Деветог октобра навршава се седамдесет пет година од убиства краља Александра I Карађорђевића у Марсеју. Ради атентата на краља, први пут у историји, удружили су се фашизам, нацизам и комунизам. Убице помиритеља Јужних Словена потом су пожуриле да систематски убијају његов народ и затиру његова дела. Текст који следи посвећен је успомени на на овог великог српског државника.

Пре 75 година убијен је краљ Александар I Карађорђевић, син краља, унук кнеза, праунук Вожда, најзначајнији српски владар не само у XX веку.

Рођен у Цетињу, остао без мајке с непуне две године, школовао се код руског цара у пажевском корпусу у Петрограду, водио три рата, прегазио Арбанију, и за свога живота једва да је некад скинуо униформу.
Постао је врховни командант српске војске тек што је прошао двадесету годину и извојевао њене најславније победе: на Куманову, на Брегалници, на Церу и Колубари, на Кајмакчалану и Солунском фронту. Историју је доживљавао као поезију и, као што је написала Ребека Вест, ”имао поетску идеју коју су имали само највећи људи у историји”.

И сам је писао и преводио песме, волео музику, разумео се у сликарство. Био je неодступни верник, несебични добротвор, неуморни задужбинар, обновитељ готово свих установа наше културе.
Његов отац, краљ Петар I Ослободилац превео је расправу Џона Стјуарта Мила ”О слободи”. Будући краљ Александар је као кадет превео ”Песму о соколу” Максима Горког. Тако су обојица из игнанства најављивали слободу свом народу. У младости је писао родољубиве песме у маниру Милана Ракића. Остало је забележено да му је предлагано да уђе у Српску краљевску академију. На ту понуду је одговорио да би веома лоше мислио о Академији која би га у своје чланство примила као песника.

Године стварања Југославије су и године Октобарске револуције. Убијен је руски цар у кога су полагане наде да ће бити ослонац и заштитник државе Јужних Словена. Русија је нестала а настао Совјетски Савез, држава коју је признао читав свет али краљ Александар није. У Београду је задржао царског амбасадора а срце и сва врата своје земље отворио за руске изгнанике међу којима су били и неки највећи православни духовници и интелектуалци. Први загранични конгрес изгнаних писаца Русије (међу којима су били и најславнији, као рецимо Иван Буњин), одржан је у Београду под покровитељством краља Александра.

Према мемоарима присутног француског амбасадора Новленса, на првом пријему који је вођа младе совјетске републике приредио за стране дипломате, краљевски амбасадор Мирослав Спалајковић казао је Лењину: ”Ви сте убица и изрод словенске расе. Ја Вам пљујем у лице!” Та дотад нечувена реч сведочи о много чему и сигурно није продужила живот ни краљу ни његовој краљевини.

Због најодлучнијег отпора фашизму и комунизму у време кад им се мало ко опирао, лако су га уочили и Лењин и Стаљин и Хитлер и Мусолини и брзо сложили нишанске справе на његовим прсима.

Због најодлучнијег отпора фашизму и комунизму у време кад им се мало ко опирао, лако су га уочили и Лењин и Стаљин и Хитлер и Мусолини и брзо сложили нишанске справе на његовим прсима. И пре атентата су му претили убиством, али „одсуство страха од смрти” учинило је да упркос многим упозорењима и предсказањима није одустао ни од свог последњег пута, нити је пристао да обуче панцир, нити прихватио предлог да се са брода не искрца, иако је знао да су убице пре њега стигле у Марсејску луку. Фашизам који се приближавао пресрео га је на путу мира и убио заједно са француским министром иностраних послова Лујом Бартуом пред очима милион Француза који су дошли да поздраве краља војсковођу и ратног савезника. Хитац који му је узео живот погодио је и државу коју је створио. Да је ту и она убијена знали су многи, иако је после тога на мукама издисала до наших дана.

Сахрањен је на Опленцу, не уз Карађорђа и Краља Петра чије снове је остварио, него у крипти поред своје мајке које се највише ужелео. Имао је 45 година и 49 килограма телесне тежине.

У часу кад је влада његовог сина Краља Петра II прва у Европи бацила рукавицу у лице Хитлеру, Французи су, како је запамћено, са цвећем и свећама кренули ка месту на којем је убијен.

О двестагодишњици Првог српског устанка и седамдесетогодишњици његове смрти, десетине српских интелектуалаца обратило се Светом Архијерејском Синоду СПЦ с предлогом да се блаженопочивши краљ Александар I Карађорђевић упише у Диптих светих српских мученика.
Због витешког и хришћанског држања пред смрћу Руска православна црква прогласила је последњег руског цара и царску породицу светим царским мученицима на 80 годишњицу њиховог смакнућа. Краљ Александар I је део те породице. Руски цар га је крстио и школовао, био му савезник и сапатник, с њим је поделио исти мученички подвиг и стао под исти трнов венац. Зато ни за тај предлог ни за одлуку Светог архијерејског сабора да Краља Александра I Карађорђевића упише у Свети српски мученикослов нема бољег и тачнијег образложења од оног које је дала Руска црква за руског цара и царску породицу.

Краљ Александар I назван је мучеником безброј пута, званично и незванично, писмено и усмено, код нас и у свету, од часа када се удостојио мученичког венца па до данашњег дана. Учинила су то и два светитеља: Николај Лелићски беседом о краљу мученику на четрдесетодневни помен и Јован Шангајски који је говорећи у руском храму Свете Тројице већ трећи дан по убиству рекао да се краљ Александар својим мученичким подвигом придружио Цару Лазару и Цару Николају II.

Као што глави вожда Карађорђа „би суђено за венац се свој продати”, краљу Александру било је суђено да да главу за мученички венац који ће, надати се, ускоро освештати његова црква прибрајајући га сабору светих српских мученика.
Краљ Александар I поделио је голготске муке са својом војском, донео слободу и васкрс распетој отаџбини, запалио заветну свећу царице Милице и својим указом исходио уједињење Српске православне цркве.

Рука која га је убила ускоро је почела без списка да баца у јаме и коље његов народ, да му скрнави дом, растура породицу и државу, пали гасне коморе Аушвица и Јасеновца и завија у црно читав свет.

Као Карађорђев праунук довршио је маузолеј на Опленцу, као богољубац и помиритељ обновио дрвену цркву у Такову, као Његошев потомак обновио капелу на Ловћену, као витез подигао споменике Незнаном јунаку на Авали, Победнику и Захвалности Француској на Калемегдану, као верник украсио Каленић и помогао изградњу стотина храмова, као ратни друг поставио белеге и уредио војничка гробља и костурнице широм света и своје земље, као владар откупио рукопис ”Горског вијенца” пронађен у дворској библиотеци у Бечу, а већину о трошку своје цивилне листе.
Свестан да га зло неће поштедети и да су га одавно уочили прогонитељи Бога и вере Христове, као помазаник Божији гледао је смрти право у очи прихватајући је онако како смрт прихватају мученици.

Гологлави народ клечао је поред путева којима је пролазио његов ковчег, сељаци су носили изврнуте гуњеве, чобани лишћем затискивали звона а уплакана војска полагала венце од црног трња на његов одар.

Рука која га је убила ускоро је почела без списка да баца у јаме и коље његов народ, да му скрнави дом, растура породицу и државу, пали гасне коморе Аушвица и Јасеновца и завија у црно читав свет.

Девети октобар је најрагичнији датум новије српске историје и уз Карађорђеву погибију најцрњи дан у дуговековној повесници династије Карађорђевић.

Велики датуми које обележавамо ове године везани су за овај дан и за ово место и за овај храм. Опленац је Петропавловск Србије у којем почивају прометеји српске слободе и једине револуције која се звала српска.

Ако је ишта могао помислити у смртноме трену, било је да Срби никад неће заборавити како је завршио свој живот, зашто је, где је и од кога је убијен. Али с голготског пута којим је ишао за свог земаљског живота није сишао ни после смрти.

Памти се да је распустио Парламент и забранио политичке странке, а то му никада нису могли опростити љути заточници диктатуре пролетаријата и неоступне присталице једнопартијског система. Замера му се што је стварао Југославију иако је у њој први окупио и ослободио свој народ.

Мада је пао као прва жртва фашизма шест година пре почетка Дргог светског рата, његово страдање настављено је и после победе над фашизмом. Пола века његово име и име краљевске породице било је прокажено. Једини споменик Краљу Александру и Краљу Петру кога се није могла домоћи рушилачка рука био је онај у Паризу на Јелисејским пољима, на скверу Краља Александра. Капела на Ловћену коју је обновио свом претку срушена је највише зато што је он обновио. Његово име на споменику Незнаном јунаку на Авали било је прекривено гранитном лајсном. Та лајсна је уклоњена недавно, али гранитна громада из које је та лајсна исклесана још притиска његово име и дело. Уклањање те громаде његов народ и његова црква не дугују само њему него правди, истини и себи.

Још је у туђини гроб његовог сина, краља Петра II и његове славне удовице краљице Марије. И да српски народ нема других грехова ни дугова осим оних према свом краљу мученику и његовој породици, био би и прегрешан и презадужен.

Свећа коју је запалио у Дечанима тиња готово претуљена. Из рушевина државе коју је створио Србија се још није искобељала а камоли вратила себи.