Састанак на Бутмиру је очекивано донео једно велико « ништа » по питању решавања проблема у Босни и Херцеговини, али је још једном доказао наставак добро опробаног рецепта из кухиње Стејт департмента : створи атмосферу у којој ће се чинити да је « кризни менаџмент » неизбежан, медијски напумпај очекивања, подели и притисни српску страну, те покушај да проблем решаваш ванинституционално (читај, тамо где Срби не могу да се ослоне на Русију).

Уместо да хитно замрзну недемократска, бонска овлашћења ОХР, умире бошњачки ултранационализам, и решавају уставне и друге проблеме у складу с јединим међународно признатим документом – Дејтонским споразумом – САД и ЕУ настављају по старом.

Овог пута циљ је да се интеграције БиХ у ЕУ услове уставним променама које би – очигледно – ишле на уштрб интереса Републике Српске.

Уместо да хитно замрзну недемократска, бонска овлашћења ОХР, умире бошњачки ултранационализам, и решавају уставне и друге проблеме у складу с јединим међународно признатим документом – Дејтонским споразумом – САД и ЕУ настављају по старом.

Политичке партије у Српској добро знају шта је « црвена линија » : нема даље централизације, укидања ентитетског гласања и уопште даљег смањења ингеренција Бањалуке.

Али, поучене лошим искуством Србије по питању Косова и Метохије, морале би да знају да « црвена линија » неће моћи да се брани ако све релевантне странке не буду деловало јединствено и хомогено.

Стога је Милорад Додик погрешио што је пар дана пре Бутмира подржао Акциони план за чланство БиХ у НАТО, те што је пристао да учествује на састанку на који, циљано и наменски, организатори нису позвали највећу опозициону партију – Српску демократску странку.

« Црвена линија » Србије по питању Косова је почела да се спушта оног тренутка када су Брисел и Вашингтон увидели да постоје водеће снаге у Србији које су спремне на компромисе зарад, за њих, главног стратешког циља – чланства у ЕУ.

Лепо звучи « И Дејтон и ЕУ », као што лепо звучи « И Косово и ЕУ » — али « црвене линије » се не бране фразама.

Стога је кључан хитан консензус – пре свега Додикове СНСД и СДС – који би укључио пуно уважавање главне опозиционе странке у Српској, одбацивање атмосфере “кризног менаџмента”, јасно и децидно одбијање принципа условљавања интеграција у ЕУ суштинским уставним реформама, и непристајање на било какав договор чији гарант не би била и Русија.