Тадић шаље погрешну поруку
ЛИЧНИ СТАВ
Пише: Слободан Самарџић
Слободан Самарџић
По свему судећи, неуспех у Бутмиру неће зауставити америчко-европску кампању у корист централизације Босне и Херцеговине и, у крајњем исходу, ерозију Републике Српске. Током деценије и по стварно се показало да је ова држава спољна творевина, која без међународног надзора и сталне финансијске помоћи не може да опстане.
Али, исто као и 1991-92. године разлог томе тражи се на погрешној адреси, а то су босанскохерцеговачки Срби, у данашњем случају – Република Српска. Стајна тачка најновије америчко-европске иницијативе је ревизија Дејтонског споразума на рачун Републике Српске.
У разлозима које наводе иницијатори ове ревизије очигледне су неке нелогичности. Скупни назив тих разлога јесте нефункционалност државе. То је мање-више свима јасно, али се упорно крије најслабија карика овог државног склопа, а то је Федерација Босна и Херцеговина. Ова творевина, настала у јеку рата тзв. Вашингтонским споразумом (март 1994), ушла је у дејтонску уставну конструкцију као бошњачко-хрватска федерација састављена од десет кантона. Непосредно после потписивања мировних споразума (Дејтон-Париз, 1995) видело се да Хрвати и Бошњаци нису у стању да успоставе нормалан живот у оквиру овог ентитета. Своје неразрешиве етничке спорове покушавали су да пренесу на централни ниво власти непрекидно захтевајући његову уставну ревизију. Другим речима, стално су настојали да своје интересе намире на рачун статуса Републике Српске како у њеном унутрашњем уређењу тако и променом двоентитетске структуре централне власти.
Током четрнаест година постојања дејтонске БиХ амерички и европски надзорник никада није ни покушао да нешто измени у структури и функционисању Федерације. Своје посредничке акције преко Специјалног међународног представника стално је упућивао на друге две адресе: на Републику Српску и на централни ниво власти.
Непосредно после потписивања мировних споразума (Дејтон-Париз, 1995) видело се да Хрвати и Бошњаци нису у стању да успоставе нормалан живот у оквиру овог ентитета.
Своје неразрешиве етничке спорове покушавали су да пренесу на централни ниво власти непрекидно захтевајући његову уставну ревизију.
Другим речима, стално су настојали да своје интересе намире на рачун статуса Републике Српске.
Друга нелогичност у потезању аргумента о нефункционалности садржана је у регионалној политици Сједињених Држава и Европске уније на Балкану. Сада се истиче како БиХ нема никаквих изгледа у придруживању Европској унији због своје нефункционалности. Свега неколико година раније овакав наводни разлог био је кључан у њиховој подршци издвајању Црне Горе из СР Југославије, тј. државне заједнице Србије и Црне Горе, а не њеној централизацији. У поређењу са БиХ ова држава била је неупоредиво функционалнија у сваком погледу. Ако овоме додамо и подршку САД и ЕУ отцепљењу Косова, онда је јасно да се иза приче о функционалности крију сасвим други разлози.
Имајући ово у виду, јасно је да Србија мора да пружи пуну подршку очувању Републике Српске. То је могуће само резолутним одбијањем сваког покушаја промене уставног система БиХ успостављеног Дејтонским споразумом. Бојим се да су овде већ почињене велике грешке и у руководству Републике Српске и у руководству Србије. Заједнички именилац ових грешака је нешто што бисмо могли назвати евроатлантском мантром. У оба руководства то је био мамац за почетно попуштање. Милорад Додик је прихватио упућивање захтева БиХ за чланство у НАТО надајући се да ће тиме бар одложити притисак САД и ЕУ за промену устава. Није прошло ни недељу дана а нови захтев, иницијатива око устава, већ је уследио. Мало је вероватно да је Додик био толико лакомислен приликом пристајања на чланство БиХ у НАТО. Без подршке, па и убеђивања из Србије, он то не би урадио.
Председник Борис Тадић, који очигледно води ове послове, већ годину дана шаље у земљу, регион и свет једну погрешну поруку. Она отприлике гласи: ми (Србија) ћемо прихватити сваки споразум до кога договорно дођу представници три народа у БиХ.
Није јасно до каквог споразума они треба да дођу поред још увек живог Дејтонског споразума и Устава БиХ као његовог саставног дела.
Свака евентуална промена тог устава ствар је договора два ентитета а не три народа. Хрвати и Бошњаци су се још 1994. године у Вашингтону договорили, а то је у Дејтону потврђено и са представницима Срба, о томе да своје интересе остварују у Федерацији, а у БиХ само у релацији са Републиком Српском.
Најпре, није јасно до каквог споразума они треба да дођу поред још увек живог Дејтонског споразума и Устава БиХ као његовог саставног дела. Потом, уставни израз споразума три народа у БиХ је његова двоентитетска структура, те је према томе свака евентуална промена тог устава ствар договора два ентитета а не три народа. Хрвати и Бошњаци су се још 1994. године у Вашингтону договорили, а то је у Дејтону потврђено и са представницима Срба, о томе да своје интересе остварују у Федерацији, а у БиХ само у релацији са Републиком Српском. Тадићева порука као да ствар враћа на сам почетак, а то је 1992. година када оваквих споразума на којима се темељи данашња БиХ није ни било.
Из овога произилази закључак да евроатлантска мантра, унутар које европске интеграције играју улогу мамца за нешто друго, увелико ограничава маневарски простор и Србије и Републике Српске у овим опасним регионалним играма. Основни проблем, међутим, лежи у томе што је реч о изабраној позицији Србије, а како ствари иду и Републике Српске. Следећи такву стратегију, можда ће једног дана сви Срби ући у Европску унију, али подељени у најмање пет до шест држава.
Аутор је потпредседник ДСС
Текст је објављен у листу Данас, 27. 10. 2009.
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН