Бранко Радун

Амбасадор Русије Конузин је новинарима, после промоције књиге “Москва – Србија, Београд – Русија” у архиву Србије, рекао да је посета председника Медведева Београду прва посета председника Русије Србији, те да се стога ова посета сматра историјском. Додао је и да се припремају споразуми који ће бити потписани у време посете, а реч је о важним пројектима који ће бити значајни за наше земље у наредним деценијама. Све ово би требало да буде изузетно добра вест да нисмо свесни ко чини ову Владу и ситуације у којој се она налази.

У времену велике светске финансијске кризе и тешке кризе буџета свака финансијска подршка, нарочито ако је значајна, јесте драгоцена, а посебно ако долази од стране Русије која је протеклих година стратешки подржавала Србију, пре свега по питању Косова и Метохије. Наиме, када су са Запада долазили кредити и финансијски аранжмани, они су директно или посредно били условљени политичким, економским и другим уступцима. Кредити, инвестиције и финансијски аранжмани имају и своју формалну цену у виду камата и услова враћања, али и неформалну у виду уступака које зајмодавац тражи од нас или очекује. До сада су нас финансијски аранжмани са Западним финансијерим прескупо коштали – пре свега у погледу губљења економског, затим и политичког суверенитета. Стога је, без обзира на нечије геополитичко опредељење, рационалније улазити у финансијске и инвестиционе аранжмане са оним земљама које нас не условљавају политичким уступцима, рецимо око питања сецесије Косова и Метохије.

Но, уопштено гледано, ако се узимају кредити да се “запуши рупа” у буџету од око милијарду евра, онда је то знак лоше политике. То значи да се Влада окреће свакоме у свету од кога би могла добити неки новац, с којим би „некако презимили зиму”. Смешно звуче реторички иступи представника Владе, како је панично задуживање од свих од којих би могли добити кредите – заправо мудра и уравнотежена спољна политика „и Исток и Запад”. Сва је прилика да су им досадашњи спонзори, због урушавања “финансијске куле од карата”, рекли како их они више неће „финансијски подржавати”, те да гледају да се задуже на накој другој страни. Тако је наша спољна политика од једног западног стуба (или два зависно како се рачуна), добила и „нове стубове задуживања” (Александар Павић) – Русију и Кину. То више није политика него паника.

Шта каже Глобални Брат

До сада су нас финансијски аранжмани са Западним финансијерима прескупо коштали.
Без обзира на нечије геополитичко опредељење, рационалније је улазити у финансијске и инвестиционе аранжмане са земљама које нас не условљавају политичким уступцима.
…
Ако се узимају кредити да се “запуши рупа у буџету” од око милијарду евра, онда је то знак лоше политике.
Смешно звуче иступи представника Владе, како је панично задуживање од свих од којих би могли добити кредите – заправо мудра и уравнотежена спољна политика.
Тако је наша спољна политика, од једног западног стуба, добила и „нове стубове задуживања” – Русију и Кину.

То више није политика него паника.

Кад се зна мотивација наше Владе, да политиком „сеци уши, крпи задњицу” буџет некако преживи још неко време, онда је јасно зашто су се обратили и Русији за помоћ. Но, иако се то све зна, ипак се многи питају: како би на то „приближавање Москве и Београда” реаговали Американци. Иако је свима познато да је Србија после “петог октобра” у њиховој сфери утицаја, и иако контролишу кључне политичке играче, финансије, већину медија и НВО сектор, они гледају на приближавање Београда и Москве са подозрењем.

Они су свесни како две децније систематски подржавају све српске непријатеље, да су нас бомбардовали, окупирали и отели нам Косово и Метохију, те исфорсирали његову „независност”, а да је, са друге стране, Русија, ионако историјски блиска Србији, подржавала Београд у настојању да сачува своју јужну Покрајину. Свесни су да сва про-натовска пропаганда њихових политичара, медија и интелектуалаца у Србији то не може избрисати. Свесни су замрзавања процеса евроинтеграција и да су “пресахли” финансијски токови којим су „подржавали” про-америчке владе у региону. Свесни су да глобални тренд финансијске кризе и могућег хаоса у перспективи слаби њихово присуство у региону. Њих не брине стање, већ перспективе њихове моћи које, чак ни у очима њихових стратега, нису ружичасте. Стога ће настојати да блокирају или успоре проближавање Србије и Русије.

НАТО лоби и реалисти

Владајућа Демократска странка и њени сателити, у изјавама и деловљу, осцилују између једностране про-натовске позиције и реалног сагледавања ситуације, у коју спада и избалансирана политика у којој значајно место има и однос према Русији. Тако су изјаве политичара ове владајуће већине прилично шизофрене, с једне стране неки звуче као НАТО лобисти, а други говоре о блиским и партнерским односима са Русијом. Која ће струја превладати, често је до сада зависило од тренутног односа снага у Влади и интересних група које стоје иза њих.

Кад се зна мотивација наше владе, да политиком „сеци уши, крпи задњицу” буџет преживи још неко време, онда је јасно зашто су се обратили и Русији за помоћ.
…
Владајућа Демократска странка и њени сателити, у изјавама и деловању, осцилира између једностране про-натовске позиције и реалног сагледавања ситуације.
Тако су изјаве политичара ове владајуће већине прилично шизофрене.
…
Чини се као да више не говори Борис Тадић, већ кроз њега проговара Чеда Јовановић.

Око овог питања – питања сарадње са Русијом, и цела политичка сцена се поделила на про-натовски лоби, који је против сарадње са Русијом, и на реалисте који би да се сарађује и са Западом и са Русијом, с тим да буде прихваћена наводна  „реалност” – америчка доминација у региону. При томе и у Влади и у опозицији, па и у појединим странкама попут ДС-е имамо присутне обе струје.

Прошлогодишње формирање владе, изгледало је као умерени успех про-натовског лобија, али је почетак велике светске финансијске кризе донео промене у свести многих. Што због инерције око већ постигнутог прелиминарног енергетског споразума, што због почетка велике кризе, Србија је „испоштовала” договор и дошло је до приватизације Нафтне индустрије и Гасног споразума.

Но, то наравно није ишло без спољних притисака и без кризе Владе. После тога је уследила кампања против реалиста у Влади од стране НАТО лобиста, што је кулминирало и Бајденовом посетом. Тада је про-натовска струја у Влади и ДС-и (тамо постоји и јака струја реалиста) дошла до изражаја, па је до сада била у замаху. Председник Тадић је покушавао до сада да балансира између њих, али се чини да последњих месеци попушта пред про-натовским лобијем и да у његовим наступима све више доминира “другосрбијанска” реторика. Чини се као да више не говори Борис Тадић, већ кроз њега проговара Чеда Јовановић.

НАТО скретања и историјска посета руског председника

„Долази криза” и поред Динкићевих најава да је прошла, а она ефикасно руши догме неолибералне идеологије, којој је про-натовска оријентација колаборационистичког дела елите јадан од темељних „стубова”.
…
Од наше јавности се крије чињеница да је процес придруживања готово замрзнут.
Подсећамо да је бивши амбасадор Немачке врло искрено, и на томе му захваљујемо, рекао да ће до уласка Србије у ЕУ-у проћи две деценије.

Да ли посета председника Русије Медведева може имати историјски значај, када се има на уму „нато скретање” политичког брода Србије последњих месеци. Могуће је да и даље постији шанса, јер како смо рекли, „долази криза” (и поред Динкићевих најава да је прошла), а она ефикасно руши догме неолибералне идеологије, којој је про-натовска оријентација колаборационистичког дела елите један од темељних „стубова”. Јавност у Србији сада другачије гледа на ситуацију у свету, на односе са Русијом, иако је политичка елита и даље великим делом несвесна промена на глобалном плану. Многима је природно да имамо партнерске односе са Русијом, али и да развијамо привредну сарадњу са Кином, а не само, као до сада, да чежњиво гледамо у правцу Брисела и Вашингтона.

Но, сада је многим већ јасно да је наше чланство у ЕУ-и на јако, јако дугом штапу. Од наше јавности се крије чињеница да је процес придруживања готово замрзнут. Подсећамо да је бивши амбасадор Немачке рекао врло искрено, и на томе му захваљујемо, како ће до уласка Србије у ЕУ-у проћи две деценије. Последица те „двојке” коју смо добили од Брисела, а о чему се код нас упорно ћути, јесте и спремност владајуће политичке класе да се, барем у економском смислу, окрене Русији, па и Кини. Но, они су то схватили као могућност за нова задуживања где год је то могуће.

Очигледно је да постоје и они у Влади који би да се од Русије добије драгоцена политичка и економска подршка, а истовремено би радо ушли у НАТО.

Таква лицемерна политика је штетна по Србију, и стратешки и морално.

Тако је одлучујућу улогу у сазревању свести о  грађењу партнерства и са другима, а не само са онима који су нас бомбардовали и отели нам Косово и Метохију, имало „лукавство економског ума”. Међутим, како је уопште дошло до појачавања притиска САД-а, не толико да Србија постане чланица НАТО алијансе, колико да се заустави приближавање Русији? Како су притисци са Запада толико велики и како се на терену води једна перфидна медијско-политичка кампања?  Ово су питања способности постојеће елите да сачува преостали део суверенитета и националне независности. Очигледно је да у Влади постоје они који би да се од Русије добије драгоцена политичка и економска подршка, а истовремено би радо ушли у НАТО. Таква лицемерна политика је штетна по Србију, и стратешки и морално. Чини се како је главна препрека увођењу Србије у НАТО та: да то Срби не примете.

Исто тако, они као да желе да „сакрију” и председника Русије од грађана Србије, да се не би видело на јавном окупљању какав углед Русија има у српском друштву. Неке ствари се неко време могу прикривати, али тако крупне и толико дуго сигурно не могу. Истина на крају избије на видело и стога би посета председника Русије могла да буде импулс који би помогао Србији да нађе себе. У том смислу би она била од историјског значаја, много више од  значаја уговора који ће бити потписани.

НСПМ