Фонд «Слободан Јовановић» покреће на свом сајтy серију интевјуа везаних за однос према чланству Србије у НАТО-у. Намера нам је да се обратимо познатим личностима из јавног и културног живота како би наша јавност могла да се упозна са најширом аргументацијом везаном за ово суштинско питање савремене Србије пре него што се и сама изјасни о томе.

Домаћин: Фонд Слободан Јовановић

Гост: Милош Јовановић, саветник за политичка питања Војислава Коштунице, председника Демократске странке Србије .

Милош Јовановић

У закључцима са Самита НАТО-a из априла 2009. године подржава се опредељење српске Владе да Србија постане чланица НАТО-а, а после посете америчког потпредседника Џозефа Бајдена, део актуелне власти у медијима све више подстиче кампању за укључење Србије у НАТО. Како тумачите такво опредељење дела Владе?

Милош Јовановић: Овакво опредељење дела Владе само је још један доказ невероватне површности, дилетантизма и потпуног одсуства политичке визије српске владајуће политикантске класе. Не постоји ниједан валидан аргумент за улазак наше земље у НАТО. Заправо, потпуно је срамотно и неморално што се такво питање уопште и поставља с обзиром на чињеницу да је управо НАТО пре десет година извршио агресију на Србију, наневши јој тада немерљиву штету. Зар је заиста потребно подсећати на стотине убијених цивила, срушених фабрика и школа, затровану земљу и све то зарад нехуманих циљева моћи и доминације, по принципу закона јачег.

Све и када бисмо ово оставили по страни, само хипотетички, наравно, јер се тај злочин не може заборавити, чињеница је да НАТО, тј. САД и данас имају и спроводе геополитичке циљеве који су у директној супротности са виталним интересима Србије и српског народа. Сецесија јужне српске покрајине Косова и Метохије, коју спроводи НАТО/САД, као и рад на унитаризацији БиХ, чија је крајња консеквенца нестајање Републике Српске, чине да су ова организација и њена водећа земља за Србију тренутно непријатељи. То је напросто логичка констатација од које се не може побећи, колико год она била непријатна. Самим тим, говорити о уласку Србије у НАТО би било равно изреци која гласи: “Ако не можеш победити непријатеља, ти му се придружи”. Поменута изрека је, међутим, искључиво смислена када је изговара Душко Дугоушко у цртаном филму и свакако није достојна озбиљне политике. Сва је прилика, нажалост, да ни Влада ни председник Србије нису достојни озбиљне политике.

Не постоји ниједан валидан аргумент за улазак наше земље у НАТО. Заправо, потпуно је срамотно и неморално што се такво питање уопште и поставља с обзиром на чињеницу да је управо НАТО пре десет година извршио агресију на Србију, наневши јој тада немерљиву штету.
…
Говорити о уласку Србије у НАТО би било равно изреци која гласи: “Ако не можеш победити непријатеља, ти му се придружи”.
Поменута изрека је, међутим, искључиво смислена када је изговара Душко Дугоушко у цртаном филму.

Постоје и два начелна аргумента јер је, независно од Србије и њених геополитичких интереса, питање НАТО-а само по себи крајње проблематично. Шта је, наиме, сврха постојања тог војног савеза? Ако је његова сврха у очувању колективне безбедности онда се неминовно поставља питање легитимитета те организације у контексту постојања Уједињених нација, као једине универзално репрезентативне и централне организације у светској архитектури колективне безбедности. Ако је, пак, сврха НАТО-а у промовисању и остварењу интереса једне велике силе – САД-а, онда се поставља питање: зашто би смо ми у тако нечему уопште узимали учешћа?

Коначно,  ширење НАТО-а је суштински анти-европски пројекат. Не треба да чуди што је овадашњој власти, која се иначе из петних жила залаже за европске интеграције, овај „детаљ” промакао. Актуелна власт суштински зна о Европи колико зна и о Патагонији, а можда и мало мање. У њеној површности и интелктуалном чемеру, она једноставно није способна да промишља европски пројекат. А вредност европског пројекта ће се управо мерити способношћу Eвропе да постане озбиљан политички и  стратегијски актер у свету. Док Европа буде била под НАТО кишобраном, тако се нешто неће десити. Илузорно је мислити да се политичка и економска моћ могу раздвајати од војне. Без сопствених капацитета, ЕУ ће остати маригнализована и свешће се само на слободно тржиште, поставши на тај начин тројански коњ глобализације. Такав сценарио неминовно поставља питање сврсисходности саме ЕУ.

Имајући у виду скорију историју односа НАТО-а и Србије, као и чињеницу да је Народна скупштина Србије усвојила резолуцију којом проглашава војну неутралност земље, ко би по Вашем мишљењу требало да одлучује о процесу прикључивања Србије  НАТО-у: Влада Србије, Скупштина Србије или грађани Србије на референдуму, и да ли може бити легитимна одлука коју не би донео народ на рефрендуму?

Ширење НАТО-а је суштински анти-европски пројекат.

Не треба да чуди што је овадашњој власти, која се иначе из петних жила залаже за европске интеграције, овај „детаљ” промакао. Актуелна власт суштински зна о Европи колико зна и о Патагонији.
…
Очигледно је да референдум представља најефикасније средство одбране.

Питање стратешке оријентације земље је исусвише важно да би се оставило владајућој мондијализованој политикантској класи.

Милош Јовановић: У контексту непостојања озбиљне политичке елите, која се не би играла државом као што се акутелна власт игра, очигледно је да референдум представља најефикасније средство одбране. Питање стратешке оријентације земље је исусвише важно да би се оставило владајућој мондијализованој политикантској класи која свакако није дорасла вођењу државних послова. Осим што је референдумско изјашњавање предвиђено Уставом, не видим да ико може оспорити такав начин одлучивања, јер демократија и сувереност управо потичу од грађана.

Међутим, на референдуму се ствар на завршава. Предстоји нам тешка идеолошка борба да идеју о уласку Србије у НАТО, као и све остале идеје које попут поменуте, имају за циљ да Србију „нормализују”, односно да је натерају да се помири са досадашњим, а можда и неким будућим поразима, потпуно избацимо из оптицаја. Србији је данас, више него икада, потребан неки центар за културну, тј. идеолошку деконтаминацију, јер ће се одлучујућа битка за ову државу и овај народ управо водити на пољу идеја. Питање НАТО-а је само једна од пролазних етапа у десрбизацији Србије. Самим тим је и одбијање уласка Србије у НАТО на референдуму само једна од етапа у тешкој борби која нас у будућности чека.

Заговорници прикључивања Србије НАТО-у у прилог свог опредељења наводе да би чланство у НАТО-у имало и огромну економску корист по Србију. С друге стране, по НАТО-стандардима издвајања за војску из националног буџета би морала значајно да се увећају. Како Ви тумачите економске ефекте могућег укључивања Србије у НАТО?

Србија мора градити своје оружане снаге попут Израела, а такав подухват наравно има своју цену.

Изградња ефикасног система одбране ће захтевати решавање низа проблема…

Милош Јовановић: Немам шта да их тумачим, јер Србија неће ући у НАТО. Уосталом, уопште не бих повезивао економски просперитет једне државе са безбедносним питањем евентуалног приступања неком војном савезу. Политичка стабилност једне земље која је потребна за несметану економску активност је у директној сразмери са снагом те земље. Ова је опет у директној сразмери са амбицијама које дата држава има за саму себе.  Истински снажну и стабилну Србију ћемо изградити ми сами или је неће бити. Те ствари не могу и не смеју да зависе од спољног фактора ма какав он био.

Што се тиче дела питања које се односи на издвајања за војску из националног буџета, морам да кажем да она, независно од несретног НАТО-а, морају да се повећају. Наша држава се налази у крајње неповољном геополитичком окружењу. Садашња власт непрестано говори о побољшању добросуседских односа и то је врло лепо, али не треба сметнути са ума једну просту чињеницу. Све државе, или државолике творевине које су направљене на рушевинама СФРЈ, су створене на рачун српства. Оне су постале то што јесу на рачун српских простора, на рачун српске културе, српског језика, српске цркве, српских жртава кроз историју… Као такве, те творевине по дефиницији никада неће бити пријатељски расположене према држави Србији и према српском народу. То треба узети као аксиом. Када се на ту констатацију дода чињеница да је немали део државне територије извршио сецесију и да је неопходно тај део вратити у уставно-правни поредак земље и казнити починиоце што је могуће пре, постаје јасно да Србија мора градити своје оружане снаге попут Израела, а такав подухват наравно има своју цену. Изградња ефикасног система одбране ће захтевати решавање низа проблема, од модернизације материјално техничких средстава – првенствено осавремењивања система противваздушне одбране и против-оклопних система – до ревитализације наменске индустрије, питања угледа војске и њене улоге у друштву, питања активне резерве, рочног састава и сврсисходности цивилног служења. За остварење тог циља ће бити потребни огромни људски и економски ресурси.

Прикључење НАТО-у створило би обавезу Србији да се додатно војно ангажује у кризним регионима широм света. Узевши у обзир обавезе које би створило приступање НАТО-у и безбедносне претње са којима се Србија суочава, да ли би чланство Србије у НАТО-у повећало безбедност Србије?

Све државе, или државолике творевине које су направљене на рушевинама СФРЈ, су створене на рачун српства.

Оне су постале то што јесу на рачун српских простора, на рачун српске културе, српског језика, српске цркве, српских жртава кроз историју… Као такве, те творевине по дефиницији никада неће бити пријатељски расположене према држави Србији и према српском народу.

То треба узети као аксиом.
…
Србија мора градити своје оружане снаге попут Израела, а такав подухват наравно има своју цену.
За остварење тог циља ће бити потребни огромни људски и економски ресурси.

Милош Јовановић: Наравно да не би. Безбедносне претње са којима се Србија суочава јесу управо резултат НАТО ангажовања. НАТО је и даље наша највећа безбедносна претња. С друге стране, јасно је да не треба одбијати одређен степен сарадње са тим војним савезом. Програм „Партнерство за мир”, без обзира на сву иронију самог назива, јесте сасвим подесан оквир за ту сарадњу. Све изнад тога би нас укључило у борбу против нас самих, што је и логички и политички неодрживо. На безбедносне претње са којима се суочава Србија може одговорити само Србија. Ту морамо да рачунамо само на себе. На све остало, у шта спада и придобијање савезника, треба гледати као на бонус.

Заговорници укључивања Србије у НАТО-у често наводе да би чланство у НАТО-у повећало свеукупне па и демократске потенцијале Србије. Како тумачите овакво повезивање чланства у једној војној организацији са развојем демократских потенцијала друштва и које би по Вашем мишљењу биле друге штете или користи од чланства, односно одбијања чланства у НАТО-у?

Милош Јовановић: „Демократски потенцијали” – још једна јефтина фраза наше политикантске класе. Хајде да оставимо по страни чињеницу да је питање демократије данас проблематично и да није сигурно да грађани западних демократија имају моћ да заиста одлучују о било чему. Да не бисмо отишли предалеко претпоставићемо да је ситуација идеална и да демократски системи беспрекорно функционишу. Чак и у таквој хипотетичкој ситуацији, није сигурно да чланство у НАТО-у доприноси таквом стању – тј. да сублимира демократију или „демократске потенцијале”. Пример Турске, у којој се људска права поштују на један релативан начин и у којој војска има институционалан положај какав не постоји ни у једном демократском друштву, одлично илуструје апсолутну неповезаност НАТО чланства са „развојем демократских потенцијала друштва”.

Овакав аргумент у прилог чланства у НАТО-у само доказује тврдњу изнету на почетку: не постоји ни један валидан аргумент за приступање Србије том војном савезу. Овај квази-аргумент показује, међутим, још нешто, а то је да владајућа квази-елита нема ама баш никаквих амбиција за сопствену државу нити верује у сопствени народ (највероватније је да је сопствени народ уопште и на занима). Овај лажни аргумент се, сада већ традиционално, своди на очекивања споља, као да Србима и Србији вечно треба тутор. А ствар је далеко простија. Србији су само потребни другачији људи на власти.

У кампањи за прикључење Србије НАТО-у наводи се и то да је Србија, односно СФРЈ, тајним споразумом Јосипа Броза већ била везана за ову војну организацију и да приступање НАТО-у, наводно, представља континуитет у војно-безбедносној политици Србије. Како гледате на ово позивање на «логику тајних споразума» и да ли оно представља опасност по демократски поредак у Србији?

НАТО је и даље наша највећа безбедносна претња.
…
Владајућа квази-елита нема ама баш никаквих амбиција за сопствену државу нити верује у сопствени народ.

Милош Јовановић: Овакав аргумент је толико бесмислен да је просто невероватно да се уопште неко нашао да га изнесе. Заиста не завређује коментар.

Да ли у војно-безбедносној области за Србију постоји реална и изводљива алтернатива НАТО-у и како у том светлу гледате на војну неутралност Србије?

Милош Јовановић: Алтернатива увек постоји. У томе и јесте суштина политике. Снажна и независна Србија која ће бранити своје националне интересе и сарађивати са свима у оноликој мери колико је та сарадња у функцији одбране државе и народа – то је једина могућа опција за сада. Касније, када се на Балкану ствари доведу у ред, и друге опције ће бити могуће. Тада ће, вероватно, бити и право време за војну и како би швајцарци рекли „оружану” неутралност Србије. До тада, питању неутралности, које је јако комплексно и данас помало замагљено, треба прићи врло пажљиво. С обзиром на геополитичке интересе Србије у њеном „блиском иностранству”, не мислим да је класична или ткз. интегрална неутралност данас право решење за Србију. За сада је једино могућа нека врста динамичке, еволутивне неутралности која неће везати руке Србији и која не искључује ни одређене степене војне сарадње, ни право Србије да брине о српском народу ван граница Републике Србије. Зато прокламовану неутралност више схватам као политичку декларацију него као жељу за успостављењем класичног правног режима војне неутралности.

* * *

Погледајте остале интервјуе Фонда у вези теме “Србија и НАТО”:

Срђа Трифковић: “Референдум, наравно!”

Небојша Малић: “Референдум, никако другачије”

Војин Јоксимовић: “Стоп заобилажењу народа”

Богданa Кољевић: “Убијање демократије“

Слободан Самарџић: “Безбедносни хазард“

Слободан Рељић: “НАТО више нема шаргарепу”

Часлав Копривица: “Србији је потребна заштита од НАТО”

Слободан Ерић: “Неутралност је апсолутно исправан стратешки концепт”

Миле Савић: “Референдум пре свршеног чина“