Жан-Пјер Шевенман или снага идеје

Симбол француске републике

Две полемике су претходних дана узбуниле француску медијску и политичку сцену. Додуше, не претерано. У одсуству озбиљне политичке расправе и размене правих идеја, „прашина” која се дигла поводом тих „афера”, и која се брзо слегла, пре је послужила јавности као начин за разбијање опште монотоније. О чему се ради?

Прва полемика се тицала актуелног министра културе, Фредерика Митерана, иначе, братанца покојног француског председника Франсоа Митерана. Господин Митеран је 2005. године објавио аутобиографску књигу у којој, између осталог, описује своја путовања на Тајланд, посећивање тајландских јавних кућа и узбуђење које осећа гледајући младе дечаке. Пре три недеље, потпредседница Националног фронта, Марин Ле Пен, подсетила је на ту чињеницу, читајући уживо у једној телевизијској емисији делове поменуте књиге. Тиме је покренута контроверза, која је трајала неколико дана и на крају је решена у корист Министра и његовог права на „приватност”. Фредерик Митеран је у телевизијском дневнику објаснио да никада није спавао са младим дечацима, већ искључиво са мушкарцима његових година, или до „пет година млађим” од њега. Чињеница да актуелни министар културе Француске, земље у којој је проституција забрањена, ипак, практикује сексуални туризам, очигледно није схваћена од стране политичко-медијског естаблишмента као проблематична, а самим тим ни довољна да би му се упутио захтев за подношење оставке.

Другу полемику је проузроковао Жан Саркози, син актуелног председника Француске, Николе Саркозија. Председников син, који је већ одборник на локалном нивоу, изразио је, наиме, жељу да се кандидује за место председника Управног одбора јавне агенције за просторно планирање- Дефанса, највећег пословног кварта у Европи, који се налази западно од Париза. Сама по себи, ова његова жеља није проблематична. Неуобичајено у вези ње је само то што Жан Саркози има 23 године и што је тренутно на другој години Правног факултета, Универзитета Сорбона, години коју понавља по трећи пут. Пред нарастајућим незадовољством левице и због могућих компликација при том подухвату, Жан Саркози је на наговор оца одустао од идеје да постане председник Управног одбора, па је изабран, тек, за његовог члана. Медији су му након свега прорекли блиставу политичку будућност.

У општем сумраку политике и морала, још увек постоје људи који оличавају најбољу француску политичку традицију.

Жан-Пјер Шевенман (1939), који представља једну од најеминентнијих политичких фигура француске Пете републике, свакако јесте један од њих.

Поменуте „афере”, колико год нестварно деловале сваком разумном људском бићу, нажалост, приказују суморну слику и прилику данашње Француске. Оне су одраз једне званичне и безидејне Француске поремећених вредности, Француске чије су елите одавно поклекле пред доминантном идеологијом либералне глобализације и њеним културолошким обрасцем. Реч је о Француској која више не гаји амбиције ни за себе, нити за Европу, чију је идеју, управо она, толико дуго носила. То је Француска Бернара Кушнера и Бернара Анри-Левија; Француска која своја одликовања, своје „Легије части”, дели широм света људима налик њој; Француска која је не тако давно бомбардовала Србију; Француска која данас признаје сецесију Косова и Метохије.

Ипак, у том општем сумраку политике и морала, још увек постоје људи који оличавају најбољу француску политичку традицију. Жан-Пјер Шевенман (1939), који представља једну од најеминентнијих политичких фигура француске Пете републике, свакако јесте један од њих.

Политички пут Жан-Пјер Шевенмана, дуг преко четрдесет година, може се описати као непрестана борба против „доминантних ветрова”.

Политичка каријера

Политички пут Жан-Пјер Шевенмана, дуг преко четрдесет година, може се описати (како га и он сам описује) као непрестана борба против „доминантних ветрова”. Важни моменти у његовој богатој политичкој каријери, без којих није могуће схватити суштину Шевенмановог ангажмана, бројни су.

Политички пут Жан-Пјер Шевенмана

1964. Постао је члан „Француске секције радничке интернационале”.
1981.Постаје министар за науку и индустрију у влади Франсоа Митерана.
1983. Подноси оставку због неслагања са либералним заокретом левичарске Владе.
1984. Постаје министар просвете.
1988. Постаје министар одбране у другој влади Франсоа Митерана.
1991. Подноси оставку на месо министра одбране, услед неслагања с војним учешћем Француске у рату против Ирака.
1992. Напушта дирекцију Социјалистиче партије, да би несметано могао водити кампању против ратификације Мастрихтског споразума.
1993. Дефинитивно напушта Социјалистичку партију и потом оснива сопствену политичку странку – „Покрет грађана”.
1997. Постаје министар унутрашњих послова у Влади Лионела Жоспена.
2000. Оставку на место министра подноси по трећи пут, услед неслагања са политиком децентрализације коју је премијер Лионел Жоспен водио према Корзици.
2002. Основао је „Републикански пол”, покрет који је, окупља левичаре-републиканце и суверенисте.
2005. Води кампању против усвајања Европског устава.
2008. Постао је сенатор.

Жан-Пјер Шевенман постао је 1964. године члан „Француске секције радничке интернационале”, чијој ће трансформацији у Социјалистичку партију одлучујуће допринети 1971. године, када Франсоа Митеран дође на чело Странке. Након Митерановог избора за председника Републике 1981. године, Жан-Пјер Шевенман постаје министар за науку и индустрију. Две године касније подноси оставку на место министра због неслагања са либералним заокретом левичарске Владе. Прихвата 1984. године место министра просвете. Након поновног избора Ф. Митерана за председника Републике 1988. године, Жан-Пјер Шевенман постаје министар одбране. И на ову функцију ће 1991. године поднети оставку, због неслагања с војним учешћем Француске у рату против Ирака. Напушта дирекцију Социјалистиче партије 1992. године, како би несметано могао водити кампању против ратификације Мастрихтског споразума. Дефинитивно напушта Социјалистичку партију 1993. године и потом оснива сопствену политичку странку – „Покрет грађана”. У Влади Лионела Жоспена постао је министар унутрашњих послова 1997. године. Оставку на место министра подноси по трећи и последњи пут 2000. године, услед неслагања са политиком децентрализације коју је премијер Лионел Жоспен водио према Корзици. Пред председничке изборе 2002. године, на којима је био кандидат, основао је „Републикански пол”, покрет који је, окупљајући левичаре-републиканце и суверенисте, превазилазио класичну политичку поделу на левицу и десницу. Водио је 2005. године кампању против усвајања Европског устава. Биран је за народног посланика од 1973. до 1997. године, а 2008. године постаје сенатор.

И овакав летимичан поглед на каријеру Жан-Пјер Шевенмана показује да се, изнад свега и упркос свему, првенствено борио за властита политичка убеђења, показавши у томе велику снагу и независност духа. Није се либио да због политичког неслагања три пута напушта Владе. Такав политички ангажман упућује на постојање снажне и истинске политичке визије и моралног интегритета.

Политичка визија

Када су у питању озбиљне политичке теме, попут глобализације, ЕУ-е или НАТО-а, не може се рећи да је Жан-Пјер Шевенман ишао утабаним стазама политичке коректности. Противник либерализације, финасијске глобализације и свемоћи тржишта које атомизује друштво и деградира човека, Шевенман је кроз своју политичку активност покушавао да амортизује све негативне ефекте система који прави огромне разлике у прерасподели богатсва. Економски либерализам чини, такође, окосницу његовог односа према ЕУ-и. Жан-Пјер Шевенман се никада није борио против Европске уније као такве. Његов основни приговор европској изградњи и разлог због којег је водио кампању, како против Мастрихтског споразума, тако и против усвајања Европског устава, јесте тај што се ЕУ гради на либералним основама и што је постала инструмент „либералне мондијализације”. Европска идеја, велика и племенита, напросто је компромитована недостатком амбиција да Европа, заснована на нацијама које је чине, израсте у самосталног актера светске политике. Што више напредује постојећа европска изградња, то „европска ” има мање успеха од „америчке” Европе, а тај процес прети да од ЕУ-е направи „предграђе САД-а”. У том светлу треба схватити и Шевенманову критику НАТО-а, кога види, искључиво, као инструмент доминације САД-а и гарант очувања модела глобализованог света: „Нато, чије ширење на исток прати ширење Европске уније – када му не претходи – је алатка ‘меке’ хегемоније САД-а (осим за Србију)”. Шевенман је ове године оштро критиковао одлуку којом се Француска вратила у здружену НАТО команду. Тиме је, по његовом мишљењу, Француска додатно окрњила своју независност. У новим околностима, сматра Шевенман, више неће постојати могућност понављања 2003. године када се Француска супротставила америчкој војној интервенцији у Ираку.

Жан-Пјер Шевенман се никада није борио против Европске уније као такве.
Његов основни приговор европској изградњи јесте тај што се ЕУ гради на либералним основама и што је постала инструмент „либералне мондијализације”.
Тај процес прети да од ЕУ-е направи „предграђе САД-а”.
У том светлу треба схватити и Шевенманову критику НАТО-а, као инструмента доминације САД-а и гаранта очувања модела глобализованог света

Наведени ставови Жан-Пјер Шевенмана се заснивају на дубоким темељима и чврстим убеђењима. Истински хуманиста и републиканац (у француском смислу те речи), Жан-Пјер Шевенман се сам увек декларисао као левичар, иако, данас више није извесно каквог суштинског смисла има подела на левицу и десницу. Његов пример то уосталом најбоље потврђује. Више од левичара, Жан-Пјер Шевенман је, пре свега, етатиста. У његовом односу према држави, има нечег скоро светог. Та важност државе произилази из чињенице да је национална држава данас, још увек, према Шевенману, једини одговарајући оквир за политичку заједницу у којој се може прихватити закон већине. Национална држава је најпримеренији облик политичког организовања. Такво схватање се види и из друге суштинске критике коју Шевенман упућује европској изградњи. По њему, ЕУ, услед непостојања европског народа, гради неодговарајуће институције. Као конкретан пример, Шевенман наводи механизам одлучивања квалификованом већином. У контексту непостојања европског народа, нити јаког европског идентитета и осећаја припадности, Шевенман не види на основу чега би закон већинског одлучивања могао бити прихваћен. Другим речима, историјски, ЕУ још увек није подесан оквир за политичку заједницу која се управо дефинише прихватањем већинског принципа. Док се тако нешто не деси (ако се уопште деси), механизми појачане сарадње међу европским нацијама ће остати далеко примеренији.

Схватање државе као јединог подесног оквира политичке заједнице, упућује на то да се она мора чувати упркос покушајима распарчавања или слабљења националне кохезије. Покушај увођење посебног статута за Корзику је управо био разлог Шевенмановог напуштања места министра унутрашњих послова 2000. године. По његовом мишљењу, том приликом је прекршено фундаментално правилo према којем децентралзација не сме довести у питање националну солидарност и јединство Републике Француске (ова правило бисмо коначно морали научити и у Србији!).

Више од левичара, Жан-Пјер Шевенман је, пре свега, етатиста. У његовом односу према држави, има нечег скоро светог.
Држава се мора чувати упркос покушајима распарчавања или слабљења националне кохезије.

Због његовог етатизма, поједностављено би било сврстати Жан-Пјер Шевенмана на леву страну политичког спектра. Зато не треба да чуди што је 2002. године, у оквиру свог „Републиканског пола”, Шевенман окупио људе и леве и десне оријентације. У говору из Вансена, септембра 2001. године, у оквиру председничке кампање, рекао је: „Левица и десница ће у будућности наставити да постоје кроз разне облике и садржаје, али има нешто што је изнад деснице и што је изнад левице, то је Република”. Баш као што би Де Гола било поједностављено окарактерисати као десничара, било би поједностављено окарактерисати Шевенмана као левичара. И један и други превазилази ту поделу и издиже изнад свега Француску, када је Де Гол у питању, односно, Републику, када је реч о Шевенману. Ова важна терминолошка разлика свакако проистиче из другачијег поимања нације као категорије, при чему је Шевенманова, тзв. субјективна концепција нације, која се ослања на донекле једнострано читање Ренанове конференције о томе шта је нација, ипак подложна озбиљној критици.

“Има нешто што је изнад деснице и што је изнад левице, то је Република.”

Помињање Де Гола у тексту о Шевенману не представља случајност. Постоји нешто аутентично што повезује ова два Француза. То је њихово схватање политике и осећај величине Француске.

Схватање политике

Шевенманов политички ангажман је, попут Де Головог, оличење одговорности, амбиције и вере да ствари могу да се мењају, а то је вероватно сама суштина политике.

Шевенманова одговорност се превасходно види у његовом односу према политици као аргументованој и рационално утемељеној делатности. Иза сваке идеје, сваког политичког програма, сваке политичке визије мора стајати озбиљан интелектуални напор који Шевенману никада није био стран. Управо је Шевенман писац скоро свих политичких програма (заједнички програм Владе француске левице из 1972. године и Митеранов први председнички програм), који су француску левицу довели на власт 1981. године, први пут у историји Пете републике.

Жан-Пјер Шевенман, оснивач је неколико страначких и ванстраначких организација, у којима се одувек водила жива интелектуална расправа, попут ЦЕРЕС-а, основаног 1966. године или Фондације Рес Публика, основане 2004. године. Не треба да чуди што су овог интелектуалца у политици, на председничким изборима 2002. године, подржали људи попут филозофа Режиса Дебреа, историчара Макса Галоа, генерала и стратегa Пјер-Мариа Галоаа, публицисте Жан-Франсоа Кана и многи други.

Шевенман је писац скоро свих политичких програма (заједнички програм Владе француске левице из 1972. године и Митеранов први председнички програм), који су француску левицу довели на власт 1981. године, први пут у историји Пете републике.

Политички ангажман Шевенмана је и оличење амбиције за сопствену земљу, за Европу, за човечанство. Целокупна његова борба је борба за буђење Француске, иако је, сасвим логично, у његовом јавном деловању присутно жаљење што водеће елите нису на висини задатка. Наступ француског министра спољних послова Де Вилпена 2003. године, у Савету безбедности, у дискусији о Ираку је за Шевенмана савршен пример истинског политичког деловања. Баш тада, у том говору и супротстављању америчкој сили, за Шевенмана, Француска је била достојна себе, Европе и света. Управо се у таквом делању огледа Шевенманова амбиција. Нажалост, та амбиција се исувише ретко реализује. У таквим приликама, за разлику од већине индоктринираних Западних званичника, Жан-Пјер Шевенман разоткрива суштину ствари. Пишући о ембаргу који је Запад наметнуо Ираку деведесетих година прошлог века, а који је однео велики број жртава, Шевенман наглашава: „Ако у том светлу морамо ценити једну цивилизацију, тешко да онда можемо бити поносни на нашу”. Жан-Пјер Шевенман се, такође, противио бомбардовању Србије 1999. године и оштро је критиковао признање сецесије Косова и Метохије 2008. године.

Жан-Пјер Шевенман

Коначно, Шевенманов политички ангажман је оличење вере да се ствари кроз непрестану борбу, ипак могу променити. И након више од четрдесет година борбе против „доминантних ветрова”, та вера је остала нетакнута: „Упркос тренуцима истрошености и равнодушја, обраћање људској савести никада није јалово”. (…) „Шта је мистерија тих, на први поглед мало вероватних, поновних изворишта [враћања истинском политичком деловању], ако није та да борба оплођена мишљу, никада није узалудна”.

А где је Србија?

Србија данас, када је у питању јавна сцена и доминантна идеологија, није у много бољем положају него што је Француска, која се описује у уводу овог текста. Као и Француска, Србија је данас дезоријентисана и поклекла. Као и њену, и српску елиту чине мали људи без вере у себе и вере у сопствену државу. Срби су данас заборавили (а онима који то нису заборавили се сваким даном простор све више сужава) оно што и Жан-Пјер Шевенман зна о Србима и због чега Србе поштује. А то је да смо храбар и велики народ, један од ретких народа који је пружао истински отпор новом глобализованом тоталитаризму. И колико год борба против „доминантних ветрова” била тешка, једино решење је у истрајности. Због тога је политички ангажман Жан-Пјер Шевенмана за нас узоран. Из тих разлога и долазак Жан-Пјер Шевенмана у Србију, у Београд, на позив Фонда Слободан Јовановић, представља изузетну част.

Аутор је уредник трибине Фонда Слободан Јовановић