Интервју са италијанским генералом Фабиом Минием
„НАТО као савез не постоји више, ако је икада и постојао. То је постало деоничарскодруштво контролисано од страме холдинга САД-а. Ризикује она држава међу земљама чланицама НАТО-а која прихвати да нема обавезу контроле, и постане део мултинационалне компаније на располагању ономе ко плати. НАТО као трансатлантска алијанса слободних земаља, на исти начин једнаких по положају и моћи, са истим интересима и истим вредностима одбране не постоји, па зато остаје сумња да никада није ни постојао. НАТО изгледа све више као привид или фетиш коме се обраћа да би се избегле катастрофе, приказан не својим поразом на бојном пољу већ својом некорисношћу и својом безвредношћу.” Овим речима италијански генерал Фабио Мини описао је своје виђење западне војне алијансе данас, у свом опширном коментару, објављеном непосредно пре погибије шесторице италијанских војника 17. септембра у Авганистану (Кабул), који преносимо у прилогу који следи.
Владика рашко - призренски Артемије и генерал Фабио Мини
Росптво у новој Европи
Сумња у постојање НАТО-а почела је да утире пут после распада Совјетског Савеза и Варшавског пакта. Годинама се мислило да је у Источној Европи, док су на западу неке суверене земље биле у коалицији ради одбране сопствене слободе и демокартије, Москва потчинила групу држава и приморала их снагом да прете слободном западу. НАТО је, дакле, представљао инструмент одбране суверенитета сваке појединачне земље чланице, и његово постојање било је неопходно због присуства руске претње. Уз то, пола века нико није (срећом) имао прилику да покаже како је НАТО уопште у стању да одбрани суверенитет европских земаља чланица, осим ако се није рачунало на нуклеарне снаге САД-а (којих су се западноевропске земље морале одрећи). Када се Варшавски пакт распао, распршили су се многи страхови, па је Алијанса почела да се указује у својим реалним димензијама: слоновски огромна, са великим бирократским апаратом, неспособна за заједничку политику (осим када су у питању биле наредбе које су долазиле са оне стране Атлантика) чак и осорна.
Данашњи НАТО, после деценија генералне пробе, показује се као организација неспособна да предупреди катастрофе иза угла сопствене куће, на пример на Балкану, чак и када против себе има противнике, безначајне у војничком смислу
Данашњи НАТО, после деценија генералне пробе, показује се као организација неспособна да предупреди катастрофе иза угла сопствене куће, на пример на Балкану, чак и када против себе има противнике, безначајне у војничком смислу. Процес који би био поздрављен и који су сви желели, јесте ревизија Алијансе на бази више конкретности, рационалности, усмерена и економски прихватљива – није уследио. Онемогућен је трима факторима: отпором променама од стране самих струкрура НАТО-а, присуством нестабилних територија изложених демографским ризицима и изградњом новог светског поретка. Овим факторима требало би придружити страх земаља које су припадале совјетском блоку. Осим страха, било је и неповерења: свака бивша комунистичка земља одбијала је прошлост Совјетског Савеза и исказивала неповерење према демократској будућности Русије, али је истовремено изражавала и дубоко неповерење према сопственим способностима да постане и остане слободна. За многе земље одбацивање прошлости није значило толико стицање суверенитета и жељу за самоодређењем, већ жељу за дефинитивним окретањем странице, потчињавање једном другом „пакту”, оном противничком, који је до тог тренутка сматран претећим непријатељем, али је неизмерно више обећавао на плану развоја, пре свега економског.
У том смислу НАТО није био ништа друго него калауз за улазак у сферу утицаја САД или ЕУ. Била је то обавезна инвестиција оних који су изгубили свако поверење у будућност, и који су рачунали на оне који су имали успеха да следе исти пут, иако су били пола века у заостатку и, парадоксално, задржавали исте особе на власти и исте методе у управљању. НАТО је за ове земље представљао сан једне нове, јасне и дефинитивне поделе. Све у свему, земље источне Европе после расапада СССР-а биле су опседнуте НАТО-ом, па су захављујући томе и одустале од сопствене егзистенције. НАТО, као полиса, инвестиција или ангажман у узајамној солидарности, никада заправо није ни постојао, осим на папиру. У годинама хладног рата Савез је постао једна бизарна конструкција у коју је требало веровати ради оправдања о постојању колективне војне одбране, заправо толико скупе да је била тешко остварљива.
Земље источне Европе посматрале су НАТО као инструмент за војно покоравање САД-а, а економско ЕУ. Оне су напросто желеле да буду вођене, сагласне да неко други треба да им даје наређења. Напустиле су свој понос да не би прихватиле одговорност
Земље источне Европе много су више примиле карактер савеза, јер су НАТО посматрале као инструмент за војно покоравање Сједињеним Америчким Државама, а економско Европској унији. Источне земје напросто су желеле да буду вођене, да имају своје дипломате, адмирале, устоличене генерале, сагласне да неко други треба да им даје наређења. У замену су се задовољавале обећањима да неће бити поново продате бољем понуђачу, да неће бити напуштене или поново преварене. Земље које су без разлике напустиле свој понос да не би прихватиле одговорност. Осим ове чудне комбинације аспирација ка слободи и различитом положају у ропству и у изједначавању, „нова Европа” је донела неке фундаменталне захтеве који су имали огромног утицаја на политику НАТО-а. Нова Европа је донела одбацивање Совјетског Савеза, а потом и Русије као потенцијалног лидера Европе. Донела је свеколико одбацивање било каквог лидершипа, различитог од оног америчког у Европи, у НАТО-у и читавом свету. Знајући да не могу допринети на практичан начин отпору Совјетском Савезу и Русији, Пољска, Мађарска и Чешка усвојиле су линију америчког конзерватизма која је одредила евроатлантску политику, као и глобалну политику САД-а.
Фактори нестабилности
Дијалог у НАТО-у такође не постоји. Од 1989. до 1999. године Алијанса је покушавала да узме неку другачију улогу у односу на претње и сопствене задатке. Тешко је било признати да не постоје било какве војне претње, декласирајући те исте претње на обичне једноставне „ризике”, или чак на нејасне „факторе нестабилности”. Са тзв. Стратегијским концептом од 1999, који је и даље на снази, и са изменама Директива у политичком вођству ЦПГ (Цомпрехенсиве Политицал Гуиданце), НАТО је поново постао претећа визија за међународну сигурност. С циљем побољшања безбедности и стабилности на евроатлантском простору, Концепт карактерише следеће приоритете: допринос у ефикасности спречавања од ратних сукоба, активно ангажовање у управљању кризом, сарадњу и дијалог са другим земљама на евроатлантском простору. Концепт идентификује тероризам као могућну претњу, али не треба заборавити да је то дефинисано још пре 11. септембра. Напад на САД изменио је многе оперативне приоритете, усмеривши у сферу тероризма нове мере за размену информација, побољшање војних капацитета и ојачавање партнерског односа са земљама изван НАТО-а. Али то није било довољно, било је потребно поново исписати оперативни концепт по угледу на глобални рат који је започео САД, номинално против тероризма, практично против свих: подразумевајући и савезнике. Али се у томе и чета вазала разбила, и на састанку у Истанбулу 2004. године НАТО је једино успео да повери Атлантском Савету мандат за трасирање ЦПГ, који је био представљен на састанку у Риги 2006.
То значи да је НАТО, због разних разлога из прошлости, потврђивао своје непостојање. Није успео да донесе нови стратегијски концепт, али не зато што су европске земље биле јаке и одлучне, него зато што је САД први пут у историји постао слаб, изгубивши једину ствар која га је подупирала: кредибилитет. ЦПГ подвлачи да колективна одбрана остаје принципијелни задатак Алијансе, али прокламује да карактер потенцијалних изазова наставља да се развија. Јасно је како је једна конвенционална агресија против Савеза мало вероватна, што потврђује да будући напади могу започети на просторима изван њега, и могу увести неконвенционалне форме оружаног напада, подразумевајући и ангажман асиметричних средстава, као што је оружје за масовно уништавање.
