Пише: Петар Т. Петковић
Петар Т. Петковић
Владавина народа као суштинска претпоставка демократске државе огледа се у једнаком и загарантованом праву свих њених грађана да активно учествују у изградњи сопственог друштвено-политичког поретка. Међутим, сваки облик владавине, укључујући и демократију, оног момента када преврши меру остварења свог основног принципа почиње да руши сам себе. Најчешћи узрок ове аутодеструкције лежи у партијској самодовољности онe власти која своје постојање не заснива на подршци грађана који су ту власт изабрали, већ на сопственој перцепцији друштвене стварности. Владавина у име народа устројена на овакав начин, претвара се у владавину против народа, грађанска равноправност у грађанску неравноправност, а идеја слободе у идеју тоталитаризма.
Поменут концепт „демократије” чији је изворни принцип дубоко нарушен, више од годину дана суверено господари грађанима Србије, претварајући их у беспомоћне посматраче сопствених судбина. Почев од прекрајања изборне воље, па све до скривеног доношења суштинских државних одлука, занемаривање народног гласа постало је манир владајуће коалиције. Грађани Србије, налазећи се на маргинама политичког живота, стекли су услове не само да се ништа не питају, него да ништа и не одлучују. Међутим, свако одлучивање које се остварује мимо воље народне већине чини и одлуку али и оног који одлучује нелегитимним. Зато судбина земље не сме да зависи од појединаца, већ само од друштва у целини, чије је искуство једини сигуран залог очувања културне и националне особености будућих генерација. Све док се низом државних радњи и одлука такав поредак не угрожава, за грађане Србије има наде у годинама и деценијама које долазе.
Поменут концепт „демократије” чији је изворни принцип дубоко нарушен, више од годину дана суверено господари грађанима Србије, претварајући их у беспомоћне посматраче сопствених судбина.
Почев од прекрајања изборне воље, па све до скривеног доношења суштинских државних одлука, занемаривање народног гласа постало је манир владајуће коалиције.
Грађани Србије, налазећи се на маргинама политичког живота, стекли су услове не само да се ништа не питају, него да ништа и не одлучују.
Свест o дуготрајном очувању националне супстанце као да не постоји код садашњих представника власти у Србији, који своје искуство самоуверено претпостављају народном искуству. Стратегијом обмане, Влада Србије настоји да предупреди последице свог сопственог страха. Пре свега, страха од грађанског изјашњавања, које би могло да поремети унапред утврђени курс којим држава Србија треба да иде. То је разлог због чега се најважније политичке одлуке доносе релативизацијом утврђене демократске процедуре, без претходне јавне расправе, уважавања мишљења и стручних анализа. Једна од таквих одлука чије би доношење могло да буде осујећено уколико би се грађани о њој изјашњавали односи се на чланство Србије у НАТО.
Сазнање да је процес НАТО интеграције увелико у току, дошло је оног момента када је суштински део опозиције изашао са идејом о расписивању референдума о НАТО чланству и тиме донекле прекинуо сабласно ћутање владајуће коалиције али и медија о овом питању. (Када смо последњи пут на ТВ-у чули озбиљну дискусију о НАТО?!) Иницијатива о референдуму најјасније је показала колико се НАТО приближио Србији. Ако обратимо пажњу на интезитет активности које по питању НАТО чланства предузимају државе у нашем најближем окружењу, увидећемо да је политика НАТО експанзије на Балкан подједнако намењена и Србији. У ствари, овај регионални контекст, посебно од доласка потпредседника САД-а Џозефа Бајдена, осветљава суштинске геополитичке недоумице везане за Србију.
Сазнање да је процес НАТО интеграције увелико у току, дошло је оног момента када је суштински део опозиције изашао са идејом о расписивању референдума о НАТО чланству и тиме донекле прекинуо сабласно ћутање владајуће коалиције али и медија о овом питању.
Кључни разлог посете другог човека Беле куће Сарајеву, Београду и Приштини био је отворени разговор о евроатлантским интеграцијама ових двеју „спорних” држава, чије се доминантно српско становништво услед специфичности историјских опредељења никада идејно није уклапало у програм НАТО Пакта (овај аспект посете медији у Србији потпуно су минимизирали). Чланством Србије и БиХ у НАТО реализовао би се вишедеценијски план америчке спољне политике који, преко укидања Југославије као историјски кохерентог простора српског живља, сеже све до друге половине 20. века и генерала Двајта Ајзенхауера. Балканизацијом (синоним за територијалну уситњеност) САД су успеле да у НАТО структуру усисају сада и оне државе, које због раније суштинске повезаности са Србијом нису могле да остваре чланство у овој војној алијанси. Исход свега тога је да данас од целог Западног Балкана (геополитичка кованица Карла Билта) само централни и северни део Србије није под контролом НАТО Пакта, док преостале три државе (Македонија, Црна Гора и БиХ) то још нису само формално.
Што се Македоније тиче, она је испунила све захтеве прописане МАП-ом (Membership Action Plan – Акциони план за чланство у НАТО) и позив за чланство нестрпљиво чека још од НАТО самита у Букурешту 2008. на коме јој је приступ привремено одложен због билатералног спора са Грчком око имена. Такође и Црна Гора се увелико креће као НАТО Пакту, о чему нас је, приликом недавне опроштајне посете генералног секретара НАТО Јап де Хоп Схефера, обавестио председник Владе Мило Ђукановић рекавши да је «реална и здрава амбиција да до краја ове године Црна Гора буде део МАП-а». Ову констатацију, на свој начин, потврдили су и НАТО експерти оценивши да је Влада Црне Горе остварила преко 80% преузетих обавеза Индивидуалног партнерског акционог плана (IPAP). Али свакако најрелевантнија је била изјава самог генералног секретара који је оценио да је чланство у НАТО, не само за Црну Гору, већ за цео регион, једини рецепт који обезбеђује трајну стабилност.
Данас од целог Западног Балкана (геополитичка кованица Карла Билта) само централни и северни део Србије није под контролом НАТО Пакта, док преостале три државе (Македонија, Црна Гора и БиХ) то још нису само формално.
Процес НАТО чланства отпочео је и у БиХ, и то 10. јуна ове године када је потписом српског члана Председништва Небојше Радмановића, донета одлука о подношењу захтева за добијање МАП-а. Како се овом иницијативом БиХ озбиљно доводе у питање српски национални интереси, посебно у контексту даље будућности Републике Српске, ово разматрање много је више од регионалног сагледавања ствари. Забринутост конкретно долази због најновијег захтева НАТО за реформом Устава БиХ (у досадашњој историји НАТО овај услов никада није тражен ниједној чланици овог савеза). „Мислим да су веома важне све реформе које се одвијају, укључујући и реформе одбране у којој вам НАТО пружа подршку и друге реформе, посебно уставна реформа. Надамо се да ћете у скоријој будућности, што је могуће пре, задовољити све услове”, биле су речи генералног секретара НАТО. С тим циљем у септембру ове године одржана је НАТО вежба под покровитељством Америчке команде за Европу у касарни Козара у околини Бањалуке чији је циљ био несвакидашње усаглашавање обавештајних система Српске и НАТО. Таква, политички неочекивана, атмосфера у Републици Српској само је рефлексија тренутног политичког стања у Србији као и односа њене власти према НАТО. Ову тврдњу најпластичније поткрепљује изјава председника Србије Бориса Тадића дата с намером да се брже боље предупреди ефекат писма које је Војислава Коштунице упутио премијеру Додику о разматрању предлога за расписивање референдума у РС о чланству у НАТО (у међувремену је премијер Додик уважио предлог председника ДСС-а). У тој изјави председник Тадић, наглашавајући како је Коштуничин предлог опасан за међународни статус Србије, поставља питање „због чега би се било који Србин мешао у унутрашње ствари БиХ”. Овакво иступање председника Тадића само је један од примера на који начин власт Србије настоји да реши питање НАТО чланства – тајно, пажљиво пазећи да ова тема не постане предмет јавне расправе.
Док Северноатланстка алијанса убрзано склапа преостале коцкице мозаика централне и источне Европе, немогуће је да једино у држави Србији НАТО није тема.
Оваквом прећутном политиком према НАТО, Влада Србија додатно погоршава сопствену ситуацију.
Врло је важно на време отворити карте, како би Србија била у прилици да, рефререндумом о НАТО чланству, сачува своју вековну војну неутралност.
Дакле, док Северноатланстка алијанса убрзано склапа преостале коцкице мозаика централне и источне Европе, немогуће је да једино у држави Србији НАТО није тема, тим пре што је Србија у безбедносном смислу кључни фактор стабилности на Балкану. Изјаве представника Владе, посебно министара одбране Шутановаца да «НАТО није на дневном реду и да се о њему не размишља», само потврђују сву тајновитост НАТО процеса. А Влада у овом моменту ћути јер настоји да својом тобожњом неодлучношћу додатно калкулише са евроатланским представницима од чије евентуалне великодушности би зависио и коначан одговор власти Србије. Оваквом прећутном политиком према НАТО, Влада Србија додатно погоршава сопствену ситуацију, чинећи да НАТО уместо слободне одлуке убрзо прерасте у услов Србији, који се правовременим деловањем, тј. што хитнијим расписивањем референдума ипак може избећи. Врло је важно на време отворити карте, како би Србија била у прилици да, рефререндумом о НАТО чланству, сачува своју вековну војну неутралност која као институт међународног права, посебно као карактеристика европске праксе, може само да буде савезник на путу даљих међународних интеграција Србије. Ако је неутралност нешто лоше, због чега би Аустрија, Шведска, Финска, Ирска, Малта (чланице ЕУ) и Швајцарска упорно истрајавале у свом неутралном статусу не приступајћи НАТО Пакту, а притом дајући изузетан допринос Европи, посебно у области безбедности, спољних послова, економије. Колико је војна неутралност интегрални део политичке културе и стратешког размишљања ових држава, најбоље сведочи пример аустријског народа који је на референдуму 1994. одлучивао да ли ће приступити ЕУ. Две трећине аустријских грађана се тада изјаснило за ЕУ, али једино под условима који гарантују очување њихове војне неутралности. (Аустријски Парламент је морао да дода амандман у Савезни Устав чл. 23 F по коме учешће и обавезе Аустрије у Заједничкој спољној и безбедносној политици CFSP, другом стубу ЕУ, неће угрозити аустријску неутралност.)
Референдум о чланству у НАТО, не представља израз никакве српске фрустрације, већ искључиво потребу поштовања воље већине и демократске процедуре.
Баш као што је стопирана одлука да српски војници учествују у НАТО вежби у Грузији оног момента када је та информација доспела у јавност, исто тако, референдумом о чланству у НАТО, јавност Србије треба да стопира сваки покушај наметнутог одлучивања које не уважава вољу грађана.
Грађани Србије су ипак ти који имају последњу реч када је демократија у питању.
Ово је важно непрестанo истицати, наводећи примере малих али развијених земаља на тлу Европе, које су традиционално војно неутралне, како би грађани Србије увидели да постоје и друга европска решења која не подразумевају ни изолацију нити повратак у деведесете. (Заправо, иронија је хтела да баш они, који су се згражавали над периодом деведесетих, сада су креатори стања које у свим сегментима подсећа на некадашњу незапосленост, инфлацију, отпуштања, медијски мрак, диктатуру, фиктивног премијера, завађену опозицију итд.)
Србији је циљ да референдумом, а самим тим и војном неутралношћу задобије нове пријатеље а не блоковске непријатеље, да оствари свестрану економску добит, а не расход због ратовања по свету, да се бори против корупције а не тероризма, да гради привредну инфраструктуру а не стране војне базе и постројења за нуклеарне ракетне системе. Треба истаћи да референдум о чланству у НАТО, не представља израз никакве српске фрустрације, већ искључиво потребу поштовања воље већине и демократске процедуре. Баш као што је стопирана одлука да српски војници учествују у НАТО вежби у Грузији оног момента када је та информација доспела у јавност, исто тако, референдумом о чланству у НАТО, јавност Србије треба да стопира сваки покушај наметнутог одлучивања које не уважава вољу грађана. Грађани Србије су ипак ти који имају последњу реч када је демократија у питању.
У краћој верзији oбјављено у магазину “Печат“, бр. 86.
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН