Александар Никитовић

Српска државно-национална идеја руководи се начелом да српска државност увек има примат у односу на било који други политички или идеолошки циљ. Историјски гледано ова идеја први пут је напуштена 1918. године, када је првенство уместо српске државности преузела југословенска државност. Други пут ова идеја је напуштена 1945. године, када је српска државност двоструко потиснута и од југословенске државности и од комунистичке идеологије. Током целог 20. века српска државност не само да није имала примат, већ је скоро била укинута или дубоко потиснута у други план.

Последице потискивања српске државности у 20. веку су у сваком погледу несагледиве и још дуго ћемо их плаћати. У сваком случају обе идеје које су задобиле примат у односу на српску државност, и Југославија и комунизам, трајно су нестале са историјске сцене. После ових пролазних појава поново се успоставила српска државност као трајна историјска категорија. Сасвим је оправдано размишљати да би многи државни и национални интереси српског народа данас у много већој мери били остварени да је 1918. или 1945. начело примата српске државности однело победу.

Када се данас чује парола званичне политике како ЕУ нема алтернативу, јасно се види намера садашње власти да после југословенства и комунизма првенство над српском државношћу треба да добије и ЕУ. Јер ако нешто нема алтернативу, онда је реч о највећој вредности којој се све подређује.

Можда би наши евроекстремисти могли нешто да науче од Ираца. Они нису ишли са екстремизмом да ЕУ нема алтернативу, већ су полазећи од заштите ирске државности кроз два референдумска круга о Лисабонском споразуму обезбедили поштовање својих државних и националних интереса, а пре свега војну неутралност Ирске. За разлику од Ирске која полази од заштите своје државности, садашња власт у Србији је дајући првенство ЕУ над српском државношћу признала Еулекс, потписала споразум о граници између Србије и Косова и уместо да тужи један број држава пред Међународним судом затражила је мишљење тог суда, које је иначе необавезујуће.

Некада Југославија и комунизам нису имали алтернативу, а данас ЕУ нема алтренативу. Ове тешке заблуде плаћамо превисоком ценом. Историјско искуство потврђује само трајну делотворност српске државно-националне идеје која се руководи начелом да српска државност увек мора имати примат. То подразумева да контекст међународних односа и међународне интеграције увек посматрамо кроз призму користи за српску државу.

Када се данас чује парола званичне политике како ЕУ нема алтернативу, јасно се види намера садашње власти да после југословенства и комунизма првенство над српском државношћу треба да добије и ЕУ.

Ирци су били спремни да зарад очувања војне неутралности сруше Лисабонски споразум. При том Ирска никада није била нападнута од НАТО пакта, нити је НАТО на делу ирске територије стварао своје марионетске творевине у којима је „НАТО коначан орган власти”.

Данас заступници политике да ЕУ нема алтернативу славе ирски референдум. Свакако је добро што ће заживети Лисабонски споразум, али оно што би за нас из ирског искуства морало да буде макар подједнако значајно јесте како су се Ирци изборили за своје државне и националне интересе.

Србија попут Ирске, или било које друге европске државе, пре свега треба да се држи једноставног критеријума по коме се сваки степен међународних односа и интеграција мери по томе да ли су у конкретном интересу властите државе и властитог народа. У том смислу јасно је да Србија начелно треба да буде отворена према приступању ЕУ водећи пре свега рачуна о примату начела српске државности.

Ирци су јасном државном политиком добили и заштиту својих националних интереса и Европу.
Србији због самообмане власти да ЕУ нема алтернативу, и због лажне политике власти која грађанима обећава и Косово и ЕУ, може да следује само сурова реалност: да останемо и без Косова и без ЕУ.

С друге стране, и поред декларативних порука није јасно да ли ЕУ хоће Србију и ако је хоће, колику Србију хоће. За разлику од примера Ирске која као чланица ЕУ снажно брани своје националне интересе, садашња власт у Србији се беспоговорно повинује свим условима ЕУ попут признања Еулекса, а да се при том није усудила ни да покрене разговор о томе шта је на крају овог пута и која је коначна листе услова ЕУ. Да ли је заиста могуће да власт у Србији не зна која је улога Еулекса на Косову?

Пошто већ садашња власт у Србији упорно избегава да отвори разговор са Бриселом о условима ЕУ али и о заштити суштинских интереса Србије, ЕУ је у прилици да ћутке остварује своје интересе и слободно доврши своје послове на Балкану. Ирци су јасном државном политиком добили и заштиту својих националних интереса и Европу. Србији због самообмане власти да ЕУ нема алтернативу, и због лажне политике власти која грађанима обећава и Косово и ЕУ, може да следује само сурова реалност: да останемо и без Косова и без ЕУ.

Аутор је члан Политичког савета ДСС

Данас, 16.10.2009.