Позадина и импликације сепаратистичког пројекта »Независнa државa Војводинa«

Увод

Треба се одмах супротставити,  идејно, појединачно, групно, колективно, парламентарно и ванпарламентарно, подмуклим заговорницима одумирања и дезорганизације српске државе кроз регионализацију и децентрализацију, суштинску деконцентрацију власти и условљавану самодеструкцију ка промовисаном пожељном ограничавању суверенитета, који оставља немоћним српски народ на историјској ветрометини, без заштите и у замирању сваког изгледа на било какву будућност. У току је квинслиншко, поданичко извршавање налога преноса економских и државних функција на регионе као елементе нове тоталитарне западне државе поробљених народа и функционално испражњених традиционалних државних ентитета. Кроз промовисану општу декаденцију међународног правног поретка врши се промоција, као цивилизацијске тековине, «кооперативности» а стварно суштинског ропства «новом светском поретку». Ко се супротстави, следи му мера остракизама са неограниченим и некажњеним терором јачег, са рушењем културног идентитета и колонијалним подјармљивањем у пљачкашком походу на национална богатства.

У току је квинслиншко, поданичко извршавање налога преноса економских и државних функција на регионе као елементе нове тоталитарне западне државе поробљених народа и функционално испражњених традиционалних државних ентитета.

Промена политичког режима, националне оријентације, распродаја привреде и националног богатства, гашење домаћих финансијских институција показало се као недовољно за ломљење кичме  Срба. У току је разградња матичне српске државе, промена територијалне распрострањености и сабијање народа у ужи србијански резерват где треба да се одигра последњи чин урушавања и фрагментације губитком свести о целини бића, атомизацијом и прекомпозицијом појединачних свести у нови идентитет. Историјски резултати вишевековних процеса су доказ да «Српско питање» није само државно, грађанско, политичко, демократско у борби за више политичких права, већ есенцијално колективно питање духа и културе, питање писма и језика, религиозног идентитета, а пре свега очувања егзистенцијалне територије и физичког опстанка. За друге, спољне чиниоце «Српско питање» је геостратешко, безбедносно, а за локалне супарничке колективитете територијално и национално, пре свега, борба за добијања и освајања туђег простора.

Одговор нове интернационализоване «реалистичне» и вазалне елите је пристанак и сарадња,  а не супротстављање  непријатељу, па је резултат помирења са постојећим резултатима геноцида, заправо пут у нестанак колективитета.

Из садржаја Предлога статута и пратећих аката јасно се види намера и циљ сепаратистичких завереника, јер су сами открили и показали шта желе тражећи спољну помоћ за легитимизацију и легализацију новог статуса као услова грађанског мира. Независна држава Војводина је сепаратистички пројекат, идеја и антисрпска творевина чији крајњи исход представља нужни чин отцепљења, како је показао пример Црне Горе.

Из садржаја Предлога статута и пратећих аката јасно се види намера и циљ  сепаратистичких завереника, јер су сами открили и показали шта желе тражећи спољну помоћ за легитимизацију и легализацију новог статуса као услова грађанског мира. Независна држава Војводина је сепаратистички пројекат, идеја и антисрпска творевина чији крајњи исход представља нужни чин отцепљења, како је показао пример Црне Горе као  српске «Спарте», тако се показује и Војводина као српска «Атина». Наравно, снага сепаратиста би била недовољна за реализацију одвајања Војводине да није  део шире стратегије, утеловљене кроз Устав из 1974. године и реализоване кроз сецесије бивших Република СФРЈ-е, а одложене у Покрајинама Србије, за које су потребни савезници унутар, мањине и нова демократска, антисрпска, квази елита, бивши комунистички аутономаши, спољна подршка суседа који купују оранице и фирме у Војводини, и њихово поклапање са стратешким интересима САД-а, Немачке и Аустрије, Мађарске и Хрватске ради сламања Срба  преко разбијања матичне државе, гашења економије и промене културних образаца. Слаба Србија поново постаје поклич јаке Европске уније и Сједињених Америчких Држава, мир међу балканским народима територијално намиреним на штету отимања од Срба могућ је само уз податну клептократску, либералну  елиту и њихове декадентне лумпен сателите који прихватају сваку нову наметнуту реалност и не желе ни да покушају одбрану, сем небитним терминолошким изменама.

Трасирани пут системског смањења суверених права Срба, преузимања функција законодавне, извршне и судске власти, што је услов  следеће фазе раздора а не развоја, различитог правног положаја «грађана и грађанки», уз дискриминацију и мајоризацију Срба као већинског и сувереног народа, са последицом да као целина не одлучује о својој судбини и заједничким историјским циљевима. Бити грађанин-ка Војводине постаје цивилизацијска привилегија, јер пружа бржи пут у «Европу» који финасира и контролше сама ЕУ, па закључење међународних уговора представља неопходну функционалну везу са заузимањем законодавне власти и елемента међународног субјективитета. Различити правни и економски поредак, развијеност и пропагирана «културна изузетност», као и брзина пута у Европу, постају темељ одвајања од матичне земље и народа.

За успоставу овог противправног стања услов је статут који се договорно доноси, те добија формални политички легитимитет скупштинске посланичке већине иако је суштински недемократски, без јавне расправе, противуставан и противзаконит, садржајем аутодеструктиван, јер ће из њега, реализацијом задобијених надлежности, настати нови поредак који ће својим функционисањем разарати целовити државно правни поредак Републике Србије и правити раздор у националном бићу формирањем нове вештачке војвођанске нације. Стечено противуставно право «Војвођана», којим су умногоме изузети од вишег правног поретка и којим су стекли привилегован статус, чини основ за даљу правну неједнакост грађана као основу изградње конкурентског државно правног поретка.

Статут као антидржавни и антисрпски акт

Није прошла ни годишњица самопроглашења лажне државе „Косова” и противправног покушаја отцепљења Аутономне Покрајине Косова и Метохије, а треба да се настави процес и озваничи почетак краја Србије кроз утемељење противуставног положаја друге Покрајине „Војводина”, изградњом новог   државног устројства на делу јединствене државе Републике Србије, као основом  даље политичке борбе за освајање више овлашћења, све до међународно ослобађајућег конфедералног статуса.

За успоставу овог противправног стања услов је статут који се договорно доноси, те добија формални политички легитимитет скупштинске посланичке већине иако је суштински недемократски, без јавне расправе, противуставан и противзаконит, садржајем аутодеструктиван.

Терминолошке измене Предлога статута, појмовне збрке и пропагандистичке «оригиналне» преварне новотарије не могу сакрити политичко- правни садржај овог, формом подзаконског а садржајем уставно-правног акта, као и апсурдне функционалности вишег акта- закона који служи нижем за његову примену. Дакле, законом се, имајући у виду целину уставних одредби, противуставно, и поред издвајања упоришног члана 172. става 2. Устава који предвиђа да се законом одређује која су питања од републичког, покрајинског и општинског значаја,  преносе 220 надлежности за његову примену, чиме је закон постао по садржају нижи акт и средство оживљавања нижег подзаконског акта, статута, који као израз воље предлагача, по ономе шта се хоће њиме постићи ,стварно представља темељ изградње нове  државне организације и гашења друге на њеном једном делу. Дакле, Устав таксативно утврђује надлежности које управо чине републику, покрајине и јединице локалне самоуправе, без којих не би биле оно што јесу, а само за поједина питања(имплицира се мањи број а не за све области и изворна питања), даје могућност, зависно од њиховог значаја, да се повере како покрајинама тако и јединицама локалне самоуправе, а не све и само покрајинама-и.   Члан 178. став 1. Устава предвиђа да централна власт може поједина питања из своје надлежности поверити нецентралним органима, док су чланом 183. Устава набројане области у којима покрајине могу (а не морају) да имају надлежности, али целина одредби, које утврђују суверенитет републике и владавину права,  чл. 1., 2., 3., о надлежности централне власти, 97, 99, 123, 136, 142,176 и 194. као и одредбе о  територијалном уређењу и аутономији, чл. 176-187. Устава,  као и уставотворни циљ очигледно нису усмерени ка томе да за централну власт престану  и потпуно се делегирају есенцијалне централне надлежности, па ни оне за мање битне области, већ да се евентуално функционално пренесу у мери и потребном делу ради њиховог ефикаснијег извршавања на делу целовите територије, организоване и кроз две покрајине. Према томе, нема поверавања по предмету и обиму, толиког обима надлежности да се централна власт сведе и изгуби карактер државе, у овом случају на једном свом делу. Прикривањем суштине, одуговлачењем и променом редоследа фаза прописаног процеса, као и формалним терминолошким изменама, неће нестати непромењени садржај, већ ће се показати јасан циљ и политичка свест, као и континуирана намера доносиоца да отргне од себе што више и темељније надлежности и изгради свог супарника. Дакле, законодавци и статутарци су покушали да досегну и дају изглед формалне усклађености својих аката са правним и државним поретком, ако већ материјалну својим садржајем никако не могу постићи. Надаље ће се сваки пренос  показати као погубан за преносиоца а за примаоца недовољан, док не дође до логичног и политички предвидивог, познајући носиоце и заинтересоване спољне чиниоце, државног осамостаљења. Очито је да је првобитног уставно-правног дефинисања аутономије као «аутономне територијалне заједнице», противуставним преносом надлежности, заобилажењем Уставом предвиђене процедуре за његову измену, успостављено ново стање које је од територијалне заједнице успоставило заокружену, по надлежностима, државну организацију, чиме је нелегално промењена и дефиниција и статус аутономије.

Очито је да је првобитног уставно-правног дефинисања аутономије као «аутономне територијалне заједнице», противуставним преносом надлежности, заобилажењем Уставом предвиђене процедуре за његову измену, успостављено ново стање које је од територијалне заједнице успоставило заокружену, по надлежностима, државну организацију, чиме је нелегално промењена и дефиниција и статус аутономије.

Сврха државе, као монополисте силе на целовитој територији, је да искаже суверенитет народа, уреди државну организацију и правне односе утемељене највишим актом-Уставом, који је извориште непротивречног јединства и хијерарије правних норми, аката и целовите државне организације. Утеловљењем вируса паралелизма, конкуренције и сукоба јасна је намера да се изгради други државно правни поредак. Како за ту намеру нема нити може имати самоубилачку већинску подршку народа, то владајућа политичка елита, под различитим идеолошким изговорима, цивилизацијским, евроинтегришућим и донаторским, а пошто је претходно урушила опозицију, монополисала Скупштину и цензурисала јавно информисање на недемократски начин, недобијајући изборе на таквим програмским начелима и противно већинској вољи народа исказаној кроз референдумско доношење Устава, мења облик државног уређења од просте државе (са две покрајине) ка равноправном «федералном» уређењу, као прелазном, а циљно, по исказаној мери и зачетим надлежностима, конфедералном уређењу. На делу је тиха, нижим актима, посебним (садржајно омнибус ) законом и подзаконским актом, суштинска промена Устава  и пучистичко дезавуисање суверене и већинске воље народа, исказане на референдуму којим је усвојен важећи Устав.

Коначно, противуставно донети Закон о преносу надлежности и Статут «АПВ» стварно значи историјску промоцију парарепублике на тлу суверене државе, противуставном променом легалног система кроз криминалну разградњу јединственог државно-правног поретка. Али ни ова два поменута акта не могу се посматрати изоловано, већ у правном садејству са другим правним нормама и актима, од којих се изузимају и мењају надлежности, Законом о националним саветима, територијалној организацији, локалној самоуправи, о својини РС-е, пензијском и инвалидском осигурању, образовању… и др., тј. правним поретком који је до сада имао другу сврху и уставну усаглашеност.

Наступајућа државна дезорганизација кроз пренос надлежности централне на нецентралну власт, у том обиму и садржају да изазове сукоб надлежности и нефункционалност, противна је самој идеји децентрализације којој сврха није хаос, ентропија и распад целине.
Тиме је државни организам оболео од аутоимуне болести којој нема лека до нестанка једног од два ентитета.

Успостављена правна мимикрија циљно прикрива стварање новог подељеног државноправног поретка и разградњу целовите државне организације са утемељењем нове нације и њеним одвајањем од националне целине и централне власти као гаранта јединства државне организације и суверености српског народа. Наступајућа државна дезорганизација кроз пренос надлежности централне на нецентралну власт, у том обиму и садржају да изазове сукоб надлежности и нефункционалност, противна је самој идеји децентрализације којој сврха није хаос, ентропија и распад целине. Тиме је државни организам оболео од аутоимуне болести којој нема лека до нестанка једне од два ентитета. Ако се овоме додају локалне власти, окрузи, региони јасно је какав галиматијас настаје у правном саобраћају и борба за задобијање више права и власти на својој сувереној територији ма како мала била, као и нефункционални, са становишта буџета, расходи на увећану администрацију и њене материјалне трошкове (чл. 8 ст. 3. Закона о утврђивању надлежности АПВ: Средства за вршење поверених послова обезбеђује Република Србија.), те индуковано усмерено незадовољство корисника који треба да трпе институционалну бирократску неефикасност и лошије, односно боље услове код суседа. ( нпр. чл. 53 Закона: «АП Војводина, преко својих органа, у области социјалне заштите, у складу са законом: 1 уређује, у складу са материјалним могућностима, друга права у области социјалне заштите, већи обим права од права утврђених законом и повољније услове за њихово остварење, као и друге облике социјалне заштите, ако је претходно у свом буџету за то обезбедила средства;»)

Задобијена широка овлашћења, административна, политичка, економско финансијска и културна над успостављеним мањком извора прихода основа су нових захтева за усклађивање, задобијање и финансијских надлежности и засебних спољних донација, све уз медијски притисак о „пљачки” развијене Војводине и отимању од стране „колонијалног” Београда и сиромашног југа Србије, као и ускраћеним правима Војводине која би боље располагала «својим новцима», а све уз пароле «Војводина Војвођанима, Војводина ради а Србија(Београд) се гради, Војвођанска лисница у војвођанском џепу, пушка о рамену,… безбедност и полиција». Медијска манипулација багателисања уступака као минималних промена, застрашивање ако се не прихвате да ће бити као и са Косовом, задобијање „оправданих” захтева, припремили су спиновањем јавно мењење за олако прихватање и неодупирање, све са дугорочним и судбоносним последицама по државу и народ.

Идеолошко покриће за овај пројекат цивилизовања и адаптације на «средње-европске» вредности представља неоспориви спољни услов за придруживање српског кандидата кроз наведену аутономију и потпуну регионализацију Србије, њеном даљом фрагментацијом кроз мирну поделу на шест округа, све под изговором постизања европских стандарда, а ради прихватања очекиваних милости у виду донација.

Идеолошко покриће за овај пројекат цивилизовања и адаптације на «средње-европске» вредности представља неоспориви спољни услов за придруживање српског кандидата кроз наведену аутономију и потпуну регионализацију Србије, њеном даљом  фрагментацијом кроз мирну поделу на шест округа, све под изговором постизања европских стандарда, а ради прихватања очекиваних милости у виду донација, док се истовремено такав пандан у цивилизованим државама исте Европе, и западне и источне, не налази по обиму, као ни код других кандидата за придруживање, већ се попут БиХ намеће процес централизације одн. укрупњења овлашћења доминантне централне власти.

Централна власт војвођанском парадржавном (јер себе не може да издржава нити брани) и засебном еврорегионалном ентитету преноси елементе изворног субјективитета и државног суверенитета: територију, (чл. 3) просторни план (чл. 34) политички народ (чл. 1. ), референдум (чл.27 о територији и 47 о питањима из надлежности скупштине) симболе, грб и заставу (чл.9), статус правног лица (чл. 2 ), законодавство ( чл. 19, чл. 64. Статут «највиши правни акт», «Одлуке са значајем закона», подзаконске акте: «Уредбе, Одлуке, Декларације..» и чл. 30 ст.1. доношење прописа за привремено извршавање републичког закона, потврђен чл. 9. Закона), Скупштину – највиши орган и носилац нормативне власти у АП Војводини, (Члан 33.) извршни орган, покрајинска влада са председником (чл.47,49 противан чл.126 Устава),  и управа (чл. 60.. је самостална), елементи судске надлежности-предлаже мрежу судова (чл. 34), Покрајинског омбудсмана (чл. 61) међународна(међурегионална) представништва ( чл. 16 уз додату сагласност Владе РС ) и међународно (међурегионално) уговарање, имовину, (чл. 11 која се уређује законом али постоји као укњижена имовина АПВ) изворне приходе(порези, таксе, од имовине, из прихода јавних предузећа и установа), финансије – буџет (чл. 27 и 62, стопу сама одређује а врсту и висину закон, али постоји као буџет АПВ) развојна (народна) банка (чл.34),  главни град – административни центар (чл.10 и даље остао у наслову и дефинисању уз одредницу адм.центар АПВ), културу, науку и академију наука (чл. 17, противан чл. 183 Устава), фондове (чл. 27),  просвету, рударство, јавно информисање, јавна предузећа, капитална улагања, робне резерве… (чл. 29). Све ово су обележја праве државности у уставној надлежности републике и тичу се интереса и уређења целе државе уз омогућавање и међународне сарадње (чл. 16) као дефинисаној засебној «демократској и европској регији». Законом о утврђивању (преносу) надлежности на Покрајину преузимају се и битне области, мрежа управне организације, јавна предузећа и установе (нпр. основно, средње и високо образовање, наука и технолошки развој, просторно планирање, регионални развој и изградња објеката, пољопривреда, индустрија, водопривреда, заштита животне средине, рударство, туризам, угоститељство и бање, саобраћај, здравствено осигурање, Покрајински фонд за пензијско и инвалидско осигурање, служба за запошљавање, социјална заштита, робне резерве, јавно информисање..правосудни испит и државни стручни испит…) и очекује запошљавање нових лојалних службеника егзистенцијално везаних за нову власт, све као расходне ставке Републичког буџета и кроз увећано финансирање свих грађана Србије за реализацију пројекта своје разградње.

Започиње свеобухватни процес самодеструкције државе, кроз постепено истицање захтева за више права и одговорности, жалбом на ускраћеност ширих европских могућности и нормираним неједнаким статусом и дискриминацијом грађана.

Ради, се дакле, о тако свеобухватној прекомпозицији надлежности централне власти, да по врсти и обиму пренетих овлашћења на нецентрални део, долази до противуставне промене од просте државе ка сложеној држави. Промена облика државног уређења је спроведена илегално, а ново стање је хибридно, јер се под важећом формом просте државе налази нов федерални садржај са елементима конфедералности, док Статут («као највиши акт») сада чине, по садржају, уставноправне норме, законске и статутарне. Тиме се започиње свеобухватни процес самодеструкције државе, кроз постепено истицање захтева за више права и одговорности, жалбом на ускраћеност ширих европских могућности и нормираним неједнаким статусом и дискриминацијом грађана новог ентитета у односу на централне надлежности, ка крајњем циљу успоставе пуне надлежности. Тиме се, наравно, не постиже декларисани циљ децентрализације који означава повећање ефикасности централне власти у домену за који сматра да се може боље обављати на локалном нивоу од нецентралних власти или територијалном организацијом самих централних органа на локалном нивоу, а кога се суштински никада и не одриче нити губи преносом, већ само поверавањем  надлежности док за то постоје, пре свега, разлози функционалности и економичности.

Права суштина и циљ овог антидржавног и антисрпског акта открива се већ у првом члану предлога, сада, последњом изменом, замаскираном, али са истом историјски ревизионистичком суштинском експликацијом. У члану 1.одељка I. Основне одредбе предлога, где се дефинише као „аутономна покрајина грађанки и грађана (у даљем тексту: грађани) који у њој живе, у саставу Републике Србије, настала на основу посебних националних, историјских, културних и других својстава подручја, као вишенационална, вишекултурална и вишеконфесионална демократска европска регија. Војводина представља саставни део јединственог културног, цивилизацијског, економског и географског простора Средње Европе. Аутономна Покрајина Војводина (у даљем тексту:АП Војводина) је аутономна територијална заједница у Републици Србији.” А коначним предлогом од 11.11.2009. дефинише: Члан 1. Војводина је аутономна покрајина грађанки и грађана (у даљем тексту: грађани) који у њој живе, у саставу Републике Србије. Војводина је регија у којој се традиционално негују вишекултуралност, вишеконфесионалност и други европски принципи и вредности. АП Војводина је неодвојиви део Републике Србије. ” А предлогом Закона о утврђивању надлежности АП Војводине, чланом 3. ставом 3. истиче се да је „АП Војводина регија у којој се традиционално негују европски принципи и вредности.“ Дакле, и поред мимикрије првобитног текста, као израз политичког компромиса, и декларативним навођењем «да је у саставу Р.Србије» суштина остаје иста, јер свим другим одредбама ( чл.4. „Носиоци права на покрајинску аутономију јесу грађани АП Војводине.“) дерогира ову, и наставља да противуставно, тенденциозно мења  дефиницију Устава о конститутивном карактеру целине српског народа (чл.1.Устава), те се разводњава његова сувереност на делу територије и узурпира преносом  на нову политичку суверену  и привилеговану категорију на делу територије Србије „грађана и грађанки“, (члан 4. Покрајински органи, политичке организације, група или појединац не могу присвојити право грађана на покрајинску аутономију, нити успоставити власт у органима АП Војводине мимо слободно изражене воље грађана АП Војводине.) („Члан 5. Грађани АП Војводине самостално остварују своја права и извршавају своје дужности утврђене Уставом Републике Србије (у даљем тексту: Устав), законом, Статутом Аутономне Покрајине Војводине (у даљем тексту: Статут) и општим актима органа АП Војводине. Грађани АП Војводине своје право на покрајинску аутономију остварују непосредно, народном иницијативом или референдумом и путем својих сло6одно изабраних представника. “) И Статут (чл. 3) и Закон (чл. 4. ст. 2) уводе референдумско изјашњавање о територији, чиме прво уводе битан континуитет суверене политичке нације и референдумску основу за друге надолазеће теме «од интереса Покрајине»(чл. 47), и друго, тиме што за промену октроисаних «граница» територије Војводине треба да гласа већина од укупног броја бирача на територији Војводине, крше Устав Србије који познаје целовити политички народ који одлучује о питањима од општег интереса, а територија је у делу и целини баш заједничко питање, чак и уз противуставну измену Закона о територијалној организацији којим се уређује промена унутрашњих граница и територије само у задатим уставним оквирима. Наиме, овим би се изузузела од општег принципа Војводина и посебним регулисањем покушано да се законом легализује противуставно подзаконско-статутарно решење. Наравно, увек остаје поред лажног формалног паравана противуставни пут успоставе и садржај ове правне накараде као и велеиздајнички циљ уставне и државне самодеструкције који  се не може оправдати никаквим правним конструкцијама у наопакој хијерархији правних аката.

Настала покрајинска сепаратистичка политичка псеудо елита је заузела антидржавну и антисрпску позицију, са циљем да за себе интересно веже и изгради (ВАНУ) инстант интелектуалну и културну елиту нове војвођанске нације, по истој матрици стимулисања некадашњег «југословенства», отимањем и мешањем српског етникума.

Настала покрајинска  сепаратистичка политичка псеудо елита је заузела антидржавну и антисрпску позицију,  са циљем да за себе интересно веже и изгради (ВАНУ)  инстант интелектуалну и културну елиту нове војвођанске нације, по истој матрици стимулисања некадашњег «југословенства», отимањем и мешањем српског етникума.

На делу је реализација разбијања националног и  културног идентитета унутрашње српске већине, у примену се противуставно (чл. 10. Устава) уводи латинично писмо за Србе (члан 26. ст. 2. ), чиме се легализује потискивање и политичко дезавуисање српског језика и ћириличног писма, а «прави» културни идентитет дефинише као културни круг  Аустро-угарске „Средње европе”, нове војвођанске нације са латиничним писмом. Није, дакле, Србима-војвођанима најближи сопствени матерњи језик, религиозни и културни идентитет и биће српског народа. Овим је отворено указано да је била историјска грешка уједињење 1918-те, «европских» Срба са «балканским» Србима, коју кроз више фаза одвајања треба и исправити. Прво, потенцираним културним раздвајањем, «политичком изузетношћу», борбом за економску и политичку самосталност  уз подршку медија и интернационализовањем сецесије уз спољну подршку. После усвајања Предлога ревизионисти могу да заиграју на гробу Србије „Радецки марш”, све са наследником заоставштине  Отом фон Хабсбургом, а које су темељне одреднице те изузетне «Аустро угарске културе» до потпуно уништења Србије и српског народа, фрагментација и асимилација, анексија и прозелитизам католичке средњоевропске државе, па прихватањем такве парадигме „аутономна република” Војводина постаје малигна антисрпска творевина, са јасним одредницама пријатеља и непријатеља свог новоуспостављеног идентитета.

Пошто се кренуло индуктивним путем, логично је да ће се покренути поступак доношења и новог устава, који ће бити усаглашен са нижим актима и тиме накнадно конвалидовати њихову противуставност.

Декларисањем Војводине као европске регије интегрисане чланством и уговорима у европски систем региона, прелази се граница Устава Србије чија је то надлежност као државе, као и ЕУ-е као заједнице држава а не региона. Члан 3. Закона, подржава отуђујући концепт и изузетна регионална дефиниција: »као регија у којој се традиционално негују европски принципи и вредности, може бити члан европских и светских удружења региона». Додавањем субјективитета и изједначавање са државом Србијом види се и кроз закључење међународних-регионалних уговора у областима  из своје надлежности, уз омогућавање да буде члан регионалних, односно, европских и светских удружења региона(чл.16 -ово стоји без обзира на ст.4. унето одобрење од Владе Србије само за оснивање представништва, која ће се због спољњег и унутрашњег притиска ретко супротставити, а не и за сарадњу, закључење споразума и чланство Војводине), а чланом 29. уређује питања од покрајинског значаја које ће уредити самостално својим актом а не законом Србије. Цео концепт изградње конфедералног ” и “равноправног”статуса открио се кроз члан 28. Статута, (Члан 28. – Међусобни односи републичких и покрајинских органа при извршавању закона и других републичких прописа заснивају се на Уставом, законом и Статутом предвиђеним правима и обавезама републичких и покрајинских органа и на њиховој сарадњи. Ради законитог, успешног и несметаног обављања послова из своје надлежности, АП Војводина може предложити оснивање Сталне мешовите комисије састављене од представника органа Републике Србије и органа АП Војводине.) Овим се, дакле, предвиђа међусобни однос, на основи правних аката и сарадње, као и оснивањем „Сталне мешовите комисије“, делегације од представника органа Србије и Војводине ради успешног, законитог и несметаног обављања послова из надлежности Покрајине, што Устав Србије не познаје, а представља очигледну аналогију са разбијањем савезне СЦГ, као изједначујући елемент конфедералности два подједнака ентитета. Чланом 67.  ст. 2. узурпирана покрајинска власт обезбеђује стечена «права»,  јер о предлогу за промену Статута одлучује Скупштина двотрећинском већином гласова од укупног броја посланика, док чл.  43. предвиђа да Скупштина не може бити распуштена за време ратног или ванредног стања, чиме се штити од могуће, уставом предвиђене, успоставе јединства државе чак у изузетним ситуацијама.

Пошто се кренуло индуктивним путем, логично је да ће се покренути поступак доношења и новог устава, који ће бити усаглашен са нижим актима и тиме накнадно конвалидовати њихову противуставност.

Добија се потпуна национална подела, договорни савез националистичких политичких елита, предност порекла над стручношћу, и родна резервација бирократских положаја која, управо, потенцира шовинизам уместо да сузбија борбу око ограничених ресурса.

Статут као противуставни подзаконски акт својим претенциозним садржајем и начином доношења врши нелегалну промену самог Устава Србије, јер носиоци и поред јавне власти не могу и немају снаге да на уставан начин, референдумом и вољом народа, остваре своје уставне намере, већ законима, подзаконским актима и нелегалним Статутом мењају уставни карактер државе а онда обезбеђују стечена права закивањем његове даље промене референдумском вољом дела народа а не суверене државотворне целине.  Узурпацијом стечене надлежности, кроз више фаза уцена и реализација, нужно се клизи ка све већој и крајњој коначној независности као услову за задржавање «историјских и природних» права ослобођеног «европског» ентитета. Статут је правни основ и политички темељ за наставак политичког процеса стицања нових надлежности и проширивања освојених. Све време стајаће претња интернационализацијом и активирањем условљавајућим потенцијалом приступања ЕУ-и, НАТО-у, одрицању од КиМ-е, продаји ЕПС-а и другим темељним питањима. Процес разлагања је резултат разбијачких намера, споља пројектованих, а унутра подржаних од нелојалних, изрођених Срба и монолитних мањина које корист очекују од нестанка заједнице са Србима и успоставе нових облика управе, у којима ће имати привилегован статус уз приклањање својим матичним државама.

Статутом је на делу  и озваничење националне поделе територије Војводине кроз интерно административно заокруживање у седам управних округа (чл.32), где националне мањине, сада заједнице,  добијају своје центре и Националне савете као институције које штите њихова права, све уз отварање процеса чишћења својих простора од дођоша и национално неподобних Срба. А кроз сразмерну заступљеност (чл. 24), национални кључ,  у свим органима  и организацијама Покрајине и Националне савете (чл. 25) са  пројектованим проширењем овлашћења,  и Саветом националних заједница (чл. 40) као национално паритетног (15 Срби +15 мањине) горњег дома покрајинске Скупштине са надлежношћу обавезног давања мишљења од непосредног или посредног интереса мањина, и « чланом 31. којим АП Војводина може покрајинском скупштинском одлуком поверити јединицама локалне самоуправе и националним саветима националних мањина обављање појединих послова из своје надлежности», добија се потпуна национална подела, договорни савез националистичких политичких елита, предност порекла над стручношћу, и родна резервација бирократских положаја која, управо, потенцира шовинизам уместо да сузбија борбу око ограничених ресурса. Обезбеђење територијалне аутономије и персоналне за своје колективитете, изрођава се од изворне и стандардне културне аутономије за националне мањине и потенцира мегаломанију мањина кроз политику, администрацију, просвету, као и језичку, информативну и економску сферу. Очито је исти саморазарајући модел успостављен као и онај Уставом  из 1974.  године, те служи као основа за груписање и разбијање јединствене државе, што је доказ да страни центри моћи нису завршили процес дробљења и реконструкције простора Балкана. Слаба Србија – јака ЕУ, САД и НСП, док је мир међу народима могућ само ако су намирени са земљом прокажених Срба који су колективно ван међународног поретка, непрестано под санкцијама и условљавањима, као «парије НСПа», по отвореној претњи Џ.Буша-старијег са почетка 90-тих година прошлог века.

Статут, дакле, и у политичком и цивилизацијском смислу представља друштвено назадовање у односу на грађанску политичку заједницу и формирање изборне воље на другим основама, а не политичког добра целине, већ договарања уских и шовнистичких делова.

Успостављене националне елите постају владари засебних поседа и група, а њихова воља конститутивна за међунационалне договоре као услов опстанка и мира у успостављеној вештачкој творевини, уз непрестано изазивање подозрења и осетљивости око угрожених права, те потенцирану самодеструкцију. Статут, дакле, и у политичком и цивилизацијском смислу представља друштвено назадовање у односу на грађанску политичку заједницу и формирање изборне воље на другим основама, а не политичког добра целине, већ договарања уских и шовнистичких делова. Историјско искуство СФРЈ-е говори да је 50% српских акција  увек 49% због прорачунатог «српског» талога, по различитим основама и издајничком последицом, па и у новоформираној  паритетној конструкцији Савета националних заједница. Стварна је само утемељена неравнотежа у колективним правима, више политичких, изборних и институционалних права за националне мањине од Српске већине. Срби тако постају средство у рукама мањина које га усмеравају против себе и својих интереса.

Децентрализација Србије прикрива стварну деконцентрацију државне власти, увођење персонално-културне, територијалне, управне, економске и финансијске федерализације, сада заокружених и солидарних националних група, повлађивање и индуковање њиховог национализма и центрифугалних колективних амбиција давањем права вета (обавезујућег мишљења на паритетној основи), као и персоналну и територијалну аутономију Мађара, који добијају привилегован положај као национална заједница у односу на остале националне мањине,  добијајући разграничење кроз свој управни округ (Бачки, самостални са седиштем у Суботици, а за остали део бачких Мађара кроз подељени у Сомбору) и колективно политичко изједначавање са Србима као народом унутар АПВ-е, што због малобројности не могу задобити у целовитој држави. Овакав статус представља платформу за очување стечених права и увећање моћи ка крајњем идеалу повратку целог војводства у Угарску или већ виђеној нацистичкој расподели суседним државама.

Децентрализација Србије прикрива стварну деконцентрацију државне власти, увођење персонално-културне, територијалне, управне, економске и финансијске федерализације, сада заокружених и солидарних националних група, повлађивање и индуковање њиховог национализма и центрифугалних колективних амбиција давањем права вета.

У случају донетог Статута отвара се и питање равноправности осталих мањина у остатку Србије, који легитимно могу да траже једнака права као и пре свих остварних «права» Мађара, који добијају у овој фази заокружену територију и потпуну власт, као и припремљену референдумску основу за припајање матици.

Мађари јасно исказују своје амбиције кроз реализацију институционализоване територијалне и персоналне аутономије, а тамо где су мањина очекују савез са владајућим демократама, где би имали привилегован положај у мешовитој средини. Какав шовинистички став имају према Србима показују у свакој историјској ситуацији када задобију доминантан положај, са отвореним геноцидним походима и насилном асимилацијом коју су спровели на територијама где су организовали своју власт и ни минималним политичким правима маргинализованих и већином асимилованих Срба у Мађарској, као, уосталом, ни других мањина којима већ 68 година није дозвољено да имају заступнике у Парламенту Мађарске.

Националне мањине, уз промену термина у заједницу, стичу конститутивни статус заједно са Србима.(чл.6 Статута), а  посебно Мађари, као «највећа» лидерска национална мањина, подижу свој колективни статус ка изједначењу са сувереним српским народом. Остале националне мањине, под њиховим вођством и инструментализацијом од својих матица и војнополитичког савеза, прате их ради задобијања очекиване добити. На осећају историјске шансе покрећу се мањине да задобију привилегије, осећај величине и супериорности на туђој територији и међу већинским народом, споља подржани, политички, финансијски, економски, обавештајно и медијски. Истовремено се врши спиновање и преусмерење Срба у Војводини ка одвајању од матице, заостале и примитивне ка културној, богатој, европској средњој Европи, а стварно падање у руке  «Великој» Мађарској (од 64 жупаније отете од Србије, Румуније, Словачке и Украјине). Уосталом, премијерка Украјине одговара на захтеве мађарске мањине: «Никакве регионализације које подразумевају стварање нових политичких центара и парадржава на територији Украјине не долазе у обзир. То је кривично дело!», а словачки члан владајуће коалиције Ј.Слота каже: «Жестоко лобирање Будимпеште у ЕУ-и и САД-а да њихови сународници у региону добију националне аутономије, први је од три корака за стварањем предтријанонске Мађарске. Други корак је регионализација, а трећи федерализација држава у којима Мађари живе» (Печат, бр.83 од 2. 10. 2009.). Док лидер Мађара у Војводини Иштван Пастор поручује да је : «уверен у то да јачање аутономије Војводине и суштинска децентрализација и регионализација Србије јесу једини путеви превладавања свих предрасуда, Србија у Европи без граница, Европи грађана и регија, са аутономном Војводином – то је наш циљ. »! (Печат, бр.86 од 23.10.2009.)

Премијерка Украјине одговара на захтеве мађарске мањине: «Никакве регионализације које подразумевају стварање нових политичких центара и парадржава на територији Украјине не долазе у обзир. То је кривично дело!», а словачки члан владајуће коалиције Ј.Слота каже: «Жестоко лобирање Будимпеште у ЕУ-и и САД-а да њихови сународници у региону добију националне аутономије, први је од три корака за стварањем предтријанонске Мађарске. Други корак је регионализација, а трећи федерализација држава у којима Мађари живе».

У АПВ-и Мађари ће свој округ-е, искорисити за стварање засебног правног поретка унутар Војводине, са изградњом институција са другачијим предзнаком, променом топонима и имена улица, заустављањем кретања и настањивања становништва те истеривањем мањинских група са своје «суверене» територије. Свој интерес они и не скривају претећи интернационализацијом и отвореним мешањем у унутрашње ствари Србије, тражећи реализацију процеса и објашњења од српског министра спољних послова. Мађарски великодржавни пројекат значи ревизију Тријанона и губитака због ратних похода на своје суседе, прво преко разарања најслабије Србије и стварања преседана а потом, када се стекну услови, Чешке, Словачке, Украјине  и Румуније, које су тренутно под заштитом истог геополитичког Западног господара, а који свима великодушно дарује избагателисану и испарцелисану српску земљу.

У међувремену, истом аналогијом конституисања СФРЈ-е, врши се у мањем моделу поновно заробљавање “уже Србије” кроз отварање пута колективног организовања мањина, институционализације даље регионализације и формирања других  ужих ентитета (“Санџака”, “Шумадије”), са захтевом за изједначавање права са оствареним Војвођанима. Завезивање Србије, кроз пројект регионализације и центрифугалних подјаривања општинских локалпатриота, води коначном распаду Србије као државе и асимилацији и припајању региона у очуване суседне ентитете. АПВ је формално-правно конституисана антисрпска творевина, ограничавајући културна  и политичке права Срба којих је бројчано 70% на прихватљивих 50% гласова, кроз уравниловку националног кључа који даје право паритета мањинама и мотив за заједничко очување аутономаштва против уже Србије, а по осамостаљењу док АПВ дириговано траје. Аутономаштво даје незаслужене привилегије поткупљеним Србима као однарођеној политичкој елити нове нације, са задатком реализације тежње ка економичном смањењу паралелних централних функција услед њихове непотребности поред већ постојећих аутономашких. Војводина постаје и осигурач  у случају националног покрета Срба за ослобођењем и уједињењем, где стечена права мањина постају угрожена категорија коју споља треба заштитити, што је основа за интернационализацију њиховог питања и давања права на отцепљење  као и Албанцима на «Косову». На крају Србима остаје да пристану и трпе родну и културну неједнакост и неравноправност као трајно стање и основу изградње војвођанске нације, које ће јачајући истаћи свој сепаратистички захтев за потпуном државности. Деконструкција Србије кроз даљу регионализацију, где ће националне мањине, на успостављеном примеру, бити изједначаване са већином и таквом алхемијом, српски народ на својој земљи остајати без суверене воље, заробљен у више нивоа вилајета, развлашћен и мајоризован, окован не само нормама и вољом политичких представника, већ и свешћу да је немоћан да предузме било шта на граници националног амбиса а да не убрза сам пад. Српском народу се обесмишљава свако постојање, а уценама разара свест о могућности да уреди, по својој мери правде,  државу, као и слобода да изабере своју судбину, а потенцира се да је примитиван, неспособан да се државотворно уреди и организује и да му је боље да се приклони другим способнијим и организованим заједницама. После потпуне дезорганизације и дезоријентације следи нестанак државе, а тихи, поражени, неорганизовани и изгубљени остаци Срба, као бескућници, сами ће се добровољно расејати и асимиловати, без наде за својом државом као условом опстанка као посебног и историјског народа, и «доказом» да не могу и не требају више никада ни да је имају, уз гашење и последњег идејног, небеског прибежишта из кога се више пута враћао васкрсавајући своју државу.

Народ не сме нестајати у ћутњи, апатији и саглашавању са својом пропасти, нити сме добровољно лећи у намештену Прокрустову постељу.
Задњи је час да се народ дигне на ноге, Скупштина блокира и питање противуставне разградње отаџбине са његовим протагонистима постави као историјско, национално и егзистенцијално питање.
Треба покренути све преостале снаге да се сачува држава и народ.

Неразумно је и неморално уверавати јавност да једна заједница јача тако што се неуједињује и несабира, већ поделама нестаје као организована народна сила, приказивати пропадање као опште јачање, до самог разлажућег краја. Тврдећи да је добро за Србију, оно што је за друге и цео свет лоше, да  се слаби и растаче јасно говори о правим намерама носиоца завере и идеолошког опортунизма, као и оних који их  ћутањем, малограђански подржавају, поткупљени малим користима у општем безнађу и сиромаштву.

Из показане намере, активности и историјских последица којима се Србима забрањује и одузима национална држава, да би се намириле националне мањине, очигледна је геноцидна намера да Срби све изгубе и препусте простор другима. Српском народу се, отвореном претњом и уценом, нуди дијаболични избор кроз наставак условљавања и терора или препуштање и нестајање у другим лојалним идентитетима,  у којима ће бити осигуран бар појединачни физички опстанак.

Закључак

Данас је историјски погубна и политички неопростива свака пасивност и уз сва ограничења и слабости мора се покушати и поставити брана разбијању државе и фрагментацији народа доношењем противуставног и антисрпског Статута АПВ-е.

Сада када је ствар доведена до таквог нивоа очигледности, никакво инфантилно избегавање и одлагање, окретање главе пред општом патњом и несрећом више није могуће, сем као лични избор ропства и затомљења, бекства у земаљско и пропадљиво са трагичном последицом свеколиког кукавичког губитка.

Демократска странка, као носилац статутарног пројекта и кохезивни фактор својих демонократских епигона, своди себе на некадашни СКЈ и темпира распад државе после губитка власти када ће се и сама распасти, на ужу Србију и Независну државу Војводину. Лутање између крајности говори о начелној неутемељености и правој природи споља инструментализованих властодржаца као и њиховој практичној користољубивој и опортунистичкој политици. Идеја ДС-е да је могуће водити два паралена међусобно супротстављена процеса и у потпуности задовољити домаће мњење и спољне силе, које су омогућиле мандат коалиционој Влади како би их водили ка окончању задатих негативних процеса, дошла је до свог логичног и политичког краја пред кључним  државотворним питањем опстанка државе као организације и очувања свести о заједничким интересима, које су својим манипулативним вођењем довели до провалије. Положај марионетске Владе, после усвајања антидржавног и антиспрског Статута АПВ-е, је суштински ненародан и отворено противан егзистенцијалном интересу српског народа.Обмана више није могућа причом о залагању за државу а њеним правним и фактичким разлагањем, као што на видело излази и практично препуштање КиМ-е и лажно залагање за његово очување. Маркетиншке магле су развејане о бољем животу и запошљавању фактичким отпуштањем запослених, јер уништена, непостојећа привреда не може да издржава државни апарат, сем узимањем кредита и задуживањем земље. Једна политика је себе довела до краја претећи да са собом у бестрагију поведе цео народ.

Положај СПС-е, која је ушла у савез подобних, послушних и поданичких странака Западном савезу, оних које подржавају проатлантску политику владајуће ДС-е, у различитим степенима и варијантама двоструко је тежи јер је резултат, како одрицања раније одбрамбене политике, тако и саучесништва у погубним резултатима распродаје, растакања државе и народа од стране прозападног режима. Национални и идеолошки обрт и прелаз СПС-е јасно се види у приступу статусним променама АП Војводине, где од програмски претежно централистичке странке, из периода грађења територијалне целовитости Србије, постаје савезник својих дојучерашњих непријатеља, врши прелаз од државотворне странке ка ненародној политичкој странци пристајањем на политичко аутономаштво иза кога следи државни сепаратизам,  који је сама претходно рушила. СПС се, дакле, залаже за “модерни” (сем за метрополе које су суштински централизоване) еврорегионализам као спољни модел прекомпозиције геополитичког простора и продора империјалних држава, који нема пандана у самој ЕУ-и. На крају, ипак, постоји неки континуитет политике СПС-е када козметичке измене предлога Статута и Закона И. Дачић (Новости 12.11.2009) проглашава као победу над сепаратистима (којим? да ли Предлагачима!?) у истом маниру као што је и С.Милошевић повлачење са КиМ-е проглашавао и величао као победу.

Не може се више скривати ко се за шта залаже, када владајућа коалиција жели да дезинтегрише и дискредитује своје политичке противнике, када се подржавају отпадничке фракције као осигурачи њихове политике, када се доноси нови рестриктивни пословник о раду Народне скупштине, ограничавају телевизијски преноси и цензурише јавна реч. Предузете радње припремиле су спровођење даљег разлагања државности Србије и омамљивања народа у наметнутом путу уништења, овог пута од домаћих слугу прикривених окупатора. Нико неће видети „ружне” слике, чути „говор мржње” ни прочитати критике режиму, када се буде наступало против владајућих антидржавних, недемократских и противнародних пројеката. Сугерише се да је лепше  гледати спорт и тенис и живети у блаженом незнању, но себе излагати стресу и ризику стајања на бранику вере и нације. За разлику од прошлих времена данас нема отпора разбијене националне елите, САНУ, УКС-а, нема политички организованог ни институционалног противљења  дезинтеграцији отаџбине. Појединачне анализе и саопштења су без утицаја на власт и народ, а бесплодне жалопојке медијски угушене легитимишућим изјавама Председника државе и вођа коалиционих странака на власти, као и оних умртвљујућих из пријатељске опозиције, која се вербално жали, а политички практично ништа не ради. Медијски изманипулисана, народна маса је доведена до парадокса да се саглашава са актима који је воде у пропаст, све са олакшањем да треба још понешто учинити и сагласити се ради бољег живота. Идеологизација и медијска манипулација, које судбински одређују да постојеће нема алтернативу, да не може бити другачије од прокламованог које је једино оптимално и реално, доводе до апсурда да је отимање земље и сарадња са окупатором проглашено за врлину, лоповлук за способност, криза за погодност, кукавичлук за мудрост, ненормално за нормално, неморал за морал а болест за здравље. Народ је сугестијама увучен у самоубилачку матрицу да верује да ради у своју корист и кад је очигледно да му је све горе и да је на његову штету. Коначно, одустајање од сваког отпора и борбе је одустајање од себе, апатична небрига за душу и тело, самоодрицање и самопорицање у прихватању смрти као избављењу од историјског безизлаза и свеколиког мрцварења. Али стварно, само ко се с вером у Бога отргне црној апатији и одметне од „Јасеновачког пута”  има шансу да претекне и спаси себе и свој род, обезбеди живот потомака. За владајуће манипулаторе тежња за „бољим животом” постала је само тема за изборна обећања и траје док се не добије мандат, а потом се са позиција власти нелегално и нелегитимно спроводи растакање државе, распродаја привреде, отпуштање запослених,  док их контролисани медији хвале као најбоље и једино могуће, реалне потезе, за цео свет, прихватљивих вођа.

Обавеза је сваког да се колико може укључи у борбу, праведну одбрану, и колективно и појединачно учини брану нестанку Србије.
Једини практични пут је офанзиван, изборним рушењем ненародног режима, његових експонента и сателита који врше мимикрију у националном табору, а стварно подржавају штеточинску власт, седећи на две столице и ишчекујући исход повољан за себе а поразан по народ.
Србија мора стати да би кренула, да би се зауставило растакање државе и очувала матица српског народа.

Задњи је час да се на питању опстанка разлучи ко је где и покрену запретене снаге народа на борбу за самоодржање против доказаних непријатеља, који отворено раде против његовог егзистенцијалног и државног интереса.

Сазрело је време одлуке јесмо ли за себе или против себе, јесмо ли пријатељи својим непријатељима или смо верни свом националном бићу и темељном личном и заједничком интересу, данас је време слободног избора, хоћемо ли да се отргнемо и променимо губитнички пут и почнемо да се избављамо у задатом земаљском нестајању.

Србија, са своја два крила КиМ-ом и Војводином, није само правно питање, онај ко га своди на то савезник је демонократа и користи исту тактику  замајавања и противљења на речима уз препуштање без политичке борбе, помирења са «реалностима» које легитимишу постојеће, јер не дају никакву алтернативу ни могућност отпора злу. Исти ти ће касније прати руке туђим грешкама за које, док је било време, нису учинили ништа да их практично спрече.

Постоји увек и други пут борбе за своје интересе и опстанак матице и свих насилно отргнутих делова. Други пут, слободе, преузимања судбине у своје руке, антиглобализма, антиимперијализма, антиколонијализма, сарадње са слободним народима света, безбедносне неутралности, економског програма комбинованог јавног и приватног сектора и очувања домаћег тржишта уз заштитни социјални програм,  што би све водило ка опстанку и јачању националне државе, економије и културе, а тај пут је реално могућ и животно потребан.

Народ не сме нестајати у ћутњи, апатији и саглашавању  са својом пропасти, нити сме добровољно лећи у намештену Прокрустову постељу. Задњи је час да се народ дигне на ноге, Скупштина блокира и питање противуставне разградње отаџбине са његовим протагонистима постави као историјско, национално и егзистенцијално питање. Треба покренути све преостале снаге да се сачува држава и народ.

Изабрани пут борбе даје могућност и наду, отвара будућност и покреће снагу божанског саосећања, међусобне сарадње и помоћи у постизању радости заједничког и личног добра.

Обавеза је сваког да  се колико може укључи у борбу, праведну одбрану, и колективно и појединачно учини брану нестанку Србије. Једини практични пут је офанзиван, изборним рушењем ненародног режима, његових експонента и сателита који врше мимикрију у националном табору, а стварно подржавају штеточинску власт, седећи на две столице и ишчекујући исход повољан за себе а поразан по народ. Србија мора стати да би кренула, да би се зауставило растакање државе и очувала матица српског народа. Мора се предузети иницијатива, позвати народ да сачува  себе и своју државу, тако што ће се супротставити самодеструкцији и марионетској власти која разграђује државу да би се прилагодила задатим колонијалним захтевима фрагментације, децентрализације и поробљавајућим стандардима ЕУ-е, за шта није добила мандат на изборима.

Пре или касније, од српског карактера Војводине неће остати ништа сем имена, као и „Косова”, а потом ни од задњег остатка сужене Србије неће остати ништа, као ни од било каквог, а камоли нормалног или бољег живота  упропашћене већине.

На крају, свако опште питање је и лично, преиспитивања и пристајања на обмане и самообмане, питање сваке појединачне свести и савести, слободе избора, храбрости и одговорности за преузети пут. Сада када је ствар доведена до таквог нивоа очигледности, никакво инфантилно избегавање и одлагање, окретање главе пред општом патњом и несрећом више није могуће, сем као лични избор ропства и  затомљења, бекства у земаљско и пропадљиво са трагичном последицом свеколиког кукавичког губитка. Изабрани пут борбе даје могућност и наду, отвара будућност и покреће снагу божанског саосећања, међусобне сарадње и помоћи у постизању радости заједничког и личног добра.

***

Извори:

Устав Републике Србије, од 30.09.2006.;

Предлог статута Аутономне Покрајине Војводине 14. 10. 2008. и 11. 11. 2009. (www.skupstinavojvodin.gov.rs)

Предлог статута Аутономне Покрајине Војводине 12. 11. 2009. (www.nspm.rs)

Предлог закона о преносу надлежности на Аутономну Покрајину Војводину, 06.11.2009. (www.nspm.rs)

Када тврдите да је Статут Војводине, који је тренутно пред посланицима републичког парламента, сепаратистички и противуставан и да је његов циљ да се направи “држава у држави”, да ли говорите о искључиво политичкој оцени или предложени Статут већ садржи правна решења за будућу нову државу?

Коштуница: Свака држава живи и развија се у оквиру свог устава који обезбеђује политичку стабилност, правну сигурност и економски напредак земље. Ако устав подријете неким важним актом, као што је Статут АП Војводине, онда се ствара озбиљна нестабилност у земљи која има несагледиве последице. Војводина је за уређење своје аутономије требало на основу републичког закона да добије свој Статут као подзаконски акт, а испоставило се да Војводина добија Статут који по много чему личи на устав државе. Тако уместо подзаконског акта имамо Статут који попут устава утврђује бројне и суштинске елементе државности. Шта је прави циљ таквог Статута? Сувише су тешка наша сећања из претходног периода сталног распадања државе да би могли равнодушно да гледамо како се исти сценарио опет понавља.

Србија ће убудуће имати две владе, две национале академије, латинично писмо у Војводини, што су многи препознали као основ за стварање новог идентитета. Да ли је баш тако?

Коштуница: Ми се морамо запитати како је могуће да све државе око нас чувајући своју целовитост иду даље у шире интеграције док се само Србија непрестано дели и то све уз паролу да ћемо тако убрзати европске интеграције. Ако је добро да Србија има две владе, два главна града, две националне академије, како је стварно могуће да се и друге, суседне државе не угледају на нас, па и оне не крену тим успешним путем. Наравно да свака озбиљна држава чини све да сачува и унапреди свој национални идентитет. Само се садашња власт у Србије упустила у једну потпуно безглаву политику са оваквим Статутом. Када је реч о новом идентитету најопасније место у Статуту представља одредба по којој Срби у Војводини више нису државотворни народ, како је то Уставом дефинисано, већ постају једна од бројних националних заједница. Тако ће Срби у Војводини имати статус националне заједнице, а Срби у остатку земље остаће државотворни народ. Тешко је уопште замислити како је могуће да се садашња власт бори против свог народа и део српског народа претвара у националну заједницу.

Ми се морамо запитати како је могуће да све државе око нас чувајући своју целовитост иду даље у шире интеграције док се само Србија непрестано дели и то све уз паролу да ћемо тако убрзати европске интеграције.
Ако је добро да Србија има две владе, два главна града, две националне академије, како је стварно могуће да се и друге, суседне државе не угледају на нас, па и оне не крену тим успешним путем.

Када говоримо о суверенитету Србије колико је озбиљно схваћена опасност одредбе о референдуму о територији Војводине, и колико се та одредба може тумачити и као успостављање посебног територијалног интегритета Војводине?

Коштуница: И само помињање референдума у оваквом противуставном Статуту подсећа на све оне референдуме од Словеније и Хрватске до Црне Горе који су претходили растакању државе. А када видите да се у Статуту кривотворе уставне одредбе о референдуму и кривотворе законске одредбе о територији АП Војводина, онда се очигледно ради о  смишљеној идеји да Статут припреми терен за неке будуће референдуме. Пошто је права намена оваквог Статута не да буде подзаконски акт, већ нека врста будућег устава државе, све одредбе о територији Војводине и референдуму су такве да говоре о засебном територијалном интегритету Војводине.

Господин Самарџић је у својој дискусији у скупштинској расправи поменуо и израз “брионска Војводина”. Да ли је предложени текст Статута на трагу уставних решења из 1974. или иде и корак даље, тим пре што сте у потезима војвођанског руководства препознали црногорски сценарио?

Коштуница: Свако ко прочита Статут одмах препознаје брионски дух разбијања државе из 1974. године. Устав из 1974. представљао је правни увод у разбијање Југославије. После су се правили разни модели и сценарија за разградњу државе и посебно за разбијање српског државног и националног простора. Видимо да се после насилног проглашавања лажне државе Косово појављује противуставни и сепаратистички Статут Војводине и да се истовремено врши огроман притисак на укидање Републике Српске. Све то говори да српско питање на Балкану не само да није решено, већ постоје велики и различити интереси да се Србија и српски државни и национални простор и даље распарчава.

Занимљива су реаговања представника Демократске странке који су пре годину дана тврдили да статут није сепаратистички, а данас поручују да је статут очишћен од сепаратистичких елемената. Да ли се у овој контрадикторности крију и политички мотиви за усвајање једног оваквог акта?

Коштуница: Ако један правни акт садржи вирус сепаратизма он се од тог вируса не може излечити ситним и козметичким поправкама, већ је једино решење да се сагласно Уставу направи нови Статут, који би се бавио аутономијом а не стварањем државе Војводине.

Видимо да се после насилног проглашавања лажне државе Косово појављује противуставни и сепаратистички Статут Војводине и да се истовремено врши огроман притисак на укидање Републике Српске.
Све то говори да српско питање на Балкану не само да није решено, већ постоје велики и различити интереси да се Србија и српски државни и национални простор и даље распарчава.

У овом тренутку одговорност за усвајање Статута је на посланицима Скупштине Србије. Да ли се ишта може поправити амандманима на текст Закона о преносу надлежности?

Коштуница: Народни посланици, како им и само име каже, представљају народ у Скупштини Србије. Сваки посланик има име и презима и он, када буде гласао о Статуту, преузима пред целим народом велику личну одговорност за будућност Србије. Ту нема изговора, нема оправдања, нема прања савести и пребацивања одговорности на неког другог. Сваки посланик ће се именом и презименом уписати у историју Србије онако како буде када буде гласао.

Шта ће се у Србији дешавати након следеће недеље када, по свему судећи обезбеђена већина од око 140 посланика, усвоји ове документе?

Коштуница: Нико не може унапред и у име народних послника донети ову важну одлуку. Треба сачекати и видети да ли ће ипак код народних посланика превладати патриотизам и самосвест о будућности Србије.

Одговорност за сам предлог Статута пада на Владу Србије, јер је чини ми се и у причи око Статута Војводине кључни моменат био у оном “фамозном споразуму Цветковић – Чанак”?

Коштуница: Сценарио усвајања оваквог Стаута има дугу предисторију, а одговорност Демократске странке је што је пристала да у дело спроведе сепаратистички Статут. Идеја о Статуту који је заправо нека врста устава државе налази се још у Уставу из 1974. и познатом Меморандуму о Војводини који је упућен лорду Карингтону на Међународној конференцији о Југославији која је одржана 1991. године у Лондону. Та идеја дуго није могла да се оствари и сада се Демократска странка упустила у реализовање тог пројекта.

Оно што данас ради Демократска странка и владајућа коалиције јесте непрестано давање лажних обећања.
Лажним обећањима је могуће тренутно преварити грађане, али се на лажним обећањима не може градити боља будућност и нормалан живот наших грађана.
Наша политика је реална јер је заснована на стварним интересима народа и државе.
Ми чујемо глас народа и чујемо да пре свега народ хоће посао, ред и сигурност.
Народ хоће правну државу и социјалну правду. Народ хоће јединствену, целовиту и снажну државу Србију.

Пошто поменусмо владу, занимљива је и оцена која се чула из кабинета Мирка Цветковића, који је половину мандата свог кабинета видео као период економски и социјално одговорне владе?

Коштуница: Србија се налази у тешкој економској, политичкој и моралној кризи и то се на сваком кораку осећа и то види сваки грађанин. Нико не може бити задовољан оваквим стањем, а власт која је апсолутно одговорна за пропадање и урушавање земље непрестано се хвали лажним успесима и бољим животом кога у Србији нема. Уместо ове неодговорне и неспособне власти земљи је неопходна нова национална влада озбиљних људи који могу и морају да зауставе урушавање земље и Србију извуку из тешке економске кризе.

Уколико су ванредни избори једино решење за излазак из свих проблема које сте навели, онда је једина логична дилема да ли је опозиција довољно зрела да у једном широком опозиционом фронту крене ка промени политичког амбијента у Србији?

Коштуница: Опозиција свакога дана својим деловањем, а ту пре свега мислим на Скупштину Србије, показује да се успоставља политика која треба да земени постојећу неспособну власт. А сама Демократска странка Србије својим деловањем упућује поруку грађанима да се без озбиљних људи, који имају чврста уверења, јасан политички програм и лично поштење, не може ништа добро и озбиљно урадити за своју земљу. Оно што данас ради Демократска странка и владајућа коалиције јесте непрестано давање лажних обећања. Лажним обећањима је могуће тренутно преварити грађане, али се на лажним обећањима не може градити боља будућност и нормалан живот наших грађана. Наша политика је реална јер је заснована на стварним интересима народа и државе. Ми чујемо глас народа и чујемо да пре свега народ хоће посао, ред и сигурност. Народ хоће правну државу и социјалну правду. Народ хоће јединствену, целовиту и снажну државу Србију.

Војислав Коштуница је председник Демократске странке Србије и члан управног одбора Фонда Слободан Јовановић.

Интервју је објављен у Грађанском листу.

Владимир Ђурић на трибини Фонда Слободан Јовановић

Предложени статут АП Војводинe је «у свом духу, форми и садржају противан Уставу Републике Србије, те својим недореченостима представља континуитет ‘смишљених смутњи’, које су, са добро познатим последицама, обележиле и Устав СФРЈ-e из 1974. године», оценио је др Владимир Ђурић на трибини Фонда Слободан Јовановић, одржаној у згради Коларчеве народне задужбине, 26. новембра.

Намера аутора и предлагача Предлога статута АПВ-е је била да се овај акт усвоји “у брзом, што тишем и што безболнијем поступку” што, према Ђурићу , “говори о њиховим мотивима”.

“Статут је врло добра подлога за развој догађаја који су се већ догодили у другим областима на Балкану », упозорио је Ђурић, наводећи примере Македоније и БиХ-е.

Он се осврнуо на низ противуставних одредби у Предлогу статуту АП Војводине, на “многе недоречености”, као и на покушаје да овај акт, чак, личи на Устав – на пример у случају преамбуле која је својствена само уставима.

“Намера је била да статут барем личи на Устав”, оценио је Ђурић.

Одредбама Предлода  статута, нарушава се Уставом гарантована једнакост грађана, оценио је др Ђурић.

Осврнувши се на историју уставног положаја Аутономних Покрајина Србије у доба СФРЈ-е, Ђурић је изнео упоредну анализу положаја аутономија у Европи. “Нигде у Европи, територијална аутономија није конститутивни елемент уставно-правног поретка. Увек се ради о преносу  управних овлашћења на регионалне органе, којег врши централна власт”.

Ђурић је посебно истакао да се у уставноправној науци код нас недавно јавио нови, споран став о конститутивности права на аутономију. Ради се о погрешном тумачењу права на аутономију, које се погрешно изводи из Устава Србије. Оно се тумачи у смислу омогућења посебне суверености грађана и грађанки дела територије Србије, мимо осталих грађана Србије. Према Ђурићу, писци актуелног Предлога покрајинског статута су се приклонили овом погрешном мишљењу, “а то није ништа друго, до прикривено давање суверености грађанима дела Србије у односу на конститутивни српски народ”.

“Нигде у Европи, територијална аутономија није конститутивни елемент уставно-правног поретка.
Увек се ради о преносу управних овлашћења на регионалне органе, којег врши централна власт”.

Противуставне су одредбе којима Предлог статута утрврђује територију АП Војводине. У члану 1. се «уводи суверенитет грађанки и грађана који у њој живе, што је директно супротно одредби Устава Србије, који прописује суверенитет српског народа». У ствари, “укидање суверенитета српском народу у Војводини, које је извршено у члану 1 Предлога статута, продубљено је противуставним одредбама о националним заједницама. Осим што се одредбама Предлога статута Срби своде на ‘националну заједницу’, ова категорија је сасвим непозната правном поретку Србије. Правни поредак Србије познаје категорију «националних савета националних мањина, а не ‘националне заједнице’”.

“Устав Србије изричито је прописао да се Покрајини могу поверити поједине надлежности. Међутим, надлежности које је Покрајина Војводина присвојила Предлогом статута, нису ‘поједине’, већ толико бројне и обимне да је јасно како Покрајина њима стиче државност. Ово је вероватно био разлог журбе предлагача, јер је требало прикрити нелегално стварање федералне јединице у Србији.”

“Према Предлогу статута АП Војводине ‘националне заједнице’ дају мишљење о свим прописима који се тичу те националне мањине.
Ово ће сигурно довести до застоја и блокаде у раду органа Аутономне Покрајине и то је већ виђено тамо где је примењен сличан модел.”

“Према Предлогу статута АП Војводине ‘националне заједнице’ дају мишљење о свим прописима који се тичу те националне мањине. Ово ће сигурно довести до застоја и блокаде у раду органа Аутономне Покрајине и то је већ виђено тамо где је примењен сличан модел.”

“Прописма Предлога статута се једноставно прописује да републичка имовина коју Покрајина користи, престане да буде у власништву Републике и да њен власник постане нови субјект права. Ово је такође противзаконито.”

Посебна конститутивност грађана на једном делу територије, противна је Уставом гарантованом суверенитету свих грађана Републике. “Укидање суверености српског народа”, посебно прописивањем принципа “традиционалног неговања вишекултуралности, вишеконфесионалност и других европских принципа и вредности, уводи регулисање људских и грађанских слобода мимо Устава Србије.”

Овом, и бројним другим одредбама, нарушава се Уставом гарантована једнакост грађана, оценио је др Ђурић.

Погледајте видео записе са трибине Фонда:

Александар Никитовић

Нико не очекује више да је Демократска странка спремна да води државотворну политику и да се одупирући страним притисцима бори за начело српске државности. Сагласно политици ове странке било је сасвим природно и очекивано што је 2004. године Борис Тадић позвао Србе на Косову и Метохији да изађу на изборе. Исто тако, 2006. године била је очекивана и њихова незаинтересованост за судбину референдума у Црној Гори. Следило је, крајем 2007. године, хитно расписивање председничких избора који су били завршени само два дана пре проглашења независности Косова. Затим је дошло до потписивања међудржавног споразума ССП са земљама које су, малтене тог дана, признале независност Косова. У духу те исте политике настала је и садашња Влада противно гласу народа, а уз помоћ тајкуна и страних амбасадора. Ништа мање очекивано од Демократске странке било је и тражење саветодавног мишљења од Међународног суда правде поводом једностраног и противзаконитог проглашења независности Косова, уместо подизања тужбе макар против једне државе која је ту независност признала противно важећем међународном праву. Признат је Еулекс који ствара независну државу Косово и потписан споразум о граници са Косовом. Све отвореније се подржава спољашњи притисак на Републику Српску како би се створила унитарна Босна.

Све ово је, дакле, очекивано и природно произлази из политике Демократске странке која се најбоље оличава у пароли да ЕУ нема алтернативу, што значи да сваки пут када се сукобљавају интереси Србије и ЕУ-е ствари се на крају морају подредити интересима ЕУ-е.

Ако нико од Демократске странке није очекивао ни самосвест ни пожртвованост у одбрани националних и државних интереса, ипак постоји граница коју нико па ни Демократска странка не би смела да пређе. А та граница је самоиницијативно разбијање државе, што је случај са Предлогом статута Војводине. Aко нико од њих није очекивао да бране Србију, најмањи минимум био је да је макар не нападну изнутра.

Шта су Срби по новом Статуту у Војводини? Срби су национална заједница као и Мађари, Словаци, Хрвати, Црногорци, Румуни, Роми, Буњевци, Русини, Македонци и друге националне заједнице.
Тако је Србија по Уставу држава српског народа, а Војводина је по Статуту Покрајина равноправних националних заједница. У Војводини више не постоји српски народ већ су Срби једна од „националних заједница”.

Зло семе сепаратистичког Статута посејано је у Војводини. Без намере да се умањује значај других странака владајуће коалиције и њихових лидера, одговорност за сепаратистички Статут носи Борис Тадић. Човек чија је прва уставна дужност да „изражава државно јединство Републике Србије”, најодговорнији је за усвајање Статута којим се ствара државно нејединство Србије.

Шта су Срби по новом Статуту у Војводини? Срби су национална заједница као и Мађари, Словаци, Хрвати, Црногорци, Румуни, Роми, Буњевци, Русини, Македонци и друге националне заједнице. Тако је Србија по Уставу држава српског народа, а Војводина је по Статуту Покрајина равноправних националних заједница. У Војводини више не постоји српски народ већ су Срби једна од „националних заједница”. Да ли било ко, ко је способан да здраворазумски расуђује, може и помислити да би рецимо у Мађарској могла бити донета слична одлука, по којој би Мађари, Срби и Румуни постали националне заједнице.

Пренос државних надлежности са Владе Србије на Владу Војводине представља смишљено и свесно прављење државе у држави.
…
Здрав разум мора направити разлику између „поверавања појединих питања из своје надлежности” и поверавања више од 150 државних надлежности.

Претварање Срба у Војводини у једну од „националних заједница” није само противуставни чин, већ је то велико зло које Срби могу да учине Србима. Једноставно, садашња власт је одлучила да део свог народа из уставног статуса државотворног народа претвори у националну заједницу. Никоме пре власти Бориса Тадића није пало на памет да део свог народа самоиницијативно претвори у националну заједницу.

Сагласно новој улози националне заједнице коју Срби имају у Војводини, Демократска странка као творац Статута побринула се и да Срби добију посебан, нов и „модеран” идентитет у Војводини. Застарелу ћирилицу оставили су остатку Србије. Исто тако су и наводно застарелу и национализмом отровану Српску академију наука и уметности оставили остатку Србије. Нова српска национална заједница у Војводини треба да се окрене модерној и новоустановљеној Војвођанској академији наука и уметности и прогресивном латиничком писму. И осим тога, ваљда да би се истакла наводна разлика и назадност осталих делова Србије, у Статуту је утврђено да је „Војводина регија у којој се традиционално негују вишекултуралност, вишеконфесионалност и други европски принципи и вредности”.

Када је Статут већ утврдио да Срби више нису народ, да не ваља писмо, да не ваљају најстарије националне институције, и да заправо најмање ваља Устав Србије, онда је отворена бреша да дух сепаратизма почисти све пред собом. Јер када сама држава Србија не ваља, како онда могу ваљати три амбасаде Србије у Бриселу, а реч је о нашој амбасади у Белгији, амбасади при ЕУ и амбасади при НАТО. Све три амбасаде заједно нису способне да заступају и интересе АП Војводине, већ се мора отворити засебно представништво Војводине. Да ли треба да погађамо коме ће бити подређено војвођанско представништво, министру спољних послова Србије или председнику Владе Војводине.

Наша стварност постаће и то да и најсиромашнији делови Србије плаћају самостални одрживи развој Војводине.
Уз све то, творац Статут је и противуставно, али у широком и галантном стилу преотео сву имовину Републике Србије у Војводини.

Пошто је Статут већ догурао до свих ових државних атрибута некоме је онда пало на памет да се не цепидлачи и да се одједном од Владе Србије преузме више од 150 државних надлежности. Овај пренос државних надлежности са Владе Србије на Владу Војводине представља смишљено и свесно прављење државе у држави. Увредљиво је за здрав разум позивање на то да се државне надлежности преносе на основу уставне одредбе из члана 178., по којој Република Србија може Аутономним Покрајинама поверити „поједина питања из своје надлежности”. Здрав разум мора направити разлику између „поверавања појединих питања из своје надлежности” и поверавања више од 150 државних надлежности.

Посебан је шамар грађанима Србије то што ово прављење државе у држави, кроз пренос више од 150 државних надлежности на Владу Војводине, плаћају сами грађани из буџета Републике Србије. А када грађани Србије све ово плате онда могу и да прочитају у Статуту да је као целина „АП Војводина одговорна за сопствени одрживи економски, научни, образовни, културни и туристички развој, те уравнотежени развој својих географских области”. Дакле, грађани Србије плаћају преузимање одговорности Владе Војводине за одрживи развој Војводине. Наша стварност постаће и то да и најсиромашнији делови Србије плаћају самостални одрживи развој Војводине. Уз све то, творац Статута је и противуставно, али у широком и галантном стилу, преотео сву имовину Републике Србије у Војводини.

По новом Статуту ће „Влада Војводине утврђивати и водити политику” и без знања и одобрења државе Србије „закључивати међурегионалне споразуме”.

А шта би била нова држава, њен нови идентитет, нове институције, представништва у иностранству и деградирање српског народа на статус националне мањине, ако та држава не би имала Владу и председника Владе! Толики труд да се направи држава, а после свега да се извршна власт зове тако недржавотворно као што је Извршно веће! Државама управљају Владе, па зато и Војводина мора имати Владу. А где је нова Влада и где је нова национална академија, ту мора бити и нови главни град, јер где би председник Владе Војводине владао ако не у главном граду Војводине. Ту ће по новом Статуту „Влада Војводине утврђивати и водити политику” и без знања и одобрења државе Србије „закључивати међурегионалне споразуме”.

Неће проћи много времена а председник проевропске Владе Војводине узеће себи слободу да опомиње Србију како заостаје у реформама и европском путу. И те „добронамерне” опомене биће примећене, похваљене и подржане од званичника ЕУ-е. А онда ће Брисел охрабрити председнике Влада Србије и Војводине да започну отворен и пријатељски дијалог како би се хармонизовали односи Србије и Војводине. Дотле ће већ први екстремисти у Војводини почети све гласније да траже расписивање референдума о независности.

Зато је у Статуту фалсификована уставна одредба која јасно одређује да се сва питања око организовања референдума у АП Војводини морају одредити републичким законом. Статут смишљено кривотвори уставно одређење о референдуму, како би створили могућност да се питања у вези референдума утврде у Скупштини Војводине, а не у Скупштини Србије. А колико је значајно ко уређује сва питања која се односе на референдум најбоље се видело у Црној Гори.

Пошто су били ухваћени на делу, Демократска странка и Борис Тадић су се повукли и годину дана чекали погодан тренутак да заврше посао.

Не треба гледати предалеко у будућност и видети како ће сепаратисти, позивајући се на Статут, стално изнова уцењивати Србију и захтевати нове уступке, уз пратећу пропаганду како је Србија заостала а Војводина потпуно посвећена евроатлантским интеграцијама. Логика сепаратизма је потпуно предвидљива. Оног тренутка када су Статутом добили елементе државности неће се више задовољити и зауставити све док не добију све. А када затраже да добију све, то ће значити да су већ обезбедили подршку споља да се Србија и формално скрати за своју северну Покрајину.

Вреди и важно је и то, што је иначе остало забележено, како је интелектуална јавност реаговала на Статут. Ко је реаговао, како је реаговао и ко није реаговао, представља важно сведочанство о садашњем стању духа српског народа. У сваком случају можда је постојала макар и мала могућност да властодржац, ипак, устукне од овог сепаратистичког Статута да је свако у пуној мери испунио своју дужност.

И поред тога, сасвим гласно су се чула упозорења, која су се упорно понављала од када се пре годину дана Статут појавио, да је реч о сепаратизму. Пошто су били ухваћени на делу, Демократска странка и Борис Тадић су се повукли и годину дана чекали погодан тренутак да заврше посао. По опробаном рецепту о шест спасоносних тачака који је примењен када је прихваћен Еулекс, и за Статут је пронађено шест спасоносних амандмана. Али као што је Еулекс, тако је и Статут, све са ове две шестице, политичка заоставштина и политичка одговорност Бориса Тадића. Време све показује, па ако су Еулекс за Косово и Статут за Војводину на добробит српског народа и државе сва заслуга иде њему, а ако су штеточински онда и сва одговорност припада Тадићу.

Магазин Печат, број 91

Александар Никитовић је члан Управног одбора Фонда Слободан Јовановић

Од Холбрука Београд није посетио овако арогантан комесар „међународне заједнице” као што то беше Јелко Кацин на дан 23. новембар текуће године. Човек је известилац Европског парламента што је у Србији равно свецу или каквом старозаветном пророку. Тако да нам је изружио Парламент, професорски укорио до неба евросервилног потпредседника наша пресветле Владе чији је грех био тек у бесциљном понављању његовог тра-ла-ла за Косово, а председнику Републике, (који и није био ту) у лице је бацио пешкир натопљен словеначким презиром према бившем главном граду на чијој је негацији Јелко направио највећи бизнис у свом животу. Сећате ли се како нас је учио да је лаж „спиновање”!

Од Холбрука Београд није посетио овако арогантан комесар „међународне заједнице” као што то беше Јелко Кацин на дан 23. новембар текуће године.
Човек је известилац Европског парламента што је у Србији равно свецу или каквом старозаветном пророку.

Не може се рећи да у овом београдском наступу Јелка Кацина није било и неке правде. Уместо да се ова земља креће према „европским интеграцијама” прецизним, бирократски одмереним, тврдим корацима партнера – јер ако ми не требамо Унији не треба се ни заваравати да би нас они икад позвали у своју структуру – наши представници упорно показују отужни вишак љубави која, логично смара љубљену организацију, и често се може читати као латентна инфериорност балканских вечних губитника, тужних народа према чијој злехудој судбини је скован и данас широм света радо употребљаван појам балканизација.

Кацин се сјурио у Београд као генерални инспектор колонијалне „уберменш заједнице” међу домороце који су већ научени да њихови богови и нису кадри да се носе с оним из Јелковог партенона. Кад је одјурио остао је утисак да смо добро и прошли кад онако љут и моћан није посмењивао или позатварао ове наше поглавице и врачеве.

Aко ми не требамо Унији не треба се ни заваравати да би нас они икад позвали у своју структуру – наши представници упорно показују отужни вишак љубави која, логично смара љубљену организацију, и често се може читати као латентна инфериорност балканских вечних губитника, тужних народа према чијој злехудој судбини је скован и данас широм света радо употребљаван појам балканизација.

Сад кад инспектор више није ту па можемо да седимо по кафанама и оговарамо. Шта се то дешава? Онај Солана, наш друг социјалиста Хавијер, лепо се с нама разговарао. И са Слобом, а и после. Навлачио нас на танак лед, али није чупао зулуфе и цинично нам се смејао у брк. И – човек је био из озбиљне земље. Шпанија је, кад се све сабере и одузме – иако није била седма република велике СФРЈ, респектибилна сила може да ти заврће руку али може и нешто да учини кад обећа. Вековна светска сила. И културна империја. А и онај Оли Рен, скроз пристојан човек. Скине се у гаћице па одигра и неку утакмицу с нашима на мале голиће. Чак је и Карла дел Понте показивала неку врсту позитивне емоције и респекта за „српску посебност”. Па и тај Ричард Холбрук није још у Београду бљувао по нашим изабраним представницима него се после у интервјуима, фељтонима и мемоарима хвалисао како је био баш груб према „злочиначким намерама” непопустљивог „касапина са Балкана” и то без обзира што је Мира доносила кафу и слатко док су они укрштали копља.

Јелко Кацин

Али брат Јелко из земље с којом смо се колико пре неки месец изнова толико ородили да је у нашим медијима све горело од силне љубави и неумерених обећања – наш брат по матери Југославији којој је он забадао глогов колац у срце, а ми бранили – е, он нам је без уобичајеног западњачког лицемерја и бонтона рекао ко смо, шта смо и да се не заваравамо и заигравамо, јер Балкан је Балкан и кад је из Брисела почаствован придевом Западни.

У ствари, ако ћемо поштено, ово Јелково ружење српског народа и поглавица и није догађај коме се не могу наћи позитивне стране. Као што нам је својевремено, али свакако на време, Андрес Цобел, немачки амбасадор у Београду, лепо рекао шта ће нам се радити у Војводини – а ми се једили на њега – тако нам је и Јелко експресивно пренео нека расположења и мишљења према нама у Љубљани, Бриселу а и по Европи, а које ми углавном не желимо да видимо. Али, Јелко није сам! За веровати је да они који мисле као он нису већина међу онима који одлучују у Унији, али ту снагу паметни би имали у виду. Да лакше стигну до циља. Да заобиђу Сциле и Харибде, како се то учено каже. Јелко, пријатељу, дођи нам опет. Што пре. Многе ми лекције још нисмо научили.

Војислав Коштуница: Предлог статута АП Војводине представља акт отвореног сепаратизма, који садржи велики број противуставних одредби. Статут има за циљ да преко противуставних одредби Покрајина добије елементе државности и да самостално одређује своју територију. Статут омогућава процес федерализације државе и противуставно утврђује суверенитет грађана Војводине. Статут директно укида српски народ као уставну категорију и претвара српски народ у националну заједницу као нову етничку категорију коју не познаје Устав Србије.

Предлог статута АП Војводине представља акт отвореног сепаратизма, који садржи велики број противуставних одредби. Статут има за циљ да преко противуставних одредби Покрајина добије елементе државности и да самостално одређује своју територију. Статут омогућава процес федерализације државе и противуставно утврђује суверенитет грађана Војводине. Статут директно укида српски народ као уставну категорију и претвара српски народ у националну заједницу као нову етничку категорију коју не познаје Устав Србије. Такав статус добијају и све националне мањине које живе на територији АП Војводине. Тиме се националне мањине не само доводе у исту раван са српским народом, већ се ствара и правни основ за њихову конститутивност у АП Војводини.

Влада Србије поред уставне обавезе да утврди изворне надлежности, преноси на АП Војводину још и преко стотину државних надлежности, правећи на тај начин на својој територији и од свог народа нову државу. Пошто Влада Србије, поред Уставом загарантованих 7 одсто од Републичког буџета, додатно финансира и све пренете државне надлежности на АП Војводину, то значи да сама Влада финансира прављење нове државе.

Елементи државности

Иако Устав Републике Србије аутономне покрајине одређује искључиво као аутономне територијалне заједнице основане Уставом које немају никакве одлике државности, Статут АП Војводине одређује елементе државности Војводине следећим противуставним одредбама:

- самоодређењем Војводине као „аутономне покрајине грађанки и грађана” у члану 1. Предлога статута, уместо уставног одређења АП Војводине у члану 182. Устава Србије;

самоодређењем Војводине као „регије у којој се традиционално негују вишекултуралност, вишеконфесионалност и други европски принципи и вредности” у члану 1. Предлога статута;

- одређењем да АП Војводина има свој главни град, у члану 10. Предлога статута;

- одређењем да у АП Војводини у службеној употреби може бити латинично писмо за српски језик, у члану 26. Предлога статута;

- одређењем да је АП Војводина одговорна за сопствени одрживи економски, научни, образовни, културни и туристички развој, као целине, те уравнотежени развој својих географских области, у члану 15. Предлога статута;

- одређењем да АП Војводина закључује међурегионалне споразуме и оснива своја представништва у иностранству, у члану 16. Предлога статута;

- одређењем да је носилац извршне власти у оквиру надлежности покрајине Влада АП Војводине и да она утврђује и води политику АП Војводине, у члану 47. и 48. Предлога статута;

- одређењем да постоји Војвођанска академија наука и уметности као научна и уметничка установа од посебног значаја за АП Војводину, у члану 17. Предлога статута;

Влада Србије поред уставне обавезе да утврди изворне надлежности, преноси на АП Војводину још и преко стотину државних надлежности, правећи на тај начин на својој територији и од свог народа нову државу.

Пошто Влада Србије, поред Уставом загарантованих 7 одсто од Републичког буџета, додатно финансира и све пренете државне надлежности на АП Војводину, то значи да сама Влада финансира прављење нове државе.

Територија покрајине

Елементи државности АП Војводине проширују се и самосталним одређивањем територије Покрајине. Иако Устав Републике Србије утврђује да је територија Републике јединствена и недељива, а да се територија аутономних покрајина одређује законом, Предлог статута АП Војводине самостално одређује територију АП Војводине  следећим противуставним одредбама:

- одређењем да територију АП Војводину чине, не само територије јединица локалних самоуправа које су изричито наведене у Закону у територијалној организацији Републике Србије који је донет на основу Уставног закона за спровођење Устава, већ и правно неодређени појмови географских области Бачке, Баната и Срема, које ни Устав, а ни Закон не познају, у члану 3. Предлога статута;

- одређењем да се територија АП Војводине не може мењати без сагласности њених грађана, изражене на референдуму, без прецизирања да је реч о референдуму у погледу кога сва питања морају бити уређена искључиво законом, у члану 3. Предлога статута;

изостављањем да се прецизира да се услови под којима се може променити граница Аутономне покрајине одређују искључиво законом, а да се референдум о промени територије АП Војводине може расписати само ако се ради о промени територије до које долази услед оснивања нових аутономних покрајина, њиховог спајања или укидања које су могуће само према поступку предвиђеном за промену Устава, у члану 3. Предлога статута.

Федерализација државе

Противуставна је одредба о „националним заједницама које живе на простору Војводине”.

Устав Србије не познаје „националне заједнице”, већ утврђује права „националних мањина”.

Иако Устав Србије одређује Републику Србију као унитарну државу са две аутономне покрајине које имају само статус аутономних територијалних заједница, Предлог статута, осим што одређује елементе државности Војводине, омогућава и процес федерализације државе, следећим противуставним одредбама:

- преузимањем одређених надлежности Републике које према Уставу не може да има АП Војводина, као што су: регионални развој (у члану 29. став 1. тачка 2. Предлога статута), оснивање Развојне банке Војводине (у члану  29. став 1. тачка  2. Предлога статута), аграрна политика (у члану 29. став 1. тачка 3. Предлога статута), заштита животне средине (у члану  29. став 1. тачка 5. Предлога статута), наука и технолошки развој (у члану  29. став 1. тачка 10. Предлога статута), оснивање Војвођанске академије наука и уметности (у члану 17. Предлога статута), службена употреба језика и писма (у члану  29. став 1. тачка 14.  Предлога статута), предлагање мреже судова на територији АП Војводине (у члану 29. став 1. тачка 14. Предлога статута), давање мишљења на промене Устава које се односе на положај, права и дужности АП Војводине (у члану 34. Предлога статута);

преузимањем државних функција као што је преузимање извршне функције Републике и привремено уређивање извршавања републичких закона, у члану 30. Предлога статута;

- регулисањем међусобних односа покрајинских и републичких органа на принципу равноправности и консензуса и могућношћу стварања мешовите комисије састављене од представника републичких и покрајинских органа, у члану 28. Предлога статута;

- регулисањем могућности поверавања сопствених изворних надлежности националним саветима националних мањина, у члану 25. Предлога статута.

Суверенитет „грађана” Војводине

Иако Устав Србије утврђује да су грађани Србије носиоци суверености и да су пред Уставом и законом сви једнаки, Статут АП Војводине противуставно ствара сувереност „грађана” АП Војводине, следећим противуставним одредбама:

- одређењем о праву грађанки и грађана Војводине на остваривање, неговање и заштиту аутономије, у Преамбули Предлога статута;

- одређењем да су носиоци права на покрајинску аутономију грађани АП Војводине, у члану 4. Предлога статута;

- одређењем да грађани АП Војводине своје право на покрајинску аутономију остварују непосредно, народном иницијативом или референдумом и путем својих сло6одно изабраних представника, у члану 5. Предлога статута;

- заменом уставне забране статутарном забраном дискриминације грађана, у члану 20. Предлога статута;

- предузимањем мера од стране покрајинских органа за постизање пуне равноправности мањинских националних заједница, у члану 20. Предлога статута;

- заменом уставне одредбе статутарним гарантовањем достигнутог нивоа људских права, у члану 23. Предлога статута;

- прокламовањем да покрајина обезбеђује остваривање и заштиту људских и мањинских права, што је на основу Устава резервисано само за Републику, у члану 23. Предлога статута;

- обезбеђивањем додатних и допунских права и заштите, односно вишег степена заштите за поједине категорије лица који живе у АП Војводини, у члану 21. и 23. Предлога статута.

Конститутивност националних мањина и нови национални идентитет

Иако Устав Србије суштински предвиђа конститутивност грађана Србије који су носиоци суверености, а Србију одређује као државу српског народа и свих грађана који у њој живе, гарантујући припадницима националних мањина додатна права ради остваривања потпуне равноправности, Статут АП Војводине уводи конститутивност националних мањина претварајући националне мањине у националне заједнице и претварајући српски народ у националну заједницу. Осим што супротно Уставу Србије уводи националне заједнице као нови конститутивни елемент, Статут преко Војвођанске академије наука и уметности и латиничког писма српског језика, поред већ постојећих симбола заставе и грба, ствара основе за утврђивање новог националног идентитета, следећим противуставним одредбама:

- преименовањем националних мањина у националне заједнице, у члану 6, 22. и 25. Предлога статута;

- заменом уставног гарантовања статутарним гарантовањем равноправности националних заједница, у члану 6. Предлога статута;

- статутарним гарантовањем „облика” аутономије националних заједница без утврђивања природе и сврхе такве „аутономије” у члану 25. Предлога статута;

- увођењем Савета националних заједница у Скупштини АП Војводине чиме се отвара могућност за дводомно одлучивање, у члану 40. Предлога статута;

- обезбеђивањем додатних и допунских права за припаднике националних заједница у АП Војводини упркос Уставом прокламованој равноправности свих грађана у Републици Србији, у члану 23. Предлога статута;

- оснивањем Војвођанске академије наука и уметности (у члану 17. Предлога статута),

службеном употребом језика и писма (у члану  29. став 1. тачка 14. Предлога статута),

Преузимање имовине

Иако Устав Србије предвиђа да су природна богатства, добра за која је законом утврђено да су од општег интереса и имовина коју користе органи Србије у државној својини, а да се покрајинска имовина, начин њеног коришћења и располагања уређују искључиво законом, Предлогом статута се директно преузима имовина Републике Србије.

Иако Устав Србије предвиђа да су природна богатства, добра за која је законом утврђено да су од општег интереса и имовина коју користе органи Србије у државној својини, а да се покрајинска имовина, начин њеног коришћења и располагања уређују искључиво законом, Предлогом статута се директно преузима имовина Републике Србије следећом неуставном одредбом:

- одређењем да су у својини АП Војводине ствари које користе органи АП Војводине, установе и предузећа чији је она оснивач, у члану 11. Предлога статута.

ПРЕГЛЕД ПРОТИВУСТАВНИХ ОДРЕДБИ СТАТУТА

Преамбула Статута

- Противуставна је одредба о „праву грађанки и грађана Војводине на остваривање, неговање и заштиту аутономије”. Устав Републике Србије садржи појмове грађани Републике Србије и  АП Војводина, а не постоји субјект који се зове Војводина и не постоје  грађани Војводине.

- Противуставна је одредба о „националним заједницама које живе на простору Војводине”. Устав Србије не познаје „националне заједнице”, већ утврђује права „националних мањина”. Устав Србије не познаје ни „простор Војводине” већ само АП Војводину.

Члан 1. Статута

- Противуставна је одредба „Војводина је регија”. Устав Србије не познаје субјект регија Војводина, већ само АП Војводину као територијалну заједницу основану Уставом у којој грађани Србије остварују право на аутономију.

Члан 3. Статута

- Противуставна је одредба да „територију АП Војводину чине територије јединица локалних самоуправа у њеним географским областима (Бачка, Банат и Срем).” Устав и закон којим се на основу Уставног закона о спровођењу Устава регулише територија АП Војводине не познају географске области Бачка, Банат и Срем као територију АП Војводине. Устав предвиђа да се територија аутономних покрајина одређује искључиво законом, а не покрајинским статутом.

- Селективно је наведен став Устава који одређује промену територије аутономних покрајина. Намерно је избегнуто да се наведе читава одредба члана 183. ст. 4. Устава која гласи „Територија аутономних покрајина и услови под којима се може променити граница између аутономних покрајина одређује се законом”. Поред тога, Статут кривотвори и  другу реченицу истог става Устава прописујући да се „територија АП Војводине не може мењати без сагласности њених грађана, изражене на референдуму”. Изостављено је уставно одређење према коме се  сагласност грађана изражава на референдуму „у складу са законом” Републике Србије, чиме се ствара могућност да се питања у вези са референдумом уреде покрајинским актима, уместо законом.

Члан 4. Статута

- Противуставна је одредба да су „носиоци права на покрајинску аутономију грађани АП Војводине”. Устав Србије даје грађанима Србије право на успостављање аутономних покрајина, тако да изложена одредба Статута онемогућава да грађани Србије из АП Војводине остварују своје право на покрајинску аутономију у некој другој, можда новооснованој, аутономној покрајини.

Члан 5. Статута

Противуставна је одредба: „АП Војводина закључује међурегионалне споразуме у областима из своје надлежности.” Устав Србије одређује да аутономне покрајине могу сарађивати а не склапати споразуме са другим одговрајућим територијалним заједницама.

- Противуставна је одредба става 2. овог члана према којој „грађани АП Војводине своје право на покрајинску аутономију остварују непосредно, народном иницијативом или референдумом и путем својих слободно изабраних представника.” Референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних представника грађани, према члану 2. ст.1. Устава врше сувереност, а не право на покрајинску аутономију. Таквом одредбом Статута који је подзаконски акт, Уставом предвиђено право грађана на покрајинску аутономију замењује сувереност грађана.

Члан 6. Статута

- Противуставна је одредба: „У АП Војводини, Срби, Мађари, Словаци, Хрвати, Црногорци, Румуни, Роми, Буњевци, Русини и Македонци, као и друге, бројчано мање националне заједнице које у њој живе, равноправни су у остваривању својих права”. Устав Србије познаје грађане Републике Србије, српски народ и националне мањине, а не националне заједнице. Овом одредбом се српски народ који је уставна категорија укида и претвара у националну заједницу. С друге стране, овом одредбом се националне мањине претварају у конститутивне националне заједнице АП Војводине.

Oва одредба је противуставна јер национална равноправност у Републици Србији постоји на читавој њеној територији и то већ на основу самог Устава, а не само на делу територије, на основу покрајинског Статута.

Члан 10. Статута

- Противуставно је навођење да АП Војводина има главни град, односно да је Град Нови Сад главни, административни центар АП Војводине. Устав Србије изричито прописује да је град Београд главни град Републике Србије из чега следи да је Београд главни административни центар у Републици Србији. Будући да је Београд главни град, а самим тим и главни административни центар, јасно је да не могу да постоје на територији Републике Србије, која је на основу Устава јединствена и недељива, два главна града и два административна центра.

Члан 11. Статута

- Противуставно је навођење у ставу 2. овог члана да су у својини АП Војводине, као облика јавне својине, ствари које на основу закона користе органи АП Војводине, установе и јавна предузећа чији је она оснивач и друге покретне и непокретне ствари. Устав Србије прописује да се имовина аутономних покрајина, начин њеног коришћења и располагања уређују законом, а не покрајинским Статутом. Истовремено, Предлогом закона о утврђивању надлежности АП Војводине се предвиђа да ће се питање покрајинске имовине уредити посебним законом којим се уређује јавна својина, па овакво статутарно решење представља прејудицирање садржине будећег Закона о јавној својини.

Члан 15. Статута

- Противуставна је одредба: „АП Војводина је одговорна за сопствени одрживи економски, научни, образовни, културни и туристички развој, као целине, те уравнотежени развој својих географских области.” По Уставу Србије АП Војводина се финансира из буџета Републике Србије што омогућава развој АП Војводине. Ни Устав, а ни закон не познају географске области АП Војводине.

Члан 16. Статута

Противуставна је одредба: „АП Војводина може основати представништва у регионима Европе и у Бриселу”.

Устав Србије одређује да аутономне покрајине могу да сарађују са другим одговрајућим територијалним заједницама других држава, а не да отварају своја представништва у регионима Европе и Бриселу.

Противуставна је одредба: „АП Војводина закључује међурегионалне споразуме у областима из своје надлежности.” Устав Србије одређује да аутономне покрајине могу сарађивати а не склапати споразуме са другим одговрајућим територијалним заједницама.

Противуставна је одредба: „АП Војводина може бити члан европских и светских удружења региона.” Пошто на основу Устава аутономне покрајине имају право на сарадњу са одговарајућим територијалним заједницама других држава, АП Војводина би могла да буде члан само оних удружења чији су чланови искључиво само територијалне заједнице које у својим државама имају исти статус као АП Војводина  у Републици Србији, која је унитарно уређена држава.

Противуставна је одредба: „АП Војводина може основати представништва у регионима Европе и у Бриселу”. Устав Србије одређује да аутономне покрајине могу да сарађују са другим одговрајућим територијалним заједницама других држава, а не да отварају своја представништва у регионима Европе и Бриселу.

Члан 17. Статута

Противуставне су све одредбе члана 17. о оснивању ВАНУ јер се област науке на основу Устава налази у искључивој надлежности Републике Србије.

- Противуставне су све одредбе члана 17. о оснивању ВАНУ јер се област науке на основу Устава налази у  искључивој надлежности Републике Србије.

- Противуставна је одредба: „Војвођанска академија наука и уметности је научна и уметничка установа од посебног значаја у АП Војводини.”

- Противуставна је одредба: „Војвођанску академију наука и уметности оснива Скупштина АП Војводине покрајинском скупштинском одлуком, којом утврђује њену улогу, уређује њену делатност и начин остваривања.”

- Противуставна је одредба: „Органи АП Војводине обезбеђују услове за рад Војвођанске академије наука и уметности.”

Члан 25. Статута

- Противуставна је одредба овог члана према којој „припадници националних заједница које чине бројчану мањину у укупном становништву АП Војводине, путем изабраних националних савета остварују облик аутономије, оснивају установе, самостално одлучују или учествују у одлучивању у питањима из области образовања, културе, употребе језика и информисања”. Устав Србије гарантује припадницима националних мањина, а не националних заједница, право да изаберу националне савете. Устав предвиђа да припадници националних мањина своје националне савете могу да изаберу само „ради остварења права на самоуправу”, а не да би путем њих остварили и било какав „облик аутономије”, поготово не онај коме се не зна ни природа, ни сврха.

Противуставна је одредба: „Примена латиничког писма српског језика у органима и организацијама АП Војводине уредиће се покрајинском скупштинском одлуком у складу са законом.”. Устав Србије одређује да је у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, а да се службена употреба других језика и писама уређује законом, на основу Устава. Када је у питању српски језик, Устав је изричит, у службеној употреби може бити само ћириличко писмо.

- Противуставна је одредба према којој „АП Војводина у оквиру својих права и дужности поверава вршење појединих послова националним саветима или их укључује у одлучивање о питањима из става 1. овог члана и обезбеђује средства за вршење тих послова.” Устав изричито прописује да аутономна покрајина својом одлуком може да поједина питања из своје надлежности повери искључиво јединицама локалне самоуправе, а не и националним саветима.

Члан 26. Статута

- Противуставна је одредба: „Примена латиничког писма српског језика у органима и организацијама АП Војводине уредиће се покрајинском скупштинском одлуком у складу са законом.”. Устав Србије одређује да је у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, а да се службена употреба других језика и писама уређује законом, на основу Устава. Када је у питању српски језик, Устав је изричит, у службеној употреби може бити само ћириличко писмо.

Члан 27. Статута

- Противуствана је одредба: „АП Војводина путем својих органа … одлучује о задуживању АП Војводине”. Устав Србије одређује да се аутономне покрајине могу задуживати на основу закона Републике Србије.

Члан 28. Статута

- Противуставна је одредба: „Ради законитог, успешног и несметаног обављања послова из своје надлежности, АП Војводина може предложити оснивање Сталне мешовите комисије састављене од представника органа Републике Србије и органа АП Војводине.”Устав Србије не предвиђа постојање „Сталне мешовите комисије” као облика сарадње покрајинских и републичких органа ради законитог обављања послова из надлежности аутономне покрајине која се може образовати само на иницијативу аутономне покрајине, већ предвиђа искључиво могућност  надзора над радом органа аутономне покрајине, као и право на заштиту покрајинске аутономије пред Уставним судом.

Члан 29. Статута

Противуставна је одредба о „оснивању Развојне банке АП Војводине”.

- Противуставна је одредба о „оснивању Развојне банке АП Војводине”.

- Противуставна је одредба којом „утврђује јавни интерес грађана АП Војводине у области јавног информисања и радиодифузије и ближе уређује услове и начин обављања делатности покрајинског јавног радиодифузног сервиса”.

Члан 30. Статута

- Противуставан је цео члан 30. према коме „Скупштина АП Војводине може донети пропис за привремено извршавање републичког закона на територији покрајине, уколико надлежни републички органи нису донели такав правни акт у роковима предвиђеним законом”, пошто представља узурпирање надлежности Републике Србије. Устав предвиђа да Република Србија може законом поверити аутономним покрајинама само поједина питања из своје надлежности. Пошто Република може да повери само поједина питања из своје надлежности, јасно је да на основу Устава Скупштина АП Војводине не може да има генерално овлашћење да доноси све врсте подзаконских општих аката за извршавање закона.

Члан 31. Статута

Устав Србије изричито прописује да аутономна покрајина својом одлука може да повери поједина питања из своје надлежности искључиво јединицама локалне самоуправе, а не и националним саветима националних мањина.

- Противуставан је цео члан 31. према коме „АП Војводина може покрајинском скупштинском одлуком поверити јединицама локалне самоуправе и националним саветима националних мањина обављање појединих послова из своје надлежности”. Устав Србије изричито прописује да аутономна покрајина својом одлука може да повери поједина питања из своје надлежности искључиво јединицама локалне самоуправе, а не и националним саветима националних мањина.

Члан 34. Статута

Противуставна је одредба да Скупштина АП Војводине „доноси акт о потврђивању међурегионалних споразума које склапа Влада АП Војводине”. Устав уопште не предвиђа могућност постојања таквих аката у правном систему Републике Србије који је јединствен.

- Противуставна је одредба према којој „Скупштина АП Војводине утврђује основе политике на нивоу АП Војводине”. Устав Србије изричито прописује да само Влада Србије утврђује и води политику.

- Противуставна је одредба да Скупштина АП Војводине „доноси акт о потврђивању међурегионалних споразума које склапа Влада АП Војводине”. Устав уопште не предвиђа могућност постојања таквих аката у правном систему Републике Србије који је јединствен.

- Противуставна је и одредба према којој „Скупштина АП Војводине даје мишљење на промене Устава које се односе на положај, права и дужности АП Војводине”. Уставом Србије није утврђена никаква надлежност покрајинске скупштине у поступку промене Устава.

- Противуставна је одредба према којој „Скупштина АП Војводине предлаже мрежу судова на територији АП Војводине. Та одредба није у складу са Уставом који не само да прописује да је судска власт јединствена на читавој територији Републике Србије, већ и да се оснивање, организација, надлежност, уређење и састав судова уређују искључиво законом. Штавише, будући да су аутономне покрајине аутономне територијалне заједнице основане Уставом, у којима грађани остварују право на покрајинску аутономију, јасно је да територија аутономне покрајине не може и не сме на било који начин да буде релевантна за организацију судске власти јер уставно право грађана на покрајинску аутономију не подразумева у себи  и судску аутономију, па самим тим ни могућност одлучивања о мрежи судова на територији АП Војводине у форми предлога.

Члан 36. Статута

- Противуставна је одредба према којој је „на одлуку донету у вези с потврђивањем мандата, допуштена жалба Уставном суду који по њој одлучује у року од 72 сата”. Према Уставу надлежност Уставног суда се прописује искључиво самим Уставом, а не и Статутом као подзаконским актом.

Члан 38. Статута

- Противуставна је одредба према којој „посланик не може бити позван на кривичну одговорност, притворен или кажњен због изнетог мишљења или давања гласа на седници скупштине и радних тела”. Устав Србије изричито набраја која све лица уживају имунитет, односно изузимају се од кривичне одговорности, а међу њима нису покрајински посланици. Не може се актом подзаконског карактера какав је Статут изузети од примене кривичне одговорности која је прописана законом.

Члан 40. Статута

- Противуставан је цео члан којим се предвиђа постојање Савета националних заједница у Скупштини АП Војводине. Устав Србије познаје само српски народ и националне мањине, а не и националне заједнице. Српски народ се као носилац државотворности Републике Србије која је прописана Уставом Србије, Статутом претвара у националну заједницу „која чини бројчану већину у укупном становништву Војводине”, а у Скупштину АП Војводине се путем Савета националних заједница уводи могућност одлучивања која је карактеристична за дводоме парламенте.

Члан 41. Статута

- Противуставна је одредба која предвиђа да Скупштина АП Војводине одлучује већином гласова од укупног броја посланика „о расписивању референдума на својој територији”. На основу Устава Скупштина АП Војводине може самостално да одлучује само о расписивању референдума о питањима која су у њеној надлежности. На основу Устава референдум о промени територије АП Војводине може се расписати само у циљу давања сагласности у случају ако се ради о промени територије АП Војводине до које долази услед оснивања нових аутономних покрајина, њиховог спајања или укидања.

Члан 48. Статута

- Противуставна је одредба: „Влада АП Војводине утврђује и води политику у оквиру права и дужности АП Војводине у областима њене изворне надлежности, у оквиру основа које утврђује Скупштина”. Устав Србије одређује да само Влада Србије утврђује и води политику.

- Противуставна је одредба да Влада АП Војводине „образује стручне и друге службе за обављање послова у свом делокругу, у складу са Статутом, законом и покрајинском скупштинском одлуком”. Устав Србије у оквиру хијерархије правних аката изричито прописује да је сваки закон акт више правне снаге у односу на статут аутономних покрајина, а овом одредбом се Статут АП Војводине стаља испред, а самим тим и изнад закона.

- Противуставна је одредба: „Влада АП Војводине закључује међурегионалне споразуме из области које су у надлежности АП Војводине.” Устав Србије предвиђа могућност сарадње аутономних покрајина са одговарајућим територијалним заједницима других држава, која може да се остварује и путем међурегионалих споразума. Пошто Устав Србије обавезује аутономне покрајине, као и јединице локалне самоуправе, да сарадњу морају остваривати у складу са спољном политиком Републике Србије и уз поштовање територијалног јединства и правног поретка Републике Србије, АП Војводина мора, као што је то Законом о локалној самоуправи прописано када су у питању јединице локалне самоуправе, да пре потписивања међурегионалног споразума прибави претходну сагласност Владе Републике Србије. Претходна сагласност Владе представља начин којим се обезбеђује поштовање Уставом прописаних услова за остваривање сарадње аутономних покрајина са одговарајућим територијалним заједницама других држава. Према Уставу једино је Влада Србије надлежна да утврђује и води политику Републике Србије, па се само кроз институт обавезне претходне сагласности при потписивању међурегионалних споразума  може обезбедити да они буду закључени у складу са спољном политиком Републике Србије, као и да се њима не нарушава територијално јединство и правни поредак Републике Србије.

Члан 58. Статута

- Прoтивуставан је цео члан 58. према коме „председник и члан Покрајинске владе не одговарају за мишљење изнето на седници Покрајинске владе, Скупштине или за гласање на седници Покрајинске владе”. Устав Србије изричито набраја која све лица уживају имунитет, односно која се изузимају од кривичне одговорности, а међу њима нису наведени и чланови извршног органа АП Војводине. Не може се актом подзаконског карактера какав је Статут изузети од примене кривичне одговорности која је прописана законом.

Члан 60. Статута

- Противуставна је одредба према којој „законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу, подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита”, пошто се према Уставу надлежност судова може прописивати само законом, а не и подзаконским актом какав је Статут АП Војводине.

Члан 61. Статута

- Прoтивуставна је одредба према којој је „покрајински омбудсман независан и самосталан орган аутономне покрајине, који штити људска права и слободе сваког лица, зајемчена Уставом, потврђеним међународним уговорима о људским правима, општеприхваћеним правилима међународног права, законом и прописима АП Војводине”, јер се надлежност покрајинског омбудсмана заснива на територијалном принципу, а не врсти акта којим је неком лицу повређено право и слобода. Тиме  се надлежност покрајинског омбудсмана проширује на заштиту људских права и слобода који су на основу Устава и Закона о заштитнику грађана у надлежности републичке институције омбудсмана, односно Заштитника грађана.

- Незаконита је одредба према којој „покрајински омбудсман посебно штити људска права и слободе од повреда учињених незаконитим, нецелисходним и неефикасним поступањем органа покрајинске, градске и општинске управе, организација и јавних предузећа и установа које врше управна и јавна овлашћења, а чији је оснивач покрајина, односно град или општина на територији АП Војводине”, јер се надлежност покрајинског омбудсмана проширује и на питања која су у надлежности општинског или градског омбудсмана у јединицама локалне самоуправе у АП Војводини, која су као и у свим другим јединицама локалне самоуправе регулисана Законом о локалној самоуправи.

- Противуставна је одредба према којој „покрајински oмбудсман и његови заменици уживају заштиту као посланици у Скупштини”. Устав Србије изричито набраја која све лица уживају имунитет, односно која се изузимају од кривичне одговорности, а међу њима нису наведени и покрајински омбудсман и његови заменици. Не може се актом подзаконског карактера какав је Статут изузети од примене кривичне одговорности која је прописана законом.

Члан 63. Статута

Неуставна је одредба према којој „АП Војводина своје приходе стиче: – наплатом пореза, такса и других накнада”.

Устав изричито прописује да се у искључивој надлежности Републике налази уређивање и обезбеђивање читавог пореског система

- Противуставна је одредба према којој „АП Војводина има изворне приходе којима финансира своје надлежности чију стопу самостално утврђује Скупштина АП Војводине својом одлуком у складу са законом којим се уређује финансирање АП Војводине”, пошто је Уставом прописано да се финансирање изворних прихода аутономних покрајина одређује искључиво законом. Предлогом закона о надлежностима Војводине је предвиђено да се о питању начина финансирања доноси посебан закон. Прописивање права Скупштини АП Војводине да самостално утврђује стопу свих изворних прихода АП Војводине представља прејудицирање овлашћења АП Војводине које би могла да се предвиде евентуално тек посебним законом о финансирању АП Војводине који треба да буде донет.

- Противуставна је одредба према којој „врста и висина изворних прихода ближе се утврђује законом којим се уређује финансирање АП Војводине и одлуком Скупштине АП Војводине у складу са законом”. Устав прописује да се врсте и висина изворних прихода аутономних покрајина одређују искључиво законом, а не и одлуком Скупштине АП Војводине. Предлогом закона о надлежностима Војводине је предвиђено  да ће се о врстама и висини изворних прихода АП Војводине донети посебан закон. Пошто посебан закон о финансирању АП Војводине тек треба да установи врсту и висину изворних прихода који данас уопште не постоје, не може се Статутом предвидети да се врста и висина изворних прихода АП Војводине само ближе уређују тим законом, а посебно не истовремено и одлуком Скупштине АП Војводине, пошто је таква могућност Уставом предвиђена искључиво за закон.

- Неуставна је одредба према којој „АП Војводина своје приходе стиче: наплатом пореза, такса и других накнада; приходима од имовине чији је титулар; учешћем у приходима јавних предузећа и установа; јавним зајмовима; комерцијалним зајмовима и кредитима; трансфером буџетских средстава;  примањем донација и других давања без накнаде и из других извора, а у складу са законом којим се уређује финансирање АП Војводине”. Пошто Устав прописује да се врста и висина изворних прихода одређују искључиво законом, а да тај закон тек треба да буде донет, уношење у Статут појединих врста прихода АП Војводине представља противуставан начин утврђивања прихода АП Војводине и  истовремено прејудицирање решења која треба да садржи будући закон о финансирању АП Војводине.

- Неуставна је одредба према којој „АП Војводина своје приходе стиче: – наплатом пореза, такса и других накнада”. Устав изричито прописује да се у искључивој надлежности Републике налази уређивање и обезбеђивање читавог пореског система, па је неуставна одредба Статута према којој АП Војовдина своје приходе стиче „наплатом пореза, такса и других накнада”. Наплату пореза може да врши једино држава – Република Србија.

Члан 64. Статута

- Противуставна је одредба према којој „акти органа јединице локалне самоуправе морају бити сагласни са Статутом и покрајинским скупштинским одлукама”. Устав изричито прописује да сви општи акти јединица локалне самоуправе морају бити у сагласности само са законом и њиховим статутом, па се овом одредбом Статута на противуставан начин уводи хијарархија покрајинских аката над општим актима јединица локалне самоуправе које се налазе на територији АП Војводине, чиме се уједно нарушава и јединство система локалне самоуправе у Републици Србији.

Војислав Коштуница је Председник Демократске странке Србије и члан управног одбора Фонда Слободан Јовановић

Магазин  Печат бр. 90, од 19. 11. 2009.

* * *

Прилог: актуелни Предлог статута Аутономне покрајине Војводине

Јаничари

Султан царе, проклет ли си

кад ти сабља правду кроји

на зулуму царство стоји!

Браћа Морићи

Недавно је, 16. 10. 2009. године, у Сарајеву, одржана конференција под називом „Отоманско наслијеђе и исламске заједнице Балкана”. На њој је, свакако, било најзначајније учешће турског министра спољних послова, Ахмета Давутоглуа, који је, том приликом, изнео изузетно радикалне ставове, најављујући континуитет савремене  турске политике  с „отоманским наслеђем” на Балкану. Пошто се Турска, скоро седам деценија, развијала на темељима секуларизма којег је поставио Мустафа гази Кемал-паша, логично би било да се неко зачуди или бар уплаши, пошто је опште познато какве су биле тековине отоманске окупације балканских земаља. Међутим, свака негативна реакција је изостала. Као да се очекивало. Изостала је, чак, и негативна реакција српске дипломатије, иако је нормално да агресивни ставови о интегритету БиХ Србе забрину, пошто се у исто време воде бутмирски преговори који прете да сасвим униште дејтонски поредак у БиХ.

Међутим, не види се ни реакција турске армије, традиционалног чувара тековина секуларног поретка и укупне баштине Ататурковог дела. Исламистичка Партија правог пута Неџметина Ербакана нашла је компромис с армијом. Прошло је већ десетак година од последњих јавних  упозорења које је Ербакановој партији упутила армија.

Ахмет Давутоглу је изнео изузетно радикалне ставове, најављујући континуитет савремене турске политике с „отоманским наслеђем” на Балкану.
Логично би било да се неко зачуди или бар уплаши, пошто је опште познато какве су биле тековине отоманске окупације балканских земаља.
Међутим, свака негативна реакција је изостала.
Као да се очекивало.
Изостала је, чак, и негативна реакција српске дипломатије, иако је нормално да агресивни ставови о интегритету БиХ Србе забрину, пошто се у исто време воде бутмирски преговори који прете да сасвим униште дејтонски поредак у БиХ.

Као да се само чекао тренутак да се турска политика врати отоманским традицијама. Стиче се утисак као да су сви знали да је одрицање од отоманског наслеђа, секуларни поредак, забрана фереџа, суфијске музике, дервишких редова и свега оног што је обележавало „неевропско лице Турске” неискрено,  и тешким напором потискивано.  Као да су сви одахнули схвативши да се турски народ, после много времена „назор” утеривања у еврпске вредности, најзад вратио себи. И као такав, овај народ хоће да се врати Балкану, сасвим свестан да су балкански друмови жељни Турака.

Нажалост, читајући изјаве[1] турског Министра, наишли смо на неистине, замашне у квантитету и још замашније у квалитету. Ради љубави према истини, размотрићемо их редом који нам се чини најприкладнијим:

Сада је време за поновно уједињење. Тада ћемо поновно открити дух Балкана. Треба створити нови осећај јединства у регији. Треба да ојачамо регионално власништво, регионалну заједничку свест. Нисмо анђели, али нисмо ни звери. До нас је да одлучимо и да урадимо нешто. Зависи из којег дијела хисторије правите селекцију. Кроз векове, од 15. до 20. стољећа, балканска историја је била успешна. Ми можемо обновити овај успех. Кроз обнављање регионалног власништва, кроз обнављање мултикултурне коегзистенције и кроз успостављање нове економске зоне.

Истина: И ислам, као и хришћанство, зна да постоје и пали анђели. Природне науке говоре како садизам није обележје понашања звери. Да би се  неко уједињење поновило, предуслов је да се оно надовезује на неко пређашње уједињење. Министар је очигледно мислио на „уједињење” под окупационим режимом Османлија, пошто историја зна да се ради освајању, а не о уједињавању. Или се „везивање за мртваца” (једна у бескрајно дугом низу бизарности тзв. „турских мука”) може сматрати примером уједињавања.  Векови које помиње Давутоглу, векови су патње свих хришћана, отимања њихве деце ради данка у крви, мучења и одвођења огромног броја хришћана у робље. Тек с ослобођењем од Турака, хришћани су се могли надати заштити елементарних услова живота. Доба петвековне османлијске окупације , био је економски успех за Османову фамилију и њихове непосредне послужнике, али заснован на робовском сататусу хришћана и немилосрдном пљачкању околних, још непокорених земаља. Таква „мултикултурална коегзистенција”, каква је постојала током отоманске окупације, гора је од најгоре ноћне море, и не дао Бог да се икад понови.

Доба петвековне османлијске окупације , био је економски успех за Османову фамилију и њихове непосредне послужнике, али заснован на робовском сататусу хришћана и немилосрдном пљачкању околних, још непокорених земаља.
Таква „мултикултурална коегзистенција”, каква је постојала током отоманске окупације, гора је од најгоре ноћне море, и не дао Бог да се икад понови.

Београд 14. века је био попут села, више од села, можда град, али током Отоманске државе Београд је постао главни, средишњи град Дунава, средишње Европе у том добу. У културном смислу, постојале су стотине џамија и цркви.

Истина: Београд је био град, док га нису освојили Турци и претворили у главну подунавску тржницу робљем. Јеврејска заједница је сачувала успомену на турско уништење тог града у илуминацији чувене сарајевске Хагаде. Касније је, уз згариште крај београдског пристаништа, никла највећа турска пијаца робља на Балкану, а уз њу неколико села у којима се становништво бавило занатима послужним таквој трговини, породицама трговаца који су од робља живели  и војске која је тај поредак штитила.  Стотине хиљада хришћана је у том Београду препродато и одвезено Дунавом низводно до „дебелог сињег мора”, за потребе  ага и бегова у далеким земљама. Како су се могле подизати и обнављати порушене цркве, кад је то отоманским прописима било забрањено? То је било могуће једино ако би зграду цркве преправили да буде  џамија, попут Аја Софије у „Исламболу”. У сред српског етничког простора, овај град је постао српски тек после ослобођења од Османлија. До тад је био средишњи град отоманске трговине робљем и средишње упориште из којег су пљачкали и убијали хришћанске народе средње Европе.  Какав је, у отоманско доба, Београд био центар, може се закључити из чињенице да су Хабсбурзи организовали шајкашке страже на Дунаву, Сави и Тиси, у којима су службовали поглавито Срби, жељни слободе, и бранили речне саобраћајнице ка средњој Европи од дрских отоманских пљачкаша.

Ми се нисмо спустили падобраном, него смо у Босну дошли на коњима.

Балкан никад није био никаква „тампон зона”.
Балкан је током пет векова отоманске окупације био окупирано полуострво Европе, са којег су се отоманске хорде отискивале помамне за пљачком и поробљавањем хришћанских народа. Стварна „тампон зона” је била Војна крајина на простору краљевине Угарске, у којој су Срби једини успели да зауставе продор опаких отоманских хорди са Балкана, Босфора, Африке, Анадолије, Арабије и Леванта.

Истина: У Босну су се спустили падобраном Хитлерови специјалци Ото Скорценија. Десант на Дрвар је једини неуспех овог Хитлеровог команданта у његовој војничкој каријери, пошто су лички и крајишки партизани успели да га онемогуће у лову на Тита. Давутоглу ово очигледно зна и његова изјава је сасвим сигурно алузија на отомански успех у односу на немачке неуспехе у  управљању Босном и Херцеговином. Међутим, пропустио је да нагласи да су отоманске паше у Босну долазиле на коњима вукући за собом колац, чувено „цивилизацијско” достигнуће којим су „обдарили” ову и суседне балканске земље. Међутим, скривена инсинуација, иначе разметљивог Министра, упућена је немачкој публици која познаје немачку историју везану за Балкан и има дубље значење, уочићемо касније.

Балкан је тампон зона у прелазу из Европе ка Азији, из Азије ка Европи, од Балтика ка Медитерану и чак према Африци, са Сјевера на Југ, с Истока на Запад, то је геополитичка тампон зона.

Истина: Балкан никад није био никаква „тампон зона”. Балкан је током пет векова отоманске окупације био окупирано полуострво Европе, са којег су се отоманске хорде отискивале помамне за пљачком и поробљавањем хришћанских народа. Стварна „тампон зона” је била Војна крајина на простору краљевине Угарске, у којој су Срби једини успели да зауставе продор опаких отоманских хорди са Балкана, Босфора, Африке, Анадолије, Арабије и Леванта. Цесар Зигмунд Луксембуршки је покушао да на југу Угарске створи сличну „тампон зону”, међутим, тај план је брзо пропао, пошто немачки витезови и мађарски војници, једностано, нису били у стању да зауставе продор Османлија. Српским јединицама је ово успело тешком муком, током дугог периода борби и подршком Хабсбурга.

Балкан је регион трансакција у геоекономском смислу. Још од старих времена, Балкан је регион економских трансакција. Балкански регион је регион и геокултурне интеракције. Неколико култура међусобно утјече једна на другу на Балкану. Током миграција много људи долази у контакт и меша се с другима.

Истина: Наравно да културна интеракција увек постоји. Али, у отоманско доба, ове трансакције су почивале на једном најуноснијем послу – трговини робљем (оно се данас крије еуфемизмом „трафикинг”), што је укључивало и трговину робљем за потребе педофила. Ако неко има жељу и стомак да сазна више о овој гнусној трговини, нека прочита рад Џонатана Дрејка, «Порок у Турској».[2]

Балкански регион је био центар светске политике у 16. веку. То је златно доба Балкана. То је историјска чињеница. Ко је водио светску политику у 16. веку?

Истина: Увек нам је превише светске политике на Балкану. Шеснаести век јесте златно доба Османлија на Балкану. Истина је да је то век у ком је дошло до пада српске Деспотовине и краљевине Босне под власт Османлија. Када су освојили Ново Брдо, највећи српски град, Османлије су из града и околине одвеле преко сто хиљада људи и продале их као робље. Они који су остали, били су систематски експлоатисани од нових господара, али и  сународника који су прихватили религију окупатора.

Мехмед-паша Соколовић је примјер. Да није било Отоманске империје, он би био само сиромашни српски сељак с малом фармом или шта год би имао у то вријеме, јер тада нису имали развијене фарме у том дијелу свијета, али захваљујући Отоманској држави он је постао вођа у свјетској политици.

То што је једно од десетина хиљада деце отете од школе и родитеља, па после крваве обуке у сексуално насилној средини, међу јаничарима, сазрело и напредовало до положаја везира, „вође у светској политици”, тешко да је заслуга „Отоманске империје”.
Јер да је ова Империја таквог „вођу у светској политици” произвела, хтела и заслужила, не би га Османлије на крају убиле.

Истина: Турског Министра колеге из БиХ федерације изгледа нису обавестиле да је потурчивши се Бајко Соколовић морао постати Бошњак, пошто муслимани у Босни не смеју да се изјасне као Срби. Уколико јавно говоре о свом пореклу и изаберу да на њему изграде своје национално опредељење, ризикују да их изложе огавном презиру,  попут онога којег је трпео чувени српски редитељ и витез француске културе, Емир Кустурица. То што је једно од десетина хиљада деце отете од школе и родитеља, па после крваве обуке у сексуално насилној средини, међу јаничарима, сазрело и напредовало до положаја везира, „вође у светској политици”, тешко да је заслуга „Отоманске империје”. Јер да је ова Империја таквог „вођу у светској политици”  произвела, хтела и заслужила, не би га Османлије на крају убиле.  Не би убили бар због заслуге што је верно служио три османска султана и прибрао нове стотине хиљада робова „робу роба свечева”. Каријера и смрт Мехмед-паше Соколовића сасвим су неприкладан основ за похвалу отоманског султаната. Дакле, како каже српска пословица, „чега се паметан стиди, тиме се луд поноси”.

Ако не разумете Сарајево, не можете разумјети отоманску историју. Сарајево је прототип отоманске цивилизације. Сарајево је прототип успона Балкана.

„Прототип османске цивилизације”  у Босни је био Травник, а не Сарајево. Суштину османлијске чаршије у Босни, непогрешиво је, на примеру Травника, приказао нобеловац Иво Андрић, ради чега је „отоманска чаршија” овог српског нобеловца и омрзнула.  Сарајево се уздигло као административни центар аустро-угарске управе Босном и Херцговином, тек, у освит двадесетог века и опколило малу отоманску чаршију око Сараја поред бање Илиџе, недалеко од уништеног града Врхбосне, из доба хришћанских краљева. Па и сама сарајевска Баш-чаршија је опстала у оријенталном облику, као насеље занатлија, класе трудбеника која је презирана у Царству чији „султан воли ‘дембеле’ (нераднике), тимари их и храни”.

Истина: „Прототип османске цивилизације” (иза овог еуфемизма министар Давутоглу скрива историјско стање трајног садистичког насиља организованог под влашћу Османлија) у Босни је био Травник, а не Сарајево. Суштину османлијске чаршије у Босни, непогрешиво је,  на примеру Травника, приказао нобеловац Иво Андрић, ради чега је „отоманска чаршија” овог српског нобеловца и омрзнула.  Босански муслимани су током отоманске владавине често били скептични према правоверности отоманског султана, а када би се уверили да је султан „бекрија” (пије алкохол), или „ћафир” (атеиста), дизали би буну против њега. Сарајево се уздигло као административни центар аустро-угарске управе Босном и Херцговином, тек, у освит двадесетог века и опколило малу отоманску чаршију око Сараја поред бање Илиџе, недалеко од уништеног града Врхбосне, из доба хришћанских краљева. Па и сама сарајевска Баш-чаршија је опстала у оријенталном облику,  као насеље занатлија, класе трудбеника која је презирана у Царству чији „султан воли ‘дембеле’ (нераднике), тимари их и храни”. „Прототип османске цивилизације”, који је опстао у памћењу Сарајлија до модерног доба, сачуван је у народној песми «Браћа Морићи»[3], двојице Сарајлија који су брутално задављени по основу султановог „катил-фермана”. Убиство је извршио њихов рођени ујак, који је тада био босански паша. О тој песми наша публика зна из филма Емира Кустурице: „Отац на службеном путу”. Током трајања Југославије, а нарочито у доба зимских олимпијских игара 1984. године, Сарајево се развило у савремени европски град. Од тога града, мало је остало. На Баш-чаршији данас више скоро да нема аутентичних занатлија, а не може више да се попије ни „кахва” која није „нес”, a камо ли „тучена”, онако како се то радило у османлијско време.  У ствари, стање је још горе. По граду ничу нове џамије које финансирају саудијски богаташи и у којима се хоџе и омладина одају вехабизму или с њима другују. Отприлике, кад су против власти Османлија Срби дигли Први српски устанак, и Вехабије су побуниле Арапе против Османлија. Према томе,  Сарајево има врло мало везе са Османлијама, а савремено Сарајево их нема скоро уопште.

Кавалали Мехмед Али-паша је био Албанац. Није постао само једна од кључних личности Отоманске државе у то вријеме, он је утемељио модерни Египат. Да није било отоманске традиције, Кавалали Мехмед-паша би био највише Кавалали Мехмед-бег, који је живио негдје на Балкану као интелигентна особа. Шта се може научити из овога? Балкански регион има судбину због ових геополитичких, геокултурних и геоекономских карактеристика и биће или центар свега или жртва свега.

Истина: Мехмет Али-паша је свирепо угушио грчки устанак 1821. године, али је Давутоглу ову чињеницу пропустио да помене. Углед његове породице, нарочито је порастао у Египту, траддиционалној земљи ропства, пошто је њихова трговина тамо била веома конкурентна на тржишту, услед сталног прилива јефтиног хришћанског робља са Балкана, где је током отоманске власти увек било могуће отети и препродати хришћане у Африку. Потомци Мехмед Али-паше[4] су издали Османлије, да би се ставили под врховну власт британског краља, па су у заједничком подухвату, овладали источним Суданом.

Сви балкански градови су мултикултурални. Живјели смо заједно.

Да ли игде данас Турци, на територији секуларне Турске државе, живе заједно са Грцима у „мултикултуралним заједницама?” А с Јерменима?

Истина: Србима је, током пет векова, заједнички живот уз османлијске окупаторе и њихове колаборационисте био могућ само под условом прихватања окупаторове религије, или потпуног понижења и сталне опасности по живот. У таквим условима, током отоманске окупације, број хришћана у градовима и у насељима дуж саобраћајница се муњевито смањивао. На крају је сегрегација постала практична потреба самих хришћана. Хришћани су прешли да живе у тешко доступна села „по шумама и горама”, која су, попут Гуча горе, из Андрићеве Травничке хронике, остала тешко доступна османским властима. У мађарској равници је, током отоманске окупације, домаће становништво скоро сасвим истребљено, јер тамо није било физичке могућности да се становништво сакрије у тешко проходним пределима. Заједно су припадници разних вера и нација почели живети тек након ослобођења од Османлија. Уосталом, да ли игде данас Турци, на територији секуларне Турске државе, живе заједно са Грцима у „мултикултуралним заједницама?” А с Јерменима?

Босна и Херцеговина је мали Балкан. Имате Бошњаке, муслимане, православце, католике, Србе, Хрвате који живе заједно. То је као минијатура Балкана.

Истина: Пре осамнаест година, кад се појавила исламистичка опасност у Босни, њени народи су се раздвојили ратом, пошто до поделе Дејтонским мировним споразумом Босна није могла да буде мирна.  Народи у Босни више не живе заједно. Њихово заједништво постоји само у оној мери у којој су натерани да буду заједно. Да би били безбедни од исламистичке опасности, Срби су формирали републику Српску, а Хрвати Херцег-Босну. Светски политичари су најпре  Хрватима укинули Херцег-босну, а сада се свим силама труде да укину Српску и да их смешају заједно.

Имамо више Босанаца који живе у Турској, него у Босни! Више Албанаца који живе у Турској, него у Албанији! Више Чечена који живе у Турској, него у Чеченији! Више Абхаза у Турској, него у Абхазији! Зашто је тако – због отоманског наслијеђа. За све ове различите нације на Балкану, Средњем истоку и Кавказу, Турска је сигурно уточиште, њихова домовина. Ви сте добродошли! Анатолија припада вама, наша браћо и сестре! И ми смо сигурни да је Сарајево наше! Када кажем да је Анатолија ваша, ако желите да дођете, дођите!

„Анадолија је ваша, ако желите да дожђете, дођите” – рекао је Давутоглу.
Колико је ово гнусна иронија, знају они чији преци су отишли у Анадолију након ослобођења балканских земаља од Турака. Насељени у пусте крајеве, без услова за живот, балкански муслимани су скапавали од глади, преварени обећаном добродошлицом.
Чим су до балканских чаршија стигли први гласови оних који су улудо продали своје куће и имовину, кад су се појавили први осиромашени и оболели повратници, престала је и селидба у Турску.

Истина: Давутоглу је пропустио да помене многе од оних којих је некад било или у Турској или којих данас у Турској има много више. Наиме, у Турској данас највише има Курда, који никако не желе да буду у саставу те земље и који се деценијама крваво боре не би ли престала турска владавина над њима. Још више од Курда, било би Јермена, да их младотурци, у доба крволочног режима „четири паше”, нису систематски истребили. У Турској огроман број данашњих Турака води етничко порекло од Грка или Словена који су отети из својих земаља и препродати као робље.  „Анадолија је ваша, ако желите да дожђете, дођите” – рекао је Давутоглу.  Колико је ово гнусна иронија, знају они чији преци су отишли у Анадолију након ослобођења балканских земаља од Турака. Насељени у пусте крајеве, без услова за живот, балкански муслимани су скапавали од глади, преварени обећаном добродошлицом. Чим су до балканских чаршија стигли први гласови оних који су улудо продали своје куће и имовину,  кад су се појавили први осиромашени  и оболели повратници, престала је и селидба у Турску. А само је требало да послушају савете Алексе Шантића или Јована Цвијића.

Била су два велика спонтана окупљања Турака у мом добу. Једно је било 1993. када је објављена вест да Срби користе хемијско оружје против Горажда. Вест је објављена око седам или осам сати увече, за два сата се окупило на стотине хиљада људи. Спонтано. Да је од њих тражено да иду за Босну, они не би отишли кући, него би одмах кренули за Босну. Имали смо осећај. То показује како се међусобно волимо.”

Истина: Велики „ибрет” није исто што и велика љубав. Истина је да је током рата, на страни армије БиХ ратовало неупоредиво више Арапа и Иранаца  него Турака. Такође, истина је да су све зараћене стране, додуше спорадично, користиле и хемијско оружје. Међутим, не и у Горажду.

За дипломате из другог дијела света, босанско питање је техничко питање. За нас је то питање живота и смрти. То је тако важно. За нас је територијални интегритет Босне и Херцеговине једнако важан као и територијални интегритет Турске. За Турску је сигурност Сарајева једнако важна као сигурност и просперитет Истанбула.

Велики „ибрет” није исто што и велика љубав.
Истина је да је током рата, на страни армије БиХ ратовало неупоредиво више Арапа и Иранаца него Турака.

Исламским фундаментализмом помагана или инспирисана борба босанских муслимана за отцепљење од Југославије, значајно је допринела да поново оживе интересовања савремених Турака за османско наслеђе на Балкану.
Босанска политика је тиме заиста допринела поновној исламизацији турског друштва, које је наизглед прихватило секуларизам. У том погледу је Давутоглу у праву када својим изјавама подилази босанским муслиманима.

Истина: Изјава о важности Босне и Сарајева крије намеру да се исламистички политички режим савремене Турске, у својству покровитеља муслимана из БиХ, меша у унутрашње ствари ове земље, али и осталих балканских земаља.

Босна и Херцеговина је победила Турску. То значи да смо ми побиједили нас.

Истина: Иако се ова изаја односи на једно спортско такмичење, Министар тиме маскира свој стварни став. Наиме, Отоманска империја је задњих сто година свог постојања желела да се осавремени и да напусти своје дивљачко османско наслеђе не би ли зауставила декаденцију и распад државе. Међу Tурцима, чак у самом врху власти, некад и међу самим султанима, јављали су се људи чији су погледи били усмерени пут савременог секуларног друштва. И сам Кемал паша Ататурк, био је један од таквих. До скора је изгледало како је створио дуготрајан, стабилан секуларни режим. За сво то време, босански муслимани су остајали веома тврдо привржени традиционалним отоманским вредностима и нису зазирали од буна против самог султана, уколико им се чинило да није  правоверно одан исламу. Исламским фундаментализмом помагана или инспирисана борба босанских муслимана за отцепљење од Југославије, значајно је допринела да поново оживе интересовања савремених Турака за османско наслеђе на Балкану. Босанска политика је тиме заиста допринела поновној исламизацији турског друштва, које је наизглед прихватило секуларизам. У том погледу је Давутоглу у праву када својим изјавама подилази босанским муслиманима.

Дакле, све ово изгледа тако да нам се чини како Турска има намеру да се врати на Балкан и како повратак најављује отворено и агресивно. Међутим, поучени српском књижевношћу са међе доба романтизма и реализма, ипак, имамо на уму како је говор турског дипломате једна велика намерна неистина. Услед тога, његове неистине морамо тумачити системски, у контексту процеса, реалних савезника, користи и потреба које ограничавају и усмеравају турску спољну политику данас. Одреднице у којима ће се формирати Турска политика у будућности, мораћемо да размотримо посебно.

Упутнице:

http://dailynewsmn.wordpress.com/2009/10/29/5-37/

[2] Дрејк, Џонатан, Порок у Турској,

http://gay-serbia.com/istorija/2007/07-01-30-homoseksualnost-u-turskoj/index.jsp

[3] Песма «Браћа Морићи». Текст и снимак у извођењу Сафета исовића,

http://tekstovi-pesama.com/Safet-Isovic/Braca-Morici/21863/1/

[4] Mehmet Ali, Frosina, information network, http://www.frosina.org/about/infobits.asp?id=142

Милан Дамјанац: Последњих недеља сведоци смо расправе која се води, како међу српским интелектуалцима, тако и међу српским политичарима и народом- требају ли косовски Срби изаћи на тамошње изборе које организују нелегалне институције тзв државе „Косово"?

Писати о приликама на Косову и Метохији је веома захтеван и мучан процес. Космет је под окупацијом, а о њој, таквој каква јесте, речено је све што се могло рећи. Међутим, последњих недеља сведоци смо расправе која се води, како међу српским интелектуалцима, тако и међу српским политичарима и народом- требају ли косовски Срби изаћи на тамошње изборе које организују нелегалне институције тзв државе „Косово”? Влада Србије послала је доста конфузну поруку тамошњим Србима. Поручено им је да бојкотују изборе, али и да је њихова одлука да ли на њих треба изаћи. Овакав одговор сведочи о конфузији српске политике према Косову и косовским Србима, којима је, по ко зна који пут, остављено да сами донесу одлуку.

Поједини представници невладиних организација, попут Хелсиншког одбора за људска права, упутили су апел косовским Србима да на изборе изађу и „прихвате одговорност за сопствену будућност”, „схвате реалност” и покажу већу зрелост од “Срба у Хрватској”. Овај апел тамошњим Србима, са подсећањем на злокобну судбину Срба у Хрватској, служи застрашивању преосталог српског живља. Просечан Србин овакав апел схватио је као претњу- „уколико не изађем на изборе, десиће ми се исто што и Србима у Хрватској”.

Влада Србије послала је доста конфузну поруку тамошњим Србима. Поручено им је да бојкотују изборе, али и да је њихова одлука да ли на њих треба изаћи. Овакав одговор сведочи о конфузији српске политике према Косову и косовским Србима.

Демократско је право и принцип да је и неизлазак на изборе сасвим легитимна одлука. Сетимо се само Албанаца који су деведесетих година свесрдно бојкотовали изборе које су расписивали органи Републике Србије, а које они нису признавали. Реалност је тада била сасвим друкчија, али је косовски Албанци нису прихватали. Бојкотовали су све институције српске државе. Тада се, за овакво стање, нису окривљавали Албанци. Није им поручивано да је нужно „да преузму одговорност за своју судбину у своје руке”, „да схвате реалност”, и да се сете како су прошли Срби у Хрватској. Тада би то био говор мржње и застрашивања, те позивање на насиље. Данас је то легитимно иступање организација које се залажу за поштовање људских права.

Бојкот избора од стране једне националне заједнице говори о положају те исте заједнице. То је њен начин да скрене пажњу власти на свој катастрофалан положај.

Сетимо се само Албанаца који су деведесетих година свесрдно бојкотовали изборе које су расписивали органи Републике Србије, а које они нису признавали.
Реалност је тада била сасвим друкчија, али је косовски Албанци нису прихватали.
Бојкотовали су све институције српске државе. Тада се, за овакво стање, нису окривљавали Албанци.
Није им поручивано да је нужно „да преузму одговорност за своју судбину у своје руке”, „да схвате реалност”, и да се сете како су прошли Срби у Хрватској.

Међутим, хајде да размотримо да ли су се стекли и минимални услови за излазак косовских Срба на изборе.

Покушаћу да покажем да постоји континуитет геноцида над Србима од стране косовских Албанаца и да се по том питању ништа није променило. Два су аспекта које треба имати у виду:

1. Физички терор и присилна асимилација

2. Културни геноцид

Физички терор

Средњовековни попис становништва нам говори да је 1455. године на целој територији Вука Бранковића живело само 2% албанског живља. Ови подаци се могу пронаћи у отоманским изворима “дефтер” („пореска књига”). Данас на Космету живи 97% Албанаца. Физички терор јесте први апект који ваља размотрити и који је најзаслужнији за овакво стање у јужној српској Покрајини. Под физичким терором подразумевам убијање, застрашивање и остале злочине који су свесно чињени како би се српско живље на Космету свело на минимум. Крајњи циљ оваквог деловања јесте стварање етнички чисте „Велике Албаније” (погледајте информације о „Призренској лиги”) која би се састојала од делова територија свих околних, међународно признатих држава на којима живе припадници албанске мањине. Континуирано кршење основних људских права Срба присутно је бар два века уназад, а интензивирано након српског ослобођења Космета 1912. године од турске окупације. Злочини су добили најужасније размере у периоду Другог светског рата, али и након њега. Након протеривања Срба са Космета, у периоду од 1941-1945. године, нови комунистички режим пристаје на услове албанских лидера, од којих су многи учествовали у рату на страни нациста, и пристају да забране повратак протераним Србима. Тако је демографска слика Покрајине значајно промењена.

Преко ноћи су нестајале читаве српске породице.
Ове злочине комунистичка власт је игнорисала.

Но, господарима албанског покрета је била недовољна јасна већина на Космету. Њихов циљ је био масовно протеривање преосталих Срба и отцепљивање Космета од остатка Србије. У периоду комунистичке владавине забележени су многи злочини из мржње према српској заједници, од којих су најучесталији прогони и убиства, силовања и трговина људима. На овај начин преко ноћи су нестале читаве српске породице. Ове злочине комунистичка власт је игнорисала.

Наш покојни патријарх, господин Павле, такође је био жртва обести косовских Албанских шовиниста. Осим погрдних речи које су му свакодневно упућивали, једном је био и зверски претучен. Овакво понашање није било страно ни многим Албанцима који су радили у државним институцијама. Тако је 1988. године, полицајац албанске националности покушао да силује игуманију манастира Грачаница, мајку Татјану која је тада била старица у седмој деценији живота.

Од доласка КФОР-а ништа се није променило по питању терора над Србима, а ниједно од многобројних убистава у којима су учествовали Албанци није расветљено.

Након последњег рата, са Космета је прогнано 200 000 Срба који живе као избеглице у остатку Србије. Ником од ових људи није враћена узурпирана имовина, нити гарантована безбедност, те тако, од доласка међународне мисије на Косово, није дошло до повратка Срба, али јесте дошло до проглашења независности Космета. Срби настављају да се исељавају са Космета, а преосталим Србима је угрожено основно људско право- право на живот. Они не могу слободно да се крећу, већ припадници КФОР-а обезбеђују српске заједнице. Срби на Космету живе у резерватима.
Од доласка КФОР-а ништа се није променило по питању терора над Србима, а ниједно од многобројних убистава у којима су учествовали Албанци није расветљено.

Говорити о асимилацији Срба захтевало би бар још оволико простора. Треба, у најкраћем, рећи да су читаве српске породице након застрашивања, малтене преко ноћи, мењале веру и презимена, а самим тим и националну припадност. Треба споменути да су албански матичари при матичним службама, уз прећутну сагласност српских комуниста, од 1971. године самоницијативно мењали српска презимена која су се завршавала са ић. Тако су, на пример, Наумовићи, после једне овакве интервенције преименовани у Науми.

Културни терор

Геноцид над српским културним наслеђем на Космету је и више него очигледан. Само у периоду од доласка међународних снага, на Космету је порушено или оштећено 150 православних цркава и манастира. Преостали манастири се налазе под даноноћном стражом КФОР-а, а налазе се и под заштитом УНЕСКО-а. Међутим, неупоредиво је више порушених домова српских породица.

Оно што не могу прикрити, албанске власти, једноставно, присвајају.
Српске цркве проглашавају старим албанским црквама, а себе потомцима Илира, народа који је истребљен и асимилован.
Иду и толико далеко да у једном „научном раду”, који је објављен на енглеском језику у САД-а, можемо прочитати тезу да је јунак који је убио султана Мурата у Косовском боју био албански витез Милош Копилићи.

Јасна је тежња да се избришу сви трагови српског постојања на овим просторима. Оно што не могу прикрити, албанске власти, једноставно, присвајају. Српске цркве проглашавају старим албанским црквама, а себе потомцима Илира, народа који је истребљен и асимилован. Иду и толико далеко да у једном „научном раду”, који је објављен на енглеском језику у САД-а, можемо прочитати тезу да је јунак који је убио султана Мурата у Косовском боју био албански витез Милош Копилићи.

Врло успешно присвајају српску традицију и мењају српске топониме. Скоро сви топоними на Космету су словенског порекла. Албанци никада не користе назив „Метохија” пошто овај термин значи „црквена земља”. Не само што су променили називе многим местима на Косову (Србица- Скендерај), већ планирају да то ураде и у местима где још има Срба. Стога, Срби ће трпети не само досељавање Албанаца и у оно мало српских средина на којима су опстали, већ ће трпети и преименовање самих места.

…избори ће променити све…

Такозвана држава Косово данас представља црну рупу Европе.
То је држава са највећом стопом незапослености и са врло развијеним шверцом, трговином људима, дистрибуцијом наркотика и корумпираном владом у којој седе бивши команданти ОВК, од којих су многи масовне убице и вође мафијашких кланова.
То је таккозвана држава, која “тежи европским вредностима”, “мултикултуралности” и “толеранцији”, а која је при том готово потпуно етнички чиста, и у којој припадници српског народа живе у резерватима.
Они су очигледно изоловани за сопствено добро, попут Јевреја, које су на сличан начин изоловали нацисти уочи Другог светског рата.

Такозвана држава Косово данас представља црну рупу Европе. То је држава са највећом стопом незапослености и са врло развијеним шверцом, трговином људима, дистрибуцијом наркотика и корумпираном владом у којој седе бивши команданти ОВК, од којих су многи масовне убице и вође мафијашких кланова.

То је такозвана држава, у којој бивши амерички председник Бил Клинтон има ту част да, док је још жив, открије свој сопствени споменик. Ова сецесионистичка творевина је дом америчке војне базе Бондстил. То је такозвана држава, која “тежи европским вредностима”, “мултикултуралности” и “толеранцији”, а која је при том готово потпуно етнички чиста, и у којој припадници српског народа живе у резерватима. Они су очигледно изоловани за сопствено добро, попут Јевреја, које су на сличан начин изоловали нацисти уочи Другог светског рата.

Да ли се вама чини да су то нормалне околности у којима је могуће одржати изборе и учествовати на њима?

Стога, за Србе на Косову и Метохији не сме бити избора – за њих нема избора.

Сверуска политичка партија „ЈЕДИНСТВЕНА РУСИЈА” и Демократска странка Србије, у даљем тексту:  “Стране”, на основу принципа и одредби из Споразума о сарадњи од 18. јула 2007. године, као и на основу жеље за даљим продубљивањем и развојем међустраначких односа, споразумеле су се о следећем:

1.

Сачувати тренутни распоред узајамних посета високог руководства Сверуске политичке партије „Јединствена Русија” и Демократске странке Србије, са тенденцијом да се такве посете одржавају на годишњем нивоу.

У циљу развијања и спровођења договора, постигнутих током преговора на високом нивоу у 2009. године, испланирати :

• у 2010. – посету делегације руководства Сверуске политичке партије „ЈЕДИНСТВЕНА РУСИЈА” Републици Србији,
• у 2011. – посету делегације руководства Демократске странке Србије Руској Федерацији,
• у 2012. – посету делегације руководства Сверуске политичке партије „ЈЕДИНСТВЕНА РУСИЈА” Републици Србији.

2.

Креирати механизам за вођење Дијалога између две Стране. Одржавати састанке у оквиру тог Дијалога најмање једном годишње, односно у свакој од две земље наизменично. Стране ће формирати састав делегација у складу са темама састанака.

3.

Увести интензитет у размену младих кадрова две странке. Вршити размену делегација (по 20 људи) на редовној основи.

4.

Редовно вршити размену актуелних информација о најважнијим међународним и регионалним проблемима, као и размену искустава у области формирања страначке политике и учешћа у државној управи.

5.

Организовати размену искустава (по посебном плану) за контролна и ревизорска одељења централних органа две странке.

6.

Посветити посебну пажњу размени искустава у раду са кадровима. Залагати се за редовне размене делегација кадровских резерви и младих кадрова, на основу, између осталог, посебног споразма између омладинских организација две странке.

7.

Успоставити редовне контакте међу регионалним страначким организацијама двеју Страна, под руководством њихових централних органа, а у циљу промовисања економске сарадње између региона двеју зеемаља. Одредити као учеснике:

8.

Руске регионе: Република Чувашија, Краснојарски регион, Иркутска област, Курска област, Липецка област, Ненецка аутономна област;

Српске општине/ регионе: Чајетина, Нова Варош, Сремска Митровица, Прибој, Лазаревац;

Друге општине/ регионе, чије ће учешће странке споразумно сматрати неопходним.

9.

Развијати сарадњу између „Центра за социјално-конзервативну политику” и Фонда „Слободан Јовановић”, на редовној основи организовати заједничке научно-практичне конференције (по посебном плану).

Санкт Петербург, 21. новембар 2009.

За Сверуску политичку партију „ЈЕДИНСТВЕНА РУСИЈА” – Б.В.ГРИЗЛОВ

За Демократску странку Србије – В.КОШТУНИЦА

Фонд Слободан Јовановић има част да Вас позове на своју трибину:

СТАТУТ АУТОНОМНЕ ПОКРАЈИНЕ  ВОЈВОДИНА: ОД ДЕЦЕНТРАЛИЗАЦИЈЕ ДО НЕУСТАВНОСТИ

Предавач: др Владимир Ђурић

Задужбина Илије М. Коларца, Мала сала, Београд, четвртак, 26. новембар 2009. године у 19.30 часова

Пре више од годину дана покрајинска скупштина АП Војводине предложила је нови Статут покрајине. Израђен под велом тајне, у “Мошиној вили”, далеко од очију јавности, маскиран демагогијом о децентрализацији, Предлог статута је веома узнемирио политичку и стручну јавност Србије. У забринутој грађанској јавности се повела широка дебата,  о правним решењима из статута која потенцијално принципе уставности и законитости, али и широм отварају врата стварању нове бирократије. Мноштво проблематичних решења тицало се и положаја националних мањина, стављања мањинских самоуправних тела под управу нове покрајинске администрације, образовања паралелних управних округа. Нарочито је сумњичаво негативно дочекана најава отварања покрајинских представништава у иностранству.

Да ли усвајање Статута Војводине заиста води у  децентрализацију,  или се ради о пречици до сепаратизма? Зашто су аутономаши  предлогом највишег покрајинског акта игнорисали темељне тековине грађанског друштва попут Уставности, законитости и јединства републике, Да ли правоснажном и демократски донетом Уставу Србије могу да конкуришу некаква “историјска права” из доба једнопартијске комунистичке диктатуре Јосипа Броза? Хоће ли поновним увођењем принципа  “националног кључа” новосадска бирократија ставити националне савете мањина под своју чврсту административну контролу? Куда води политика која дотерује републчичке законе у мери подзаконских покрајинских аката ? Да ли је отварање покрајинских “представништава” у иностранству изговор за стварање нове, паралелне дипломатије, у служби новосадских бирократа? Да ли Закон о надлежностима АПВ уклања суштинске опасности по државни интегритет Србије? Хоће ли се власт у Србији Статутом Војводине “децентрализовати” или се овим путем напросто крши Устав жртвовањем јединства републике,  ради крхког јединства владајуће политичке коалиције? Хоће ли Војвођани уместо Београда добити још један Београд у сред Војводине? Је ли покрајинска децентрализација само “диверсификација” главног града из Београда у Нови Сад?

Одговоре на ова и друга питања, чућете од Владимира Ђурића, на трибини Фонда Слободан Јовановић