i negativna reakcija srpske diplomatije, iako je normalno da agresivni stavovi o integritetu BiH Srbe zabrinu, pošto se u isto vreme vode butmirski pregovori koji prete da sasvim unište dejtonski poredak u BiH.
Kao da se samo čekao trenutak da se turska politika vrati otomanskim tradicijama. Stiče se utisak kao da su svi znali da je odricanje od otomanskog nasleđa, sekularni poredak, zabrana feredža, sufijske muzike, derviških redova i svega onog što je obeležavalo „neevropsko lice Turske” neiskreno, i teškim naporom potiskivano. Kao da su svi odahnuli shvativši da se turski narod, posle mnogo vremena „nazor” uterivanja u evrpske vrednosti, najzad vratio sebi. I kao takav, ovaj narod hoće da se vrati Balkanu, sasvim svestan da su balkanski drumovi željni Turaka.
Nažalost, čitajući izjave[1] turskog Ministra, naišli smo na neistine, zamašne u kvantitetu i još zamašnije u kvalitetu. Radi ljubavi prema istini, razmotrićemo ih redom koji nam se čini najprikladnijim:
Sada je vreme za ponovno ujedinjenje. Tada ćemo ponovno otkriti duh Balkana. Treba stvoriti novi osećaj jedinstva u regiji. Treba da ojačamo regionalno vlasništvo, regionalnu zajedničku svest. Nismo anđeli, ali nismo ni zveri. Do nas je da odlučimo i da uradimo nešto. Zavisi iz kojeg dijela historije pravite selekciju. Kroz vekove, od 15. do 20. stoljeća, balkanska istorija je bila uspešna. Mi možemo obnoviti ovaj uspeh. Kroz obnavljanje regionalnog vlasništva, kroz obnavljanje multikulturne koegzistencije i kroz uspostavljanje nove ekonomske zone.
Istina: I islam, kao i hrišćanstvo, zna da postoje i pali anđeli. Prirodne nauke govore kako sadizam nije obeležje ponašanja zveri. Da bi se neko ujedinjenje ponovilo, preduslov je da se ono nadovezuje na neko pređašnje ujedinjenje. Ministar je očigledno mislio na „ujedinjenje” pod okupacionim režimom Osmanlija, pošto istorija zna da se radi osvajanju, a ne o ujedinjavanju. Ili se „vezivanje za mrtvaca” (jedna u beskrajno dugom nizu bizarnosti tzv. „turskih muka”) može smatrati primerom ujedinjavanja. Vekovi koje pominje Davutoglu, vekovi su patnje svih hrišćana, otimanja njihve dece radi danka u krvi, mučenja i odvođenja ogromnog broja hrišćana u roblje. Tek s oslobođenjem od Turaka, hrišćani su se mogli nadati zaštiti elementarnih uslova života. Doba petvekovne osmanlijske okupacije , bio je ekonomski uspeh za Osmanovu familiju i njihove neposredne poslužnike, ali zasnovan na robovskom satatusu hrišćana i nemilosrdnom pljačkanju okolnih, još nepokorenih zemalja. Takva „multikulturalna koegzistencija”, kakva je postojala tokom otomanske okupacije, gora je od najgore noćne more, i ne dao Bog da se ikad ponovi.
Doba petvekovne osmanlijske okupacije , bio je ekonomski uspeh za Osmanovu familiju i njihove neposredne poslužnike, ali zasnovan na robovskom satatusu hrišćana i nemilosrdnom pljačkanju okolnih, još nepokorenih zemalja.
Takva „multikulturalna koegzistencija”, kakva je postojala tokom otomanske okupacije, gora je od najgore noćne more, i ne dao Bog da se ikad ponovi.
Beograd 14. veka je bio poput sela, više od sela, možda grad, ali tokom Otomanske države Beograd je postao glavni, središnji grad Dunava, središnje Evrope u tom dobu. U kulturnom smislu, postojale su stotine džamija i crkvi.
Istina: Beograd je bio grad, dok ga nisu osvojili Turci i pretvorili u glavnu podunavsku tržnicu robljem. Jevrejska zajednica je sačuvala uspomenu na tursko uništenje tog grada u iluminaciji čuvene sarajevske Hagade. Kasnije je, uz zgarište kraj beogradskog pristaništa, nikla najveća turska pijaca roblja na Balkanu, a uz nju nekoliko sela u kojima se stanovništvo bavilo zanatima poslužnim takvoj trgovini, porodicama trgovaca koji su od roblja živeli i vojske koja je taj poredak štitila. Stotine hiljada hrišćana je u tom Beogradu preprodato i odvezeno Dunavom nizvodno do „debelog sinjeg mora”, za potrebe aga i begova u dalekim zemljama. Kako su se mogle podizati i obnavljati porušene crkve, kad je to otomanskim propisima bilo zabranjeno? To je bilo moguće jedino ako bi zgradu crkve prepravili da bude džamija, poput Aja Sofije u „Islambolu”. U sred srpskog etničkog prostora, ovaj grad je postao srpski tek posle oslobođenja od Osmanlija. Do tad je bio središnji grad otomanske trgovine robljem i središnje uporište iz kojeg su pljačkali i ubijali hrišćanske narode srednje Evrope. Kakav je, u otomansko doba, Beograd bio centar, može se zaključiti iz činjenice da su Habsburzi organizovali šajkaške straže na Dunavu, Savi i Tisi, u kojima su službovali poglavito Srbi, željni slobode, i branili rečne saobraćajnice ka srednjoj Evropi od drskih otomanskih pljačkaša.
Mi se nismo spustili padobranom, nego smo u Bosnu došli na konjima.
Balkan nikad nije bio nikakva „tampon zona”.
Balkan je tokom pet vekova otomanske okupacije bio okupirano poluostrvo Evrope, sa kojeg su se otomanske horde otiskivale pomamne za pljačkom i porobljavanjem hrišćanskih naroda. Stvarna „tampon zona” je bila Vojna krajina na prostoru kraljevine Ugarske, u kojoj su Srbi jedini uspeli da zaustave prodor opakih otomanskih hordi sa Balkana, Bosfora, Afrike, Anadolije, Arabije i Levanta.
Istina: U Bosnu su se spustili padobranom Hitlerovi specijalci Oto Skorcenija. Desant na Drvar je jedini neuspeh ovog Hitlerovog komandanta u njegovoj vojničkoj karijeri, pošto su lički i krajiški partizani uspeli da ga onemoguće u lovu na Tita. Davutoglu ovo očigledno zna i njegova izjava je sasvim sigurno aluzija na otomanski uspeh u odnosu na nemačke neuspehe u upravljanju Bosnom i Hercegovinom. Međutim, propustio je da naglasi da su otomanske paše u Bosnu dolazile na konjima vukući za sobom kolac, čuveno „civilizacijsko” dostignuće kojim su „obdarili” ovu i susedne balkanske zemlje. Međutim, skrivena insinuacija, inače razmetljivog Ministra, upućena je nemačkoj publici koja poznaje nemačku istoriju vezanu za Balkan i ima dublje značenje, uočićemo kasnije.
Balkan je tampon zona u prelazu iz Evrope ka Aziji, iz Azije ka Evropi, od Baltika ka Mediteranu i čak prema Africi, sa Sjevera na Jug, s Istoka na Zapad, to je geopolitička tampon zona.
Istina: Balkan nikad nije bio nikakva „tampon zona”. Balkan je tokom pet vekova otomanske okupacije bio okupirano poluostrvo Evrope, sa kojeg su se otomanske horde otiskivale pomamne za pljačkom i porobljavanjem hrišćanskih naroda. Stvarna „tampon zona” je bila Vojna krajina na prostoru kraljevine Ugarske, u kojoj su Srbi jedini uspeli da zaustave prodor opakih otomanskih hordi sa Balkana, Bosfora, Afrike, Anadolije, Arabije i Levanta. Cesar Zigmund Luksemburški je pokušao da na jugu Ugarske stvori sličnu „tampon zonu”, međutim, taj plan je brzo propao, pošto nemački vitezovi i mađarski vojnici, jednostano, nisu bili u stanju da zaustave prodor Osmanlija. Srpskim jedinicama je ovo uspelo teškom mukom, tokom dugog perioda borbi i podrškom Habsburga.
Balkan je region transakcija u geoekonomskom smislu. Još od starih vremena, Balkan je region ekonomskih transakcija. Balkanski region je region i geokulturne interakcije. Nekoliko kultura međusobno utječe jedna na drugu na Balkanu. Tokom migracija mnogo ljudi dolazi u kontakt i meša se s drugima.
Istina: Naravno da kulturna interakcija uvek postoji. Ali, u otomansko doba, ove transakcije su počivale na jednom najunosnijem poslu – trgovini robljem (ono se danas krije eufemizmom „trafiking”), što je uključivalo i trgovinu robljem za potrebe pedofila. Ako neko ima želju i stomak da sazna više o ovoj gnusnoj trgovini, neka pročita rad Džonatana Drejka, «Porok u Turskoj».[2]
Balkanski region je bio centar svetske politike u 16. veku. To je zlatno doba Balkana. To je istorijska činjenica. Ko je vodio svetsku politiku u 16. veku?
Istina: Uvek nam je previše svetske politike na Balkanu. Šesnaesti vek jeste zlatno doba Osmanlija na Balkanu. Istina je da je to vek u kom je došlo do pada srpske Despotovine i kraljevine Bosne pod vlast Osmanlija. Kada su osvojili Novo Brdo, najveći srpski grad, Osmanlije su iz grada i okoline odvele preko sto hiljada ljudi i prodale ih kao roblje. Oni koji su ostali, bili su sistematski eksploatisani od novih gospodara, ali i sunarodnika koji su prihvatili religiju okupatora.
Mehmed-paša Sokolović je primjer. Da nije bilo Otomanske imperije, on bi bio samo siromašni srpski seljak s malom farmom ili šta god bi imao u to vrijeme, jer tada nisu imali razvijene farme u tom dijelu svijeta, ali zahvaljujući Otomanskoj državi on je postao vođa u svjetskoj politici.
To što je jedno od desetina hiljada dece otete od škole i roditelja, pa posle krvave obuke u seksualno nasilnoj sredini, među janičarima, sazrelo i napredovalo do položaja vezira, „vođe u svetskoj politici”, teško da je zasluga „Otomanske imperije”.
Jer da je ova Imperija takvog „vođu u svetskoj politici” proizvela, htela i zaslužila, ne bi ga Osmanlije na kraju ubile.
Istina: Turskog Ministra kolege iz BiH federacije izgleda nisu obavestile da je poturčivši se Bajko Sokolović morao postati Bošnjak, pošto muslimani u Bosni ne smeju da se izjasne kao Srbi. Ukoliko javno govore o svom poreklu i izaberu da na njemu izgrade svoje nacionalno opredeljenje, rizikuju da ih izlože ogavnom preziru, poput onoga kojeg je trpeo čuveni srpski reditelj i vitez francuske kulture, Emir Kusturica. To što je jedno od desetina hiljada dece otete od škole i roditelja, pa posle krvave obuke u seksualno nasilnoj sredini, među janičarima, sazrelo i napredovalo do položaja vezira, „vođe u svetskoj politici”, teško da je zasluga „Otomanske imperije”. Jer da je ova Imperija takvog „vođu u svetskoj politici” proizvela, htela i zaslužila, ne bi ga Osmanlije na kraju ubile. Ne bi ubili bar zbog zasluge što je verno služio tri osmanska sultana i pribrao nove stotine hiljada robova „robu roba svečeva”. Karijera i smrt Mehmed-paše Sokolovića sasvim su neprikladan osnov za pohvalu otomanskog sultanata. Dakle, kako kaže srpska poslovica, „čega se pametan stidi, time se lud ponosi”.
Ako ne razumete Sarajevo, ne možete razumjeti otomansku istoriju. Sarajevo je prototip otomanske civilizacije. Sarajevo je prototip uspona Balkana.
„Prototip osmanske civilizacije” u Bosni je bio Travnik, a ne Sarajevo. Suštinu osmanlijske čaršije u Bosni, nepogrešivo je, na primeru Travnika, prikazao nobelovac Ivo Andrić, radi čega je „otomanska čaršija” ovog srpskog nobelovca i omrznula. Sarajevo se uzdiglo kao administrativni centar austro-ugarske uprave Bosnom i Hercgovinom, tek, u osvit dvadesetog veka i opkolilo malu otomansku čaršiju oko Saraja pored banje Ilidže, nedaleko od uništenog grada Vrhbosne, iz doba hrišćanskih kraljeva. Pa i sama sarajevska Baš-čaršija je opstala u orijentalnom obliku, kao naselje zanatlija, klase trudbenika koja je prezirana u Carstvu čiji „sultan voli ‘dembele’ (neradnike), timari ih i hrani”.
Istina: „Prototip osmanske civilizacije” (iza ovog eufemizma ministar Davutoglu skriva istorijsko stanje trajnog sadističkog nasilja organizovanog pod vlašću Osmanlija) u Bosni je bio Travnik, a ne Sarajevo. Suštinu osmanlijske čaršije u Bosni, nepogrešivo je, na primeru Travnika, prikazao nobelovac Ivo Andrić, radi čega je „otomanska čaršija” ovog srpskog nobelovca i omrznula. Bosanski muslimani su tokom otomanske vladavine često bili skeptični prema pravovernosti otomanskog sultana, a kada bi se uverili da je sultan „bekrija” (pije alkohol), ili „ćafir” (ateista), dizali bi bunu protiv njega. Sarajevo se uzdiglo kao administrativni centar austro-ugarske uprave Bosnom i Hercgovinom, tek, u osvit dvadesetog veka i opkolilo malu otomansku čaršiju oko Saraja pored banje Ilidže, nedaleko od uništenog grada Vrhbosne, iz doba hrišćanskih kraljeva. Pa i sama sarajevska Baš-čaršija je opstala u orijentalnom obliku, kao naselje zanatlija, klase trudbenika koja je prezirana u Carstvu čiji „sultan voli ‘dembele’ (neradnike), timari ih i hrani”. „Prototip osmanske civilizacije”, koji je opstao u pamćenju Sarajlija do modernog doba, sačuvan je u narodnoj pesmi «Braća Morići»[3], dvojice Sarajlija koji su brutalno zadavljeni po osnovu sultanovog „katil-fermana”. Ubistvo je izvršio njihov rođeni ujak, koji je tada bio bosanski paša. O toj pesmi naša publika zna iz filma Emira Kusturice: „Otac na službenom putu”. Tokom trajanja Jugoslavije, a naročito u doba zimskih olimpijskih igara 1984. godine, Sarajevo se razvilo u savremeni evropski grad. Od toga grada, malo je ostalo. Na Baš-čaršiji danas više skoro da nema autentičnih zanatlija, a ne može više da se popije ni „kahva” koja nije „nes”, a kamo li „tučena”, onako kako se to radilo u osmanlijsko vreme. U stvari, stanje je još gore. Po gradu niču nove džamije koje finansiraju saudijski bogataši i u kojima se hodže i omladina odaju vehabizmu ili s njima druguju. Otprilike, kad su protiv vlasti Osmanlija Srbi digli Prvi srpski ustanak, i Vehabije su pobunile Arape protiv Osmanlija. Prema tome, Sarajevo ima vrlo malo veze sa Osmanlijama, a savremeno Sarajevo ih nema skoro uopšte.
Kavalali Mehmed Ali-paša je bio Albanac. Nije postao samo jedna od ključnih ličnosti Otomanske države u to vrijeme, on je utemeljio moderni Egipat. Da nije bilo otomanske tradicije, Kavalali Mehmed-paša bi bio najviše Kavalali Mehmed-beg, koji je živio negdje na Balkanu kao inteligentna osoba. Šta se može naučiti iz ovoga? Balkanski region ima sudbinu zbog ovih geopolitičkih, geokulturnih i geoekonomskih karakteristika i biće ili centar svega ili žrtva svega.
Istina: Mehmet Ali-paša je svirepo ugušio grčki ustanak 1821. godine, ali je Davutoglu ovu činjenicu propustio da pomene. Ugled njegove porodice, naročito je porastao u Egiptu, traddicionalnoj zemlji ropstva, pošto je njihova trgovina tamo bila veoma konkurentna na tržištu, usled stalnog priliva jeftinog hrišćanskog roblja sa Balkana, gde je tokom otomanske vlasti uvek bilo moguće oteti i preprodati hrišćane u Afriku. Potomci Mehmed Ali-paše[4] su izdali Osmanlije, da bi se stavili pod vrhovnu vlast britanskog kralja, pa su u zajedničkom poduhvatu, ovladali istočnim Sudanom.
Svi balkanski gradovi su multikulturalni. Živjeli smo zajedno.
Da li igde danas Turci, na teritoriji sekularne Turske države, žive zajedno sa Grcima u „multikulturalnim zajednicama?” A s Jermenima?
Istina: Srbima je, tokom pet vekova, zajednički život uz osmanlijske okupatore i njihove kolaboracioniste bio moguć samo pod uslovom prihvatanja okupatorove religije, ili potpunog poniženja i stalne opasnosti po život. U takvim uslovima, tokom otomanske okupacije, broj hrišćana u gradovima i u naseljima duž saobraćajnica se munjevito smanjivao. Na kraju je segregacija postala praktična potreba samih hrišćana. Hrišćani su prešli da žive u teško dostupna sela „po šumama i gorama”, koja su, poput Guča gore, iz Andrićeve Travničke hronike, ostala teško dostupna osmanskim vlastima. U mađarskoj ravnici je, tokom otomanske okupacije, domaće stanovništvo skoro sasvim istrebljeno, jer tamo nije bilo fizičke mogućnosti da se stanovništvo sakrije u teško prohodnim predelima. Zajedno su pripadnici raznih vera i nacija počeli živeti tek nakon oslobođenja od Osmanlija. Uostalom, da li igde danas Turci, na teritoriji sekularne Turske države, žive zajedno sa Grcima u „multikulturalnim zajednicama?” A s Jermenima?
Bosna i Hercegovina je mali Balkan. Imate Bošnjake, muslimane, pravoslavce, katolike, Srbe, Hrvate koji žive zajedno. To je kao minijatura Balkana.
Istina: Pre osamnaest godina, kad se pojavila islamistička opasnost u Bosni, njeni narodi su se razdvojili ratom, pošto do podele Dejtonskim mirovnim sporazumom Bosna nije mogla da bude mirna. Narodi u Bosni više ne žive zajedno. Njihovo zajedništvo postoji samo u onoj meri u kojoj su naterani da budu zajedno. Da bi bili bezbedni od islamističke opasnosti, Srbi su formirali republiku Srpsku, a Hrvati Herceg-Bosnu. Svetski političari su najpre Hrvatima ukinuli Herceg-bosnu, a sada se svim silama trude da ukinu Srpsku i da ih smešaju zajedno.
Imamo više Bosanaca koji žive u Turskoj, nego u Bosni! Više Albanaca koji žive u Turskoj, nego u Albaniji! Više Čečena koji žive u Turskoj, nego u Čečeniji! Više Abhaza u Turskoj, nego u Abhaziji! Zašto je tako – zbog otomanskog naslijeđa. Za sve ove različite nacije na Balkanu, Srednjem istoku i Kavkazu, Turska je sigurno utočište, njihova domovina. Vi ste dobrodošli! Anatolija pripada vama, naša braćo i sestre! I mi smo sigurni da je Sarajevo naše! Kada kažem da je Anatolija vaša, ako želite da dođete, dođite!
„Anadolija je vaša, ako želite da dožđete, dođite” – rekao je Davutoglu.
Koliko je ovo gnusna ironija, znaju oni čiji preci su otišli u Anadoliju nakon oslobođenja balkanskih zemalja od Turaka. Naseljeni u puste krajeve, bez uslova za život, balkanski muslimani su skapavali od gladi, prevareni obećanom dobrodošlicom.
Čim su do balkanskih čaršija stigli prvi glasovi onih koji su uludo prodali svoje kuće i imovinu, kad su se pojavili prvi osiromašeni i oboleli povratnici, prestala je i selidba u Tursku.
Istina: Davutoglu je propustio da pomene mnoge od onih kojih je nekad bilo ili u Turskoj ili kojih danas u Turskoj ima mnogo više. Naime, u Turskoj danas najviše ima Kurda, koji nikako ne žele da budu u sastavu te zemlje i koji se decenijama krvavo bore ne bi li prestala turska vladavina nad njima. Još više od Kurda, bilo bi Jermena, da ih mladoturci, u doba krvoločnog režima „četiri paše”, nisu sistematski istrebili. U Turskoj ogroman broj današnjih Turaka vodi etničko poreklo od Grka ili Slovena koji su oteti iz svojih zemalja i preprodati kao roblje. „Anadolija je vaša, ako želite da dožđete, dođite” – rekao je Davutoglu. Koliko je ovo gnusna ironija, znaju oni čiji preci su otišli u Anadoliju nakon oslobođenja balkanskih zemalja od Turaka. Naseljeni u puste krajeve, bez uslova za život, balkanski muslimani su skapavali od gladi, prevareni obećanom dobrodošlicom. Čim su do balkanskih čaršija stigli prvi glasovi onih koji su uludo prodali svoje kuće i imovinu, kad su se pojavili prvi osiromašeni i oboleli povratnici, prestala je i selidba u Tursku. A samo je trebalo da poslušaju savete Alekse Šantića ili Jovana Cvijića.
Bila su dva velika spontana okupljanja Turaka u mom dobu. Jedno je bilo 1993. kada je objavljena vest da Srbi koriste hemijsko oružje protiv Goražda. Vest je objavljena oko sedam ili osam sati uveče, za dva sata se okupilo na stotine hiljada ljudi. Spontano. Da je od njih traženo da idu za Bosnu, oni ne bi otišli kući, nego bi odmah krenuli za Bosnu. Imali smo osećaj. To pokazuje kako se međusobno volimo.”