Западна војна алијанса није успела да донесе нови стратегијски концепт, не зато што су европске земље биле јаке и одлучне, него зато што је САД први пут у историји постао слаб, изгубивши једину ствар која га је подупирала: кредибилитет
Неразрешено питање остаје оно о интервенцији НАТО-а на читавој земаљској кугли, у пратњи или у замени САД-а. Остаје да се установи да ли мисија у Авганистану представља наметнути преседан или један изузетак. По многим земљама чланицама, новим и старим, ЦПГ ставља у оквир будућност са којом САД треба да се суочи, али не обавезује довољно чланице савезнике да следе њихове авантуре. Утакмица за то игра се у Авганистану где је притисак САД-а на НАТО, и захтев за његовом агресивнијом улогом достигао максимални лимит према земљама чланицама. Када је реч о Авганистану, не признаје се да је САД починио серију тешких грешака које су довеле до веома компликоване ситуације. НАТО је ушао у Авганистан на превару, претворивши, без икаквог превентивног ауторизовања ОУН, једну мисију за помоћ у мисију рата до истребљења.
Стратегија НАТО-а, која формално треба да буде састављена од војника и цивила, подељена по акцијама за помоћ, сарадњу, превенцију, развој и репресију, свела се на једноставну репресију сваком опонирању, подразумевајући и супротстављање цивила. Наспрам овакве ситуације, која је довела до развоја оружаног сукоба (веома рђавог) и безнадежног стања од стране побуњеника талибана и не талибана, терориста и не терориста, који сада већ контролишу највећи део земље, као и до повећања дестабилизације у Пакистану и Индији; НАТО је, као и увек, одсутан.
САД, као готово увек у последњих 20 година, није имао способност да контролише ситуацију или да мења стратегију. Потпомогнут уобичајеним слугама, мање више верним, оптужује НАТО да није уложио довољно снаге у борби. Бори се за кохезију Алијансе коју је игнорисао и понизио управо у рату у Авганистану, после 11. септембра и у Ираку. Данас је кохезија Алијансе једини оперативно-стратешки приоритет бирократије НАТО-а, што показује колико НАТО занима ситуација авганистанског народа као и балканских и кавкаских народа.
Д. Д. за рат
Економска криза није донела рационализацију снага, редукцију трошкова и већу ефикасност. Напротив, натерала је земље да, управо у страху од кризе, поново чине грешке, задужују се, али такође и приватнике за које су сада већ нераскидиво везани.
НАТО, онај свих земаља, не постоји. Сада је сасвим јасно да је НАТО већ дуже време терет Американцима, док су Американци са својим вазалима све више терет и кочница за Европу. НАТО који постоји нема више оригиналне идеје, у питању је једна структура која већ преко 60 година води лажне ратове, зарад новца и фотеља које се нуде да би се ушло у НАТО. НАТО не гарантује безбедност него служи интересима – овај војни савез постао је једно „деоничарско друштво”, друштво контролисано од стране холдинга САД-а. Једна врста контејнера из којег се црпи кредибилитет, легитимитет и подршка, и у који се истоварују фрустрације, кривице, неефикасности. Тзв. проширивање треба заправо да обезбеди базе за подршку, и да истовремено задовољи потребе спајања земаља источне Европе, како балтичких тако и неких балканских, кавкаских и централноазијских. И новим и старим земљама више се не дају прилике, него се оне условљавају: или узми или остави! Међународна безбедност није више групна мисија, понајмање његова дивиденда: то је изговор за подстицање сакупљања потписивања обвезница са којима се гарантује профит -за корпорације и лобије.
НАТО д.д. који намерава да ове године легализује ревизију Стратешког Концепта има и једну заједничку карактеристику са многим предузећима у губитку, специјално онима са јавним капиталом. Не одржава се више на квалитету вредности на којима се и инспирише, али ни на оним услугама које треба да пружа, већ на самопрепорукама. Захваљујћи својој интернационалној бирократији која дистрибуише добити и звучне титуле, одржава на ногама апарат који је већ изгубио било какав смисао, ефикасност и етику. Проширивање, конфузија улога, интелектуално замагљивање произведено страхом, нове мисије испод способности и објективних потреба, разумљива тежња појединачном богатству нових функционера и способностима старих, произвели су једну војну и цивилну класу бирократа професионалаца који немају ама баш ништа са НАТО-ом, оним из пројектованих снова. Функционери, кооптирани од стране бирократије нових земаља, све су друго осим слободни да могу да дишу ауторитарно. Они нипошто не могу да се навикну на критеријуме успешности и ефикасности, или на једноставни реципроцитет поштовања и демократије.
Економска криза, која је натерала свет да размишља о грешкама из прослости, није донела рационализацију снага, редукцију трошкова и већу ефикасност. Напротив, натерала је земље да, управо у страху од кризе, поново чине грешке, задужују се, али такође и приватнике за које су сада већ нераскидиво везани. Нови стратешки концепт (осим ако суштинске измене не донесе председник САД-а Барак Обама, који једини може то да наложи) треба да буде усвојен 2009. године и да формализује НАТО као деоничарско друштво, друштво за вођење послова сагласности, и за један хипотетичан пол оперативних способности. Бирократија НАТО-а, као што је она финансијских шпекуланата, тражи да се организација спасе ослобађајући деоничарско друштво од контроле земаља давалаца, дакле од стране оних који би требало да буду акционари. Последње изјаве генералног секретара НАТО-а, као и одговорног за безбедност ЕУ, иду у истом правцу: НАТО треба да постане мултинационална компанија за пружање војних услуга на располагању САД-у и ЕУ.
НАТО је ушао у Авганистан на превару, претворивши, без икаквог превентивног ауторизовања ОУН, једну мисију за помоћ у мисију рата до истребљења, у којем као противнике види чак и цивилно становништво.
Не искључује се да може бити на располагању било коме ко то затражи и плати (УН, Организацији Афричких земаља, Кока Коли), важно је да свака интервенција улази у оквир специфичних интереса САД-а. ЕУ, управо зато што нема сопствену спољну политику и безбедност, не држи до тога ни да је има. Уз то, НАТО не треба да тражи потенцијале међу разним земљама чланицама, није предвиђена било каква органска редукција, и пре свега није потребно да умањује биланс појединих земаља за одбрану. Напротив, биланс треба да се прилагоди, да иде навише, доспевајући за кратко време до 2% бруто националног производа сваке земље (Италија треба да удвостручи трошкове за одбрану и досегне суму од 40 милијарди евра). А у средњорочном периоду да достигне суму од 4%, следећи пример САД-а који данас одваја 5% бруто националног производа (сада редукованог на чисти дуг) за војне трошкове.
Европске оружане снаге требало би да постану област људства и војног наоружања за операције које одлучи и жели САД, у складу са америчким стратешким интересима, дакле материјал за аранжирање и наоружавање од стране ратне индустрије, као и резерва војних ресурса коју треба да потроши по свету. У намерама свих, НАТО д.д. не треба више да прима наређења и директиве од земаља чланица, не треба да гарантује Устав сваке појединачне земље, већ треба да се прилагоди својој бирократији која ће формулисати и политичке линије.
Има оних који су више него збуњени. Са свим бирократијама, ова НАТО-а и ЕУ, једном ослобођене од суверенитета земаља чланица, постаје неодговорни орган који никоме не одговара, па ни демократском бирачком телу, већ једној кооптираној и наметнутој хијерархији. Западна војна алијанса је тако и дефинитивно постала деоничарско друштво које је позвано да руководи ратом.
* * *
Преузето из магазина “Печат” бр. 83.
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН