Бранко Радун

Амбасадор Русије Конузин је новинарима, после промоције књиге “Москва – Србија, Београд – Русија” у архиву Србије, рекао да је посета председника Медведева Београду прва посета председника Русије Србији, те да се стога ова посета сматра историјском. Додао је и да се припремају споразуми који ће бити потписани у време посете, а реч је о важним пројектима који ће бити значајни за наше земље у наредним деценијама. Све ово би требало да буде изузетно добра вест да нисмо свесни ко чини ову Владу и ситуације у којој се она налази.

У времену велике светске финансијске кризе и тешке кризе буџета свака финансијска подршка, нарочито ако је значајна, јесте драгоцена, а посебно ако долази од стране Русије која је протеклих година стратешки подржавала Србију, пре свега по питању Косова и Метохије. Наиме, када су са Запада долазили кредити и финансијски аранжмани, они су директно или посредно били условљени политичким, економским и другим уступцима. Кредити, инвестиције и финансијски аранжмани имају и своју формалну цену у виду камата и услова враћања, али и неформалну у виду уступака које зајмодавац тражи од нас или очекује. До сада су нас финансијски аранжмани са Западним финансијерим прескупо коштали – пре свега у погледу губљења економског, затим и политичког суверенитета. Стога је, без обзира на нечије геополитичко опредељење, рационалније улазити у финансијске и инвестиционе аранжмане са оним земљама које нас не условљавају политичким уступцима, рецимо око питања сецесије Косова и Метохије.

Но, уопштено гледано, ако се узимају кредити да се “запуши рупа” у буџету од око милијарду евра, онда је то знак лоше политике. То значи да се Влада окреће свакоме у свету од кога би могла добити неки новац, с којим би „некако презимили зиму”. Смешно звуче реторички иступи представника Владе, како је панично задуживање од свих од којих би могли добити кредите – заправо мудра и уравнотежена спољна политика „и Исток и Запад”. Сва је прилика да су им досадашњи спонзори, због урушавања “финансијске куле од карата”, рекли како их они више неће „финансијски подржавати”, те да гледају да се задуже на накој другој страни. Тако је наша спољна политика од једног западног стуба (или два зависно како се рачуна), добила и „нове стубове задуживања” (Александар Павић) – Русију и Кину. То више није политика него паника.

Шта каже Глобални Брат

До сада су нас финансијски аранжмани са Западним финансијерима прескупо коштали.
Без обзира на нечије геополитичко опредељење, рационалније је улазити у финансијске и инвестиционе аранжмане са земљама које нас не условљавају политичким уступцима.
…
Ако се узимају кредити да се “запуши рупа у буџету” од око милијарду евра, онда је то знак лоше политике.
Смешно звуче иступи представника Владе, како је панично задуживање од свих од којих би могли добити кредите – заправо мудра и уравнотежена спољна политика.
Тако је наша спољна политика, од једног западног стуба, добила и „нове стубове задуживања” – Русију и Кину.

То више није политика него паника.

Кад се зна мотивација наше Владе, да политиком „сеци уши, крпи задњицу” буџет некако преживи још неко време, онда је јасно зашто су се обратили и Русији за помоћ. Но, иако се то све зна, ипак се многи питају: како би на то „приближавање Москве и Београда” реаговали Американци. Иако је свима познато да је Србија после “петог октобра” у њиховој сфери утицаја, и иако контролишу кључне политичке играче, финансије, већину медија и НВО сектор, они гледају на приближавање Београда и Москве са подозрењем.

Они су свесни како две децније систематски подржавају све српске непријатеље, да су нас бомбардовали, окупирали и отели нам Косово и Метохију, те исфорсирали његову „независност”, а да је, са друге стране, Русија, ионако историјски блиска Србији, подржавала Београд у настојању да сачува своју јужну Покрајину. Свесни су да сва про-натовска пропаганда њихових политичара, медија и интелектуалаца у Србији то не може избрисати. Свесни су замрзавања процеса евроинтеграција и да су “пресахли” финансијски токови којим су „подржавали” про-америчке владе у региону. Свесни су да глобални тренд финансијске кризе и могућег хаоса у перспективи слаби њихово присуство у региону. Њих не брине стање, већ перспективе њихове моћи које, чак ни у очима њихових стратега, нису ружичасте. Стога ће настојати да блокирају или успоре проближавање Србије и Русије.

НАТО лоби и реалисти

Владајућа Демократска странка и њени сателити, у изјавама и деловљу, осцилују између једностране про-натовске позиције и реалног сагледавања ситуације, у коју спада и избалансирана политика у којој значајно место има и однос према Русији. Тако су изјаве политичара ове владајуће већине прилично шизофрене, с једне стране неки звуче као НАТО лобисти, а други говоре о блиским и партнерским односима са Русијом. Која ће струја превладати, често је до сада зависило од тренутног односа снага у Влади и интересних група које стоје иза њих.

Кад се зна мотивација наше владе, да политиком „сеци уши, крпи задњицу” буџет преживи још неко време, онда је јасно зашто су се обратили и Русији за помоћ.
…
Владајућа Демократска странка и њени сателити, у изјавама и деловању, осцилира између једностране про-натовске позиције и реалног сагледавања ситуације.
Тако су изјаве политичара ове владајуће већине прилично шизофрене.
…
Чини се као да више не говори Борис Тадић, већ кроз њега проговара Чеда Јовановић.

Око овог питања – питања сарадње са Русијом, и цела политичка сцена се поделила на про-натовски лоби, који је против сарадње са Русијом, и на реалисте који би да се сарађује и са Западом и са Русијом, с тим да буде прихваћена наводна  „реалност” – америчка доминација у региону. При томе и у Влади и у опозицији, па и у појединим странкама попут ДС-е имамо присутне обе струје.

Прошлогодишње формирање владе, изгледало је као умерени успех про-натовског лобија, али је почетак велике светске финансијске кризе донео промене у свести многих. Што због инерције око већ постигнутог прелиминарног енергетског споразума, што због почетка велике кризе, Србија је „испоштовала” договор и дошло је до приватизације Нафтне индустрије и Гасног споразума.

Но, то наравно није ишло без спољних притисака и без кризе Владе. После тога је уследила кампања против реалиста у Влади од стране НАТО лобиста, што је кулминирало и Бајденовом посетом. Тада је про-натовска струја у Влади и ДС-и (тамо постоји и јака струја реалиста) дошла до изражаја, па је до сада била у замаху. Председник Тадић је покушавао до сада да балансира између њих, али се чини да последњих месеци попушта пред про-натовским лобијем и да у његовим наступима све више доминира “другосрбијанска” реторика. Чини се као да више не говори Борис Тадић, већ кроз њега проговара Чеда Јовановић.

НАТО скретања и историјска посета руског председника

„Долази криза” и поред Динкићевих најава да је прошла, а она ефикасно руши догме неолибералне идеологије, којој је про-натовска оријентација колаборационистичког дела елите јадан од темељних „стубова”.
…
Од наше јавности се крије чињеница да је процес придруживања готово замрзнут.
Подсећамо да је бивши амбасадор Немачке врло искрено, и на томе му захваљујемо, рекао да ће до уласка Србије у ЕУ-у проћи две деценије.

Да ли посета председника Русије Медведева може имати историјски значај, када се има на уму „нато скретање” политичког брода Србије последњих месеци. Могуће је да и даље постији шанса, јер како смо рекли, „долази криза” (и поред Динкићевих најава да је прошла), а она ефикасно руши догме неолибералне идеологије, којој је про-натовска оријентација колаборационистичког дела елите један од темељних „стубова”. Јавност у Србији сада другачије гледа на ситуацију у свету, на односе са Русијом, иако је политичка елита и даље великим делом несвесна промена на глобалном плану. Многима је природно да имамо партнерске односе са Русијом, али и да развијамо привредну сарадњу са Кином, а не само, као до сада, да чежњиво гледамо у правцу Брисела и Вашингтона.

Но, сада је многим већ јасно да је наше чланство у ЕУ-и на јако, јако дугом штапу. Од наше јавности се крије чињеница да је процес придруживања готово замрзнут. Подсећамо да је бивши амбасадор Немачке рекао врло искрено, и на томе му захваљујемо, како ће до уласка Србије у ЕУ-у проћи две деценије. Последица те „двојке” коју смо добили од Брисела, а о чему се код нас упорно ћути, јесте и спремност владајуће политичке класе да се, барем у економском смислу, окрене Русији, па и Кини. Но, они су то схватили као могућност за нова задуживања где год је то могуће.

Очигледно је да постоје и они у Влади који би да се од Русије добије драгоцена политичка и економска подршка, а истовремено би радо ушли у НАТО.

Таква лицемерна политика је штетна по Србију, и стратешки и морално.

Тако је одлучујућу улогу у сазревању свести о  грађењу партнерства и са другима, а не само са онима који су нас бомбардовали и отели нам Косово и Метохију, имало „лукавство економског ума”. Међутим, како је уопште дошло до појачавања притиска САД-а, не толико да Србија постане чланица НАТО алијансе, колико да се заустави приближавање Русији? Како су притисци са Запада толико велики и како се на терену води једна перфидна медијско-политичка кампања?  Ово су питања способности постојеће елите да сачува преостали део суверенитета и националне независности. Очигледно је да у Влади постоје они који би да се од Русије добије драгоцена политичка и економска подршка, а истовремено би радо ушли у НАТО. Таква лицемерна политика је штетна по Србију, и стратешки и морално. Чини се како је главна препрека увођењу Србије у НАТО та: да то Срби не примете.

Исто тако, они као да желе да „сакрију” и председника Русије од грађана Србије, да се не би видело на јавном окупљању какав углед Русија има у српском друштву. Неке ствари се неко време могу прикривати, али тако крупне и толико дуго сигурно не могу. Истина на крају избије на видело и стога би посета председника Русије могла да буде импулс који би помогао Србији да нађе себе. У том смислу би она била од историјског значаја, много више од  значаја уговора који ће бити потписани.

НСПМ

Жан Пјер Шевенман

Фонд Слободан Јовановић има част да Вас позове на своју Трибину с темом Европска Унија, мондијализација и место нација, на којој ће говорити Жан-Пјер Шевенман (Јеаn-Pierre Chevènement), један од најеминентнијих политичара модерне Француске, сенатор и републиканац, противник повратка Париза у војне структуре НАТО-а, оштар критичар агресије на Србију 1999. године и борац против независности Косова и Метохије, за коју је тврдио да је “трострука грешка”: на штету историје, на штету права и на штету саме Европске уније.

Трибина ће бити одржана у четвртак, 29. октобра 2009. године у 19.30 часова, у Задужбини Илије М. Коларца.

Oбезбеђен је симултани превод.

Сенатор Шевенман је једна од најеминентнијих политичких фигура француске Пете републике. Биран за народног посланика од 1973. до 1997. године, био је четири пута министар у француским владама од 1982. до 2000. године.

Иако један од главних оснивача Социјалистичке партије 1971. године, чији је програм писао, Шевенман је изнад свега бранио своје политичке идеје. То га је навело да 1993. године, напустивши Социјалистичку партију, оснује сопствену политичку странку.

Истинску политичку визију и независност духа је показао у низу прилика: 1991. године је поднео оставку на место министра одбране, противећи се војном учешћу Француске у рату против Ирака. Поднео је оставку и 2000. године на место министра унутрашњих послова због неслагања са политиком децентрализације коју је премијер Лионел Жоспен водио према Корзици. Борио се против ратификовања Мастрихтског уговора 1992., а 2005. године је водио кампању против усвајања Европског устава.

Пред председничке изборе 2002. године на којима је био кандидат, основао је „Републикански пол”, покрет који је, окупљајући левичаре републиканце и суверенисте, превазилазио класичну поделу на левицу и десницу с циљем очувања француске државности оличене у „Републици”:

„Левица и десница ће у будућности наставити да постоје кроз разне облике и садржаје, али има нешто што је изнад деснице и што је изнад левице, то је Република”. Етатиста, Жан-Пјер Шевенман је увек посебно неговао идеју нације насупрот данас мондијализованој идеологији неолиберализма.

Фонд «Слободан Јовановић» покреће на свом сајтy серију интевјуа везаних за однос према чланству Србије у НАТО-у. Намера нам је да се обратимо познатим личностима из јавног и културног живота како би наша јавност могла да се упозна са најширом аргументацијом везаном за ово суштинско питање савремене Србије пре него што се и сама изјасни о томе.

Домаћин: Фонд Слободан Јовановић

Гост: Милош Јовановић, саветник за политичка питања Војислава Коштунице, председника Демократске странке Србије . Read the rest of this entry »

«(Срби) ће се сетити Руса који су дали живот за њихову земљу. Руси ће отићи али ће велика идеја остати. Велики руски дух ће оставити трагове у њиховим душама – и из руске крви за њих проливене изнићи ће њихова срчаност. Једном ће се они уверити да је руска помоћ била несебична и да ниједан Рус који је за њих пао није ни помислио да их освоји.»

Фјодор Достојевски,1876. Read the rest of this entry »

Стенли Кјубрик: "Паклена поморанџа" - Тема: урбано насиље у предграђу

Медијска злоупотреба тужног догађаја

Пре крактог времена се у Београду догодио монструозни злочин, који је за сваку осуду. Група хулигана је зверски, без повода,  претукла једног страног навијача, који је убрзо подлегао повредама. Дугогодишње насиље, које је годинама злостављало само Србе,  није наилазило на довољну пажњу домаће јавности. Међутим, кад је жртва насилника постао један страни држављанин, медијска осуда оваквог насиља, која је редовно изостајала, испољила се из све снаге.

„Друга” Србија је кренула у обрачун са имагинарним насиљем и „насилником”, на начин попут онога којим се протеклих година у свету водио рат против тероризма. Дакле не против тачно одређене терористичке групе већ против апстрактног тероризма. У нашем случају не против тачно одређеног  насилника већ против насиља уопште, ма шта то значило. Ово је очигледно неком било згодно да се појам “насилника” прошири и да у њега убаци све који му сметају. Само да их доведе у ма какву везу са насилницима или насиљем уопште.

Несрећна смрт једног странца је изазвала медијски генерисану хистерију у земљи у којој је у ратовима гинуло десетине хиљада људи, а од ратова, санкција, бомби, радијације страдало неупоредиво више. Међутим, није никада овакву пажњу у Србији скренула брутална смрт Срба на Косову. Ово се, напротив, заташкавало или минимизирало, јер се тада постављало питање одговорности власти. Није била атрактивна вест ни то што неко себи прекрати живот због транзиционог очаја, пошто и то не иде на руку ни Влади ни њеном концепту транзиције. Није атрактивна вест кад страда неко ближњи, већ кад страда даљњи – странац.

“Кад би жалили туђе мртве као своје живот би био неподношљив”

Од кад постоје људске заједнице, природно је да већи значај има страдање и смрт оног који нам је близак. То је и некако природно и нормално да неког, кога видимо као “свог”, неког кога познајемо или ко нам је близак, жалимо више него онога кога не познајемо или нам није близак. То је мудро у једном стрипу изнео Конан варварин: “кад би смо жалили туђе мртве као своје живот би био неподношљив”. Тако и модерно друштво, попут америчког,  јако погађа и појединачна смрт свог грађанина у свету, а ститине хиљада страдалих у неком сукобу не изазову толику пажњу.

Несрећна смрт једног странца је изазвала медијски генерисану хистерију у земљи у којој је у ратовима гинуло десетине хиљада људи, а од ратова, санкција, бомби, радијације страдало ко зна колико људи.

Није никада овакву пажњу у Србији скренула брутална смрт Срба на Косову.

Није атрактивна вест када неко себи прекрати живот због транзиционог очаја, јер и то не иде на руку ни Влади, нити њеном концепту транзиције.

Није вест кад страда неко ближњи већ кад страда даљњи – странац.

Но, нико нема оно што Србија има -  “елиту” која више жали трагичну смрт странца него хиљаде погинулих припадника свог народа. Смрт странца је у очима “урбане елите”  много вреднија пажње, јер  не само што је реч о странцу, већ о странцу који је из „Европе”. Дакле њима је жао, не толико једног насилно прекинутог живота, већ тога да та трагедија може утицати на мишљење “њих” о “нама”. Ту малограђанску опседнутост мишљењем “света о нама” , најбоље је срочио водитељ једног нашег “урбаног” радија речима: “Ето, сад када смо имали универзијаду и кад смо коначно почели да у свету добијамо бољи имиџ, ето, десило се то”. Дакле они заправо не жале несрећног момка, већ то шта ће сада други да мисле о нама. Таква рекакција којом се симулира хуманост, представља лицемерје и нарцисиодност опасних размера.

Свеће, жуте као крокодилске сузе

Они праве од таквих догађаја псеудорелигиозне перформансе. Праве некакве постмодерне обреде који су, наравно у нарцистичком кључу, медијски максимално покривени. Познато је да припадници “друге Србије” нису нешто религиозни и да баш не воле цркву и обреде. Но кад су у питању њихове “жалости” они се не либе да пале свеће, наравно пред камерама. Ово је симулација и суштинска негација религијског пијетета према мртвима кад се свећа пали са молитвеним сећањем на мртвог човека у интими, на гробљима или у храмовима и при томе не би желели да тај чин снимају камере. Изводити чин паљења свеће за некога кога не познамо и до кога нам није ни стало, пред страном амбасадом и пред обавеѕним камерама, је не само симулација обредног, већ манипулативна злоупотреба религијских обичаја и обреда.

Ту малограђанску опседнутост мишљењем “света о нама”, најбоље је срочио водитељ једног нашег “урбаног” радија речима:  “Ето, сад када смо имали универзијаду и кад смо коначно почели да у свету добијамо бољи имиџ, ето, десило се то”.

Дакле, они заправо не жале несрећног момка, већ то шта ће сада други да мисле о нама.

Таква рекакција којом се симулира хуманост, представља лицемерје и нарцисиодност опасних размера.

Овакво медијски планирано “жаљење”,  које постаје и бизаран перформанс и политичка манипулација несрећном смрћу француског држављанина, нешто је што нам до сада “другосрбијанци” нису приређивали. Наиме, њима није у сопственој религијској теорији било довољно на десетине хиљада мртвих припадника нашег народа преко Дрине, да за њих, све заједно, запалие барем једну једину воштаницу. Није им било довољно ни хиљаде оних који су убијани на Косову и који још увек бивају убијани. Ни они од “другосрбијанаца” нису заслужиле једну једину свећу. Исто тако ни хиљаде убијених грађана Србије, војника и цивила, по њиховим “канонима”, не заслужују једну једину сузу. Ни злочини у Гораждевцу ни злочин у Гњилану, ни жртве радиоактивних пројектила, нису били довољни да измаме једну једину свећу од “друге Србије”. Ни жртве „жуте куће” нису биле довољне да измаме икакву реакцију “друге Србије”. Једина реакција је била од Наташе Кандић – шамар старијем човеку,  који је на Тргу републике покушавао, да са другим несрећним људима, упита јавност где су њихови мртви сахрањени.

“Смрт је једини сигуран посао“

Када би психолози смели јавно да причају о  “политички некоректним” случајевима неуротичног понашања, тумачили би то вероватно потискивањем сећања на сопствене огромне жртве, прикривеним јавним оплакивањем једне несрећне смрти странца у Београду. Они би вероватно ту открили и дејсство механзма идентификације са “модерним” и “урбаним”, којим се одређује чија се смрт жали и на који начин, а чија се смрт игнорише као мање вредна. Осим елемента малограђанске нарцисоидности – “шта ће свет рећи о нама” и медијског “посипања пепелом”, ту има и елемената каријеризма, пошто многи сматрају да је учешће у оваквим „обредима” корисно за каријеру, или барем да се добије неки медијски поен или тапшање по рамену у некој страној амбасади. Дакле, осим “искрених малограђана”, који ганути учествују у свему овоме,било је  и оних који свесно и бестидно користе туђу смрт за своју промоцију. Ту има дакле доста плаћених “медијских баба нарикача”,  које имају озбиљну тарифу. Што би рекли Топаловићи: “Смрт је једини сигуран посао”.

Душан Ковачевић: "Балкански шпијун" - Тема: паланачко насиље

Све нас ово подсећа на најбоље српске комедије, а нарочито “црне комедије”. Осим “Маратонаца”, овде видимо и елементе из Нушићеве “Ожалошћене породице”, у којој главне улоге играју припадници “друге Србије”. Исте сцене искоришћавања туђе смрти са проливањем крокодилских суза за неким до кога нам није ни мало стало, а све зарад ситног интереса, виђене су и тамо. Но најцрња и најскареднија је била „прослава смрти са балонима” који је организовала “друга Србија”, поводом несрећне смрти Слободана Милошевића у Хагу. Овај дегутантни и антицивилизацијски “посмртни обред” нас подсећа на средњовековни католички „плес смрти” (franc. danse macabre, njem. Totentanz) у коме се плесало смрти и о смрти, али не и подсмевало нечијој појединачној смрти. Тада смо се стидели, јер живимо у истој земљи у којој живе особе које славе нечију смрт.

На сваком кораку се сусрећемо са српским националним мазохизмом. Нешто мало Швеђана је 1973. године било кратко време злостављано у «Нормалмстронг» банци од стране отимача, што је било довољно да се престрашене жртве поистовете са злостављачима. То је било довољно да усвоје њихове наопаке вредности и изопачени морал, по психолошком обрсцу који је тим поводом назван «Стокхолмски синдром». Таквом синдрому поистовећивања са агресором је подлегао добар део наше “елите” и мањи део народа. Сви се они надају да ће учешћем у ритуалним испољавањима колективног мазохизма и медијским “посипањем пепелом” по глави, амерички Ђура „опростити што нас је тукао”.

Потпредседник ИО ДСС и посланик Драган Шормаз је у НИН-у вешто демантовао неистините тврдње тог листа (који после приватизације постаје режимски лист) о везама ДСС и „Образа”. Шормаз је објаснио да  је чланак Војислава Коштунице који је објавило гласило „Образа” пре више од десет година, преузет из другог листа и оспорио тврдњу да је било који скуп „Образа” одржан у просторијама ДСС. Такође, јасно је указао на неистину да је ДСС у Смедереву предлагала да било која улица или трг понесу име Димитрија Љотића. Оваква подметања уопште нису наивна (очито следе Тадићеву фатву) и не смеју остати без одговора.

Састанак на Бутмиру је очекивано донео једно велико « ништа » по питању решавања проблема у Босни и Херцеговини, али је још једном доказао наставак добро опробаног рецепта из кухиње Стејт департмента : створи атмосферу у којој ће се чинити да је « кризни менаџмент » неизбежан, медијски напумпај очекивања, подели и притисни српску страну, те покушај да проблем решаваш ванинституционално (читај, тамо где Срби не могу да се ослоне на Русију).

Уместо да хитно замрзну недемократска, бонска овлашћења ОХР, умире бошњачки ултранационализам, и решавају уставне и друге проблеме у складу с јединим међународно признатим документом – Дејтонским споразумом – САД и ЕУ настављају по старом.

Овог пута циљ је да се интеграције БиХ у ЕУ услове уставним променама које би – очигледно – ишле на уштрб интереса Републике Српске.

Уместо да хитно замрзну недемократска, бонска овлашћења ОХР, умире бошњачки ултранационализам, и решавају уставне и друге проблеме у складу с јединим међународно признатим документом – Дејтонским споразумом – САД и ЕУ настављају по старом.

Политичке партије у Српској добро знају шта је « црвена линија » : нема даље централизације, укидања ентитетског гласања и уопште даљег смањења ингеренција Бањалуке.

Али, поучене лошим искуством Србије по питању Косова и Метохије, морале би да знају да « црвена линија » неће моћи да се брани ако све релевантне странке не буду деловало јединствено и хомогено.

Стога је Милорад Додик погрешио што је пар дана пре Бутмира подржао Акциони план за чланство БиХ у НАТО, те што је пристао да учествује на састанку на који, циљано и наменски, организатори нису позвали највећу опозициону партију – Српску демократску странку.

« Црвена линија » Србије по питању Косова је почела да се спушта оног тренутка када су Брисел и Вашингтон увидели да постоје водеће снаге у Србији које су спремне на компромисе зарад, за њих, главног стратешког циља – чланства у ЕУ.

Лепо звучи « И Дејтон и ЕУ », као што лепо звучи « И Косово и ЕУ » — али « црвене линије » се не бране фразама.

Стога је кључан хитан консензус – пре свега Додикове СНСД и СДС – који би укључио пуно уважавање главне опозиционе странке у Српској, одбацивање атмосфере “кризног менаџмента”, јасно и децидно одбијање принципа условљавања интеграција у ЕУ суштинским уставним реформама, и непристајање на било какав договор чији гарант не би била и Русија.

Ако сте пратили медије у данима око овогодишњег петог октобра, могли сте стећи утисак да су Милошевићев режим оборили управо они који су дефиловали медијима у режији садашњег режима и апстрактни ДОС. Сви, само не Коштуница. Његово име је системататски избегавано или је помињано уз увреде или омаловажавање. Војислав Коштуница је 24. септембра 2000. године, у првом кругу победио Слободана Милошевића, освојивши два и по милиона гласова, наспрам милион и осамсто хиљада Милошевићевих. Коштуница се са Милошевићем први пут састао тек тада, када га је победио, при том га убедивши да призна пораз. Победио је човек који никада није тврдио да је савршен, човек са врлинама и манама али човек чисте биографије са, тада, политичким искуством од преко две деценије, без чланства у комунистичкој партији. Победио је човек чврстог карактера, јаке воље, високог морала и стручности. Човек кога су тада сви слушали и чија је реч била пресудна. Победила је ЛИЧНОСТ а не креирани безлични манекен и позер, без биографије и свог ја. Победио је човек кога власт није променила, који свакога може да погледа у очи и човек који је одабрао да живи скромно као народ а не бесно као власт.

ДОСТА!

Убиство француског навијача Бриса Татона (за које су оптужени овдашњи навијачи)  је искоришћено да се створи хистерија и рашири мржња Друге Србије према онима које они сматрају својим највећим непријатељима. Убиство је искоришћено  и за обрачун са свима који су били против парадирања група које окупљају малобројне припаднике  сексуално оријентисане према истом полу . Постоји консензус Друге Србије и многих политичких странака, које су сада окупљене у једноумној и свемоћној власти, најмање осам година, да су њихови највећи непријатељи Војислав Коштуница и ДСС. И када су на власти и када нису. И да су ДСС и Коштуница дежурни кривци за све. И када су на власти и када ни на једном  битном нивоу државе немају власт већ годину и по. Није важно, криви су. Када нема друге, када власт доспе у шкрипац, она производи кривце. Ова власт се сагласила са сецесијом Косова и Метохије, по америчком диктату. Ова власт управо ради на сецесији Војводине, по америчком диктату. Ова власт је подстакла економску кризу, нереаговањем на ону светску ( проглашавајући је за нашу развојну шансу) и спровођењем коалиционог споразума  који је ојадио српски буџет. Погађате, ово друго опет по америчком диктату.

Убиство француског навијача Бриса Татона (за које су оптужени овдашњи навијачи) је искоришћено да се створи хистерија и рашири мржња Друге Србије према онима које они сматрају својим највећим непријатељима.

Иако нису власт већ опозиција и налазe се у потпуној медијској блокади, ДСС и Коштуница се у континуитету нападају и подвргавају медијској тортури и измишљају се афере прoтив њих( о распаду ДСС, о додели станова, о повезаности са навијачким и екстремистичкiм групама итд.). У последњој афери око убиства француског навијача велики допринос лажним оптужбама је дало и лице изабрано на место председника Србије. Он је рекао да „види непрекинуту нит између насиља које се дешавало деведесетих, зверских злочина на простору бивше Југославије, подршке штрајковима ЈСО, политичког језика који је производио бес према тзв. издајницима и сталног трагања за непријатељима у друштву…и да је веома важно да се идентификују  групе и појединци који су инспиратори и извршиоци насиља и идеје које инспиришу насиље у друштву…и да је борба против насиља које води у фашизам важнија и од европских интеграција”. Тадић је заборавио да су управо његова странка (и још неке ДС икебана странке), и Друга Србија, предводници производње беса и сталног трагања за непријатељима у друштву. Заборавио је да су управо ДС и СПС, у последњих двадесет година најодговорнији за понашање навијачких и „спортских” параполитичких и паравојних група. Те две странке, у последње две деценије имају или су имале, највећи број својих функционера и финансијера у управама фудбалских и кошаркашких клубова. А те управе су прави господари навијача. Сетимо се само скоријег штеточинског деловања супербогатих високих функционера ДС, и најближих сарадника Ђиласа и Тадића, Жике Анђелковића и Игора Жежеља у кошаркашком клубу Црвена звезда.

Тадић је заборавио да су управо његова странка (и још неке ДС икебана странке), и Друга Србија, предводници производње беса и сталног трагања за непријатељима у друштву. Заборавио је да су управо ДС и СПС, у последњих двадесет година најодговорнији за понашање навијачких и „спортских” параполитичких и паравојних група. Те две странке, у последње две деценије имају или су имале, највећи број својих функционера и финансијера у управама фудбалских и кошаркашких клубова. А те управе су прави господари навијача.

Да је створена вештачка хистерија око убијеног француског грађанина сведочи и следеће. У августу је објављена вест да су у селу Партеш код Гњилана, убијени Трајанка и Богдан Петковић и да се сумња на професионалне починиоце. Та вест готово да није примећена и није изазвала интересовање нити медија, нити јавности, нити власти.  Злочини над Србима на КиМ су толико чести да не изазивају никакво интересовање медија у Србији, нити представника Друге Србије и њихових НВО које управо треба да се баве тим проблемима а не баве се јер су за њих Срби другоразредна појава. У септембру је објављена вест о смрти Бриса Татона. Вест је изазвала невиђену хистерију и лавину лажних оптужби. Обе вести су заслуживале исто интересовање и исте реакције ( убијеном брачном пару Петковић нико није палио ни свеће, нити симболично полагао цвеће, нити за њима пролио и једну сузу). Какво је интересовање било за оба трагична догађаја најбоље сведоче коментари читалаца сајтова медијских перјаница садашње власти. Вест о убиству српских грађана је имала 15 коментара на сајту Б92, 14 на сајту Блица и 26 на сајту РТС.Укупно 55. Вест о убиству француског грађанина је имала 1137 коментара на сајту Б92, 894 на сајту Блица и 574 на сајту РТС.Укупно 2605. Педесет пута више. Закључке извуците сами.

Налазимо се у атмосфери хистерије, тражења и производње непријатеља, па због овог чланка могу бити суочен са оптужбама да сам један од оних који креирају „насиље које води у фашизам”

Не бринем  ни због тога што се на сајту  неонацистичког Стормфронта,  налазим на “Списку Јевреја у Србији”…

Налазимо се у атмосфери хистерије, тражења и производње непријатеља, па због овог чланка могу бити суочен са оптужбама да сам један од оних који креирају „насиље које води у фашизам” или да сам лично фашиста (тим више јер сам функционер лажно оптужене и проскрибоване ДСС). С обзиром од кога те оптужбе могу доћи, не бринем се. Не бринем  ни због тога што се на сајту  неонацистичког Стормфронта, у делу Стормфронт Србија, од 6. маја 2009. године, налазим на “Списку Јевреја у Србији”, на последњем 175. месту. Као што Друга Србија и власт праве спискове, тако их прави и Стормфронт. Једино што се поставља питање чему ти спискови служе?

Деветог октобра навршава се седамдесет пет година од убиства краља Александра I Карађорђевића у Марсеју. Ради атентата на краља, први пут у историји, удружили су се фашизам, нацизам и комунизам. Убице помиритеља Јужних Словена потом су пожуриле да систематски убијају његов народ и затиру његова дела. Текст који следи посвећен је успомени на на овог великог српског државника. Read the rest of this entry »