Istina: Veliki „ibret” nije isto što i velika ljubav. Istina je da je tokom rata, na strani armije BiH ratovalo neuporedivo više Arapa i Iranaca nego Turaka. Takođe, istina je da su sve zaraćene strane, doduše sporadično, koristile i hemijsko oružje. Međutim, ne i u Goraždu.
Za diplomate iz drugog dijela sveta, bosansko pitanje je tehničko pitanje. Za nas je to pitanje života i smrti. To je tako važno. Za nas je teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine jednako važan kao i teritorijalni integritet Turske. Za Tursku je sigurnost Sarajeva jednako važna kao sigurnost i prosperitet Istanbula.
Veliki „ibret” nije isto što i velika ljubav.
Istina je da je tokom rata, na strani armije BiH ratovalo neuporedivo više Arapa i Iranaca nego Turaka.Islamskim fundamentalizmom pomagana ili inspirisana borba bosanskih muslimana za otcepljenje od Jugoslavije, značajno je doprinela da ponovo ožive interesovanja savremenih Turaka za osmansko nasleđe na Balkanu.
Bosanska politika je time zaista doprinela ponovnoj islamizaciji turskog društva, koje je naizgled prihvatilo sekularizam. U tom pogledu je Davutoglu u pravu kada svojim izjavama podilazi bosanskim muslimanima.
Istina: Izjava o važnosti Bosne i Sarajeva krije nameru da se islamistički politički režim savremene Turske, u svojstvu pokrovitelja muslimana iz BiH, meša u unutrašnje stvari ove zemlje, ali i ostalih balkanskih zemalja.
Bosna i Hercegovina je pobedila Tursku. To znači da smo mi pobijedili nas.
Istina: Iako se ova izaja odnosi na jedno sportsko takmičenje, Ministar time maskira svoj stvarni stav. Naime, Otomanska imperija je zadnjih sto godina svog postojanja želela da se osavremeni i da napusti svoje divljačko osmansko nasleđe ne bi li zaustavila dekadenciju i raspad države. Među Turcima, čak u samom vrhu vlasti, nekad i među samim sultanima, javljali su se ljudi čiji su pogledi bili usmereni put savremenog sekularnog društva. I sam Kemal paša Ataturk, bio je jedan od takvih. Do skora je izgledalo kako je stvorio dugotrajan, stabilan sekularni režim. Za svo to vreme, bosanski muslimani su ostajali veoma tvrdo privrženi tradicionalnim otomanskim vrednostima i nisu zazirali od buna protiv samog sultana, ukoliko im se činilo da nije pravoverno odan islamu. Islamskim fundamentalizmom pomagana ili inspirisana borba bosanskih muslimana za otcepljenje od Jugoslavije, značajno je doprinela da ponovo ožive interesovanja savremenih Turaka za osmansko nasleđe na Balkanu. Bosanska politika je time zaista doprinela ponovnoj islamizaciji turskog društva, koje je naizgled prihvatilo sekularizam. U tom pogledu je Davutoglu u pravu kada svojim izjavama podilazi bosanskim muslimanima.
Dakle, sve ovo izgleda tako da nam se čini kako Turska ima nameru da se vrati na Balkan i kako povratak najavljuje otvoreno i agresivno. Međutim, poučeni srpskom književnošću sa međe doba romantizma i realizma, ipak, imamo na umu kako je govor turskog diplomate jedna velika namerna neistina. Usled toga, njegove neistine moramo tumačiti sistemski, u kontekstu procesa, realnih saveznika, koristi i potreba koje ograničavaju i usmeravaju tursku spoljnu politiku danas. Odrednice u kojima će se formirati Turska politika u budućnosti, moraćemo da razmotrimo posebno.
Uputnice:
[1] Dejli njuz Montenegro, 29. 10. 2009.
http://dailynewsmn.wordpress.com/2009/10/29/5-37/
[2] Drejk, Džonatan, Porok u Turskoj,
http://gay-serbia.com/istorija/2007/07-01-30-homoseksualnost-u-turskoj/index.jsp
[3] Pesma «Braća Morići». Tekst i snimak u izvođenju Safeta isovića,
http://tekstovi-pesama.com/Safet-Isovic/Braca-Morici/21863/1/
[4] Mehmet Ali, Frosina, information network, http://www.frosina.org/about/infobits.asp?id=142
PRIJAVITE SE NA MESEČNI BILTEN